Када одлазим долазим

Да дођем, мајко, само да се одморим,
нећу ни књиге донијети.
Треперавим плаштом да се огрнем и заклоним
Осврнем и ослушнем
Његовом присуству да се поклоним

Да дођем, мајко
Платанима огромним да се наслоним
и удомим у жилама тврдошким
Само да се одморим

Нећу ни књиге донијети
Мајко,
Моја
Оца Мога

Шта да ти дарујем

Књигу,
Мене
Само да се одморим
И
Долазим.

протојереј др Борис Б. Брајовић

 

 

Ако се игда роди
Њега неко тако жедан
Ангелима подобан

Јединству Цркве предан
Есхатона жељан
Философима сабесједан
То бјеше и јеси ти
Илијиног брда пјесникињо
Ћери ромејска и српске Херцеговине

др Дарко Ђого

 

 

Зима

Видим јеле
снијегом прекривених грана
И пут склизак
И свјетлост
И крај дана
Видим сунце
како се у сваком кристалу
снијега свјетлуца
И чујем срце
како ми тутњи
и убрзано куца
И сусрет чудесан
музика у дану
И пут
И повратак
И одлазак
И лик на длану
И све за незаборав
И бригу
И за радост и тугу
И ништа не би друго
Ни важније
Но мир који гледа кроз дугу
Осјетих
тамо да чекам сусрет нови
И глас
у себи који говори
Ту сам
само ме позови
Макар и у смрт
да се и овај живот мој
претвори у цвјетни врт
Да прође и ова зима
и дође прољеће
И да и на мом гробу
на срцу
процвјета цвијеће

Епископ Григорије

 

 

 

ВАВЕДЕЊЕ

На Ваведење се растали
тамо гдје смо се сусрели
ти оде благом Захарији (у Светињу над Светињама)
ја остадох у припрати (да чекам до судњег дана)

Гаврило те је повео
у свету Земљу Свевишњег
и небо се распукло
кад архангели запојише

у Старој цркви заблиста
у Петрограду се вознесе
сад с два Гаврила Божија
Благу вијест свима пронесе:

уснух и спавах и устадох
и усправих се васцијело
земна са небом се састадох
и обукох се у бијело.

мр Владан Бартула

 

СЕСТРА
(у име свих нас који те знамо)

Године лете к’о да су сјене,
Хоће да стану између нас,
Ал’ ти си заувијек дио мене
И још у себи чујем твој глас.

И лик уз гласић открива се њежно,
Вирка и плеше у лахору меком,
Комплетић „тетски“ и јутро сњежно
Тамо негдје у крају далеком.

Вријеме је лажа, реклама само,
Ти, сестра јеси, свагда и сада
Нек` тече, жури, ми знамо камо,
Сусрету новом срце се нада.

И доћи ће, јасно, тај дан врели,
Кад душу поведе небеска цеста
Тек тад, кад будемо се срели
Шапнућу, колико је недостајала сестра!

СЕСТРА II

Александар Шмања

 

 

 

Сновиђење

Понекад мислим да је вјечност
онај тренутак који си ти прескочила
у буђењу,
па си се умјесто у вјечности
пробудила у бескрајном болу
нашег срца,
У непролазној сузи која никако
да сазри,
молитви која увијек остаје
нејасан шапат на усни
(Али, само на оној горњој што непомична
лежи и невјешта скрива слогове имена твога)

Зар бих и ја да постанем гусјеница
у свијету скријем шарену збрку крила,
невидом својим све да видим и
сваким замахом облетим свијет

На сваком крилу носим себе

Зар и ја у облетници
испод зреле трешње језика
скрих новчиће и срицах твоје молитве:

,,Једним ме мајка нахранила,
други ми даровао свијет,
сласт оног живота
да се не истопи као мед

Крила у лету свих
у опточен златом живопис
сјеверног зида цркве.“

Сања Лемез, студент из Источног Сарајева

 

 

 

ВЈЕЧНУ ПАМЈАТ ТИ СТВОРИ НАШОЈ АЊИ, О ГОСПОДЕ

Младој Ањи кроза сузе,
исциједих пар стихова,
због љубави према Христу
што имаде сестра ова.

А људским је врлинама
њена душа изаткана.
Као млада професорка,
од колега поштована,
и ништа јој не би тешко
своје знање да преноси,
светом вјером Православном
да се дичи и поноси.

Кроз захвалност чисте душе,
врлинама Богу служи
и вриједним својим радом
студентима знање пружи.
И савјесно преносећи
Богомдано мудро знање,
бијаше јој са молитвом
ведрој души радовање.

На молитву стизала је
цркви милог завичаја,
у којој се осјећала
као да се с небом спаја.
Навикла је из дјетињства
да се у њој Богу моли
ик’о мала дјевојчица
тај храм свети да заволи.

Њени мили родитељи
са њом су се поносили,
а с вриједним радом њеним
необично срећни били.
Млади студент богословља,
брат јој Андреј бјеше мили
а сусрету сваком њином
много су се веселили.

Са осмјехом невинијем,
као њежна дјевојчица
да Христову љубав имаш
видјело се с твога лица.

Растави се са тијелом
душа наше сестре Ање,
која нам је изгледала
к’о Васкршње радовање.
Родитеље и Андреја,
милог брата, снађе мука,
ал’ хришћански поднијеше
бол велики без јаука.

У Тврдошком манастиру
цјеливамо њено т’јело,
а Владике са свештенством
служе свето опијело.
Монаси и монахиње
и народа вјерног с њима,
што се с Ањом поздрављаше
с тешким болом у срцима.

Док Владика Григорије
опроштајно слово збори,
жеља за спас душе њене
у срцима нашим гори.
Снажну љубав за Господом
Владика јој истицаше,
јер он добро њену душу
к’о духовник познаваше.

Као човјек осјећајан
тугу гута и Владика,
док молитвом пут приправља
за свог доброг сарадника.
Сузе лије и “Видослов”
и зајеца болним криком,
туга га је ошинула
за својијем уредником.

Никад “нећу” и “не могу”
ти не рече послушнице,
са благословом твој рад умни
казиваше сјајно лице.

Твој дјечији осмјех чисти
радошћу би озарио
сваког оног ко је с тобом
макар ријеч прозборио.
Читала си свете књиге,
из њих снагу добијала,
к’о пчелица са цвијета
кад би полен прикупљала.

Стална храна твојој души
бјеше света Литургија,
а најчешће у Тврдошу
Светог Оца Василија.

Сад тијело твоје оста
поред цркве да почива,
а Господу у наручје
оде твоја душа жива,
да се моли у милини
Божјег царства небескога.

У покоју да дочека
дан доласка Христовога.
На дан општег Васкрсења
вјечни живот да добије,
то је Ања вјеровала
и то јој је најважније.

У молитви стихове ти
посвећујем сестро мила,
јер је твоја душа чиста
љубављу нас задужила.
Таланте си Богом дане
својим трудом умножила
ис’ те стране заповијест
Христову си испунила.

Изгнаник си к’о дијете
из свог родног мјеста била
и због тога на срцу си
прву рану задобила.

Молимо те још, Господе,
да услишиш наше жеље
и утјешиш Духом Светим
драге Ање родитеље.
И Андреја, милог брата,
да свештеник буде млади,
бол за сестром да преброди
што их тако изненади.

Твојој души да Бог дадне
вјечни живот у радости,
а и нама, помоли се,
Бог гријехе да опрости.
За Христа си догорјела
к’о мирисна воштаница,
с чистом душом Православном
и анђелски дивног лица.

И на крају, чин сахране
Кад бол тешки све нас стресе,
Запјевасмо сестри Ањи
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Са тужним сјећањем и надом на Васкрсење и живот вјечни.
Драгиша М. Шекарић, твој брат у Христу, мила сестро наша, Ања
22.12.2008. год., Требиње