Парохија Чапљинска

Јереј Марко Гојачић
Парох парохије чапљинске

Адреса: Ул. Гојка Шушка бб
88 300 Чапљина
моб:+387 65 923 990
email: spcocapljina@gmail.com

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Рођен 7.10.1985. године у Белој Цркви од оца Горана и мајке Љиљане рођ. Сарић. Канонски отпуст из банатске епархије и пријем у епархију ЗХиП добија 2011. год. благословом Епископа ЗХиП Г. Григорија. Рукоположен у чин ђакона 27. новембра на дан Св. апостола Филипа, у цркви Рођења Пресвете Богородице у Мостару од Епископа ЗХиП Г. Григорија, а у чин јереја рукоположен на дан Св. Игњатија Богоносца 2. јануара 2013. Године, такође од Епископа ЗХиП Г. Григорија. Основну школу и гимназију завршио у Белој Цркви и дипломирао на ПБФ у Београду 2011. године. Ожењен Зорицом рођ.Ковач. Након опслуживања прве парохије мостарске у Мостару, и рада у канцеларији Епископа ЗХиП у Мостару, постављен је од 1.7.2014. године за пароха парохије чапљинске у Чапљини и војног свештеника Оружаних снага Босне и Херцеговине у 4. пјешадијској бригади у Чапљини.

ПОДАЦИ О ПАРОХИЈИ ЧАПЉИНСКОЈ

Чапљиска парохија налази се у долини ријеке Неретве, тачније уз границу између Босне и Херцеговине и Хрватске. Обухвата подручје од Житомислића, преко Љубушког, иде границом са Хрватском до Метковића. На другој страни обухвата насеља на Дубравској висоравни у којима живе Срби. Сједиште парохије је у Чапљини. На подручју општина Чапљина, Неум и Столац, обухвата насеља у којим има православног становништва: Горње Храсно, Габела, Клепци, Пребиловци, Тасовчићи, Градина, Грабовина, Речице, и град Чапљина гдје се налази Саборни храм. Број вјерника се непрестано мијења, а тренутно има на подручју парохије 144 дома који примају свештеника.

О историји ове парохије мало се знa јер је архивска грађа која је била похрањена у парохијском дому уништена у посљедњем рату заједно са црквом и парохијским домом. Према доступним изворима може се сазнати вријеме изградње Саборног храма и који су свештеници били и радили на подручју ове парохије.

Црква и њено свештенство дjелили су судбину народа у овом крају. Колико се зна, прије Другог свјетског рата на овој парохији службовали су Васо Медан и Љубомир Хајдиновић (мученички убијен 1941. у Хутову и бачен у јаму). Послије Другог свјетског рата парохију опслужује отац Ђорђо Грујица родом из Гацка. Комунистичка власт га затвара 1946. и прогони са парохије у Србију. На његово мјесто долази отац Стеван Вучковић из Црне Горе којег касније мјењају житомислићки калуђери до 1957. када долази јереј Ђорђо Радовић који бива на парохији до 1965. Следеће двије године парохију опслужују отац Јован Недић игуман манастира Житомислић, отац Владо Дерић и отац Милорад Бештић из Мостара, а 1967. на парохију Чапљинску долази отац Раде Говедарица који је опслужује све до почетка рата 1992. године. Током рата и у послијератном периоду парохију су опслуживалли свештеници са других парохија. Јереј Бранимир Боровчанин први je послератни парох стално настањен у Чапљини.

Током рата 1992-1995. и у послератном периоду парохију обилазе свештеници са других парохија. 2001. године на парохију Столачку долази свештеник Мирослав Ратковић и почиње да опслужује и парохију чапљинску. Послије одласка о. Мирослава на Невесињску парохију, 2005. год. Столац и Чапљину преузима јереј Александар Илић. У децембру 2006. год. парохију чапљинску на опслуживање преузима јереј Борис Чоловић.

На Благовијести 2010. године Епископ ЗхиП Григорије је рукоположио за свештеника Бранимира Боровчанина, тако да парохија после рата први пут добија пароха који живи у Чапљини.

Од децембра 2012. парох јереј Данило Боро.

У овој парохији у рату уништено је пет цркви, три парохијска дома и девастирана је капела у Речицама као и гробља. Остала је само црква у Габели.

 ХРАМОВИ

Саборни храм Вазнесења Господњег и у парохијски дом Чапљини

Саборни храм Вазнесења Господњег у Чапљини из 1911. године, уз који је саграђен и велики парохијски дом са два четворособна стана, тј.станом за свештеника и канцеларијом црквене општине, а касније од почетка откопавања и отварања јама са убијеним српским живљем(1941-1945.) 1990/91. ту се отвара и канцеларија за изградњу спомен цркве у Пребиловцима. На несрећу 1991. бива запаљен звоник храма, а до 1993. се и читава кровна конструкција урушила.

Иста судбина задесила је и парохијски дом. Разрушен и опустошен, чак кориштен и као нужник. Може се напоменути да је храм послије Другог свјетског рата такође био у лошем стању и године 1968. бива обновљена читава спољна фасада, а унутрашњи молерски радови, увођење струје и остало уређење бивају завршени почетком седамдесетих за вријеме пароха Рада Говедарице. Од интересантних вриједности цркве поменућемо четири фреске: Св.Саве српскога, Св.Симеона Мироточивог, краља Петра Првог ослободиоца и цара Душана које је 1931. живописао Бранко Шотра. Фреско слике су својевремено побудиле велику пажњу културне јавности због њиховог аутора. Цркву у Чапљини живописао је, наиме, као студент Бранко Шотра, касније академски сликар који се афирмисао као графичар. Историчар уметности Радомир Станић указао је на фреско слике у Чапљини које су једине у доста великом стваралачком опусу Бранка Шотре који је рођен у оближњем селу Црнићи, на Дубравској висоравни. Иконостас је био дрвени ручно резбарен од мајстора муслимана из Коњица. Некадашње орнаменте по зидовима храма идентично је обновио мајстор Васо Маљковић. У току рата ова црква је минирана и спаљена, а парохијски дом је девастиран.

У марту 2006. године рашчишћен храм и парохијски дом и 2007. године креће обнова. Храм и парохијски су највећим дијелом обновљени – осим бочних припрата храма, лијепе фасаде лађе храма и иконостас, а у парохијском дому осим завршних унутрашњих радова на гостопримници, канцеларијама ЦО.

Преосвећени владика г.Григорије је обавио мало освећење храма Вазнесења Господњег у Чапљини, на празник Вазнесења Господњег 02. јуна, уз саслужење свештеника наше епархије. Поред игумана житомислићког Данила и тврдошког Саве, литургију су служили свештеници о.Радивоје Круљ, о.Горан Спајић, о.Лазар (Лазаревић), о.Александар Илић, о.Борис Чоловић, о.Небојша Радић, о.Синиша Шаренац, о.Милан Бужанин, о.Бранимир Боровчанин са ђаконима Павлом Ратковићем и Владом Вукановићем. После литургије и освећења храма уприличен је културно умјетнички програм на којем су наступили етно група “ТРАГ” из Лакташа и СПКУД “ГУСЛЕ” из Мостара. Након програма званице су послужене у сали парохијског дома који је дјелимично обновљен, а народ је послужен у порти. Храм је и поред обнове и малог освећења прославио и 100 година од изградње, јер је први пут освећена 1911.год. Црква која је у рату била запаљена, а звоник миниран, обновљена је само дјелимично да би се у њој могло служити, те је преостало још радова. Највише средства за обнову стигло из Министарства за избјегла и расељена лица БиХ те Фонда за повратак.

Храм Успенија Пресвете Богородице у Габели из 1864. године

Наиме, још је мостарски парохијски свештеник Прокопије Чокорило од маја 1858. године до у зиму 1860. године провео у Русији прикупљајући милодаре за изградњу 7 цркава у Херцеговини: велике саборне цркве у Мостару, у Коњицу, на Борцима, Бијелом Пољу, Дувну, Љубушком и Старој Габели. Црква је подигнута, за то вријеме у најраспрострањенијем типу правоугаоне грађевине са полукружном апсидом и звоником на преслицу и до данас је готово непромјењена. Дана 19.11.1954. године Темељним ријешењем Завода за заштиту споменика и природних ријеткости у Сарајеву под бројем 1003/54 забиљежео је да се ставља под заштиту државе као споменик културе што после последњег рата није узето у обзир, те је покренута петиција за исправљање овога пропуста те да се врати на листу споменика који су под заштитом државе.

Уз храм се налази сеоско гробље које узима и дио порте. На том платоу поред Храма подигнута је спомен костурница недужним жртвама усташког злочина побијеним у љето 1941. уочи Видовдана. У суботу по Видовдану у Габели се традиционално служи Света Литургија и помен за пострадале Србе у Другом свјетском рату. Око четири стотине Срба из Чапљине и Метковића, од чега из саме Габеле сто тридесет и осам мушкараца и двије жене, у року од неколико дана пред Видовдан 1941. године, усташе су одвеле и бациле у јаму Опузен под Тополама. Они су 1946.године пренесени из јаме у гробницу поред храма Успења Пресвете Богородице у Габели, на којој је послије службе одржан парастос. Споменик је био миниран почетком последњег рата 1992. године, али је 2008. године обновљен да свједочи новим покољенима о страдању српског народа на овим просторима.

Црква Преображења Господњег у Клепцима

Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине донијела је одлуку, којом се подручје и остаци градитељске цјелине – Црква Преображења Господњег са зградом школе и гробљем у Клепцима, општина Чапљина, проглашава националним спомеником Босне и Херцеговине. Комисиија наводи да „Православна црква у Клепцима потиче, највјероватније, из 16. вијека. Ктитор цркве, која је првобитно била посвећена Светом Луки, а затим празнику Преображења Господњег у Клепцима, био је, највјероватније, Михаило Милисава Милорадовић.Чланови средњовјековне породице Храбрени-Милирадовићи су подизали и друге задужбине – православнецркве у Ошанићима, Тријебљу и Житомислићима. У црквеној згради 1857. године почела је да ради прва српска школа у овом крају, а 1930. године у овом објекту почиње да ради народна основна школа. Црква је разорена 1942. године да би 1947. године била обновљена. Објекти цркве и школе су 1992. године потпуно су срушени. Црква је била једнобродна грађевина, прекривена полуобличастим сводом зиданим од камена. На врху улазног зида налазио се камени звоник на преслицу са једним звоном. Базе стубова звоника, капители звоника, волта и крст били су профилисани, а камена пластика је била изведена са флоралним декоративним елементима. У црквеном гробљу налази се гробље са неколико стећака, углавном, у облику плоча, од којих су неки украшени штитовима и розетама.“

Године 2006. почела је обнова ове цркве, а на Преображења 2007. године било је освећење. Ово је прва обновљена светиња у овој парохији.

Спомен црква и костурница у Пребиловцима

Била је завршена крипта, затим и храм озидан до 3м висине који је касније требало да се облаже мрамором. Жртве у крипти биле су сложене по јамама из којих су вађене почетком деведесетих (јаме Шурманци, Бивоље Брдо, Кукауша, Хутово, па са Поплата и код Опличића су само нека мјеста страдања).

30. маја 2007. године са благословом владике Григорија почело је истраживање терена на којем је био храм. Радови су повјерени Заводу за заштиту споменика културе из Бања Луке, a њима је руководио је археолог Александар Ратковић из Требиња. Српско национално друштвo «Пребиловци» својим активностима и финансијском подршком значајно је допринјело у реализацији истраживачких радова. Пронађени посмртни остаци мученика смјештени су у обновљени Дом културе.

O Божићу 2010. године завршен је идејни пројекат обнове, у рату порушеног, храма у Пребиловцима, чији аутор је др Предраг Ристић. У складу са Рјешењем о урбанистичкој сагласности број 04-25-188/10-1 од 27. 09. 2010. године издатој од стране Службе за просторно уређење и градитељства у Чапљини, до јула 2011. године завршена је потребна техничка документација: Главни пројекат – Архитектонско – Грађевински дио, Конструкција те Електроинсталације.

23. марта 2011. године, на основу молбе СПЦО Чапљина од 16. марта 2011. године дописом број 22/11 именовали сте Одбор за изградњу Храма у Пребиловцима у следећем саставу: јереј Бранимир Боровчанин, надлежни парох, Драган Брњош, надзорни орган и стручно лице, Ранко Лучић, члан, Рајко Булут, члан и Миленко Јахура, члан.

12. октобра 2011. године на основу захтјева Одбора за обнову спомен цркве у Пребиловцима и Уредбе о нострификацији инвестиционо – техничке документације, ПРОЈЕКАТ“ а.д. Бањалука је извршила нострификацију број 2243/11 главног пројекта: Обнова Спомен цркве у Пребиловцима израђене од стране фирме „Архитектонског атељеа Сава Ристића“ – Београд.

08. марта 2012. године Служба просторног уређења и градитељства општине Чапљине по захтијеву инвеститора Српске православне црквене општине чапљинске је издала Рјешење – одобрење за градњу Спомен цркве у Пребиловцима број 04-25-1021/11-3, запримљено од стране црквене општине 26. марта 2012. године под интерним бројем 43/12, и с тим датумом ова грађевинска дозвола је постала правоснажна. Грађевинска дозвола престаје важити ако се са радовима не започне у року од једне године од дана правоснажности дозволе.

У Владичанском двору у Мостару у четвртак 09. маја 2013. године потписан је Уговор са извођачем радова за Спомен Цркву Васкрсења Христовог у Пребиловцима. Уговор су потписали у име инвеститора: Епархије Захумско-херцеговачке и приморске епископ ЗХиП г. Григорије и парох чапљински јереј Данило Боро, а у име извођача радова „Gemax“ д.о.о. Мостар г. Вања Пешут. Према потписаном Уговору вриједност радова без пдв-а износи 1.076.794.70 КМ, рок завршетка радова је 365 радних дана, а динамика радова ће зависити од прилива средстава потенцијалних донација.

У суботу 3. августа 2013. године Његово преосвештенство умировљени епископ Захумско Херцеговачки и Приморски Атанасије, освештао је и положио камен темељац Спомен храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима, гдје је са епархијским свештенством служио Свету архијерејску литургију.

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ
„ПРЕБИЛОВАЧКИ МАРТИРОЛОГИЈ“ (ПДФ)

Храм Светог архангела Михаила у Љубушком

Тих педестеих година деветнаестог вијека, султанским реформама изједначена су грађанска права свих становника османске државе. Султан Абдул-Азиз је новчано помагао изградњу католичких и православних цркава и школа у Босни и Херцеговини и није допуштао опструкције и одуговлачења у издавању фермана. Имеђу осталог под његовим окриљем у Љубушком је изграђене српска православна црква. Не малу подршку изградњи Саборног храма Свете Тројице у Мостару и српске православне цркве у Љубушком дао је и Омер-паша Латас.

Фра Петар Бакула наводи да је 1867. године у жупи Хумац било настањено до 30 православних породица, од тога до 20 у граду Љубушком, које су 1864. године «саградиле себи црквицу код града«.

Ферманом султана Абдул-Азиза од 22. аугуста 1861. године, упућеном мутесарифа, муфтији и љубушком кадији, одобрена је градња православне цркве.

“Црква ће” каже се тамо “бити дуга 13, широка 11, висока 7 аршина. Имаће 8 прозора, једна врата, око себе дувар дуг 40, широк 25 аршина. Авлија ће имати двоја врата, а надометнути ће се са две стране по једна соба и кухиња.”

Градња парохијске цркве почела је седам дана раније, 15. аугуста 1861. године. Највећи прилог донио је из Русије свештеник Прокопије Чокорило-дар од 525 сребрених руских рубаља грофа Михајла Сергејевича Миљенкова из Саратовска губерније. Остале прилоге дали су Мостарци и Љубушаци. Ристо Семиз, један од најбогатијих Љубушака тог времена, поклонио је земљиште за градњу. Црква се градила све до 20. јула 1865. године када је довршена и посвећена св. Архангелу Михаилу и Гаврилу. Звоно изливено давне 1889. године, такође је било дар добротбора Ристана Семиза.

Црква је уништена до темеља у рату 1992-1995 године. На рушевинама храма у стопи престола свете мошти нашао је јереј Мирослав Ратковић године 2003. Сада се чувају у манастиру Житомислић.

Милорад Бахиљ, федерални министар трговине, заједно са сарадницима посјетио је у суботу 08. јуна 2013. године српску православну црквену општину у Чапљини. Бахиљ је чапљинском јереју Данилу Бору предао звоно изливено давне 1889. године, дар добротвора Ристана Семиза љубушком храму Светих Архангела Михаила и Гаврила, саграђеном 1865. године, а које је заслугом Мате Приморца из Љубушког сачувано након што је храм потпуно срушен у последњем рату. Храм још није обновљен.

Храм рођења св.Јована Крститеља у Храсну

Храм рођења св.Јована Крститеља у Храсну , обновљен 1849. године. Спаљен је у мају 1992. године, а миниран је и разрушен 1995, послије Дејтона, од стране хрватских власти. У порти храма се налази сеоско гробље, помоћне зграде, као и стећци. Данас у Храсну има српске земље, али нема српског становништва. Окупљају се углавном 3. недјеље поста, као и на Ивањдан, на рушевинама храма, где се служи се света литургија.

Горње Храсно је старо српско село. У њему су, у више заселака, живјеле познате старосједилачке породице, помињане и у средњевјековним изворима: Буквићи, Ћук, Ђого, Комад, Медан, Вукосав и Жарковић. Горње Храсно од седамдесетих година ХХ вијека припада општини Неум, а налази се недалеко од пута који води од Стоца до овог мјеста на мору. До оснивања Неумске општине припадало је Чапљини, од које је удаљено 16 км. Од Стоца, у чијем је срезу некада било, Горње Храсно је далеко око 11 км. Временом су католици постали већина у околини.

Усташе, углавном комшије су 27. јуна 1941.,на превару, позивом, скупили све Србе, мушкарце преко 14 година из Горњег Храсна и затворили их основну школу, у центру села. Изговор за затварање био је сутрашњи Видовдан и тобожњи страх од српског устанка. Под изговором да их воде у привремено у Столац, усташе комшије су мирно повезали Србе у конопце, по двојицу, за лијеве и десне руке.Ноћу су их повели према Стоцу, али козјом стазом која води према јами Гавраници, у брду Козарица. Зауставили су их измучене, многе и босе, испред јаме и послије команде:”За дом спремни!”, запуцали на несрећнике. Многи су пали на земљу мртви рањени.Али, случај је хтео да усташе, нехотице, убију и једног од својих.. Ухватила их је због тога пометња па су прекинули паљбу. Захваљујући томе 39 Срба се успјело ослободити конопаца и побјећи у брдо. Међу њима је било и рањених.У зору су усташе дотукле преостале рањене Србе.Тијела њих 66 су гурнули у јами и затрпали их грањем и камењем. У марту 1943., усташе су убиле још 5 жена и дјеце из породице Ђого. Родбина жртава је 1970., из Гавранице, извадила кости мученика и сахранила их у спомен костурницу. Локалне власти, тада комунистичке, им нису дозвољавале да споменику напишу истину.

У прољеће 1992., регуларне јединице војске РХ су спалили ову цркву.Уништена је и спомен костурница жртава у центру села и све куће. Послије рата Срби се нису вратили у село, а све њихово је још у рушевинама. Само су обновљене три куће и покрентута је иницијатива за обнову споменика у облике црквице на спомен костурници.  Храм рођења св.Јована Крститеља у Храсну Није обновљен.

Гробљанска капела у Речицама рађена у скорије вријеме тј. шесдесетих година,такође је разрушена 1992. године. Обнавља се.

Црква у Дријеви

Црква у Дријеви, сада кастел Габела, на Неретви, за коју постоји предање да је сазидао отац Немањин. На мјесту ове цркве године 1694. подигнута је кула.