Monthly Archives: март 2006

Интервју за „ПРАВОСЛАВЉЕ“, 2006.

Преосвећени, постоји ли реална могућност опстанка мултиетничког друштва у Босни и Херцеговини?

Постојао је обећавајући тон, макар од стране цркава и вјерских заједница, на почетку мултиетничког уређења и на крају комунизма. То је ишло доста скромно и несигурно и то је могао бити основ за суживот, у коме свако може да буде оно што јесте, а да онај други није тиме угрожен. Међутим, врло брзо је почео рат, који је што се тога тиче дошао као пошаст. И није се завршио 1995., када је био на папиру окончан. Срби у Босни су доживјели по окончању рата ново страдање нападима на Србију, којима као да су били сами нападнути. Тако да смо ми завршили са ратовима и бомбардовањима тек 1999.године. Ушли смо у 2000.годину као народ који је на крају ХХ вијека остао здробљен, а знамо да је у том истом вијеку, поред тога, доживио два свјетска рата и још неколико мањих. Наш српски народ је све до 1961. био већински народ у Босни и Херцеговини. Међутим, Срби ту данас више нису већина, а проглашени су за агресоре на сопственој земљи, у земљи гдје су већински власници грунтовно и катастарски.
За нас је данас пресудно важно да можемо да будемо то што хоћемо да будемо и да будемо оно што стварно јесмо – православни хришћани, Срби, људи који имају слободу. Да ли су Срби у Бих слободни да буду Срби у том најдубљем смислу речи? Мени се чини да ту постоји неколико битних проблема. Први је терет гријеха од злочина почињеног у Сребреници. За Србе није својствено да кажу како је, с друге стране, 5000 Срба убијено у Сарајеву, јер у дубини наших бића то није одговор. Али није неважно и ми морамо говорити док нас не чују. Сами пак знамо да нема гријеха који превазилази милост Божију. Сребреница је посљедица тога што нисмо имали људе који су Срби и православни хришћани у правом смислу те ријечи, а било им је дато оружје у руке. Друга мука је политичке природе, у којој су велике силе морале да пронађу кривца, зато што се десио један скандал усред Европе, а то је разбијање на мале парчиће једне велике државе. Срж те државе је била БиХ, у којој су управо начињени највећи сукоби. Да ли би тај терет спласнуо одласком Караxића и Младића у Хаг, заиста не знам. Али Милошевићев примјер показује да је кривац отишао, а кривица је остала.
Данас је главно питање у БиХ однос муслимана и православних хришћана. А однос православаца и римокатолика је питање које је добило планетарне димензије и није више само однос Срба и Хрвата, што је можда срећа у несрећи. Као што постоји и проблем између муслимана и римокатолика. Срби воле Србију, Хрвати воле Хрватску, муслимани воле Турску – видимо да ту нико не воли Босну и Херцеговину у смислу отаxбине. Људи са запада очекују да будемо прагматични и да зарад одјеће, обуће и хране изгубимо идентитет, или кажемо да смо Бошњаци. А то њихово очекивање је једна потпуна илузија.
Лично мислим да је рјешење отворени дијалог између нас, муслимана и Хрвата. Присуство међународне заједнице је добро само ако потпомаже наш дијалог и договор о суживоту, а у сваком другом случају њихово мијешање је врло опасно. Једноставно није могуће насилно рјешење, могућ је само договор. Чим се поцијепала Југославија, свако друго цијепање се подразумијева. И то је крах свјетске заједнице која то неће да призна, него нас криви и тражи од нас да поново идемо у исту грешку.

- Преосвећени, да ли је рат у Босни и Херцеговини био верски?

То је питање који људи често постављају зато што су на почетку рата први пут у животу видјели свештенике, епископе, бискупе или хоxе у једном статусу у коме их дотад нису видали. Ако се гледа политички, одједном су их видјели постављене у исту раван са дотадашњим идолима, који су се, хтјели ми то или не, поштовали – а то су били политичари. Пошто су стављени у исти ред с њима, неки су помислили: Сад и ове морамо да поштујемо, јер су их поштовали не због оног шта они јесу и ко су и шта представљају, него су их поштовали и бојали су их се и мислили су да су они важни само зато што су их видјели на истом мјесту гдје се налазе водећи политичари. Питање да ли је протекли рат био вјерски рат, односно, боље рећи – да ли је ту било примјеса вјерског рата – стално је лебдило у ваздуху и кад је био рат и кад није било рата. Рат је био између људи, људи су вјерници и могли бисмо да кажемо из те перспективе да је био вјерски рат. Али вјерским ратом могао би се назвати само онај рат који се води у име вјере и који има за циљ да једна вјера надвлада другу, и онда би се све радило у име те неке вјере и за постизање онога што та вјера пропагира. У овом случају уопште није било ни изблиза тако, као што би се можда неком на први поглед учинило. Лично мислим да вјерски службеници било које конфесије нису имали неки велики утицај на политичке лидере, када су у питању Срби.

– Какви смо сада, после рата?

Рат је нам направио једну додатну фрустрацију. Фрустрација је већ постојала у вријеме комунизма и ми смо добили фрустрацију на фрустрацију. У прилог томе говори чињеница да ми и сада постављамо предратна питања – нпр. питање четника и партизана – а која су требало да буду ријешена мирним и разборитим путем у годинама када је комунизам падао. Без обзира колико неко био за Тита и партију, или за четнике и Дражу, за нас као црквене људе је најопаснија ствар идолопоклоничко посматрање и Тита и Драже. Ако почнем да се клањам било Дражи, било Титу, ја сам из хришћанске перспективе болестан. Имали смо идолопоклонство према Титу, а сад се у неким сегментима, код неких људи, то пројављује као идолопоклонство према Дражи. И ту имате ситуацију да су људи који су били потпуно идеолошки острашћени прешли из једног колосјека у други и почели да се клањају другом “богу“.
Сад, послије рата, шта се догађа? Догађа се оно што је почело још у вријеме рата, а то је улазак другог свијета у наше животе. Дакле, у вријеме комунизма, Тита и партије ми смо били, ако хоћемо да признамо, изолована земља. Ми смо били изоловани у односу на велики свијет. У то вријеме тај свијет је био поларизован и ми смо заиста стално били разапети између истока и запада, не у хришћанском, него у политичком смислу. Ми смо онда проблем ријешили самодовољношћу. Онда се свијет промијенио, а затим је тај свијет у најгрубљем облику ушао код нас. Али како? Преко разних шпијуна, тајних служби, потом служби које су смишљале какав ће код нас избити рат, што је кулминирало реалним бимбардовањем. И сад имамо један народ који је бомбардован и прокажен од свијета, народ од кога се стално тражи да нас прихвати као свог најмилосрднијег брата. Тај свијет је ушао на бруталан начин код нас, а ми смо и у вријеме најстрашније комунистичке изолације имали отпор према њој и симпатије према свијету који је изван тога. Имали смо притајене симпатије према Америци и Француској, Западу итд. И, гле, тај свијет нас бомбардује… И усљед тога, падне Милошевићев режим као посљедњи покушај наставка комунизма. Посљедица бомбардовања је био долазак демократије. То се испоставило као врло болна ствар јер људи су већ на ивици лудила. Шизофренија је у томе што је постојала тежња да се сви путеви поставе у правцу западних земаља, које смо некад поштовали, од којих смо се некад надали да ће нам доћи слобода. Али не можемо да просто пређемо преко бомбардовања. Бомбардовање је по себи агресиван, бруталан, нечовјечан, болан чин.
Нама се чини да тај свијет није нашао прави начин да нас прихвати и ми не налазимо начина да прихватимо тај свијет, па и даље остајемо као неко сироче остављено у пољу, а поље је стварно велико и не знамо како да се понашамо у тој ситуацији. Најчешће нам пада на памет она Његошева ријеч – “да је иђе брата у свијету“ који би нам помогао. Поново смо као народ угрожени, јер осјећамо да се од нас тражи да се одрекнемо себе. Као да нам је речено: Одреци се себе – идентитета, историје, културе, а ми ћемо онда размислити да ли да те примимо. Али ни тада није све извјесно и тада остаје то неповјерење према нама.
Зато је права, али болна ријеч за наше и стање цијелог овог свијета – криза идентитета. Људи морају да нађу идентитет, а пронађени идентитет ствара интегритет. То значи ограђивање себе слободом коју не може да разори нико и не може да је услови ничим. Та слобода је таква да има могућност да прима свакога добронамјерног и да препознаје сваког добронамјерног.

- Да ли се комунистички тоталитаризам пресликао на неку другу идеологију?

Питање је сложено, али оно што је сигурно јесте да се православно хришћанство никада не може упоређивати са идеологијом, нити је оно идеологија. Послије пада комунизма у држави је настао један вакуум и није било никога међу живим људима ко би могао да представља аутентично српски идентитет у политичким водама. Оно што се мени учинило тада важним је то што су се људи окренули ка Цркви. Стекао сам утисак да сви ти људи нису имали и немају баш неки сигурни правац и зато се окрећу према Цркви и од Цркве траже да она буде свјетлосни стуб који води кроз пустињу, који води из ропства.

– Мислите ли да се наши политичари додворавају Цркви тражећи савете од Његове Светости Патријарха Павла и других црквених великодостојника?

Благослов или савјет од људи који носе једно велико искуство једне велике традиције никада није на одмет. Ми можемо тражити савјете, али, како каже премудри Соломон, “мудрост је у савјету многих“. Дакле, никоме не треба забрањивати да тражи савјете од обичног човјека на улици до Патријарха Павла, али одлука је његова и његова је ствар колико ће тај савјет узети у обзир и колико ће га правилно схватити. И у томе не видим нешто лоше. Видим, у ствари, само добро.

– Наши политичари се стално свађају. Видите ли излаз за наш народ?

Сигурно да видим излаз у томе да људи што више постану свјесни да егоизам, егоистичност, индивидуализам или задовољавање наших личних интереса није рјешење за заједницу. Ако заједница у којој живимо није срећна и ако живимо у таквим околностима у којима влада незадовољство, онда је главни проблем политичара што мисле да је најважније да задовоље своје потребе, а онда још претендују да су они једини који виде пут којим треба да иде овај народ. Много би боље било кад би завладала саборна свијест, гдје треба ставити своје мишљење на испит пред туђе аргументе и онда прихватити оно што је саборни дух прихватио као најбоље. А тога већ дуго, дуго, у нашем народу нема.

– Наш народ је на раскрсници и чини се да већ доста дуго стојимо у месту. Шта Ви саветујете?

На раскрсници не треба дуго стајати. Треба ићи даље. Мислим да је прави излаз у ријечи коју ми понављамо често у Херцеговини, а коју је изговорио пјесник Шантић: ,,Ми свој пут знамо, пут Богочовјека“.

– Какво је Ваше мишљење о улози веронауке: да ли је она образовна или васпитна?

Вјеронаука увијек може да се посматра из две перспективе: прва је образовна, а друга је васпитна. Образовна страна вјеронауке је јако потребна. Она је просто неопходна, јер, рецимо, није могуће читати класичну литературу и разумијевати је, а да човјек нема вјерско образовање. Није могуће читати Шекспира, Достојевског, нити ваљано посматрати умјетничку слику, архитектонско достигнуће, а да човјек није вјерски образован. Кад је у питању васпитање, та ријеч етимолошки значи узрастање или храњење човјека нечим што је добра храна. Чини ми се да је вјеронаука храна која је неопходна човјеку. Без те хране коју носи вјеронаука, људско биће има недостатак и може да доживи слабост и болест.

– Сматрате ли да је потребно присуство свештеника у војсци?

Више је него потребно присуство свештеника у војсци. Човјек кад узме пушку, његова психа и страсти добију једну другу димензију. И ако у том критичном тренутку човјек није у стању да се самоконтролише, много је добро присуство некога ко би могао да му помогне, некога у кога би имао повјерења да му каже какви га проблеми муче. Да су свештеници у овом рату били присутни, макар кад је у питању наш народ, вјерујем да би било мање злочина. Треба имати у виду да све озбиљне војске овога свијета имају у својим редовима свештенике.

– Све је више људи који посте. Можете ли нам рећи нешто више о значају поста?

Много је људи који посте и ја сам пријатно изненађен и обрадован тиме. Човјек је заиста оно што једе и човјек је онакав како једе. Човјек треба да пази шта и како једе, шта и како ради, јер га то у извјесном смислу одређује, и треба да живи са пажњом. Пост је буђење и подсјећање на пажњу, да не бисмо постали животиње. А бити пажљив значи имати љубави према свему што је око нас. Бити пажљив, значи бити благодаран, захвалан, а то значи бити хришћанин. Зато је пост добар, то су људи осјетили и зато посте. Пост побуђује на молитву, а молитва је крајњи израз пажње.

– Зашто у данашње време млади људи ређе ступају у брак? На које проблеме они наилазе? Да ли су пресудни проблеми материјалне природе?

Није могуће раздвајати живог човјека на духовну и материјалну димензију. За то што млади људи не ступају у брак постоји низ озбиљних разлога. Један од тих озбиљних разлога је проблем сазријевања, зрелости. Брак значи да је неко достигао неку зрелост и кад човјек осјети да је достигао ту зрелост, он хоће да направи корак који се зове брак. Људи имају проблем незрелости, који је повезан и са васпитањем и са образовањем и са другим стварима. Мислим да је проблем несумњиво озбиљан, јер незрели људи у незрелим годинама, сазрели само физички, чине те акте који су својствени зрелим људима. Кад то ураде, онда доживе један шок усљед своје неспремности и кад дође вријеме зрелости, они због своје шокираности и затечености имају проблем.
Економски разлози постоје, али су предимензионирани. Хришћански поглед на економску и сваку другу сигурност је у томе да је највећа сигурност у несигурности и да је несигурност заправо сигурност. То је парадокс, али то је истина. Сљедећи проблем је себичност, тј. егоизам. Брак подразумијева жртву, а жртва подразумијева трпљење, трпљење рађа наду, а све мора бити сазидано на темељу који се зове вјера. А као награда за све то, добија се љубав. Љубав није дата категорија, љубав је задата. За љубав се треба борити. Данас људи нису спремни да се боре. Људи хоће да им се нешто догоди, а да не уђу у догађај, да не уђу у борбу, да не уђу у арену. Људи немају више тај осјећај који охрабрује човјека да каже:ИДЕМ У БОЈ!

Интервју за „НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ“, 2006.

За Епископа Захумско – херцеговачког и приморског Григорија зна се да је омиљен код својих вјерника, да говори језиком обичног човјека, да воли мале, обичне, народне ствари. Тако смо га и затекли, на зеленој површини између Саборног храма у Требињу и Епархијског дома. Разговарао је и шалио се са групицом вјерника и монаха, сав сретан, како рече, што се на тој зеленој површини “примило” једно индијско дрво, необичног назива (молим да упишете назив), на које би, додаје уз осмијех, волио да се угледа српски народ, јер дрво сваке године нарасте за своју првобитну дужину.

У Требињу, у чијем је манастиру Тврдош сједиште Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, са прољећем почињу нови радови, нови пројекти, али се , с друге стране, Требиње још не може отети утисцима претходних немилих догађаја, када ни православни храмови и цркве у Херцеговини нису поштеђени провала и пљачки, какве су се дешавале у манастиру Житомислић, Саборном храму у Требињу, цркви у Љубињу.

 У том контексту, гдје смо ми то уопште данас?

 Данас смо отприлике тамо гдје не бисмо требали бити никада, испред неког почетка. Међутим, иза овога гдје смо ми данас стоји тај велики почетак који се већ назире. Из тога што су криминалци спали на обијање цркви и манастира види се једна криза, дакле, немају више куд, остали су без оног најобичнијег расуђивања. С обзиром да све има своју кулминацију, а кулминација крађе је да човјек краде из цркве, ја видим у томе и крај таквих недјела, јер након тога нема ништа друго.

Међутим, ја не бих рекао да ми живимо у сјенци таквих догађања, већ се овим догађањима покушава ставити сјенка на оно што долази, а то је једна истина у којој ја видим један оптимизам. То осјећају и криминалци и зато су у паници.

А ми треба само да будемо сложни и да ствари не остављамо недоречене, да их доведемо до краја, да будемо разборити и стрпљиви, зидајући камен по камен, циглу по циглу, да покренемо послове који имају пуни смисао и доста љубави.

Један диван мислилац каже да ако хоћеш да објединиш један народ, онда му дај да гради храм или град, а ако хоћеш да завадиш народ, онда му бацај бисере око којих ће се свађати, јагмити, мрзити.

Ми у Републици Српској немамо проблем идентитета, па, према томе, само требамо почети да градимо, и то на начин као што су некад прављени наши манастири, са једним потпуним смислом, са једним заједништвом. Ако то не будемо урадили, онда ћемо живјети са најобичнијим лоповима и криминалцима са најгорим људским поривима, умјесто слоге и заједништва.

 Ако Требиње и ова регија слове за центар духовности у Републици Српској, а Владика Григорије за веома омиљеног епископа код својих вјерника, да ли је томе узрок чињеница да покушавате, у вашим бројним посјетама, понајприје Америци, да нас, како многи кажу, помирите са свијетом?

 Требиње и ова регија стварно у себи имају једну љепоту и красоту која се ничим не може потамнити, иако злобни и слаби људи то покушавају. Та љепота, сама по себи, садржи неку енергију за коју бих ја рекао да она носи Владику Григорија више него ли Владика сам. И то је оно што је сигурно када говоримо из локалног угла. Када је ријеч о неком ширем контексту у коме се налази наш народ и заједница, оно што ја покушавам да кажем овом народу јесте да ми сами по себи и сами за себе не можемо постојати, изоловани и изван контекста читавог хришћанског и свег осталог свијета у којем живимо и који живи око нас.

Та жеља да се помиримо са свијетом јесте чиста хришћанска жеља, а узроке што се људи понекад идентификују са мном треба тражити у томе што народ види у мени оно што он сам жели. Дакле, чињеница је да народ жели да буде помирен са свијетом и ја мислим да је то један од главних разлога њихове подршке томе. Са друге стране, наравно да постоје и они људи који не дају подршку једном таквом путу, али то је њихова ствар и друга тема.

Оно што ја видим и што ме искрено радује јесте да свијет полако открива да смо ми један народ који има комплексност, који у себи носи и компликованост, али, који је у суштини један хришћански, Божји народ који је добар, али се, једноставно, у једном историјском тренутку нашао на вјетрометини, упао у кризу која је, нажалост, кулминирала у рат.

Црква на рат гледа као мајка, а мајка на рат гледа као на несрећу у којој може да погине њен син, дакле, и Црква плаче кад је у питању рат и доживљава велико трпљење, те, као и свака мајка, у тим метежним и тешким моментима може да се нађе и помало збуњена и усплахирена. Она као и свака мајка жели да то што прије прође и да након тога њен син буде прихваћен у друштву, да не буде оптужен и да не буде онај који је чинио зло и злочинства, да настави живјети слободно.

Тако је и са Црквом и са цијелим народом који хоће да добије ту димензију припадности, заједнице, живљења и саживљавања, размјене са свијетом у коме живимо, јер, једноставно, ми смо сви дјеца једног оца и сви смо потомци једног човјека.

 Многи ипак Вас виде као оличење промјена у Српској Православној Цркви.

 Не вјерујем да ту има неких промјена које су драстичне. Оне су можда више посљедица тога што ја схватам Цркву као простор слободе и што, када човјек уђе у тај простор слободе, он може понекад да изненади људе као слободно биће, али може да изненади и самог себе. Ако није неумјесно да се нашалим, то је као када имате неке специјално слободне фудбалере који понекад праве и неке “финте” које можда нису тако уобичајене, али које се не супротстављају правилима игре.

Дакле, ако човјек хоће да служи унутар једне институције, богочовјечанске као што је Црква, и ако то схвати као простор слободе, ако у томе служи слободно, он свакако може да личи на некога ко прави промјене, а у ствари је само један слободан човјек. Тако је, у ствари, са сваким човјеком, само што ми то можда не видимо. Ја сам Епископ, па је то можда мало видљивије и драстичније, али је, у сваком случају, свако од нас унутар правила и унутар простора слободе, у коме човјек има једно огромно пространство и може да буде и овакав и онакав. Уосталом, као што су разнолики наши вјерници, тако су разнолики и њихови свештеници и то је, ја мислим, обичан и диван дар Божије љубави.

 Прошле године, након повратка из Америке, многе сте изненадили и интервјуом који сте дали нашем новинару и одговарали на питања везана за ратне злочине и злочинце. Какво је ваше садашње становиште о свему томе?

 Моје становиште није ни садашње, ни прошло, ни будуће. Оно је становиште које извире из Светог Јеванђеља. Дакле, ништа велико не може да се уради без жртве. Ако неко хоће да буде велики човјек, он мора да поднесе и велику жртву. Ако неки народ хоће да буде велики народ, он мора да поднесе велику жртву. И никад ништа велико није учињено без велике жртве. Ако неко мисли да је велики, а да није спреман да “се жртвује”, него “да жртвује”, онда је то за мене проблем, и то заиста велики проблем.

Други проблем извире из тога што је наш народ усмјерен ка томе да је тај суд за ратне злочине неправедан. Оно што сам ја увијек говорио и питао се, говорим и питам се и сада – Који је то суд праведан? Мислим да је то једно велико питање, јер је био неправедан и онај суд пред који је Христос изведен, али је он изашао пред тај суд, рекавши Петру да врати свој нож тамо гдје му је мјесто, јер ко се маши ножа, од ножа ће погинути. То је једна нимало нова прича, већ стара истина која говори о томе да онај који хоће да буде први, мора да буде слуга свима, онај који хоће да му други служе, он ће на крају пасти, што ће бити велики проблем, прије свега за њега, али и за оне које он представља.

У том контексту, ја сам говорио да ти људи, оптужени за ратне злочине, ако хоће да буду велики, треба да се жртвују, не говорећи о томе шта је праведно, а шта неправедно. Јер, како прочитах ових дана у једној пророчкој књизи – свака наша правда пред Богом је као крпа.

 Америка се, изгледа, неминовно намеће и у овој нашој, али и у цијелој причи. Након ваше недавне посјете овој земљи, као члан Српске Православне Цркве, изјавили сте да Република Српска неће бити угрожена уставним промјенама у Босни и Херцеговини. На основу чега то тврдите?

 Тврдим на основу много чега. На основу тога што Република Српска није више фикција, она је факат, она је реалност. Овај свијет није баш нешто претјерано способан да пориче фактичка стања. Друга ствар која која је врло важна јесте да Република Српска има старост од десет година и да та старост није више тако мала да не би била постојана и да није тако једноставна за пренебрегавање, па је није ни тако једноставно избрисати. Као треће и најважније морам истаћи да Република Српска има такав народ који у себи носи државотворност и способност да буде државотворан. Међутим, када је ријеч о Републици Српској, ја никад не могу а да не мислим о Босни и Херцеговини. Оно на шта ја никада не пристајем је да је Босна и Херцеговина нечија друга, да је Федерација нешто што не припада и нама. И кад кажем Република Српска, уопште не помишљам да она не припада и онима који желе да живе у њој, па било да су они Јапанци, Кинези, Бошњаци, јер моје схватање живота је такво да мораш бити отворен за другога, за туђу слободу, да мораш имати такву слободу која једноставно другога осваја, која улази у простор другога, али не тако да га потчини и понизи, већ тако да га освоји својом љубављу.

Зато, када кажем Република Српска, ја једноставно видим да та заједница постоји, да она има свој узлазни пут и да је тај пут сада добио и своју дефиницију. Оно у шта сам се увјерио и што ми је оставило један врло интересантан утисак је да људи који воде Републику Српску полако долазе и до сазнања, без обзира на њихову политичку свијест, да је ова творевина реалност и да људи који живе у њој то хоће, а тај народ управо њих бира, што је, опет тековина демократије. С друге стране, сви они који поричу Републику Српску, они, у ствари, поричу демократију, било да то чине разним флоскулама, паролама, или причом о геноцидима. То је лош и опасан пут који у себи носи тоталитаризам или унитаризам, или било шта што није својствено демократији и чиме пориче себе самог. Свако онај ко прича против Републике Српске, он прича и против Босне и Херцеговине, а свако онај ко би причао у Републици Српској против Федерације, тај прича и против себе и то су једноставне ствари, то су основе демократије, са свим слободама, суживотом, људским правима.

 Медији воле да преносе да делегација Српске Православне Цркве, приликом својих посјета иностранству, посебну пажњу усмјерава на приказивање реалне слике Косова и Метохије. Какву истину о Косову и Метохији уопште зна свијет, па, ако хоћете, какву истину знамо и ми овдје, у Републици Српској?

 Ово питање отвара и многа друга питања. Реалност на Косову и Метохији је болна. Она је једноставно таква да имамо једну ситуацију у којој је друштвено уређење племенско, оно је такво да нема другог излаза него да се постави један генерал за премијера и то је реалност. Реалност, међутим, људи не познају увијек добро, не вјерујући у нешто док се својим очима не увјере да је реалност тако сурова и, истовремено, желећи да побјегну од стварности, желећи да је ублаже.

Овдје се поставља и још једно питање, а оно се односи на повезаност ситуације на Косову са читавим регионом и реакције саме Републике Српске на рјешење косовског питања. Ја сам свугдје говорио и говорим да Косово има такву димензију која је повезана са идентитетом цијелог једног народа који живи и у Републици Српској, па је, према томе, немогуће не доводити овај проблем у везу са нама, ако схватимо да је Косово у срцима људи.

Како ће реаговати Срби у Републици Српској на неко будуће рјешење – то је ствар непредвидива, због чега мислим да ту треба бити реалан и јако пажљив, јер све ове ствари које су се код нас дешавале, дешавале су се узрочно-посљедично, на начин да је рат кренуо од Словеније, па завршио код нас, да се у међувремену отцијепила и Македонија, сада се прича о црногорском референдуму и слично. Дакле, ово подручје, колико је год Богом дано и благословено, у исто је вријеме јако комплексно, проблематично и трусно, због чега изискује и велику пажњу. Наше изјашњавање о ситуацији на Косову није водило у том правцу да прејудицирамо ствари и претпостављамо каква ће бити рјешења, наше је било да свједочимо истину, у циљу да поправимо те ужасе који се тамо догађају, односно, да то учини Међународна заједница која то једина може, али, чини ми се, и жели да учини.

 Из тих разговора са представницима Међународне заједнице, може ли се барем назријети рјешење питања косовског проблема?

 Нажалост, свијет неће одлучивати према нашим исказима, нити ће се руководити према томе шта је праведно и неправедно. Савремени свијет функционише на принципима интереса, а своје одлуке доноси и под условима онога шта је било и шта може да буде. Оно што је велики пораз за нас Србе је то што смо ми били, у протеклих десет-петнаест година, на другој страни, што смо били не само на супротној страни својих вјековних савезника, него смо били на страни која се против њих борила. Шта је томе био узрок, велика је тема, о којој ја мислим да кривње има и са једне и са друге стране, а наша је несрећа у томе што смо ми били много мањи, па, у томе смислу, и много кривљи. Било је потребно да нађемо заједнички језик са тим великим бродом који се кретао у супротном правцу.

Ми смо некако много уситњени, што је том свијету стварало додатну компликацију, као што је ствар искомпликовала и наша велика несрећа што смо имали међуграђански и међуетнички сукоб који се догодио на крају једног умирућег система, а да у међувремену није створен нови.

Моје искуство као свештеника и као човјека јесте да, када човјек направи грешку, не треба много да се бави тиме, већ да брзо устане, па и ми морамо врло брзо изаћи из свега тога.

 Поменули сте и референдум у Црној Гори, а још прије ове идеје почела је да се пропагира она о црногорској цркви. Какав исход се може очекивати у свему томе?

 Када ме људи питају о отцјепљењу Црне Горе, ја најприје одговорим у шали да четрдесет посто хоће, а сто посто се неће отцијепити. Али збиља је другачија, јер људи у Србији и Црној Гори су рођена браћа. И наши људи живе тамо, и овдје живе људи из Црне Горе и Србије, пола данашње територије Црне Горе је некадашња Херцеговина, тако да имате једну испреплетеност.

Ипак, границе су нешто што се црта и брише, и оне ће се цртати и брисати. Много је значајније то питање идентитета, због чега је питање Косова кључно питање и зато се на Косову одвија оно “грдно судилиште”, гдје смо ми у једној великој и драматичној кризи, из које треба да извучемо најдубљу и најбољу поуку ако смо паметан народ. У томе ја видим велику шансу и за народ у Републици Српској, што је парадокс, с обзиром на то да ми морамо сада преузети ону улогу коју је некада, послије Косовског полома, преузимала управо Црна Гора, јер ми данас имамо такво искуство, искуство понижења, пљувања, шибања, рата, умирања и нема нам другог излаза осим васкрсења.

 Овдје у Требињу, Епархија Захумско-херцеговачка, односно ви лично, покренули сте иницијативу за обнову Бегове куће, пријератне културно-историјске знаменитости из турског периода. Ту би требао да се оснује и Центар за међурелигијски дијалог. Шта значи овај пројекат?

 Он значи управо то да смо ми људи који могу да надиђу себе, да смо ми народ који није тако једноставан, јер има у себи ту способност да буде и деструктиван, али може да буде и конструктиван на један парадоксалан начин, народ који има неку димензију коју није лако ухватити.

Истовремено, ми не желимо да будемо неко у кога ће упирати прстом, говорећи му – Ви сте рушили, доказујући овим чином да ми умијемо да будемо и градитељи и да хоћемо да изградимо. Ту постоји један парадокс, у коме су најтврђи Срби и најтврђи Бошњаци, однсосно муслимани, против обнове објекта. Ипак, сви они који су добронамјерни, они су за градњу и није битно којих има више, јер, побиједиће градња и напредак, побиједиће идеја да се Бегова кућа мора обновити, јер је она била свједок једног историјског времена.

Велики мотив за обнову Бегове куће мора бити и тај да дамо примјер сваком оном ко овдје жели нешто градити и створити, да то и учини, без страха да ће му то бити срушено. Ја сам пресрећан што католичка црква стоји и што је стајала читав рат у центру Требиња, али сам још срећнији што православна црква стоји и што је престојала читав рат у Дубровник, што је велика похвала, и њима доље, и нама овдје, о чему сам недавно разговарао и са бискупом дубровачким.

Зато се и наш пројекат обнове Бегове куће може назвати мудрошћу, храброшћу и добротом људском, на коју се људи некад и буне, иако без разлога.

 Пред нама је Васкрс. За крај разговора и за најрадоснији хришћански празник, која би порука била Владике Григорија?

 У овом тренутку и овом часу, за мене најважнија порука много је једноставна – да људи имају добру вољу, да не завиде један другоме зато што добра воља долази од ријечи “вољети”, а човјек који воли има добру вољу.

Оно што сам примијетио и што ми се чини тачним јесте да савремени човјек, овдје и свуда, има једна озбиљан проблем који се састоји у томе да не само да је изгубио и губи способност да воли, него је изгубио способност да буде вољен, што представља, не само његову велику невољу, него је у невољи и онај који има те способности, јер упућује љубав, али нема одговора.

Зато ја данас, у овом дану и овом часу, упућујем ријечи Светог Јована Златоустог – Дођите сви, и ви који сте богати, и ви који сте убоги и сиромашни, ви који сте постили и који нисте постили, ви који сте радили цијели дан и ви који сте дошли у посљедњи час, ви који сте добри, ви који нас волите и ви који нас не волите, ви који сте имали покајање и који сте били лијени за покајањем…

Интервју за „ГЛАС СРПСКЕ“, 2006.

Пут ка Богу и пут ка Цркви је непрестан. И онда кад бјежимо од Цркве, ми у ствари идемо ка Цркви. Кад поричемо Бога, ми долазимо до Бога, кад признајемо Бога ми такође долазимо до Њега. Христос као глава тела Цркве никога не може оставити равнодушним,зато што је Христос показао љубав и потврдио је жртвом- каже у интервјуу за “Глас Српске” Његово Преосвештенство владика Захумско-Херцеговачки и Приморски господин Григорије. Затекли смо га на Црквини, крај Херцеговачке Грачанице окупане сунчевом свјетлошћу и Божијом милошћу, гдје нам је подарио многе духовне поуке.

 Ваше Преосвештенство, имају ли Црква и народ исту судбину?

 Апсолутно да. Понекад зажалим што још увијек не можемо да научимо људе да Црква не може да постоји без народа јер је само срце Цркве Света Литургија. Црква, дакле, а то је оно што видимо у Св. Литургији, јесте Сабор у којем учествују људи који имају чежњу да остану живи и да овај живот преточе у вјечни живот, тј. у Царство Божије.

Дакле, људи који желе да буду у пуном смислу живи знају да не могу да то буду без живога Бога, а кад се сабирају то је догађај у којем дјелују и Бог и човјек. Хришћанска Литургија не може да се одвија без народа и наравно без свештенства.

Народ је апсолутно неопходан за савршавање Литургије. Кад свештеник каже славословље Богу, ако народ не каже “амин” и ако тиме не потврди ту свештеникову ријеч, она није валидна. Исто тако народ зна да, као што вели пословица – ако их је триста, без попа ништа. Дакле, у Цркви постоји потпуна узајамна зависност и потреба једних за другима (народа и клира).

Свештеник који је изабран из народа и који је посвећен да произноси молбе и молитве у име народа, итекако зна да без народа не може ништа. А и народ, опет зна да мора неко, у име свих њих, да говори молитве и да тек у том динамичном односу могу да осјете и прихвате присуство Божије. А кад се то догоди, све добија једну другу димензију која оживотворава читав тај сабор, који више никако није скуп смртних тјелеса, него сабор људи који су и тјелесни и душевни и духовни и који сами себе и једни друге узносе и приносе Богу. Бог, са своје стране, на све то даје своју благодат и све то онда бива-постаје предокус Царства Божијег већ овдје на земљи. Милост Божија се излива на нас, као свјетлост на свијет, која је као со земљи и као оно што ће све на шта се излива преобразити и учинити другачијим и тиме га спасити да не би остало трулежно и смртно, него да све окупа живот вјечни.

 Да ли се та блискост цркве и народа више осјећа у невољама?

 Народ ће увијек рећи да “без невоље нема богомоље”, али када то човјек није у невољи? Сваки човјек који је створен самим тим је смртан. А тиме што је смртан и што сам нема рјешење за ту смрт, у невољи је. Човјек је биће које живи у агонији кад је без Бога. Над његовом главом стално виси мач на коме пише смрт. Он може да то питање ставља на страну, или да на њега даје неадекватне одговоре, али то питање остаје. Дакле, човјек је стално у невољи и зато му је непрестано потребан Бог.

Човјек, међутим, почесто затупи, заглупи, па му осјећања попусте тако да нема снаге да понесе тежину тог питања, па покушава да мало-мало бјежи од тога, али, пошто је питање судбински важно, побјећи од њега је немогуће.

 Какав је однос црквеног и националног идентитета?

 То је заиста важно питање. У нашој прилици (или неприлици) ови идентитети су веома измијешани, али сам сигуран да је вјерски идентитет много дубљи од националног. Савремени европски човјек има проблем са идентитетом. Ево једне илустрације од прије неки дан. На финалној утакмици свјетског првенства италијански фудбалер псовао је нешто француском репрезентативцу Зидану. Парадокс је у томе што Зидан игра за Француски тим, али нико није ни претпоставио да му је Италијан псовао француску мајку. Сви су претпоставили да му је псовао арапску, муслиманску или терористичку мајку. Дакле, иако је Француз и иако игра за Француску, видимо да то није његов најдубљи идентитет. То показује колико је тај вјерски идентитет више укоријењен у дубини људске душе.

Кад говоримо о национализму не могу да не споменем невјероватан слијед ствари који се догодио. Ми на Истоку нисмо имали национализам. Код нас су људи имали прије свега вјерски идентитет. Све до краја 19. вијека људи су се овдје дијелили на муслимане, православне и католике. Тек је деветнаести вијек донио национализам који је, буквално, чедо Француске револуције. Дакле, национализам је нешто што је људима на Истоку било потпуно непознато, да бисмо сада ми овдје највише оптуживани за национализам.

Сваки наш рат кроз историју је био одбрамбени и ми сматрамо да рат може бити оправдан само ако је одбрамбени. Ми бисмо могли да бранимо тезу да смо у Босни имали одбрамбени рат и да смо на крају тог рата изгубили 20 одсто српске територије, да смо изгубили толико и толико људи. Нажалост, изгубили су и други народи који су овдје ратовали с нама или против нас. Међутим, ми уопште ту нисмо имали освајачки рат, а читав Запад је увјерен да је то био освајачки рат.

Наш православни идентитет а потом и српски, који покушавамо да сачувамо и задржимо, заснован је прије свега на слободи. Слобода мора остати нетакнута. Зато је наш главни мото: „Крст часни и слобода златна”. То није демагогија, јер ми знамо да је слобода икона Божија у човјеку. Кад изгубиш слободу, изгубио си све. Како каже мајка Јевросима „Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу.” То је нешто што увијек постоји у сржи нашег идентитета. Некад смо ми тога свјесни, некад нисмо.

Мислим да се за идентитет у коме је слобода најважнија вриједи борити и да је то идентитет који има моћ. То је, у ствари, хришћански идентитет.

 Чини ли Вам се да се осјећа криза идентитета?

 Ако српски идентитет није супротан хришћанском онда је то добро. Међутим, проблем је ако он постане нешто друго. Имали смо ситуацију да у овом рату српски идентитет бране људи који су били комунисти. Зато је настао такав један кошмар у којем су могле да се десе глупости и злочини. Дакле, у овом рату имали смо комунисте који су хтјели да буду, и у неком смислу и јесу, Срби . А у доба када су постајали комунисти подразумијевало се да се одричу Христа. То је збунило и нас и западног човјека. То су ствари које траже дубље објашњење, али то је и оно што мучи моју душу.

Оно што би требало да буде важеће правило за све је да је свачија слобода светиња. Филозофи ће рећи да „граница моје слободе завршава тамо гдје почиње слобода другог”. Међутим, ја кажем не. Моја слобода је таква да треба да се преобрази и постане љубав која обухвата оног другог тако да га не поробљава. Да у тој мојој слободи, у љубави, он буде слободан. То је хришћанска љубав и хришћанска слобода. Сигуран сам да у Европи, коју волим као свој простор, коме чини ми се припадам, постоји криза идентитета , али криза не значи потпуни губитак. Европа ће се вратити себи.

Шта је то криза идентитета видимо нпр. у Црној Гори. Људи су мислили ако се осамостале тиме ће добити идентитет. Напротив, они су тим осамостаљењем само поставили велики упитник на једно страшно питање на које тек сада неће имати прави одговор. Јер, држава и граница не дају идентитет. Оне дају само оквир. А оквир, сам по себи, још не значи идентитет. Може га пак само искомпликовати. За мене као Србина или као Хришћанина који се не стиди, него воли што је Србин, не постоји граница која може ограничити идентитет. У ствари, идентитете ствара интегритет а не обрнуто.

Зато за мене није питање да ли ће Република Српска бити у овим или оним границама. За мене је питање да ли су људи у Републици Српској слободни. И ми као заједница морамо да се боримо против свакога ко угрожава ту слободу. Наравно на начине који су дозвољени, на начине који подразумијевају велику храброст и још већу мудрост.

 Колико је српски духовни простор јединствен?

 Српски духовни простор је јединствен онолико колико смо ми јединствени у Христу и колико смо ми браћа и сестре. Ми смо живјели у разним државама, под разним околностима, али смо имали јединство и зато је наша побједа показала да прави идентитет значи остваривање интегритета.

Вјетрометина на којој се ми као народ налазимо, Срби у Србији, Црној Гори, Хрватској, Босни, Херцеговини, таква је да је необјашњиво како смо уопште успјели да опстанемо. Једино онда можемо да објаснимо наш опстанак ако кажемо да је он утемељен у Богу и са Богом. Наше земаљске моћи то не могу да изнесу.

 Да ли је српска нација често стављена пред предјеванђељско питање коме ће се опредијелити: царству Небеском или царству Земаљском?

  Дубоко вјерујем да је свака нација, сваки човјек и свака заједница, пред тим питањем. Само што неко бјежи од тог питања, а неко то питање прихвата. И ми понекад бјежимо, али то је главно питање. Нема другог питања, од оног у епској пјесми: „Коме ћеш се приволити Царству”. Опредијелити се за Царство Божије не значи изгубити земљу него управо спасити је у најдубљем смислу ријечи.

Није цар Лазар ишао за својом војском на Косово да би изгубио битку. Он је ишао да добије битку, да побиједи турског освајача. Гледао је да нађе најбољи стратешки војни потез којим би могао да побиједи јачег и моћнијег противника. Али није хтео да калкулише са дубљим димензијама свог идентитета и да каже: „Ми ћемо се потурчити”. Могао је да избјегне ту битку и биолошки опстане, али не, борио се на частан начин предавши својим насљедницима оно што је најдрагоцјеније, а то је бисер због кога се сво имање продаје. То је бисер који се зове Христос, Бог живи који нас изводи из смрти, чија смрт је и наша смрт и чије васкрсење је и наше васкрсење.

Цар Лазар је знао да постоји и дубља димензија. Насљедници његови, његов народ остао је са Христом. Шта би било да је донио другачију одлуку ? Вјерујем да данас не би постојао српски народ чак ни у биолошком смислу.

 Да ли је Косово наш дуг пред Богом, а сваки човјек који брани светиње на Косову и Метохији Христов војник?

 Косово није више само територија, област од ове до оне границе. Косово и Метохија је постало дио бића сваког Србина. Оно је у нашим осјећањима, у нашем срцу, у нашој вољи и нади. Оно се преселило у нас. И гдје год ми идемо ми носимо Косово и Метохију. Не само област, епархију, или територију. Ми носимо идентитет Косова који подразумијева много штошта. Прије свега подразумијева светиње. А светиње су опет лествица која нас веже са небом. Оне су камен са кога се узносимо на небеса. Мост који нас веже са небом, који премошћује тај јаз између смрти и живота. Оне су ту зато зидане да покажу да нама није важно да имамо само земљу која може да се оре, него да ту земљу и све што на њој може да се произведе принесемо као уздарје на дар ономе који је то све створио.

Зато су несрећни људи и рушили те манастире, јер су хтјели да избришу трагове хришћанског идентитета, али ти трагови су неизбрисиви у душама, осјећањима и срцима људи.

 Колико је данас Срба са племићким карактером који су имали Немањићи?

 То је оно што треба да нас опомиње, јер Срби су склони осцилацијама, успонима и падовима. Кад се неки Србин покаје, видите да је нешто пред вама синуло. Ту је тај дух Немањића. То није више онај скрхани, сломљени човјек. Волим то да упоредим са црквама и црквицама у Херцеговини. У мојој епархији има око 200 цркава које су биле запуштене. И кад дођете и посматрате људе који се окупе да обнављају цркву , па кад је обнове, видите Цркву која сине. У њој видите љепоту, отмјеност, племенитост не само камена од којег је прављена, већ и тога како је прављена.

Кад је манастир Житомислић разрушен, као да је разрушена душа једног народа. Одједном, он се усправио. И Срби који се тамо окупљају дођу и кажу: „Ово смо ми”.

Какав је Ваш однос према Хашком суду?

 Проблем је перспективе из које се гледа. Ако гледате из перспективе оснивача Хашког суда, они знају да је то њихов инструмент помоћу кога остварују своје циљеве. Наша перспектива је условљена њиховом перспективом и ми не сматрамо тај суд праведним, зато што је он условљен њиховом жељом да остваре свој циљ. Наши људи то итекако осјећају. Проблем сваког земаљског суда је што он мора да почива на праву или закону. Невоља тог суда је што не може другачије да мисли него како га је тај закон научио. Они су увјерени да смо ми овдје освајачи, злочинци. Ти наши људи који су оптужени, као на примјер Радован Караxић и Ратко Младић, знају да нису водили освајачки рат и сматрају да је тај суд неправедан за њих. И ја мислим да је неправедан, али ми смо толико условљени онима који стоје иза тог суда, да сам схватио да постоји једна друга димензија. Људи су ратовали да одбране народ и поднијели жртву. Они који хоће да одбране народ треба да се жртвују. Има много озбиљних људи које ја поштујем, који мисле другачије од мене. Ја, на њихову жалост и даље мислим да је потребно да ови поменути поднесу жртву ради опстанка народа, уопште не улазећи у то да ли је тај суд праведан, а ако хоћете моје искрено мишљење: сто посто је неправедан.

 Бројни путници намјерници и гости Требиња кажу да у овај град долазе да се напоје љубављу према Богу и људима. Како Ви, као духовни пастир земље Херцегове, из данашње перспективе гледате на вријеме када сте благовијестили јеванђељску ријеч пред шачицом вјерника у ратном Требињу?

 То је изгледа још једно чудо Божије. Ту дејствује Бог. Можемо да се хвалимо као безумници и да нешто приписујемо себи, али то би било јако глупо. У Херцеговини постоји тај духовни темељ и ми смо га само мало помели, очистили. Људи су почели да граде Цркву Божију, да граде храмове, себе као живу заједницу живих људи са живим Богом. То је велики потенцијал. Има ту, додуше, потенцијала и за зло. Увијек сам волио да кажем да је Херцеговина пуна љековитих трава, али кроз те љековите траве се провлаче јако отровне змије. Дакле, има ту свега. Нисмо ми најбољи, али ни најгори на свијету, но ми смо, очигледно, неко ко у српском народу има јасан идентитет. Овдје нико нема проблем да каже да је Србин. Нико се не стиди што је Србин. У исто вријеме, свако зна да бити Србин у суштини значи бити Хришћанин и да је то дубља димензија и од српства или од херцеговства и да то чува Херцеговину и нас у њој.

Срећни смо што је Црква у Херцеговини жива, јер кад је Црква жива она никога не оставља равнодушним. И то људи који долазе осјете.

 Какав је био пут Вашег духовног сазријевања?

 Молим се Богу да останем на том путу. Можда је добар примјер онај мрав што је пошао за Јерусалим. Када су му рекли да је далеко и да је питање да ли ће он тамо стићи и да је врло могуће да ће умријети прије него што стигне, он је одговорио: да, али ја ћу бити на путу за Јерусалим. Тако и ја мислим да је врло важно да будем на путу за Небески Јерусалим. Тај пут подразумијева и падање и устајање и спотицање и препреке. Али све то подносите кад знате да тај пут има смисла и кад на том путу имате подршку, као што сам ја имао владику Атанасија, све моје пријатеље и непријатеље. Све је то природна подршка и много је важно да тај пут човјек издржи.

У духовном идењу нема стајања. Стагнација је пропадање или губљење времена. Има падања, али кад паднеш устани. Кад устанеш, крени, кад кренеш иди. Најчвршћи ослонци су у вјери, нади и љубави.

А љубав даје свему димензију радости. Кад се умориш, кад су ти очи пуне суза, онда те дотакне рука Христа и све одједном крене и ти поново идеш са много већом радошћу него што си дотад ишао. Највећа је подршка у благодати Божијој, у милости Божијој. И у томе да, кад си пао и погријешио, кад си скренуо с пута, он те кроз свјетлост покајања поново враћа на пут спасења. Дао нам је покајање, али које није убитачно или разорно, него покајање које се појави као свјетлост и радост. Ти ако си скренуо и пао у неку шикару, видиш – тамо је мој Господ, тамо је мој пут. И тако излазиш. И кад стигнеш на пут, ти си већ побједник. Како би рекао апостол Павле, идеш из славе у славу, из радости у радост.

 Да ли Вам се од када сте се замонашили икад учинило да много дајете, али да Вам је много тога и ускраћено?

 Љубав једина има то својство да кад се дијели уједно се и умножава. Све друго има својство да се умножава кад се сабира. Кад се човјек замонаши, кад крене на пут спасења, он даје све. То давање је одговор на Божију љубав. Човјек дајући увијек добива и тако се умножава та љубав. То је право богатство.

Наравно, кад човјек погријеши, кад падне, окрене лице од лица Христа, то је ударац који може да разбије главу. Најважније је да му та искуства, те благости Божије, увијек помажу да устане, да се исцијели, да се умије, да крене и да иде на пут живота. То је неупоредиво са било чим што би човјек имао кад би се одрекао тог пута. Није важно да ли је човјек монах, ожењен или неожењен, њему је од најсуштинскије важности – ићи путем Господњим.

Свако дијете од мог пријатеља, од брата, човјека хришћанина и нехришћанина је дијете Божије, дијете наше, ако смо ми заједно с Богом. Дјеца су увијек интересантна зато што имају чистоту срца, имају још увијек неискварена осјећања. Бог је за њих конкретна личност, реалност. Радује ме док гледам дијете које чека да га мајка подигне да би пољубио икону. Дјеца не мисле умом, него срцем. А и ми би требало да дјетињимо срцем, а не умом. Нажалост врло често дјетињимо умом, а срце нам је окорјело.

 Шта мислите о новокомпонованим вјерницима и злоупотреби икона?

 Није могуће злоупотријебити икону. Могуће је само себе ставити у један лажни однос са самим собом и са Богом. А то је опасно. Господ Христос је упозоравао своје ученике да се чувају лицемјерја као најопаснијег квасца који може да се у човјеку нађе. Не може се слагати Бог. Не могу се слагати ни људи. Не може се слагати нико. Ни сам себе човјек не може слагати, али може тим лагањем да се подвоји и да постане шизофрен. Да се подијели, а то је велика опасност.

Људи често активно иду у погрешном смјеру, или стоје у пасивизму. Или они ударају, или су на њих ударили и долази до једне опште депресије. Депресија је дијагноза за општу болест савременог човјека, али право је чудо како људи немају снаге да изађу из депресије. И право је чудо како имају склоност да упадну у депресију. То је велика слабост нашег човјека. Хришћанин може све бити, али не смије бити у депресији. Хршћанин мора да буде биће које у себи носи радост. Ђаво је за мене по дефиницији биће без радости.

 Подијељена су мишљења о владики који игра фудбал на јавним мјестима, шета градом без владичанске капе. Јесте ли осјетљиви на такве примједбе?

 Људи имају право да замјерају и то је добро што замјерају. Значи да нису равнодушни. Не могу рећи да понекад нисам на то и осјетљив, али најосјетљивији бих био кад би им било свеједно какав сам и шта чиним.

 Спорт

У спорту је живот присутан на један интензиван начин. Ту је однос са другим људима јако динамичан. Ту је игра која подразумијева одређена правила, а ту је и жеља за побједом. Та игра подразумијева поштовање тебе, онога поред тебе, онога који игра против тебе. То је јако слично животу. Имамо могућност да на један интензиван начин доживимо живот у једном безазленом оквиру као што је спорт. Зато је спорт врло озбиљна ствар. Ја му увијек тако и приступам.

 Политика

Демократија је запала у једну критичну фазу и постала помало тоталитарна. Чим је постала тоталитарна, она има проблеме и атакује на слободу. Тужно је кад видимо у предизборним кампањама како се људи усликају и кажу: Ја сам најбољи, и тај плакат залијепе на бандеру. Већ самим тим човјек је показао да с њим није баш све у реду. То људи осјете. Људи гласају за личност. Има их који се лажно представљају и веома је тешко то погодити. Народ ипак успијева то да процијени. У праву је онај који каже да ће у Републици Српској побиједити они који буду знали, могли и умјели да је одбране. И да је учине што бољом.

 Мобе

Занимљиве су ми мобе и тај осјећај који је имао наш народ да заједно правимо куће. То је препуно љубави. Моја мајка кад се присјећа наше куће која је срушена, никад не прича колико је у ту кућу уграђено материјала, него прича са колико је љубави грађена и колико је суза пролила док је градила. То је оно што кућу гради и образац који можемо да пренесемо на образ цијелог народа. Ми треба да имамо љубав међусобно. Да се не лажемо, него да успоставимо тај однос и да имамо ту вертикалу и ту хоризонталу. Да имамо тачку ослонца. Ако немамо тачку ослонца, онда смо као трска коју ломи (и сломи) сваки вјетар. Већ је позната стара прича да трске треба повезати, јер тек онда постану несаломиве.

Препоручујем саборност – да све што радимо радимо саборно, заједно и да се све крунише радосним осећањем заједнице и заједништва. Ми народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини можемо бити много бољи и примјер многима.Ја тако осећам и вјерујем.