Отварање изложбе икона „Икона у контексту XXI вијека“
У оквиру програма првог дана Трећег годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“, у изложбеном простору Музеја Херцеговине у Требињу, отворена је изложба икона професора и студената Високе школе Академије Српске Православне Цркве за умјетност и консервацију, под називом „Икона у контексту XXI вијека“. Аутори изложбе су Јелена Јефтић и Биљана Јовановић, доцент на Високој школи СПЦ за уметност и консервацију.
Приликом отварања изложбе присутнима се испред Министарства просвјете и културе Републике Српске обратила помоћница ресорног министра, госпођа Милица Котур. О самој изложби потом је говорила, један од њених аутора, доцент Биљана Јовановић. А, указујући на значај иконе, изложбу је прогласио отвореном доцент др Дарко Ђого, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи.
Дијалог погледа
Чин иконописања од првог до последњег трена, од намере до изведбе, базира се на жељи за односом са другим. Тај други је онај који се потребује и воли. Стога општење које се догађа са жељеном личношћу не може бити другачије до лично и аутентично. Естетска снага иконе кроз историју црквене уметности откривено сведочи љубав према Творцу и његовим светима. Слободно би се могло рећи: што је љубав већа, речи су личније, а цитата је мање. Иконописачка пракса 20. века заслужна је за прикупљање дивних цитата из домена црквене естетике, који сежу од ранохришћанског периода све до барока. Након дугог прекида иконописачке традиције, био је потребан и дуг период њеног реанимирања. Васпитаван на примерима великих домета живописаца епохе Комнина и Палеолога, кападокијских фресака и синајских икона; посматран достојанственим погледом Сведржитаља из базилике Светог Климента у Тулу, данашњи иконописац одговорно је свестан да стоји пред ни мало лаким задатком. Оно што представља његову велику предност и савезнике, јесте стваралачки етос средњевековног уметника и тековине целокупног наслеђа црквене, али и савремене уметности. Након вишевековног прекида, византијска уметност бива поново откривена и не напуштајући своје чврсте темеље минулих епоха, има могућност да настави да црпи свој даљи живот на богатом и драгоценом искуству импресионизма, фовизма, футуризма, интимизма, чак кубизма и апстракције, па и неспутану слободу брут арта… На оваквом плодном тлу превирања тековина прошлости и садашњости ничу нови плодови са којих допиру мириси есхатолошке слутње, боље рећи, жеље за оним будућим.
Изложба Икона у контексту 21. века отвара нам нове видике аутора: студената, дипломаца и професора Високе школе Академије СПЦ за уметности и консервацију. Њихов рад сведочи аутентичан приступ уметности иконописања. Сви они говоре и осећају потребу за изражавањем и општењем ликовним језиком који има корене у целокупном наслеђу црквене уметности, али и језиком својственим садашњем тренутку и епохи у којој живе. Споне ових иконописаца су бројне. Поред одвајања од мајчинског скута предложака и одбацивања јаловог опонашања, једна од њихових заједничких црта је и потреба за свесним и аутентичним одабиром материјала. Дрво, платно, малтер, папир, јајчана и акрилна емулзија, акварел боја и восак, стоје равноправно у атељеу савременог иконописца. Ова детиња смелост и радозналност при узимању најразличитијих материјала у руке гаси мит о неопходности употребе појединих ексклузивних материјала како би се задобила естетска вредност иконе. Прсти очишћени од маниризма и уклоњена глазура професионализма карактеристике су које се такође назиру у раду ових иконописаца. Радозналост према творевини и смелост према Творцу граде исто тако радознао поглед ликова Творца и светих. Тај поглед нас недвосмислено позива на живи однос. А овај дијалог погледа у самој је суштини иконе као места сусрета. Потребно је отворити очи. Једнако као при сусрету човека са човеком. Једино лично створено дело, без цитата, без страха, сведочиће искрену љубав. Заједничка порука ових иконописаца била би: имајмо смелости за нова дела, за нове иконе. Иконе истинске љубави. И иконе нашег времена.
Јелена Јефтић
