Освећење храма Свете Тројице у Југовићима
Тројицина црква у Југовићима је храм који се налази на највећој надморској висини на територији Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске,тј. на висини 1248 м. Тај свети храм је, у потоње двије године, обновљен трудом мјештана и потомака Југовића. У Суботу, 28. јула 2012.г.Г., Двојица епископа, Преосвештене Владике Григорије и Атанасије, тринаест свештеника, четири ђакона, три чтеца, двије игуманије са сестрама монахињама и веома бројан народ, учетвовали су у Светотројичном освећењу Светиње југовићког храма Силаска Светог Духа на Апостоле. Божанственом Литургијом началствовао је Епископ ЗХиП Г.Григорије, који је након службе изузетно надахнутом бесједом поздравио присутне. Послије Свете Литургије, присутни су имали прилику да се у југовићким врлетима освјеже културно-умјетничким програмом и окријепе издашном трпезом љубави.
Бесједа Епископа Григорија
Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.
ЈУГОВИЋИ
За село Југовићи везане су многе приче у народу. Међутим неке од њих са сигурношћу можемо тврдити јер су дио живог и аутентичног предања овога краја, а у осталом и историчари помињу ове специфичности. Наиме, пред најездом Турака у 14-ом вијеку у ово село је пебјегла супруга Војина Југовића, носећи у својој утроби мушко дијете. Од тог ђетета, а касније врло угледног човјека, изродило се велико пламе по којем је и добило име ово живописно село. Овај Југовић је сахрањен у гробљу храма Свете Тројице за који се претпоставља да је старија од Косовске Битке. Памти се и детаљ када су неки турски сватови у пролазу срушили крст на гробници „првог Југовића“, на што су мјештани (муслимани Јузи-како су се презвали по преласку на Ислам) жустро реаговали и крваво се сукобили са дрским сватовима. Будући да су и они-потомци Југовића, под турским зулумом прешли у Ислам занимљиво је да никада нису заборавили своје порјекло и дубоко су остали свјесни својих корјена. Чињеница је да су све до 1936.године (иако муслимани) пред храмом Силаска Светог Духа на Апостоле, налагали бадњаке. У моменту када је нај угледнији домаћин села ступио у врх усташке пирамиде ових простора у склопу идеје злогласне НДХ, прекинули су овај хришћански обичај.
Ово мјесто које мјештани помињу као древне пашњаке „Немањића Чобана“ зњачајно је и по томе јер се одмах уз његову валу простире сеоце или засеок Кокорина, родно мјесто покојног игумана Острошког Лазара (Аџића). У том засеоку налази се његова родна кућа.
ЛАЗАРЕВА СУБОТА
Владико херцеговачки,
Апостоле Христа,
Сина Очевог,
Коме у славу,
Распету земљу,
Савину и Василијеву,
Епископовaњем својим Васкрсаваш,
Њега помени данас ође,
Ево, баш ође, ђе се у Христа обук’о.
Лакше ћеш Ти него ико,
Адамова рода,
Замолити Спаса и Бога, за покој његов.
Апостола Првозваних слободом
Реци Му овако:
Ето, дођох, ђе ми се отац други пут родио,
Водом и Духом, Господа срео,
Оца оставио и мреже у дубину бацио!
Парох ЈУГОВИЋКИ
јереј Данило Дангубић, Гацко-28. jул 2012.г.Г.
Поред тога што смо у овом храму, као у бројним херцеговачким храмавима, нашли комплетан сет Богослужбених књига, имали смо прилику да примјетимо да су те књиге итекако кориштене. Минеји, Октоиси, Триоди, Часослови, Требници… Старији људи се сјећају ревносних попова, а њихови родитељи су им причали да су ту боравили и неки молитвеници или пак прави „калуђери који су држали службе“…
Милошћу Божијом и молитвама Светог Василија Острошког и Блаженопочившег оца Лазара у дану освећења освећена је и ријека људи која се слила у пустињу југовићку…и питање је ко је кога изабрао они овај дан или овај дан њих? Једно је јасно, а то је најбоље дефинисано у оној народној да “Тамо ђе је текло, тамо ће и капати“…!Е, ово што је у ову Суботу (освећења) капало, уствари је синфонија Милости Божије и заслуга предака, тих честитих људи-којима је поштење била религија, а образ теологија!
