На Велику суботу, у Храму Рођења Пресвете Богородице у Мостару, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Господин Григорије служио је Вечерњу Литургију Светог Василија Великог, уз саслужење протопрезвитера – ставрофора Радивоја Круља, презвитера Марка Гојачића, ђакона Бранислава Рајковића и вјерног народа мостарске црквене заједнице, којој се, након извјесног катихумената, кроз Свету тајну Крштења присајединио један нови члан, присаједињујући се тако и васколиком Тијелу Цркве, као Тијелу Господа нашега Исуса Христа, чије васкрсење прослављамо.

Његово преосвештенство, владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије честитао је православним верницима празник Христовог васкрсења наводећи да славећи Васкрс славимо победу живота над смрћу, славимо чин победе вечног над привременим, славимо оно трајно, а остављамо иза себе оно пропадљиво, оно труло.

У интервјуу за Пресс РС, владика Григорије каже да међурелигијски односи у БиХ полако али сигурно престају да буду слика политичких односа три народа, а да велике заслуге за то има Међурелигијско веће, које је успело да постави квалитетније облике сарадње.

– Васкрс је празник који пада у време када се природа буди и представља нам се са новим, блиставим изгледом. Тако би требало да и ми, људи, Васкрс дочекамо у новом руху, у руху нове, благодатне и благословене жеље да се смиримо, покајемо и променимо. Да као нови, одговорни и према себи и према Богу и према нашој браћи, наставимо свој живот, заувек одбацујући старог човека мржњом разрованог ума, оног који је заробљен страстима и лењошћу. Будимо нови људи, нови људи окупани и оживљени у Христу Богочовеку, који пострада нас ради, а ми сад поштујмо ту жртву и следимо његов наук – Јеванђеље.

Очигледно је ваш повратак у Мостар допринео бољем заједничком животу сва три народа у овом граду. Да ли већ сада можете рећи да сте успели у идеји „Обновимо храм, обновимо Мостар“.

– Повратак у Мостар јесте био један корак, али тај корак пратило је мноштво идеја, пројеката, добрих жеља и намера. Све те идеје требају и време да би се опредметиле, оствариле. Оно што, до сада, Божијом милошћу направисмо, види се када се дође на Бранковац, али се то треба осолити и присуством људи, повратком Срба у Мостар. Тек тада, када се народ врати, те идеје, обновљени храм, обновљене цркве, школе, куће, домови, па и сам тај повратак у Мостар, добиће свој пуни смисао.

Какав је живот Срба у граду на Неретви?

– Па, то би требало питати њих. Ми, Црква, покушавамо да им тамо живот олакшамо, то јест да и њима и нама та свакодневица буде подношљива. Међутим, како је живети у Мостару, бити Србин у Мостару, треба питати људе, оне који у Мостару раде, школују децу, друже се и живе тај, да кажем, обични, свакодневни живот.

Како оцењујете међурелигијске односе у БиХ?

– Ти односи, полако али сигурно, престају да буду преслика политичких односа три народа и да ми, у Међурелигијском већу, успевамо да васпоставимо неке нове, квалитетније облике сарадње. Ипак, као духовни пастири, морамо да лакше и брже превазилазимо и политичке, а и параполитичке неспоразуме креиране у крилу политичке елите и страних фактора. Чини ми се да то успевамо, јер су наши односи и дубљи и старији, а и, рекао бих, одговорнији од ових цивилних структура.

Један сте од првих утицајних људи који је Дубровнику пружио руку помирења. Да ли су данас Требиње и Дубровник добре „комшије“?

– И за то треба времена. Међутим, више од свега треба воља, воља и жеља да се односи унапреде и да постану, искрено и без остатка, добри. Та воља постоји и с једне и с друге стране, и даће Бог да се једнога дана и Требиње и Дубровник испомажу и потпомажу, као добре комшије, да сарађују, да тргују, да се посећују и односе једни према другима с поштовањем и узајамним респектом.

Да ли је СПЦ могла да учини више да се у свету коначно разбије стереотип о Србима као највећим злочинцима на Балкану, односно, да ли је Црква требало да има активнију улогу у промовисању суштинских националних циљева од тренутка кад је почео распад Југославије?

– То је врло компликовано питање и захтевало би један шири и свеобухватнији одговор који не би био примерен тону и сврси овог интервјуа. Суштина вашег питања је вишеслојна, захтева посебну пажњу и, чак, ако могу да кажем, расправу на ту тему. Не верујем да је пар реченица, па ни пар страна, текста довољно ни да се дотакне одговор, а камоли потпуно и у најширем могућем смислу одговори на то ваше питање.

Познато је и да сте пријатељ са бројним познатим спортистима. Какав утисак је на вас оставио најпознатији Србин на планети Новак Ђоковић?

– Новак је, као млад човек, пуно урадио, постигао велике успехе. На Србе се после Новака другачије гледа. То је огромна заслуга и можда понајвећи успех Новаков. Пред њим је живот. Искушења тек долазе, али познајући њега, његову породицу и његову веру у Бога, надам се да ће и после тениске каријере заблистати као добар домаћин и одговоран, породичан човек.

Колико вера у Бога помаже успешним људима попут Ђоковића, или рецимо, Дејана Бодироге?

– То, опет, треба питати њих. Сваком човеку, био он успешан или полууспешан, добар или лош – Бог је потребан. Сваког човека, без обзира на земаљске кантаре успеха или неуспеха – Бог воли. Божија љубав је безгранична, и мало вере је потребно да се обиље благодати спусти на човека. Људи које сте поменули имају то искуство, осетили су ту благодат, као и, сигуран сам, одсуство те благодати у тренуцима неуспеха. Све је то неопходно, све је то део живота и део нашег живота у Христу.

Велики сте љубитељ фудбала и навијач Црвена звезде. Како оцењујете повратак Драгана Џајића на Маракану и да ли он са својим сарадницима Звезди може вратити стари сјај?

– Видећемо. Спорт, као и култура, умногоме зависи од стања у држави. Слаба држава, ослабљена привреда, тешко може да финансира и помаже елитну културу и врхунски спорт. Надајмо се да ће се и Звезда, као и Србија, успети извући из, чини ми се, првенствено духовног, а онда и материјалног суноврата.

Тешка ситуација је и са ФК Леотар. Ваша идеја о формирању спортског друштва које ће окупити све спортске колективе из Требиња наишла је на одобравање већине спортских радника.

– Надам се да ће моје идеје, као и идеје неких мојих пријатеља, врхунских спортиста који су спремни да помогну, наићи на подршку локалне заједнице и спортских радника. Тешко је помоћи некоме ко сам себи неће да помогне, као што је тешко и сипати воду у суд који је шупаљ. Чини ми се да се наш фудбал и наша лига претворила у ту рупу без дна, која само једе средства, а ништа не даје, не производи.

Извор : Пресс РС

У току Велике – страсне седмице у Мостару савршавана су Богослужења, која нарочито указују на догађаје из живота Господа нашег Исуса Христа, пред Његово крсно страдање.

У Велику сриједу, у Храму Рођења Пресвете Богородице, презвитер Бранимир Боровчанин служио је Литургију Пређеосвећених дарова, уз саслужење ђакона Бранислава Рајковића. У наставку Литургије савршена је Света тајна јелеосвећења.

На Велики четвртак, презвитер Марко Гојачић служио је Вечерњу Литургију Светог Василија Великог. Касније, истог дана, мостарско свештенство са вјерним народом служило је Јутрење Великог петка у Храму Рођења Пресвете Богородице у Мостару, а послије и у Храму Вазнесења Христовог у Бијелом Пољу.

На сам Дан Христовог страдања, ујутро, служени су Царски часови и Изобразитељна, а касније у своје вријеме и Вечерња служба са изношењем Плаштанице, након које је сужено Јутрење Велике суботе уз пјевање Статија.