Овај ћирилични документ писан је 1169 – 1170 године, (15-20 година прије Мирослављевог јеванђеља), и сачуван је у Дубровачком архиву (HAD, isprave i akti, prepiska XII 231, 1169-1170). Докуменат се сматра оригиналом, и изузетно је значајан за проучавање ћириличног писма 12. и 13. вијека. У Травунији и „Хумској земљи“ односно у „дедини Стефана Немање“ била је рано заступљена писменост: Хумачка плоча, Писмо Поповске општине, Мирослављево јеванђеље. (Новак Мандић, ЗЕМЉА ЗВАНА ГАЦКО).

Писмо је објавио Љубомир Стојановић у књизи „Повеље и писма“ 1/1, 31. Иако се ради о документу изузетног значаја, писмо је раније било неправедно запостављaно и није се довољно представљало широј јавности. Садржај писма Поповске општине Дубровачкој општини, односи се на нарушавање мира. Поповска општина писмом протествује против насиља Дубровчана над људима из Попова, и тражи станак за суђење у Затону. У документу се спомињу Поповљани Радослав и Храниша без породичних имена. У другом дијелу писма (који се налази у прилогу) може се прочитати име Бољеславић, које се јавља и 1234. године, када се спомиње хумски кнез Петар Бољеславић у повељи српског краља Радослава, сина Стефана Првовјенчаног, као краљев човјек ( Љ. Стојановић, „Повеље и писма“ 1/1, 13).

 Извод из писма:

„… од поповске општине кнезу дубровачкому и градској општини: то јер смо уговорили станак о узмјех у недјељу: да ви нисте рекли да се станемо на кои страни ријеке: нећемо ти к вам на ону страну ђе није закон: ђе ви радославу давши руку тере га везасте: дако ћемо правому станку: у ки дан ђурђев дан у тде дан да се станемо у затоне: где имамо властелску потребу: и кака је ваша правина уговористе да путника предаде трстеничане на станце тере е климје никевић хранишу у град привјел бог ви даи здравие …“

Осим старине писма, веома битно је назначити и равноправан однос између Поповске и Дубровачке општине у транскрипцији. У историјским изворима често се наводи „Поповска општина“ и „жупан поповски“. Ово писмо сходно времену, настало је свакако, у некој канцеларији, уреду, вјероватно жупана – обласног господара Попова, који је свакако, морао имати и своје сједиште, као и канцеларију. Таква канцеларија налазила се у управном сједишту области, (овдје Попова), а то мјесто је, свакако Завала. Постоје претпоставке, да је и „Мирослављево јеванђеље“ настало у Завали или Стону (мр. Ђорђо Одавић). Исто тако, постоји могућност да су оба ова вриједна документа настала у истој канцеларији, што ће нека нова истраживања и историјски извори боље расвијетлити.

Завала је имала све предуслове да буде сједиште Попова, како свјетовно тако и духовно. Ту се налази древни српски православни манастир, чија се градња датира у вријеме цара Константина и његове мајке Јелене. Завала се наводи и као дједовина, мјесто поријекла српске свете лозе Немањића, у Завали и њеној непосредној околини живјела је српска властела и у средњем вијеку. Велика већина земљишта у насељу Завала и данас припада српско – православном манастиру св. Ваведења. Приликом изградње жељезничке пруге Чапљина-Хум-Дубровник (Ускопље-Зеленика), у свим већим мјестима кроз које је прошла жељезница подигнуте су жељезничке станице. Све оне су грађене по сличном пројекту, само је у Завали саграђена жељезничка станица у облику крста, из поштовања, јер је ова станица саграђена на земљишту које је припадало православном манастиру св. Ваведења у Завали. Све ово Завалу истиче као централно мјесто Попова.

Овај драгоцјени документ потврда je присуства Српског народа на овом подручју (као и на много ширем подручју) од најранијих времена до данас. Имена у писму, (као и имена на средњевјековним споменицима околних насеља) српског су поријекла, писмо којим је писано – ћирилица, начин (стил) писања је као и на Српском двору тога времена. Нека српска поповска презимена тог времена, која налазимо на средњевјековним споменицима постоје и данас. Навешћемо стару српску властелинску породицу Чихорић – Друговић, која је имала више чланова своје породице на високим положајима на Српском двору. Поповска властела Чихорићи спомињу се у више насеља Попова поља (нпр. Величани). Постоји још таквих породица у Попову. Све ове српске карактеристике су из предтурског периода, и побијају тврдње тзв. „новохрватских“ историчара, по којима је све „хрватско“, којима истина није јача страна, и који игноришу чињенице и аргументе који не иду у прилог њиховим „тврдњама“ и намјерама, док у својим „радовима“ пласирају лажи о досељавању Срба на ове просторе прије пар вијекова. Напротив њиховим тврдњама, српско присуство на овим просторима има веома дубоке коријене, за шта постоји довољно материјалних доказа.

МИЛАН Ј. ПУТИЦА