Eparhija ZHiP | Епархија ЗХиП

Одржана сједница Катихетског одбора наших епархија у РС и ФБиХ

У четвртак, 10. фебруара 2022. године са почетком у 10:00 часова одржана редовна сједница Катихетског одбора за основно образовање епархија наше СП Цркве у Р.Српској и Ф. БиХ-не. Сједница је одржана у палати митрополије Дабро-босанске у Сарајеву. Сједницу је сазвао и сједницом је предсједавао Високопреосвећени митрополит дабробосански Господин Хризостом, предсједник Катихетског одбора.

Сједници из оправданих разлога нису присутвовала два члана. Теме данашњег засједања Катихетског одбора биле су:

1) Сагледавање стања предмета Православне вјеронауке у основним школама

2) Одређивања термина, тема и предавача на наредним (2022.г.) стручним савјетовањима за вјероучитеље основног образовања

Извор: Митрополија Дабро-босанска

Кафа са владиком Атанасијем

(фотографија снимљена у Паризу 2009.г. – о. Јован у то вријеме на постдипломским студијама, као ђакон саслужује вл. Атанасију)

Протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије

Верујемо да је и то без сумње по промислу Божијем. Умро је већ четврти јерарх наше Цркве. Велики у души у срцу – мали као деца – владика Атанасије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки. Епископ који је био све само не умировљен. Био је у миру са својом савешћу, са искреношћу коју је имао према свима и свакоме, био је и миру према Богу, али је увек био и остао једно велико дете, један велики дечак који је цео свој живот ишчекивао сусрет, загледан у Христа, и дочекао га на крају. Питам се како ћемо наставити даље, а онда, баш после тог бесмисленог питања се управо сетим речи тог истог владике који је рекао у једном од момената своје дивне и једноставне искрености: „Не држи Атанасије Цркву, него Христос!“ У тој његовој дивној једноставној реченици је изаткана сва његова, за многе никада схватљива, смиреност и преданост Богу.

Свако ко је њега сусрео није остао равнодушан. То је из разлога што је он био човек – догађај, примети те и приметиш га, види те и видиш га. Обраћа ти се и очекује да му се обратиш. Е тако давно, пре двадесет година срео сам се и ја са тим дивним пријатељем Бога и људи, владиком Атанасијем. Наиме, по завршетку богословије, која ми је свакако помогла да утабам стазе Господње и да се окренем ка Христу, осетио сам, ни сам не знам зашто, жељу да упознам људе који живе Јеванђељем. На распусту између богословије и факултета сам, „прогутао“ Добротољубље и схватио да сигурно морају и сада постојати људи који живе том истином. Пријатељ, кога ретко данас срећем, али који је увек био и остао, близу на дискосу и у молитви, Рајко Раич (сада свештеник у Архиепископији), решио је да кренемо нашим путевима боготражитеља. Један Далматинац, и један Сремац из Босне – екипа за пожелети, кренули су путем Црне Горе и Светог манастира Острога. У нама Даламција, Срем и Босна на путу за Црну Гору – све је говорило да ће пут бити благодатан. Циљ нам је био да обиђемо Острог, Херцег Нови и оца Јустина (управо тако, Јустина који је у том моменту живео у манастиру Савини), а онда ако буде прилике и будемо добили благослов да „добацимо“ и до Тврдоша, ако би владика Атанасије био тамо. Некако се то двоје повезивало; владика Атанасије и Тврдош. Тада нисам знао зашто, али после ћу сазнати, и остаће ми кристално јасно, ево до данас. Острог. Ране Литургије, спуштање низ серпентине, оброци у трпезарији са братијом, певница у Доњем манастиру и отац Павле. Чудесно, тамјан мирише на све стране…. Само то није био тамјан… После су ми рекли… То је био Свети Василије. Одатле се спуштамо уз помоћ „боготражитељске“ сналажљивости до Херцег Новог и упознајемо оца Јустина у друштву Тање Бошковић и тих чувених уметничких палачинки које је испекла добром старцу Јустину, а које нам је рекао да „смажемо“, чим смо видели пете госпође Бошковић окренуте манастиру. Приче и разговори са оцем Јустином на заиста разне теме, и велика количина „саблажњавања“ за особу која је пре мање од годину завршила богословију. Биле су то целебне речи, а свака његова шала била је увек најмање шала. Сусрети са људима који имају муке и проблеме. Тада искушеник, а сада игуман Макарије је лепо и мирно преносио, понекад тумачио, старчеве речи, које ми, чини се, нисмо увек успели да разумемо. И онда, телефонски позив из Савине за Тврдош (мобилних телефона није било, тј. ми их нисмо имали), и јавља се садашњи отац Макарије и каже да можемо доћи. Аутобусом стижемо у осунчано Требиње и на аутобуској тражимо да ли постоји превоз до Тврдоша. Има, кажу аутобус за Љубиње он пролази поред Тврдоша, али тек за три сата. Сунце сија, Требишњица се игра у кориту, Господ се осети у ваздуху, а ми прећутно закључујемо да ће то бити наше мало литијско ходочашће до Тврдоша. Са леве стране Требишњица и повремени мали преливи, а са десне тада тек засађени виногради и мирисна поља. Стижемо до манастира, и испред нас пуца поглед на манастир који личи и на Григоријат, мало на Хиланадар, али је само свој – Тврдош. Тамо нас дочекује искушеник – садашњи јеромонах Порфирије, ту је и искушеник, садашњи отац Јаков, извесни Горан – радник који је зидао неку шупу у делу према маслињаку и Новак. „Пссст“ – виче Макарије – „владика Атанасије је ту, немојте да се дерете“. Било је упућено новим гостима, а ако ми буде допуштено, пре свега мом Далматинцу, који није могао а да не прича као да је испод Велебита. Одлазе да му јаве да су стигли гости и ту на чувеном трему-тераси силазећи полако виче: „Добро дошли, да сте благословени! – Одакле је овај мутави?“ – гледа у мене жућкастог и очекује одговор. Када је чуо да долазимо из Срема, подсећа се својих дана проведених у Великој Ремети, пита како живимо у Срему и окреће се ка Далматинцу. Кад је ударио камен далматински на камен хрецеговачки, понека је искра, понеки осмех искочио, а он је онда рекао где да нас сместе. Тако је почела дивна прича. Ти дани су летели, а ми смо морали, како не бисмо лезилебовићки пребивали у Тврдошу, да се укључимо у послушања. Ја сам неким чудом доспео у кухињу… Чини ми се да ме је један од искушеника питао да ли знам да љуштим кромпир, па кад је видео да ми „добро иде“ (притом, нисам никакав шампион у љуштењу кромпира, чак напротив!), добио сам послушање да помажем у кухињи. Да ли због климе или већ због нових људи, ја сам добио инспирацију, па су тако у кухињи почели да настају кромпир-паприкаши, кифлице, уштипци – све оно што је мојој тронедељној братији било ретко доступно, а лепо. Најлепши моменат је био када сам ја, први пут, према рецепту украденом очима од моје баке, направио уштипке. Осетио је владика да нешто мирише и спустио се да види шта се то дешава. Промолио је своју велику главу кроз врата кухиње и питао: „Мутави, шта то брчкаш?“. Када је чуо да су уштипци обрадовао се. Ушао је у кухињу и испод крпе на вангли извукао два уштипка викнувши: „Види, молим те, мутави, неко ти краде уштипке! Неко ти краде уштипке! Види молим те, хајде да га бијемо!“ Истрчао је са уштипцима, као мало дете и попео се у своју собу. Е, сад кафа…

С времена на време требало је скувати кафу владици. То су углавном радили други. Нисам баш био неки мајстор за кафу… Искрено, нисам желео да се обрукам, а и да не покварим владици стомак. И онда, једног пута нигде никога на видику. Покушавао сам у кухињи да скувам пасуљ… Виче владика: „Треба ми кафа!“ Одговарам ја: „Сад ће“. И кренем да тражим „кувача“ кафе. И баш кад ти је потребан један, њега нема. Зови једног искушеника, зови другог, ништа. Наиђе отац Сава, игуман. Питам га: „Шта да радим?“ – „Што? Шта је било?“ – „Хоће владика кафу“ – сав збуњен говорим ја, и онда добијем један старохерцеговачки одговор, који изворном Босанцу попут мене никад не би пао на памет: „Па скувај му!“. Ништа лакше… Како се тога нисам сетио сам… Стављам џезву и закувавам прву кафу у свом животу. Већ је два пута питао хоће ли кафа, чак и узбуђено говорио да ако сиђе доле, неко ће добити једним од штапова који су стојали код врата са десне стране. Видим ја да је враг однео шалу, те скувану кафу однесем горе до улаза у келију. „Владико, стигла кафа, шта ћу са њом?“ – „Мутави, а шта ћеш са кафом, па нећеш је ваљда за врат себи“, одговара он. „Где да је ставим?“ – питам. „О, људи Божији – виче он – па стави је на праг!“ Босанац, к`о Босанац, спуштам кафу на праг, окрећем се и одлазим назад у кухињу. Остало је мало кафе у џезви, и ја је пробам. Није била лоша за прву икада скувану. У једном моменту, чујем изнад у келији владикиној креће да се захуктава. „Па добро, где је онај мутави Сремац, где је кафа? Каже, скувао је, а кафе нигде!?“ Крећем ка степеништу, међутим чујем, отварају се врата. Почиње добри наш старац херцеговачки да се смеје: „Види ти мутавог, па он ставио кафу на праг!“ Смеје се владика, а ја онда питам, као окуражио се: „ Је ли све у реду?“ – „Мутави, мутави, пребићу те!“- смеје се владика и враћа се у келију. Пије он кафу горе, пијем и ја доле. После тога, када је сишао пред ручак, каже ми: „Добру смо кафу попили.“

Можда се ова једноставна прича, учини неприличном и недостојном таквог теолога и старца какав је био наш владика Атанасије. Ја је баш због тога што је тако једноставна и причам, јер је и у њој, од мене оваквог, испричано какав је био наш владика Атанасије. Са оцем и владиком Атанасијем је све било радосно и весело… Од једноставне ствари и сусрета, правио је догађај. Правио је догађај јер је и он сусревши се са Христом то доживео, то осетио и тиме се кроз живот водио. Никада није допустио да неко буде неутешно тужан, јер – Христос је васкрсао! И да, како је говорио, заиста је све у пажњи! Ту лекцију још нисам научио!

Нека је вечни спомен владици Атанасију и радосно му Царство Христово било!

О Владици Атанасију – Рајко Рајковић, свештеник Ћуприја

В Л А Д И К А Т А С А – В А Н З Е М А Љ А Ц
(поводом годишњице упокојења)

Није лако рећи неку реч о таквом Човеку, још је теже (а и није поштено) о њему прећутати.

Када видиш ванземаљца ретко ће ти ко поверовати… Шта и да кажеш о виђеноме? … Са киме или са чиме да га упоредиш кад ничему овдашњем није сличан? …

Видео сам га први пут на старој железничкој станици у Београду, давно…вероватно је чекао воз за Вршац, после у Призренској Богословији када нас је посетио оне ’94. године, а следеће године за Видовдан овде у Раваници…

– Не знам како али увек сам видео ванземаљско нешто!

(Деца имају ову чудесну способност да виде Истину у мору декора и прилога).

Причао ми је један ђакон да га много воли… али да је због њега уместо на море, отишао на одмор у Богутовачку бању да лечи живце.

Ееее… није лако с ванземаљцима, са пророцима. Нису тек онако молили Гадаринци:

„Иди од нас Господе!“

Није лако бити пророчки син или ученик.

Пророк је тежак себи самоме!

Гори у њему ватра, а он не сагорева. Не може ни да се угаси ни да изгори, да почине ни стане… ни да своје дело доврши. Бацио му је Господ огањ у срце… и нема краја пророковој муци и немиру док му је жива глава на раменима.

… У Краљеву је црквеном благајнику наредио да спава поред касе ; У Жичи за Богојављење из црева прскао народ (неки су га и псовали) , а на улици је по деци бацао бомбоне …

Нико ту ништа није разумео, али није ни било важно… у неко време сетићемо се пророка – ванземаљца.

На служби у Љевишкој оне ’94. године, док се делила нафора, певао је песму Богородици – незабораван је незграпни тон којим разбија могућност било какве монотоније. Увече нам је причао колико има херцеговачких штала које су старије од најстаријих зграда у Америци.

Кад смо се враћали са његове сахране, путујући преко Тјентишта, разговарам са неким студенткињама:

– Да сам ја био поп код Њега у епархији вероватно бих побегао после 15 дана.. и „не бих га волео“ …. а овако, што је говорио један прота :

„Хвали море, држ’ се копна!“

… Мали смо ми… плашљиви и мутави, а још и сујетни…

Одакле да кренемо и кад ћемо стићи?

Летос смо обишли Тврдош … и прилазимо малој капели у којој је Владика сахрањен, а ћерка ми каже:

– Тата, је л’ ово Црквица за птице?

Хаааа … озарих се…Видех Владику како се смеје!

– Да, за децу и птице!

– Можда и за још по неког ко ће стајати са стране, поред ње, на копну… и хвалити море.

Шта сте дошли да видите?

Трску коју љуља ветар?

Малу Цркву за птице?

Пророка?

… Да!

Владику Тасу, један вихор међу сламкама.

Кад се напише нека реч о вољеном покојнику често се наслови са:“Воштаница за тог и тог..“

Ова моја није воштаница, ово је нека штерика од лошег парафина. Бољу сада немам…

… Али није поштено ћутати о Таси!

Рајко Рајковић, свештеник
Ћуприја

Богословље освежено Духом благодати

фотографија: Међународни научни богословски симпосион „Свети Јован Златоусти данас“,
Источно Сарајево, 18-20.10.2018.

Сећање на Владику Атанасија
Свилен Тутеков

Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету.

Далеке 2003. године био је мој први сусрет са владиком Атанасијем лице у лице. То је био један од оних сусрета, који се никада не заборављају и који остављају дубоки траг у уму и срцу, који остављају сведочанство о нечему духовно значајном. То је била потврда за аутентично богословље – живо, надахнуто, ологосено; осећаш богословље „освежено” Духом благодати. То је било богословље, које исцељује интелектуалну немоћ и мистагошки уводи ум ка тајни истинског богопознања. То је било богословље, које смирује претенциозност учења и постаје „мера” аутентичног егзистенцијалног порива срца. Током првог сусрета осетио сам богословље као живо сведочанство, као глас тајанственог разговора.

И владика Атанасије ме прихватио за свог саговорника мало касније, током 2006. године, прихватио ме да разговарамо о богословљу лицем у лице. Тако је било и следећих година. Сатима смо говорили о богословљу и у сваком његовом одговору на моје питање осећао сам надахнутост библијским пророцима и апостолским духом, осећао сам мудрост отаца. Да, владика Атанасије је говорио умом отаца, водио ме њиховим путевима. Тада сам схватио, да он не говори о оцима, већ разговара са њима и позива те да се укључиш у тај разговор. А разговор је увек био на једну исту тему:

Онај, Који је исти јуче, данас и увек – Христос Богочовек, Црква, Литургија, подвиг живота у Христу… И циљ сваког разговора, сваког богословског слова је био исти: Христос да постане богочовечанска мера нашег живота, нашег ума, наших осећања/емоција, наше воље, на цео наш живот и однос према Богу и према другима…

Да, владика Атанасије је био и остаће човек Цркве. У свакој његовој речи, у сваком гесту, у сваком поступку назирала се тајанствена богочовечанска и црквена логика, коју је изражавао на јединствен начин. Кад се шалио или играо фудбал, кад је реаговао бурно или тешио, једноставно је тражио путеве/начине, којима да се приближи другоме, да га уведе у Истину и живот Цркве. У потрази за богочовечношћу епископ Атанасије је имао истанчан осећај за истинског човека. Умео је да ствара блискост, био је бескрајно осетљив на радост и бол обичног човека, за оно природно, свакодневно, народно, које нам често измиче од псеудоинтелектуалног снобизма, који он није подносио. Био је носилац оне здраве православне духовности , која види целу творевину као јако добру, зато што је видео принесену Богу на Литургији, у Евхаристији. И вођен својим евхаристијским погледом на свет, владика Атанасије богословљаваше деценијама за Литургију као језгро нашег хришћанског бића и живота, и то све тако како је беседио са оцима. Једном речју, живео је и богословио је на органски начин, живећи своју црковну идентичност саборно, васељенски. Једном речју, ходао је апостолским стопама, говорио надахнуто пророцима, сведочио мудрошћу црквених отаца. Владика Атанасије је имао дар да живи и богословствује у Христу Богочовеку, но никада не чувајући Га само за себе, већ великодушно го делећи свакоме, ко може да понесе тај подвиг, да се томе посвети. Тај дар је добио од свог духовног оца светог Јустина Ћелијског и исто као он остао је веран Христу Богочовеку. И као човек Богочовека био је слободан човек, имао је истинску слободу у Христу.

Да, Владика Атанасије је био истински слободан човек! Био је човек изненађења, не очекујућег геста, спреман сваког момента да прихвати ризик да буде духовно „експлозиван” у Духу. Имао је дара да уклања сваку баријеру, на направи „пробој” ка другоме, да осуди сваки формализам и фалш, да изобличи сваки ускогруди зилотизам и арогантни псеудоинтелектуални снобизам. Да, био је спреман на све то заради слободе у Христу, заради Истине, коју је назвао речима светог Јована Златоустог „стуб и ослонац Цркве”. Имао је харизму да сруши сваку преграду, сваки стереотип и предрасуду и истовремено да поштује и ревносно брани Предање, да се бори за истину у Христу. Био је спреман да постане Христа ради јуродив, да сведочи за Истину (=Христос) и да је приближи свакоме од нас – од епископа и професора до најмањег детета.

Да, владика Атанасије је био слободан да проповеда храбро и смело и истовремено са тиме да воли на његов начин дубоко и искрено. Био је слободан чак и од себе самог и знао је да нас пази од себе, да би нас усмерио једино ка Христу. Говорио је гласом Цркве, гласом отаца, но не за да би нас приближио себи, не да би слушали њега, већ да слушамо само и јединствено Христа и Његове пријатеље – свете и оце Цркве. Знао је да буде попустљив ка немоћнима у богословљу, но био је бескомпромисан за сваку замену, за свако вештачко мудровање, на свако лукавство овога века, на сваку неистину. Био је оличење јеванђелског принципа: истина ће вас направити слободним.

Да, владика Атанасије је био слободан у Истини! И баш зато што је био слободан, био је динамичан човек. Био је човек динамике, подвига, стално превазилазио сваку статику, пасивност, застој. За њега живот је био динамика, а динамика – живот! До краја је остао динамичан и отворен човек и учио је и друге да живе у слободи у Христу на један динамичан начин…

Да, владика Атанасије је живео дар слободе у Христу и борио се да нас направи слободним од псеудобогословског, од псеудодуховног, од псеудоцрквеног, од сваког покушаја наметања сопствених мера. Управо та његова слобода га је правила сабеседником отаца… Сада схватам, да заглавље једне његове књиге „На путевима отаца” звучи као програм, и тај „програм” владика Атанасије је испунио на величанствен начин. Живот му је био ходање по путевима отаца и непрекидно разговарање са њима слично као Лука и Клеопа, који су разговарали са Христом на путу за Емаус. И слично њима, увек је доводио разговор за ломљење хлеба, до тајне Литургије. Истовремено увек је тражио нове и нове сабеседнике/саговорнике – да их посвети мистерији бескрајног дијалога са оцима и, коначно, да их направи својим и њиховим сатрпезарима. У сваком од нас видео је потенцијанло новог саговорника на тему Христос Богочовек и правио га је актуелним сатрпезником небескоземаљске трпезе Евхаристије. Довољно је само да пожелиш да се посветиш. И владика Атанасије уводи у такав разговор, у којем биваш истински слободан за сусрет и загрљај Богочовека Христа. Умео је да „рашири” умове и срца својих слушалаца и читаоца.

Да, имао је дар да ослобађа, но и да васпитава у одговорност – у одговорност према Цркви, према Истини=Христу. Тај дар нам је оставио као наследство, као добар залог, као завет…

Јуче се представио пред Господом један од највећих теолошких умова нашега времена! Представио се пред Господом један од данашњих/савремених великих васељенских учитеља Православне Цркве! Владика Атанасије је завршио свој земаљски подвиг и преселио се у вечни живот, да продужи да беседи са оцима Цркве у загрљају Христа, о ком је толико волео да говори. Преселио се у вечност, и продужио да буде достојан сатрпезник/сатрпезар на трпези вечне Евхаристије, и оставио нам је позив да будемо достојни сатрпезари овде и сада… Оставио нам је огромно теолошко/богословско богатство од хиљаду страница „записа” свог дугогодишњег беседовања са оцима. Оставио нам је и завет: да будемо верни људи Богочовеку Христу и да будемо достојни саговорници Христових пријатеља. Оставио нам је десетине књига, лекција, беседа, проповеда, но и успомене за непоновљиве личне сусрете са њим лице у лице. У Христу Господу ово вечно сећање је и нада у есхатолошки сусрет у Царству Божијем као пријатељи Христови, као сабеседници, као сатрпезници… заједно са њим у загрљају Богочовека Христа! Остала нам је вечна успомена на непоновљиву личност владике Атанасија, на великог духовника богопросветљеним васељенским умом препуног љубави у срцу. Вечна да је успомена на верног човека Богочовека Христа, на човека Цркве Христове – епископа Атанасија! Хвала ти, владико!

Дубок поклон и нека Бог подари блажен покој твојој души!

05.03.2021 г.

Превео са бугарског протопрезвитер Слађан Васић

Велика радост и благослов у Основној школи „Вук Караџић“

Тако мало је потребно дјеци да им заигра срце од радости, зацакли око од среће. Данас је наше седмаке обрадовао Патријарх, Његова Светост, архиепископ Пећки, Г.Г. Порфирије.

Наши ђаци су Његовој Светости, честитајући празнике послали календар који су креирали на часовима вјеронауке и техничког цртања, а као свој допринос хуманитарном удружењу које помаже дјецу којој је помоћ неопходна. Патријархова честитка је стигла у нашу школу као одговор.

Хвала, Ваша Светости, што сте у мноштву Ваших обавеза нашли времена да обрадујете наше ђаке и колектив наше школе. Хвала за молитве и благослове!

Нашем Патријарху, многаја и благаја љета!

Вјероучитељица Жанела Пажин

Епископи СПЦ са јурисдикцијом у Црној Гори: Треба сачувати побједу и испоштовати народну вољу

Саопштење за јавност

2. фебруар 2022.

Послије братског савјетовања и разматрања тренутног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори, ми њени архијереји којима је повјерена архипастирска служба на подручју Црне Горе обраћамо се вјерном народу и васколикој јавности нашим заједничким саопштењем:

Ми, доље потписани архијереји ћемо са нашим свештенством и вјерујућим народом, слиједећи Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, ићи за Христом Спаситељем и нећемо дијелити од Бога повјерени нам народ по страначкој припадности него ћемо, као и до сада, изграђивати Цркву и јединство нашег народа у светој православној вјери и заједници Духа Светога. Желећи да сваки човјек задобије пуну слободу мисли и савјести, понајвише слободу од гријеха, поштујемо различитости националног изјашњавања и страначких опредјељења и сматрамо да, без обзира на различитости, сви треба да радимо за опште добро и опредијелимо се, умјесто за свађе и раздоре, за искрени дијалог. Таквим искреним дијалогом ћемо најбоље рјешавати проблеме и достићи жељену хармонију народног јединства, уз поштовање свих поменутих различитости.

Дужни смо подсјетити наш благочестиви народ да борба за слободу вјере још није завршена и да Српска Православна Црква у Црној Гори деценијама трпи гнусне клевете и неправде од стране бившег режима чији политички представници и послије пораза на изборима 30. августа 2020. године, шире мржњу и нетрпељивост против наше Цркве. Због неправди које и данас трпимо од остатака бившег режима не видимо рјешење постојећих друштвених проблема у повратку бивше власти, па ни кроз подршку некој мањинској влади. Како ће, драга браћо и сестре, рјешавати нагомилане друштвене проблеме и примјењивати цивилизацијске стандарде они што сваки час пријете новим прогоном Цркве, депортацијама свештенства и отимањем светиња!? Примјећујете ли како ових дана кротко и умиљато нуде данајске дарове народу Црне Горе који је управо од њих бранио своје светиње?

Побједа над претходним богоборним режимом 30. августа 2020. није донијела рјешење свих проблема у друштву, али зато она јесте велика демократска прекретница. Стога је, увјерени смо, треба сачувати и испоштовати народну вољу. Добар циљ може се постићи само добрим средствима. Није нам намјера да кочимо друштвене процесе и у том смислу очекујемо да ће политичари побједници са прошлих парламентарних избора наћи заједничко рјешење за ову или неку нову владу, која ће са Српском Православном Црквом убрзо потписати темељни уговор. Тако би се допринијело смиривању тензија у Црној Гори и постигла равноправност свих вјера у нашој држави.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије
Епископ милешевски Атанасије
Епископ будимљанско-никшићки Методије
Епископ захумско-херцеговачки Димитрије

Мале цртице из живота Владике Атанасија

Митрополит Дабробосански Хризостом

Нека је покој души нашем драгом и добром владици Атанасију којега смо познавали још од 1970. године, са којим смо се дуги низ година дружили и били истински пријатељ, као и он нама.

Кад год бисмо стигли у Београд, а путовали смо увече возом од Книна до Београда, прво бисмо свратили до владике Атанасија у старој згради Богословског факултета у улици Краља Петра бр. 2. Он би се увијек обрадовао нашем доласку, послужио чајем или кафом са бисквитом, а потом рекао: „Ја одох да радим, а ти лези ту и спавај, одмори се”. Дакле, он је нама уступао свој кревет да би се мало одморили од свеноћног путовања. То никад не можемо заборавити.

Кад смо 1976. године у јануару мјесецу кренули у Солун на учење грчког језика, а потом на редовне студије теологије, покојни владика Атанасије дао нам је таква упутства и писма за одређене људе да нам је то много значило за наш смјештај у Солуну, боравак и све остало. Кад год је долазио у Солун трудили смо се колико смо могли, а могли смо, да му узвратимо на његову љубав и доброту, а он би увијек реаговао говорећи: „Остави то, немој сад да то помињеш”. Многе је људе који су кретали за Свету Гору упућивао на нашу адресу у Солуну са кратким писамцетом: „Оче Хризостоме… помози овим људима. Ти знаш и како и што”. Лично нам је много помогао око уписа на Теолошки факултет у Солуну и остајемо му вјечно захвални.

На истом Сабору смо изабрани за епархијске архијереје 1991. године. Он на епархију Банатску, а ми на новоосновану епархију Бихаћко-петровачку. Није био срећан што је изабран за епископа банатског, али то је прихватио на захтјев блажене успомене митрополита Амфилохија. Прије хиротоније његове на Ивандан 1991. и наше на Петровдан 1991. године он нам је једном приликом у манастиру Глоговцу пришао и казао: „Слушај Хризостоме, ’ајмо Ти и ја код патријарха Павла и да му кажемо да ти идеш у Банатску епархију а ја у Бихаћко-петровачку”. Ми смо се изненадили тим и таквим приједлогом и одговорили му: „Не можемо тако нешто урадити. То је све евидентирано и записано у протоколима Светог архијерејског сабора”. И поред тога он је опет инсистирао, али на крају од тих замјена епархија није било ништа. Размишљајући о томе зашто је он то предложио извукли смо два закључка и то:

Он је желио Крст, тежак Крст, који је видио управо у новокреираној епархији Бихаћко-петровачкој. За њега је Банатска епархија била сређена епархија и он је био свјестан да ту не може да креира све оно што је планирао и није себе видио у Банату. Из тог разлога он је одмах 1992. године прихватио изазов, а то је била Захумско-херцеговачка епархија, која је у то вријеме била као и Бихаћко-петровачка, ако не и гора. На крају „нашао је” Крст и достојно га носио.
Други разлог његове овакве понуде је била љубав према нама. Њему је било жао да ми још млади и неискусни идемо на ледину, без игдје ичега. Процијенили смо да му је можда овај мотив и први разлог, али код њега је све било комплексно. Управо сву ту своју комплексност је показао у Захумско-херцеговачкој епархији у ратна и поратна времена.

Ово су само неке и мале цртице из његовог живота, а које су везане за нас, које треба да остану незаборављене.

Света Литургија, рецитације и додјела пакетића поводом празника Светог Саве у манастиру Житомислић

У недељу 30. јануара у Манастиру Житомислић служена је Света Литургија. Након богослужења дјеца су пјесмом и рецитацијама прославила Светог Саву а за узврат игуман Данило и братство манастира су им даровали пакетиће.

Владика Димитрије служио у Љубињу

У 32. Недељу по Духовима, на празник Преподобног Антонија Великог, Владика Димитрије је служио Свету Литургију у Храму Рођења Пресвете Богородице у Љубињу.

Љубињска стара Црква саграђена је 1896. године, а арехолошким истраживањима утврђено је да се испод Храма налазе темељи двије старије Цркве, једне из периода Немањића, а друге из раносредњевјековног периода. Парох љубински јереј Саша Којовић саслуживао је Преосвећеном Владици.

Након прочитаног Јеванђеља Владика је говорио о неопходности задобијања Царства небеског, односно Вјечног живота, још на земљи. Да би човјек био спреман да препозна и доживи Вјечност у пуноћи, неопходно је да овдје, у овом животу, стекне благодат и просвјетљење; а то се постиже литургијским, светотајинским и врлинским живљењем. Основа таквог живота је у смирењу, о којем човјека уче оци попут Светог Антонија. Ако човјек свој живот гради уздајући се у свој разум или своје способности, он остаје неприступан за благодат Божију. Промашај богатог младића крије се у немогућности да себе и све што је стекао преда Господу, јер је његова душа постала везана за богатство, умјесто за Бога. Тек када човјек све преда Господу, тада ум, разум, осјећања и жеље почињу складно да постоје, а човјек почиње истински да живи. Владика је нагласио да се тај склад огледа у начину живота са ближњима, јер се ту пројављују истински Божији људи.

фотографије: Радован Дангубић

Фотографије Храма Рођења Пресвете Богородице у Љубињу

Светосавска академија у Мостару

Tрaдициoнaлнa Свeтoсaвскa aкaдeмиja oдржaнa je у Влaдичaнскoм двoру у Moстaру у oргaнизaциjи Српскe прaвoслaвнe црквeнe oпштинe Moстaр и Грaдскoг oдбoрa СПКД “Прoсвjeтa”.

Нa Свeтoсaвскoj aкaдeмиjи бeсjeдиo je стaрjeшинa Сaбoрнe црквe Свeтe Tрojицe у Moстaру Рaдивoje Круљ, a у прoгрaму су учeствoвaли учeници “Прoсвjeтинe шкoлe” сa рeцитaциjaмa, “Прoсвjeтин” хoр “Aлeксa” из Moстaрa и Eтнo-групa “Симoнидa” из Нeвeсињa.

Звучни запис бесједе о. Радивоја

Свeштeник Круљ je чeститajући учeницимa и свим присутним прaзник Свeтoг Сaвe нaглaсиo дa je Свeти Сaвa aрхиeпискoп свих српских и примoрских зeмaљa, oтaц, учитeљ, прoсвeтитeљ и нajљeпши принoс нaшeг нaрoдa прeд прeстoлoм Бoгa живoгa.

”Бoгoчoвjeк – Исус Христoс, Oн je Сaвинo oпрeдjeљeњe, живoт и идeнтитeт. Сaвa je првo сeбe oхристoвиo jeр je њeгoв живoт oд рoђeњa прoткaн Синoм Бoжиjим – Исусoм Христoм. Њeгoвo крштeњe, њeгoвo упрaвљaњe oвoм дивнoм хумскoм зeмљoм, њeгoвo свeтoгoрскo мoнaшeњe и пoдвиг, њeгoвo aрхиeпискoпoвaњe, њeгoвa смрт, њeгoвo мучeништвo, њeгoвo свeтитeљствo, свe њeгoвo jeстe Христoвo. Сaмo кao тaкaв, Сaвa je мoгao увeсти свoj нaрoд у хришћaнску пoрoдицу нaрoдa”, кaзao je Круљ у бeсjeди.

Нaглaсиo je дa je Сaвa сaмo кao Христoв и jeвaнђeлски чoвjeк, ширинoм љубaви Христoвe успиo дa oд српскoг нaрoдa учини jeдaн oд нajклутурниjих и нajмoћниjих нaрoдa свoг врeмeнa.

”Toм културoм и тим ствaрaлaштвoм и тим изрaжajeм нaпajaли су сe нaши прeци. Tрeбaлo би дa сe и ми нaпajaмo. Ниje нaш Moстaр случajнo приje 130 гoдинa биo културни цeнтaр свих Србa и свeтoсaвaцa. Ниje Aлeксa Шaнтић, Свeтoзaр и Влaдимир Ћoрoвић, Joвaн Дучић, Aтaнaсиje Шoлa и мнoги други ‘мoстaрски aпoстoли’ пaли с нeбa. Oни су дисaли Христoм прeкo Свeтoг Сaвe. Бaш нa oвoм лoкaлитeту приje тaчнo 139 гoдинa, пeтнaeстoгoдишњи Aлeксa Шaнтић je сa свojим другaримa припрeмиo, oргaнизoвao и рeaлизoвao Свeтoсaвску aкaдeмиjу. Из тoг Aлeксинoг пoчeткa сa Свeтим Сaвoм, прoизишao je Aлeксин ‘Пут Бoгoчoвjeкa’ и Aлeксин oвoзeмaљски свршeтaк je бaш o прaзнику Свeтoг Сaвe, 2.фeбруaрa. Aлeксин цjeлoкупни живoт и Aлeксинo свeтoсaвскo oпрeдjeљeњe je билo oпрeдjeљeњe њeгoвe циjeлe гeнeрaциje, oднoснo слaвнoг дoбa Moстaрa”, пoручиo je Круљ.

Изрaз тoг живoтa и тoг oпрeдjeљeњa je, нaвeo je oн, Сaбoрнa црквa Свeтe Tрojицe, кao штo je изрaз Сaвинoг живoтa и oпрeдjeљeњa зa Христa: Жичa, Студeницa, Сoпoћaни, Mилeшeвa, Ступoви, Грaчaницa, Дeчaни, Пeћaршиja итд. итд.

”Кao и свaкa гeнeрaциja тaкo и нaшa je пoзвaнa и призвaнa дa сe oпрeдjeли, нe риjeчимa, нeгo дjeлимa, упрaвo oнaкo кaкo нaс Сaвa пoзивa и призивa у свojoj чувeнoj Жичкoj бeсjeди, дa будeмo Христoви и дa сe учимo стрaху Бoжиjeм. A стрaх Бoжиjи je пoтпунa супрoтнoст oд стрaхoвa и прeпрeкa људских. Вaрa сe oнaj кojи мисли стрaхoвe и прeпрeкe људскe сaвлaдaти ‘вeликим’ риjeчимa и oбeћaњимa кojи сe пo прaвилу зaвршaвajу пoдaништвoм, климoглaвствoм, примитивним нaциoнaлизмoм, риjaлитиjeм свaкe врстe, пoнижeњeм и слугaнствoм, живoтoм у лaжимa и oбмaнaмa рaзнoрaзних пaртиja, нaвиjaчких групa и oргaнизaциja кoje oбичнo нoсe вeликa и слaвнa имeнa и нaзивe прeпунe чaсти и oбрaзa, a нeмajу никaквe вeзe ни сa чaшћу, нити сa oбрaзoм. Нaш oбрaз трeбa бити Свeти Сaвa, a нaшe oпрeдjeљeњe и нaш пут je Христoс Гoспoд. Дa бисмo крoчили нa тaj пут, трeбaмo сe прoбудити из мртвoгa снa љeнoсти, нeмaрa, нeoдгoвoрнoсти и гриjeхa. И нe сaмo тo, ми oвдje у Moстaру и Дoлини гдje дувajу прoтивни вjeтрoви, мoрaмo дa будeмo изнaд прoсjeкa дa бисмo били рaвнoпрaвни сa прoсjeчнимa.

Знaм, ниje тo лaкo. Aли, ниje билo лaкo ни нaшим слaвним мoстaрским прeцимa пo турским тaмницaмa, aустрoугaрским кaзaмaтимa, устaшким стрaтиштимa, кoмунистичкoм сивилу и нajнoвиjeм пoгрoму и прoгoну, пa су oпeт изa сeбe, a зa нaс и нaшу дjeцу, oстaвили вeличaнствeнa дjeлa свeтoсaвскe културe. Нeкa и нaмa, у oвoм нимaлo лaкoм и блaгoнaклoнoм врeмeну и трeнутку, свeтoсaвски oбрaз и хришћaнскo oпрeдjeљeњe будe живoт дa би oживoтвoрили Сaбoрни хрaм и истински oбнoвили сeбe и Moстaр”, пoручиo je Круљ.

Свeтoсaвскoj aкaдeмиjи присуствoвaлa je и кoнзул Србиje у Moстaру гoспoђa Maриja Бaкoч, свeштeнствo Eпaрхиje зaхумскo-хeрцeгoвaчкe и примoрскe, прeдстaвници српских удружeњa, тe брojни гoсти.

Свeтoсaвскa aкaдeмиja у Moстaру сe oдржaвa трaдициoнaлнo oд 2009. гoдинe, a први пут у oвoм грaду oдржaнa je дaвнe 1883. гoдинe, кaдa jу je oргaнизoвao чувeни српски пjeсник Aлeксa Шaнтић.

Извор: topportal.info

Прослава Савиндана у Чапљини

Основци са подручја Чапљине и Љубушког данас су у храму Христовог Вазнесења у Чапљини били домаћини нашим парохијанима поводом славе првог српског архиепископа и учитеља Светог Саве.

Свету Литургију служио је отац Марко Гојачић, након које је заједно са свечарима преломио славски колач. У наставку су се сви појединачно представили светосавском рецитацијом, за коју су били награђени похвалама и празничним пакетићима.