ВРЕМЕ: Ваше преосвештенство, волела бих да почнемо овај разговор освртом на Ваше писмо владикама из 2008, којим сте уздрмали јавност, како црквену тако и лаичку. Говорили сте о дубоким проблемима који потресају нашу Цркву, о чему се до тада ћутало. Како сада гледате на то писмо?

Не треба се освртати уназад. Истина је Христос – Црква, тј. заједница људи у Христу. Када то имамо на уму, јасно нам је да нико појединачно не може проглашавати себе истином, и у том контексту апсурдно је помислити – „Истина, то сам ја“…

Тешко је говорити о СПЦ данас, а да не поменемо догађаје који су уследили у вези са бившим владиком Артемијем. У фебруару прошле године Синод СПЦ-а, чији сте Ви члан, привремено га је разрешио управљања Епархијом. У мају га је Сабор пензионисао. До јесењег заседања Сабора није било никаквог суђења па делује као да нисте поштовали основну претпоставку невиности. Зашто је то тако?

Такав закључак нема реалног утемељења. Рашчињени владика Артемије је у неколико наврата саслушаван пред црквеним органима. Разлози његовог пензионисања – а потом рашчињавања – за Сабор су сасвим јасни. Епископима у првом степену суди Синод, а Сабор, као највиша црквена инстанца, у другом степену, који је истовремено и последњи. Дакле, Сабор Српске православне цркве поставља епископе, али их исто тако на основу утврђене канонске одговорности лишава епископског достојанства.

Мислите ли да се однос бившег владике Артемије према Сабору неће променити?

У историји Цркве било је примера који сведоче о кајању и на самртничком одру. Наравно да бисмо се сви обрадовали и најмањем облику покајања.

Део верника као највећу бригу, када је у питању СПЦ, види у њеном позитивном ставу према екуменизму. Ви сте члан Европског савета цркава (ЕСЦ). Колико сам читала, чини ми се да сусрети на том нивоу изгледају знатно другачије од онога како их већина људи замишља. Је ли то тачно?

Ми се сусрећемо и разговарамо са протестантима. Постоје различите фракције, и они покушавају да у својим земљама заштите себе и своје заједнице. Прочитали су и чули Јеванђеље, имају неку побожност и веру. И, наравно, људи су, интелигентна бића, и схватају да ако се боримо за статус хришћана у Европи, онда је боље да се боримо заједно. У том смислу, ти сусрети су више договарање о томе како једни другима можемо да помогнемо, а разговара се и са институцијама ЕУ.

Недавно је седиште Епархије захумско херцеговачке премештено из Требиња у Мостар, где је и било до 1992. године. Изјавили сте да је то један од најважнијих догађаја у историји Ваше Епархије.

То је један од најважнијих догађаја у новијој историји Епархије. Епископско седиште је враћено у град у којем се налазило пре рата. Мостар је веома занимљив град, посебно са српског гледишта. Први правосвлаци који су се настанили у овом граду били су монаси, попут Прокопија Чокорила који је ту дошао у 16. веку. Посматрано у целини, у долини Неретве православни хршћани живе још од раних векова, о чему сведоче бројна археолошка налазишта. Мостарски књижевни круг је изнедрио велике српске писце и песнике – Ћоровића, Дучића, Шантића. С друге стране, осим српских духовних и културних делатника, значајан траг су оставили и српски трговци, иначе велики задужбинари. Нажалост, Мостар је данас подељен град на источну и западну обалу. Једино Срби функционишу на обе стране. Али их има мало јер повратак и обнова кућа напредује веома споро. Ипак, како год било, данас их има више него оног дана када је у Мостар дошао Прокопије Чокорило. Тада је било око 800 Срба, пред последњи рат било их је око 40 000, сада их има око 5 000, 6 000. Претежно старих, али има и младих и деце.

Од Коњица до Ивањице у рату је порушено 35 цркава, од тога и Саборна црква у Мостару и манастир Житомислић, као најзначајнији. Скоро све смо обновили, осим Саборне цркве и цркве у Благају. Данас у Долини Неретве стално живи и служи девет свештеника. Присуство Срба у Мостару нешто је сасвим природно и нормално јер је овај град, између осталог, познат по суживоту народа различитих култура и конфесија.

И Ви сте одрасли у месту које је било мултинационално, у Варешу. Како је изгледало Ваше детињство?

Вареш је лепо рударско место. Било је највише римокатолика, потом муслимана и православаца. Римокатолици су ишли у цркву, муслимани имали понешто веронауке, а ми православни скоро ништа. Код нас је само долазио свештеник да свети водицу и славила се слава. То је било све.

Бавио сам се разним спортовима, био сам опседнут тиме, понешто ми је и ишло. Негде око петнаесте године веома снажно сам поставио питање смисла живота, почео да читам и некако сам открио Цркву и Библију. Кренуо сам у цркву као дечак од петнаест година, што није било једноставно у оно време. У цркви би били пет, шест бакица, свештеник и ја. Сећам се да сам се стидео. Пошто је црква била у центру града, када се заврши литургија искакао сам брзо да ме не виде другари из школе. Међутим, након неколико година сви су кренули у цркву и ја сам се тада осећао јако важан.

У том периоду, ко је на Вас највише утицао?

Деда по мајци ми је био као отац. Он и ујак моје мајке били су у Другом светском рату у логору. Када се рат завршио, мајчин ујак је отишао у Београд, никада се више није вратио у Босну. Код њега сам ишао у Београд у посете. Отац ми је умро када сам имао три и по године. Причали су ми да веома личим на њега, психички и физички, али ја га, нажалост, нисам запамтио.

Мислите ли да губитак обележи човека?

Сигурно. Неки психолози кажу да дете почиње да памти од неког потресног догађаја. Сећам се тренутка када сам целивао умрлог оца и чини ми се да сам од тада почео да памтим.

Кажете да сте са петнаест година почели да одлазите у цркву. Али опредељење за монаштво је нешто сасвим друго. Ви сте били сте јако млади када сте се замонашили. Како је дошло до те одлуке?

Дуго сам одлучивао, од осамнаесте године сам први пут почео размишљати о монаштву. Али сам искрено размишљао и о томе да се оженим. И једно и друго је било отворено као могућност. Читајући теолошке списе, заволео сам Свету гору и монаштво у оном изворном облику. Ишао сам тамо једанпут годишње и маштао о томе како ћу једног дана постати прави монах. А онда је дошао и рат.

Када је почео рат, Ви сте се налазили у Београду на студијама. Били сте један од главних вођа студентских демонстрација против Милошевића. О чему сте у том тренутку размишљали?

Имали смо илузију да можемо да зауставимо рат. Али сам брзо схватио да нисмо у могућности да ишта конкретно урадимо, и да можемо да будемо или злоупотребљени или на неки други начин скрајнути. А одувек сам имао такав карактер – ако нешто не могу да урадим, онда потпуно одустајем од тога. Никада нисам ствари могао да радим напола. С друге стране, у једном моменту сам осетио да нисам за револуцију у којој треба да рушимо и убијамо да бисмо неког срушили, али нисам био ни човек који може нешто да очекује од плишане револуције.

У медјувремену, на самом почетку рата, мој рођени брат је био рањен и једва је преживео. Живот су му спасили људи који су га четрнаест сати носили кроз шуму до болнице на Палама. Онда је пренесен на Бањицу и ту му је спашен живот. Тог дана су ми погинули кум и његов отац и један врло добар пријатељ. Усред те револуције донео сам коначну одлуку, отишао у манастир Острог и тамо се замонашио.

Колико је на Вас и Ваше политичке ставове утицао владика Атанасије (Јевтић)? Јер он је тада био оштри критичар Слободана Милошевића.

Скоро смо сви ми, као студенти теологије, били против Милошевића. Од почетка сам доживљавао Милошевића као комунисту. А нама је то била најгора ствар јер смо као омладина која је у то време ишла у цркву били маргинализовани. Владика Атанасије је осећао шта млади људи мисле и можда смо у том погледу ми једнако утицали на њега као и он на нас. Све је то било пуно наивности, није било рационално, али је било искрено. Но, понекад стварно треба послушати младе јер они боље осећају него што знају. Било је оних који су нас потајно подржавали. Међу њима су били покојни Жика Стојковић и Матија Бећковић. Било је то за нас веома подстицајно и значајно. Ипак, брзо сам увидео да смо немоћни и да су они који су били за Милошевића опаснији, моћнији. А било је међу студентима и „убачених“. Све то ми је било мучно и отишао сам својим путем. И још нешто, када је почео рат, имао сам само једну мисао – да морам да будем у Босни и Хрецеговини из које сам и дошао, а у којој се умирало и страдало. Али, нисам могао да будем војник у рату јер у том случају не бих могао бити свештеник. Тако сам постао свештеник у рату.

Шта је значило бити свештеник у рату?

После месец дана проведених у Острогу, дошао сам у Тврдош и на специфичан начин сам, као свештеник и монах, осетио рат. И то на један од најреалнијих начина. Ишао сам на сахране. Сахрањивао сам по двоје, петоро, двадесеторо људи који су били млађи од мене, а ја сам тада имао 23 године. Гледао сам децу која остају без очева, а носећи трауму одрастања без оца – то ми је увек било нарочито тешко и болно. То су били здрави људи који су погинули у пуној снази. А посебно је било страшно у Невесињу, тамо смо ишли само на сахране, и то врло често. У суштини, некада ми се чини да су једини прави војници били ти који су се борили за свој праг, за своју кућу. Али и један за другога.

На који начин је то искуство рата утицало на Вас?

Ма где човек да се налази у рату, он има једно снажно искуство живота. Почињемо да схватамо да у том тренутку искрсава пред нас питање вечности и пролазности живота. Тада се најбоље види колико су људи слаби. Када добију машинке, пушке у руке, они најслабији постану окрутни. Једино људи са озбиљним и јаким карактером имају контролу над оружјем.

Понекад размишљам – чини ми се да бих дао живот да су људи које сам сахрањивао живи. Али, ништа не бих дао за то искуство које сам тада стекао. Можда ми се због тога у овом свету често све чини просто. У ствари, у рату је све могуће осим лажи. Ту се све види. Рат је један интезивиран живот, све се одвија као и у миру, само на бржи и јаснији начин. Верујем да је чак било теже мајкама и сестрама које су са зебњом чекале у својим домовима него њиховим ближњим на ратиштима. Биле су у сталном ишчекивању. Колико их је само умрло чекајући вести. Често се мисли да је то политика, да је то само прича, а то је много више од тога. Јесте и то, али и живот много шири од политике, и то суров живот. Забележен је случај једног доктора у Требињу који је свом куму без анестезије оперисао срце и ушао у све светске уџбенике медицине. Једноставно се много тога издешавало. Једина утеха је била што је, у исто време када сам сахрањивао стотине људи, било и крштења. Крстили смо око 10 000 одраслих за четири године у Тврдошу. Када је завршен рат и када смо почели да обнављамо манастире и цркве, ти људи су нам помогли. И скоро сви овдашњи свештеници су тада били деца и сви су одрасли са нама у Тврдошу. Били су безазлени, изгледали су као деца, а опет су били тако озбиљни. У рату се брже и сазрева.

Да ли сте се за време рата сусрели са неким од оних који су тада водили земљу, војску?

Са многима. Са генералом Младићем два пута. Мислио сам, вероватно као и сви, да је генерал Младић висок три метра. Прво изненађење је било то што је веома личио на мог друга из детињства, а друго што сам био знатно виши од њега. Али, и он се збунио. Тада сам имао браду до појаса, па ме је упитао: „Колико ти је попе требало да ти нарасте толика брада?“, одговорио сам: „Година дана“, што је била истина. А он каже: „Лажеш попе“. Имао је проницљиве очи и био је врло живахан. Више пута сам срео и Радована Караџића. Нисмо пуно разговарали, више у пролазу. Долазили су и Добрица Ћосић и Војислав Шешељ. Овом другом сам дао крштеницу пошто су га оптуживали да није био крштен. А био је, и то у манастиру Завала, који је порушен у рату, али су књиге крштених сачуване. Све су то били обични људи на тешким и одговорним позицијама у непредвидиво и сурово време.

Када бисте упоредили себе онда и себе данас колико мислите да сте се променили?

Тешко је говорити о себи. Човек се умногоме мења, на разне начине, и околности утичу на њега. Али мислим да је оно што се мало мења – човеково срце. И кад човек чини добро и лоше, оно остаје нетакнуто. Као да је то неки Божији залог у човеку. А срце се мора ослободити свега коначног да би се у њега уселило бесконачно. Оно треба да се ослободи од коначних жеља за влашћу, славом, страшћу, за разним моћима.

Да ли Вама то успева, да потпуно ослободите срце од коначних жеља?

Не знам, али верујем да Бог чува срце човека.

Ваше преосвештенство, прошла је прва деценија Вашег епископства. Шта је, по Вама, најважнија ствар коју сте урадили?

Жива Црква, мноштво људи који иду у цркву и живе хришћанском вером је нешто најдрагоценије што нам се догодило у протекле две деценије. У међувремену се и доста тога градило и изградило. Разговарамо у манастиру Светих апостола Петра и Павла, из деветог века, који је био напуштен и разорен. Сада је у целости обновљен и у њему живи десетак сестара. Херцеговина је, осим што је војводство Светог Саве из којег је он отишао у Свету гору, освећена и кроз Светог Василија Острошког и Тврдошког. Свети Василије нас је походио 1996, када је ћивот са светитељем пронесен кроз Требиње, а потом накратко постављен у манастир Тврдош на поклоњење верницима. То је била идеја оца Лазара, покојног игумана острошког, и моја. Успели смо да добијемо благослов од митрополита Амфилохија и владике Атанасија. А одмах потом и патријарха Павла.

Укратко речено, много се радило. Надамо се да ће Епархија ускоро у целости моћи да живи од свог рада. Интересантно је и то да ни за једну цркву, осим за Саборну када смо је обнављали, нисмо тражили прилоге од народа. И никада не сакупљамо прилоге од народа. Али су нам помагали богати Херцеговци који не живе овде. Они могу и желе да помогну. Херцеговина је чудесна земља и по томе што у нашој епархији има 70 000–80 000 становника, а имамо 250 цркава. Истини за вољу, нису све велике. Углавном су то мале, скромне херцеговачке цркве, али има и оних велелепних.

А да ли је бизнис нешто чиме један Владика сме да се бави? Без обзира што доноси добит Цркви.

Владика треба да буде и јесте домаћин епархије, па Ви просудите сами. Но, на све критике такве врсте користим један лек који увек помаже, а то је реч Светог Јована Лествичника, који каже: „Онај који је хтео да угоди свима или је луд или ће полудети“.

Морате признати да се понашате поприлично неконвенционално за једног владику.

Зависи из којег угла посматрате. Не знам шта тачно подразумевате под појмом конвенционално. Трудим се да пре свега слушам предање Цркве и Свето писмо. Један владика мора да се понаша у складу са чином који носи. Црква је за мене простор слободе, али слободе која подразумева потпуну одговорност. (Подсетили сте ме на један интервју Боба Марлија који је, што нисам очекивао, извесну новинарку након критика изнетих на рачун његове неконвенционалности упитао: „Можете ли, можда, то да кажете Исусу, јер он није уопште био конвенционалан?“ Свидео ми се одговор.)

Која је цена тога што се понашате другачије?

Један стари човек ми је једанпут рекао да има људи којима ни Бог не ваља. Није могуће свима угодити. Али, знам да добри људи гледају добро не зато што је неко добар већ зато што хоће да виде добро. Лош човек не види ни оно што је добро добрим. Међутим, људи често говоре да сте за нешто грешни и ако нисте. Онда некако у души правим компензацију, сигурно има ствари за које сам стварно грешан, па се тако успоставља равнотежа. Али, оно што је веома битно када примате критике – јесте да се према њима не односите као да не постоје. Оне су важне, без обзира ко их изговара, и треба их макар „пропустити“ кроз главу. Мени су много пута биле корисне. Некада се човеку смучи, згрчи му се стомак, али онда добије мотивацију и жели да напредује, да се поправи. Потребно је издржати до краја јер, како каже један велики светитељ, „Добар борац прима ударце и побеђује“. Многи људи воле задавати ударце, али када крене контранапад, онда почну да узмичу, говорећи „нећемо сада овако“. Само се прави борац тешко одлучује за ударац јер зна шта следи после тога.

Ако се не плашите удараца, чега се плашите?

Као што би рекао Његош, нема тога ко се не плаши нечега. Ако ничега, а оно своје сенке.

Када сте то већ поменули, морам да Вас питам. Је ли истина да сте у војсци били у затвору?

Био сам три дана. Неки десетар натерао младе војнике да чисте ходник у три после поноћи. А ја сам већ био стари војник и рекао сам им да иду на спавање јер нико нема право да их примора да то ураде. Онда се појавио официр, дошло је до инцидента, и тако сам завршио у затвору.

Споменули сте неколико пута патријарха Павла. По чему мислите да су он и садашњи патријарх српски Иринеј слични, а у чему се разликују?

Интересантно је да мало ко помиње да су они иста школа, призренска. И то се види, може се препознати. Људи врло широких погледа, мудри, искусни. Наравно да постоје разлике, али је сваки за своје време веома добар. Увек бива ту онај који треба да буде. Не дај Боже да је неко други уместо патријарха Павла био на трону Српске православне цркве за време ратова. Толико је било напада на Цркву, али он је све то јеванђељском чистотом отклонио и то је невероватна Божија промисао и његов подвиг.

Пред крај само, на чему најпре треба да се ради код наших људи?

Треба много да се ради. Поготово на заједници, али и на ентузијазму. Најлакше је предати се, оставити, рећи „не могу, нећу, нико неће, а што бих ја“. То се нипошто и никада не сме. Људе морамо учити – не само речима него и примером – да лакши пут често није прави избор. Тежак и узак пут човека чини спремнијим за велика дела, а широк и лак пут раслабљује вољу и неретко одводи у пропаст.

ОДНОС ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

То је много озбиљно питање. Али мислим да Црква никада не може да се ограничи на државне интересе. Црква никада неће бити проблем за државу уколико је црква. Увек ће бити корисна држави ако се бави друштвом на прави начин. Сада треба раздвојити шта је друштво, а шта држава. Међутим, наша историја је у том погледу испреплетена.

Много је тешко с обзиром на нашу историју. Мада нигде није регулисано у апсолутном смислу, али постоји свест о томе да је Црква важна и постоји свест у Цркви да је држава неопходност, да људи нису успели да нађу паметнији облик уређења.

ОДНОС ВЕРЕ И РАЗУМА

У последње време сам се бавио питањем односа вере и разума. Чини ми се да је разум јако важан када је у питању вера, и обрнуто. Када све сагледам, када видим тај народ у долини Неретве и њихову тугу и када схватим неправду према њима и према људима на Косову, њихове немоћи – немам други дојам него да смо се понашали неразумно. А интересантно је да су људи који су се понашали неразумно обавезно били људи без вере. Чак су истицали своје неверовање. Предлажем да потпуно укључимо разум, а вера је нешто без чега човек не може да сабере свој разум јер она усмерава.

ВРЕМЕ: А шта је са онима који имају вере, али се понашају неразумно?

Да, постоје и они који мисле да верују и службу Богу чине али се не понашају по разуму. То говори Свето јеванђеље, постоји ревност не по разуму. Неки ревнитељи кажу „православље или смрт“. Не постоји неразумнија парола. Православље је живот. То је исто као када би рекао живот или смрт. И онда кажеш „Да, смрт је мој избор, то ми налаже логика“. Не може бити дилеме између живота и смрти јер слобода, тј. љубав није избор, оно је увек „да“. Не можеш рећи хришћанство или смрт. А људи су спремни под таквом заставом и да убију друге и да сами погину. И да тако изгубе душу, а да не схвате основну ствар –хришћанство је опредељење за „да“, и „за“. Не воли неко некога зато што не воли оног другог, ми неког волимо зато што га волимо.

Да ли онда фанатизам настаје из недостатка љубави или недостатка вере?

Подједнако јер љубав мора бити праћена разумом. То је однос ума и срца који мора бити усклађен. Разум нам је дат као кормилар, да управљамо, срце је комплексније. Али, обоје траже веру као сабиратеља и усмеритеља. Неразумно понашање није хришћанско. А очигледно да се неки људи тако понашају, а називају себе хришћанима.

Ако дође до поделе Епархије рашко-призренске, сигуран сам да неће пратити административну границу Косова, каже епископ захумско-херцеговачки

Према неким незваничним најавама, Свети архијерејски сабор ће на наредном заседању, које би требало да буде одржано средином новембра, имати пуно посла: разматрање „случаја” умировљеног владике рашко-призренског Артемија, подела епархија, избор нових епископа… У интервјуу за наш лист, епископ захумско-херцеговачки Григорије каже да се о новим границама епархија говори већ дуже време и да су главни разлози за то сабирање народа и квалитетнији рад епископа. Умножавањем епархија стекао би се бољи увид у рад свештенства и живот верника, једном речју – у целокупни црквени живот.

– Разлога за поделу свакако да има још. Један од кључних је миграција становништва. Много православних Срба је у ратном вихору напустило матицу и настанило се у Европи и Америци, а знатан број је из ратом захваћених подручја прешао у Србију. У Републици Српској има пет епархија на милион становника. Немачка, Аустрија, Швајцарска имају исти број православних Срба и једног епископа, а служити и сабирати вернике изван матице је много комплексније, теже и захтевније – каже владика Григорије.

После последњег, пролећног заседања говорило се и о подели Епархије рашко-призренске на две епархије. Где би могла бити граница и да ли би она пратила административну линију са Косметом?

О томе се говорило и пре заседања последњег Сабора. У цркви се одлуке не доносе на пречац и без претходног озбиљног и темељног промишљања. Да ли ће до те поделе доћи на следећем заседању Сабора – то не знам. Ако дође до поделе, сигуран сам да неће пратити административну границу Косова. Сличан пример је и Захумско-херцеговачка епархија која не прати административну границу Републике Српске.

Да ли би и Архиепископија београдско-карловачка могла бити подељена на неколико епархија?

То је питање договора и одлуке Сабора. Преурањено је и исхитрено доносити било какве закључке. Међутим, ако желите моје лично мишљење – да, мислим да је то неопходно. Још је блаженопочивши патријарх Павле изнео предлог за поделу Архиепископије београдско-карловачке. Београд је главни град Србије, али има велику важност и за Српску православну цркву. Огроман је број младих у Београду, коме их препуштамо и зашто? Резултат тог препуштања смо видели ових дана на улицама Београда, али и шире. Време је да се сви запитамо колико смо криви за то. Срби, као и сваки народ, поседују потенцијал за добро и за зло. У историји је углавном било више овог првог. Данас као да нам ствари потпуно измичу контроли.

Незванично сте помињани као један од архијереја који би могао стати на чело неке од нових епархија, „београдске” или „рашке”.

Мислим да епископ треба столује тамо где је духовно рођен и где осећа и сматра да може највише дати. Овакве одлуке, као што сам већ напоменуо, доносе сви архијереји на челу с патријархом Иринејом. Духовни миље и динарски менталитет херцеговачког народа, са којим сам у протеклих осамнаест година у потпуности срастао, разликује се од менталитета и начина живота у другим крајевима. Поставља се питање да ли бих се на одговарајући начин успео „узглобити” у новој средини и околностима, онако како би то било најбоље за тамошње свештенство и вернике. Уосталом, као што сам већ наглашавао – о томе ће одлучивати Сабор.

Синод је саопштио да ће о писму владике Артемија у којем он поручује црквеној влади да се „никаквој, убудуће, вашој неканонској одлуци нећемо повиновати” и другим оптужбама које је изнео у том саопштењу одлучивати Сабор. Какав исход се може очекивати?

Када је у питању владика Артемије, ретко се у историји цркве може наћи сличан пример који показује колико је црква била благонаклона према некоме ко у толикој мери испољава самовољу. Садржај тог писма је невероватан и тешко је поверовати да га је писао епископ Српске православне цркве. Дубоко сам уверен да умировљени епископ рашко-призренски више не зна шта ради и да није свестан последица својих потеза и изјава, као ни одговорности коју има пред Богом и црквом. А поготово то не знају они који га обожавају као безгрешнога Бога. Сматрам да су његови следбеници у овом тренутку идолопоклоничке вере. То је очито из њихових деловања и изјава које су пуне мржње према другоме, па чак и према патријарху који пројављује хришћанску веру пуну љубави.

Да ли је због свега тога могућ раскол у цркви?

То није немогуће. Пре две године сам у писму упућеном свим архијерејима Српске православне цркве упозоравао на то. Дај, Боже, да до тога не дође, јер је то уистину велики грех. Ако о томе буде решавао Артемије, надам се да ће на време прорадити његова црквена свест и савест. Ипак, владика Артемије је цели живот провео у цркви која је његов дом. Ако се буду питали његови идолопоклоници, раскол је известан.

Какви су односи са другим црквама и верским заједницама, са муфтијом Зукорлићем, на пример, после његових оптужби на рачун СПЦ, или са Римокатоличком црквом?

Ти односи су добри, што се могло приметити и на устоличењу патријарха Иринеја у Пећи. Муфтију Зукорлића посматрамо као изузетак, усамљен случај, а чини ми се да тако гледају на њега и у Исламској заједници. Помало изненађује његова самоувереност, али и то је плод његове вере. Он верује у то што ради, а да ли је то у реду – показаће време. И односи са Римокатоличком црквом су коректни, и више од тога – пуни разумевања и обостране бриге. Криза је свуда видљива – и на подручју Источне и на подручју Римокатоличке цркве. Јасно је да људима треба вера у правога Бога. Идоли, као што су успех и моћ који поништавају другога већ су довели до дезинтеграције многих личности. Крајње је време, и ово важи за све, од првих до последњих – преиспитајмо своју веру, а тиме и шта је смисао нашег живота.

Јелена Чалија

—————————————————

И на „Паради поноса” су наша браћа и сестре

Синод се огласио и поводом „Параде поноса” саопштењем да се противи таквој манифестацији, али и да позива на ненасиље. С друге стране, члан Синода, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, поново је подсетио на симболику Содоме и Гоморе, градова који су заједно са својим становницима изгорели у сумпору и огњу, говорио о „јаловом еросу” који „води у смрт и ништавило”. Како оцењујете ове различите изјаве?

Свима, онима који су у цркви и онима који то нису, тога дана је требало да буде тешко. Полицајци на које су бацане каменице су наша браћа. Они који су протестовали против параде су наша деца и наша браћа. А у тој паради су, веровали или не, такође наша браћа и сестре. Без обзира на грех, јер ми, као што је речено, можемо и морамо одбацивати грех али не и грешника, јер је наш задатак гледати човека онаквим какав он треба да буде и какав он може бити. Као човек се слажем са оним што је рекао градоначелник Београда. Све је то поново позив на озбиљан и предан рад на пољу интегрисања личности, јер, ако тога не буде, узалудне ће бити све друге интеграције. А личност се реинтегрише у заједници праве вере. Што се тиче митрополитових речи – не знам тачно шта је митрополит говорио, али ерос, ма какав био, није довољан сам по себи. Јер то је снага која тежи потчињавању другога. Хришћанско агапе је заменило такав ерос и значи снагу која себе даје другоме и коју изнедрава љубав. Да би љубав могла да обухвати обоје, и ерос и агапе – неопходна је вера као тачка интеграције.

САДА имамо активног патријарха, Оца и Архипастира, знамо ко је и одакле долази. Ради се о добром избору и ми у Цркви верујемо да је тај избор био по Божјем промислу пошто Господ води и воли своју Цркву.

Овако на питање „Новости“ да ли се и шта у СПЦ променило после избора новог патријарха одговара епископ захумско-херцеговачки Григорије, члан Светог архијерејског синода СПЦ…

* Предстојећи Сабор СПЦ, како је најављено, отвориће многе горуће теме. Шта ће бити најважније питање?

– Сабори су увек и сазивани да решавају горуће теме. Сабор, на челу са патријархом, настојаће да разреши несрећну кризу која је настала у Рашко-призренској епархији. Уверен сам да ће то учинити на миран, саборан и богодоличан начин.

* Да ли ће Синод СПЦ на овом Сабору добити новог члана уместо митрополита Амфилохија?

– Не знам, то је пре свега у рукама патријарха који бира и предлаже чланове Синода. Занимљиво је да је управо митрополит Амфилохије предложио тадашњег епископа нишког, а сада патријарха српског, у Синод.

* Да ли је Комисија Синода СПЦ, чији сте члан, завршила проверу пословања Епархије рашко-призренске и спремила извештај? Шта је пронађено у документацији?

– Комисија ради свакодневно и то је унутрашња ствар Цркве. Чини се да су од финансијских много опасније оне дубље, канонске, еклисиолошке, теолошке манипулације Богом и човеком. Финансијски прекршаји су само последица онога што је, дубоко унутра, криво срасло.

* Има ли, и колико, у свему одговорности владике Артемија? Да ли ће то питање бити разрешено на предстојећем Сабору?

– То питање ће се сигурно решавати на Сабору, а, верујем и надам се да ће то бити разрешено на најбољи начин за Цркву, а тиме и за владику Артемија, чија одговорност је, по природи ствари, највећа за све што се догодило и што се догађа у Рашко-призренској епархији. Будући да је он тамо епископ, немогуће је тврдити да било ко има већу одговорност за дешавања и стање те епархије, монаштва и верног народа, од њега.

* Да ли је „случај Виловски“ утицао на углед СПЦ, и колико?

– Као што знате, све се може гледати са позитивне и са негативне стране. Ако сте позитивни и желите у свему видети добру страну, онда – не. Јер је Црква у том случају показала да неће више правити компромисе у оним стварима које нису за компромис. Но, ако сте негативно настројени, онда вам, како каже један Херцеговац, ни „Бог не ваља“.

* Помињали сте да следи и провера рада других епархија, епископа и установа СПЦ. О коме је реч?

– Помињао сам да следи контрола свих, јер свима треба контрола. Морамо сви, поучени немилим искуством у Рашко-призренској епархији, да се уозбиљимо у погледу финансијског пословања. То је старо искушење. Свети Диогнет је, још у првом веку хришћанства – на питање: Ко сте ви хришћани? – одговорио: Ми смо они који све имају, а ништа не поседују. Тога се стално треба сећати. Па, ако неко каже да му не требају златне полице, столице и позлаћене ствари (а ипак их поседује), нека их поклони. Човек може имати, али кад жели и хоће да поседује, треба добро да пази да не упадне у искушење робовања стварима.

* На шта сте, конкретно, мислили када сте, после избора новог патријарха, изјавили да у СПЦ следи „морално чишћење“?

– У последње време обновили смо много цркава и манастира, објављено је на хиљаде књига, часописа, превода. Међутим, онај најмукотрпнији, најтежи и најважнији задатак – а тиче се људи и људских душа – као да тек предстоји. Људска душа је много компликована, чудесна и несхватљива, а тако жедна и гладна Бога и љубави Божије. Зато Црква мора да буде извор.

* Сматрате ли да су сви архијереји СПЦ достојни своје службе? Некада као да их и сами делите на „конзервативце“ и „модерну струју“. Има ли ту компромиса?

– Сви су достојни

док се не покаже или не докаже супротно. То једино и најбоље зна Онај који зна срце човечије. Давно је речено: „Ми видимо кад човек греши, али не видимо кад се каје“, а речено је и: „Не суди, да ти се не би судило“. Како онда ми да судимо? Духовно је нешто много више од психолошког и емоционалног, и увек је важно наглашавати да је Црква заједница и да од ње не може бити важнији нечији субјективни став. Неки, нажалост, мисле да је њихово „право“ важније од саме љубави. Лично верујем да, све док сам спреман да се повучем са овог високог положаја, за мене има наде у духовном смислу. Сабор ми је дао ту службу, и ако нађе за сходно, он је може и одузети.

* Хришћански фундаменталисти су опасност за цркву…

– Црква мора настојати да буде извор на коме људи гасе своју жеђ, да буде и остане незаменљиви духовни извор. На нама је да га одржавамо, пазимо, чувамо. И кад се замути да се не збуњујемо, јер мутна вода увек одлази, а бистра и свежа долази. Зато сваки који настоји да замути извор, залудну ствар чини и самом себи штету наноси.

* Има ли фундаментализма у православљу?

– Фундаментализам није ништа друго него борбени конзервативизам. А наметљивост и умишљеност, које су изражене одлике конзервативизма, немају никакве везе са Христом и хришћанством. Јер, код Христа је све благо и ненаметљиво, трпељиво и смирено. Он осваја човека ослобађајући га, а сви остали освајају као поробљивачи. Отуда можемо рећи да хришћанство и фундаментализам, у овом свету, никако не могу егзистирати заједно. Једноставно, као добро и зло они се међусобно искључују.

Треба знати да је православно хришћанство искључиво само у томе да никада није искључиво.

* Је ли у таквим условима могућ верски дијалог?

– Са фундаменталистима није могућ дијалог, јер је њихова комуникација са другима увек терор, и то испољен на разне начине, све до оног крајњег који је заправо поништење људи.

* Какав је данас, иначе, однос религије и вере?

– Темељ и основ нашег живота у Цркви и свих наших односа са другима може бити једино вера, а никада и никако пука форма, ритуал. Религија се пречесто своди управо на ритуал и форму. Ако није постављена на темељу праве вере, религија постаје сврха самој себи и једна несрећна патологија.

* Доводи ли се у питање опстанак СПЦ у Хрватској, Црној Гори и Македонији? Каква су опасност, ако уопште јесу, „нове“ цркве?

– Оне су опасност за оне који им поверују, јер су дефинитивно лажне. За СПЦ оне не могу представљати никакву опасност, али брига за људе који могу бити обманути позива нас на будност.

* Шта мислите о могућој посети папе Србији?

– То није неважно, али сада има толико других актуелних тема о којима треба да мислимо.

* Шта недавна посета председника Бориса Тадића значи за вашу епархију и њене вернике?

– Најважнија порука је тај глас који се пронео, глас о нашем јединству и опредељењу за мир. Мир са собом и са другима који живе око нас. Председник Србије нам је показао праву љубав дошавши у Херцеговину и као гост, али и као свој међу своје. Био је то сусрет племенитих људи са једним племенитим човеком. Једном речју, било је дирљиво и за нас, а, надам се, и за њега. Херцеговци воле Србију и живе за њу увек. Небитно је да ли су у њеним границама или изван њих.

БЕОГРАД И ТРЕБИЊЕ

* ХОЋЕ ли ускоро бити поделе епархија СПЦ и да ли бисте Требиње заменили за Београд?

– У Београду сам провео најлепше године живота, од петнаесте до двадесет друге. Ако бисмо поверовали Јовану Дучићу, који, отприлике, каже: „Није твој град онај у коме си рођен, чак ни онај у коме умреш; твој град је онај у коме си провео младост“, онда бисмо могли рећи да је Београд мој град, простор у коме ми је увек мило и топло, у коме се осећам слободно и пријатно. Међутим, Требиње је такође град моје младости, једне друге младости – за Требиње ме вежу емотивни, психолошки и принципијелни разлози, да не кажем канонски, јер је то мало комплексније. Са Херцеговином сам толико органски срастао, везан јаким и дубоким везама, да не бих желео да је мењам ни за шта.

СТИХОВИ

* СВОЈЕ духовно надахнуће често претачете у стихове. Зашто је данас уметност, а посебно поезија, у кризи, ако мислите да уопште јесте?

– „У стихове претачем своје муке“, што каже Његош. „Без муке се пјесма не испоја.“ А људи су почели свему да се ругају и све да своде на закон и форму. Уметност то никад није трпела и за људе је то болно. Увек се нађе уметник који разори сваку окошталу форму и покаже онај божанствени спој слободе и љубави и буде одредница и светлост овом свету који је, заиста, тако много налик на претоварену лађу, којој треба помоћи да стигне до свог тихог пристаништа.