Monthly Archives: септембар 2015

Молебан за почетак школске године у Невесињу

У 14. недељу по Духовима у Саборном храму Вазнесења Христовог у Невесињу, након Свете Литургије служен је молебан за почетак школске године. Молебан је служио јереј Младен Чалија уз саслужење протојереја-ставрофора Радивоја Говедарице. Након молебана окупљеној дјеци се обратио отац Младен, пожеливши им сретан почетак школске године и много успјеха у истој.

Света Литургија у Саборном храму у Требињу

У недјељу четрнаесту по Духовима, 6. септембра 2015. године, када наша Света Црква прославља Светог свештеномученика Евтихија и Свету мученицу Сиру, Свету Литургију у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу служио је јереј Дражен Тупањанин, уз саслужење протојереја Страхиње Јањића, пароха храма Светог Саве у Јужној Аустралији, Adelaide – Woodville Park, и свештенства и ђакона Саборног храма. Црква је била испуњена вјерним народом који се сабрао око Св. Тајни Христових. Послије читања Светог Јеванђеља, о. Дражен се, пригодном бесједом, обратио вјерном народу.

Српска православна
Црквена општина у Требињу

Ходио је стопама Светога Саве – Канонизација Светог Севастијана Санфранциског и Џексонског

Дивна и пространа Саборна црква Светог Стефана у Алхамбри била је тесна да би примила све вернике који су допутовали с многих страна света како би били сведоци причислења Сабору светих Севастијана Санфранциског и Џексонског у суботу, 5. септембра 2015. године. Паркинг испред цркве био је препун већ пре почетка јутарње службе. Свештеници који су дошли из свеправославне пуноће нису могли суздржати своју велику радост на указаној прилици да доживе овај јединствени догађај у животу.

Епархијско свештенство као и гостујући свештеници из Епархија источноамеричке и Новограчаничко-средњозападноамеричке, као и из Канаде, а да не спомињемо и онај велики број из свеправославне заједнице из шире околине Лос Анђелоса, направили су дугачку поворку док су пратили Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и све архијереје на уласку у препуну цркву, при чему су многи верници остали испред цркве, где им је био обезбеђен пренос богослужења на видео биму.

Поред Српског Патријарха, богослужили су следећи архијереји: Његово Високопреосвештенство Архиепископ Димитрије, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Сан Франциска и Западне Америке г. Кирил, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Мексико Ситија и свег Мексика г. Алео, Њихова Преосвештенства: Епископ Наро-Томински Јован, викарни Епископ Московске епархије, Епископ Сана из Грузинске Патријаршије, Епископ Данило из Бугарске Патријаршије, Епископ новограчанички и средњозападноамерички Лонгин, Епископ источноамерички Митрофан, Епископ жички Јустин, Епископ захумско-херцеговачки Григорије и надлежни архијереј, Епископ западноамерички Максим.

Света архијерејска Литургија

По уласку Његове Светости у цркву, епископи Максим и Јустин су изнели икону Светог Севастијана Санфранциског и Џексонског из олтара и приказали је Његовој Светости и архијерејима. Епископ Лонгин је прочитао званичан текст – одлуку о проглашењу светим Светог Архијерејског Сабора од 26. маја 2015. године.

После прочитане одлуке, ученици Призренске богословије су отпевали тропар Светом Севастијану. У наставку је певано Кто Бог велиј када су Патријарх и служашчи Архијереји целивали икону Светог Севастијана. Архиепископ Димитрије је одржао проповед после прочитаног јеванђељског зачала, при чему је навео јеванђељске речи „Научите се од мене јер сам кротак и смеран у срцу“ (прилог Радија Слово љубве).

Високопреосвећени је истакао да је Свети Севастијан био и кротак и смеран у срцу, али исто тако и веома динамичан и обдарен и приљежан мисионар. Поседовао је, по речима Архиепископа, три својства, а био је апостолске природе која га је учинила светим. Прво, био је сасвим предан вољи Божјој. Друго, носио га је занос док је ширио Јеванђеље, и то не само међу њему драгим Србима, него и међу свима људима добре воље жељних да чују Реч Божју. И најзад, Свети Севастијан је гајио љубав према народу повереном његовом старању и са сузама у очима старао се о њиховом спасењу.

Велики број верних приступио је Светој чаши, тако да је поред Његове Светости који је лично причешћивао, више свештених лица било распоређено по цркви да причешћују, па и оне изван цркве.

Поред ученика Призренске богословије који су певали певнички, певао је хор састављен од певача из хорова широм Западноамеричке епархије, а многи свештеници и ђакони допринели су да је јутарња литургијска свечаност била величанствена.

Његова Светост је говорио о чудесном животу новопросијавшег Светог Севастијана, о томе како је изучавао богословље у иностранству, и да се најзад вратио у Сан Франциско да би ревносно преносио своје знање о хришћанској вери српском народу: -По своме рукоположењу он је путовао широм континента. И кад год би чуо да негде постоји српска заједница ишао би да је посети, да са њима разговара, да оснива парохије и да подиже цркве. Ходио је стопама Светога Саве, истакао је Патријарх (прилог Радија Слово љубве).

У знак захвалности Његовој Светости, епископ Максим му је на крају Литургије уручио икону новопросијавших светитеља.

Симпосион и заједничарење

После ручка одржан је симпосион којим је председавао отац Јосија Тренам. Говорило је неколико гостујућих архијереја. Беседио је и епископ Максим, који је био позван да говори о поступку канонизације. С обзиром на то да је икону која је изнета у цркви и показана народу изобразио отац Стаматис Склирис, и отац Стаматис је позван са говори о иконама. У свом дивном излагању говорник је предочио како уметник покушава да нешто захвати и учини бесмртним. Уметносгт живописања је једина уметност која успева у томе. -Кад сам изображавао Светог Севастијана, казао је отац Стаматис, ја га нисам сликао као историјску личност, него као неког кога ћемо поздравити у већном Божјем царству.

Прочитана су и писма црквених великодостојника упућена Епархији поводом каонозације.

После двочасовне паузе, кад су људи уживали у заједничарењу, свештенство и верници су се састали још једном у цркви на вечерњи. На крају последовања вечерње епископ Лонгин је пожелео Његовој Светости Богом благословен имендан, празник Светог Иринеја Лионског.

Вечерњи програм

После свечане вечере отац Никола Чеко је позвао све присутне да у свечаној сали присуствују вечерњем програму, који се састојао од народних игара и песама фолклорне групе при цркви Светог Стефана, као и фолклорне групе „Авала“ при парохији у Сан Маркосу. Учествовала је и певачка група „Брезе“ из цркве Светог Саве у Фениксу. Годишње такмичење у беседништву имало је два учесника, Каију Џермаин из цркве Светог Ђорђа у Сан Дијегу и Лазара Катанића из цркве Свете Петке у Сан Маркосу. Каија је заузео прво место. Поред новчане награде учесницима од 500 и 300 долара, протопрезвитер Брато Кршић је изјавио да је архиепископ Димитрије са своје стране додао 500 долара за другопласираног и 1.000 долара за првопласираног. Програм је окончан задивљујућим наступом српског композитора и певача Слободана Тркуље.

Отац Никола је на крају програма обавестио присутне да ће трећи Епархијски дан отпочети у 9 часова јутарњим богослужењем. Многи верници су остали до дубоко у ноћ у дружењу.

Извор: Епархија западномаеричка

Милораду Екмечићу, до неба и за вјечност!

Академик Милорад Екмечић, који је преминуо у 88. години у Београду у суботу 29. августа, сахрањен је у сриједу 2. септембра у Алеји заслужних грађана, на београдском Новом гробљу. Сахрани су, поред породице, присуствовали и његови бројни поштоваоци и представници академија и влада Републике Србије и Републике Српске . Опијело умјесто Његове светости Патријарха српског Господина Иринеја, служио је владика Арсеније уз саслужење свештенста.

Одлазак Милорада Екмечића јесте ненадокнадив губитак. Губитак ‒ не само за његову породицу, не само за његове колеге и за историјску науку којој је вјерно служио, већ и за све нас којима је био тако насушно потребан, благотворан и драгоцјен.

Теме које је он покренуо и закључци које је предочио јавности не посједују само ванвремену актуелност већ се могу, значајним дјелом, сматрати и својеврсним и опомињућим завјештањем што нам је оставио наш умни, брижни и далековиди мислилац. Кога су не случајно назвали „пророк Историје“!

Обраћање оца Радивоја Круља пароха Мостарског у име епископа Захумско Херцеговачког и Приморског Григорија:

„Господ је прије 75 година допустио да Пребиловци мученички пострадају, изабравши најљепше цвјетове Пребиловаца крунишући их вијенцима мученика. Том приликом, Господ је оставио нимало љепши цвијет дијете Милорада, који је све до данас говорио и свједочио сва наша клања и орања. Господ га је удостојио да види обнову Пребиловаца и његов храм који је сишао са неба и да каже оне чудесне ријечи као Симеон Богопримац „Сада отпушташ у миру слугу свога Господе по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ А ми његови потомци мученика Пребиловачких данас приносимо Господу Васкрслом, један од најљепших цвјетова Херцеговине. Радосно и побједоносно кличући ХРИСТОС ВАСКРСЕ брате Милораде са светим Вукашином, светим Петром, Светим Илијом и са свим светим мученицима Пребиловачким и Херцеговачким..

Шта је то што је историографско дјело Милорада Екмечића учинило тако великим и изузетним? Био је синтетички ум. Његова архивска истраживања доводила су га до открића потпуно нових чињеница. Па ипак, писање историје за њега није било пуко ређање података и препричавање докумената. Он је чињеницама давао унутрашњи смисао, и уклапао их у нове, велике цјелине, давао оригинална тумачења цјелих епоха и великих историографских тема, стварао нове, плодне парадигме. То се понајбоље види у његовим великим синтезама, Стварање Југославије и Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку. Како је долазио до тих својих смјелих, цјеловитих тумачења? У питању је, несумњиво, дар, инспирација. Он се, као милост, добија или не добија. Имамо га или га немамо. Милорад Екмечић је, међутим, своје идеје изводио и из своје широке културе, из познавања историје Европе и свјета, из смјештања српске историје у шире токове свјетске историје. Размишљао је на компаративан начин; на Универзитету у Сарајеву четрдесет година је предавао општу историју; знао је неколико светских језика. Због тога је његово дјело надрасло оквире наше, српске, националне културе. У исто време, оно одлично подноси тест времена. Јер, он је рођен у Пребиловцима; живот га је научио да се историја не може избјећи, да од ње нема заклона. Његове идеје и књиге носе важне поруке о нама; намјењене су онима који тек долазе.

Остаје нам да Милораду Екмечићу подигнемо исти онај „споменик људског памћења“, који је он обећао пребиловачкој деци, својим рођацима и друговима. У беседи на погребу њихових посмртних остатака, овако га је описао: „Овај споменик нерукотворни вама је подигнут до неба и за вјечност“

Рођен је 1928. у Пребиловцима у општини Чапљина. Општу историју дипломирао је у Загребу 1952. године, а докторску дисертацију „Устанак у Босни 1875-1878. Године“ одбранио је у Загребу 1958. године.   Након специјализације у Принстону наставио је да ради на Филозофском факултету у Сарајеву до избијања рата 1992. године. Био је члан Академије наука и умјетности БиХ од 1973. године, а Српске академије наука и уметности од 1978. године. Био је дописни члан и Црногорске академије наука и уметности, као и члан Академије наука и уметности Републике Српске. Тадашњи председник Републике Српске Рајко Кузмановић га је 2010. године одликовао Орденом части са златним зрацима, а добитник је Кочићеве награде и Ордена Светог Саве, првог степена.

 

Најрадоснији догађај у новијој историји Херцеговине (разговор вођен са философом Елисом Бекташем)

Један од најтежих злочина који се у II свјетском рату десио над српским народом у Босни и Херцеговини јесте усташки покољ житеља села Пребиловци, у првим данима августа 1941.године. Комунистичке власти, погрешно вјерујући да мукли заборав може имати снагу изљечења, нису биле склоне отварати простор говорењу о овом и о многим другим злочинима, какав је покољ Бошњака билећког краја над јамом Чавкарица. Пребиловачке жртве извађене су из јаме 1991.године и тада је направљена спомен-костурница, коју су припадници ХВО минирали већ идуће године. Ове године довршено је обнављање спомен-костурнице, те изградња Храма Васкрсења Христовог, па је обиљежавање тог догађаја одржано 8. августа. О томе и о другим темама разговарали смо са Његовим преосвештенством епископом захумско-херцеговачким и приморским Григоријем, који је зачетник идеје о изградњи храма и који је најзаслужнији за дух којим је била прожета ова церемонија.

Одакле идеја да се Пребиловци обиљеже на другачији начин и да се одступи од начина на који се протеклих деценија говорило о стратиштима и мјестима покоља? Одакле је дошао тај позив „Дођите у бијелом, да славимо живот“, толико различит од позива претходних деценија?

Идеја извире из саме суштине предања историје мучеништва. Све источне религије имају један нарочит однос према мученицима, чак би се могло рећи да су утемељене на мучеништву. Међутим, оно што сам примијетио, јесте да мученици никада нису имали осветнички карактер и да никада нису тражили освету. Само захваљујући томе било је могуће да мучеништво постане славно. У сваком другом случају оно би било извор нових сукоба. Први хришћани градили су цркве на гробовима мученика и тиме су хтјели да покажу да они не вјерују у смрт него у живот. А шта подразумијева вјера у живот? Прије свега то да ни по коју цијену не желимо да одузмемо живот него да свему што је око нас дарујемо живот, онолико колико можемо. Ако вјерујемо да је Бог сами живот и да је извор живота и ако вјерујемо да Он све надахњује животом, онда и наше живљење треба да буде по слици и прилици Божјој, те да се и ми трудимо да надахњујемо живот. Давање значаја ономе ко је био против живота и ко га је уништавао, не доприноси животу. Тиме смо се водили када смо хтјели показати да је у Пребиловцима важна слава а не освета. То није било лако, јер је људској природи, боље рећи слабости људске природе, осветнички менталитет просто прирођен и у њу уграђен. Како смо покушали да се боримо против тога? Архитектуром, сликарством и ријечима којима смо се обраћали људима. До те мјере да се пазило о свакој ријечи, па је било чак и идејних и вербалних сукоба са онима који су покушали да нас скрену са тог пута. Резултат је био изнад нашег очекивања, не знам да ли сте примијетили да тамо није било никаквих застава, транспарената, шајкача, кокарди, беџева… што је до сада била уобичајена иконографија и код Срба и код Хрвата. Не знам колико тога има код Бошњака, али погледајте у Bleiburgu људе у усташким униформама, а ако сте гледали нека српска обиљежавања, онда сте видјели четничка обиљежја, махање заставама, транспарентима… Није се било нимало лако изборити с тим, али након што смо успјели, сви они који су били тамо били су, најблаже речено, захвални. Ми смо били захвални Богу, а што је најважније, имам утисак да су нам и сами мученици били захвални, зато што нису поново претворени у штап у нечијим рукама, него су били оно што јесу – мученици који су својом вјером у живот побиједили оне који су били против живота и који су их убијали. И то је тај узвишени смисао и та тајна – да је побједа у рукама оних који су били слабији и да се Божја моћ показала у немоћи. Међутим, остаје питање како и зашто смо то заборавили у протекло вријеме и зашто смо од таквих догађаја правили нешто супротно од оног што су они морали бити?

Шта данас значе Пребиловци?

Пребиловци и црква у Пребиловцима данас су све супротно од онога што их је узроковало и зато је овај догађај тако срећно завршен. Они никада не би смјели бити оно што је проузроковало тај злочин. Церемонија у Пребиловцима један је од најрадоснијих догађаја у нашој новијој, да је тако назовем, херцеговачкој историји.

Искуство нас учи да политичари не могу мирити народе, већ да то могу чинити институције које баштине национални дух, попут вјерских заједница и националних академија. Уочавамо, међутим, да је реторика из врхова вјерских заједница данас углавном окренута животу, али секуларне институције још увијек као да су уроњене у реторику деведесетих. Шта се може учинити па да цивилне институције изађу из својих идеолошких окова и направе искораке какве су вјерске заједнице већ направиле?

Имали смо три димензије у обраћањима, једна је црквена, друга је политичка и трећа национално-културна. Изван званичног дијела програма неки су људи говорили веома занимљиво и штета је што то јавност није имала прилику да чује, један Јеврејин и један сликар из Грчке који је радио иконопис. Оно што ја мислим да је проблематично са нашим национализмима, са нашим политикама, а чега у вјери не би смјело бити ни у примјесама, јесте идеологија. Ако најсвјетлију идеологију присвојите само за себе и за своју заједницу, ви сте у проблему да неког другог повриједите. Зато за цркву идеологија мора бити страно тијело, нешто што ни по чему не смије бити органско. Сваки идеолошки набој мора бити одстрањен. И у том смислу, једино тад можемо да говоримо а да то не буде опасност за нове сукобе. Шта се догађа са националним, да кажемо, оцима, лидерима, код којих би најмање тога требало бити? Кад се идеологија увуче у човјека, она постаје страст, кад постане страст, она постаје и опасност. И у том смислу је врло тешко борити се против идеологије. И ја сам очајан кад уназад погледам и самога себе, чак и најмање себе зато што сам имао такве учитеље без којих сам не бих могао одолити том искушењу, колико је идеологије ушло у цркву, у нашу нацију, колико је идеологије ушло у културу. Култура не може бити идеолошка, као ни црква, то не може бити ни било која умјетност, поезија, сликарство… Међутим, као што знате, један од најпросвјећенијих народа, њемачки, није одолио томе и почетком XX вијека доживио је такав суноврат од кога се и данас опоравља.

Сједите у међурелигијском вијећу. Колико вјерске заједнице могу помоћи једна другој у проналажењу одговора на питања која стварност поставља пред све нас? И какви су данашњи односи између Исламске заједнице и Српске православне цркве, двије вјерске заједнице које баштине најтрауматичнија искуства из новије историје?

То је једно од најчешћих питања, на које дајем најслабије одговоре. Једноставан одговор је сљедећи – односи су добри у оној мјери у којој ми заиста вјерујемо у оно што проповиједамо. Уколико ту постоје друге примјесе, наша брига за нацију, државу, за историјски и културни развој, за економију… врло лако упаднемо у замку затварања у свој тор и не можемо оног другог да сагледамо у потпуности. Али кад помињете ИЗ и СПЦ, неко ми је причао да постоји некакав запис гдје чувени Benjamin Kállay упозорава неке људе да би требали да спријече врло интензивно и опасно дружење и приближавање православних и муслимана у БиХ, као и то да се мора радити на њиховом разједињавању, јер се они понашају као да су и даље један народ. Тај запис ваљда постоји иако га ја нисам читао, већ ми га је неко цитирао. Ако не постоји онда ми је жао, али знам да постоје људи који тако мисле и раде и да је то врло опасно. Е сад, с друге стране, ми смо неки људи који читају свете књиге, тумачимо их и разумијевамо, али још је Достојевски говорио да се диви свјетлосним висинама своје душе, али и да је запрепаштен пред њеним тамним дубинама. Тако је са сваким од нас, некад можемо да се задивимо узвишеној и просвијећеној свјетлости нечијег ума и срца, а да исти тај човјек у себи може да носи неке мрачне и тамне дубине и то никад не треба заборавити кад се ради о људима. Тако да је једна општа оцјена увијек помало склиска и несигурна. Да сад кажемо да су нам односи баш дивни, а да сутра видимо те људе како се држе за врат. Једна несигурност у тим односима је, мислим, поштена и праведна и они управо на том основу добро функционишу. Ми ходамо као дјеца чији је корак још увијек несигуран. И у том смислу то је добро, јер не глумимо неке људе који су превазишли све разлике, али у односу на друге наше различитости помаже то што ми имамо јасније дефинисане те вјерске идентитете. У политичара је, као што можемо да видимо, то сасвим флуидно, зависи од године до године, од избора до избора. Мијењају се правци кретања, идеје о животу и смрти, као и оне о дневнополитичким питањима. То понекад зависи чак и од коалиционих партнера, а не само од унутрашњих кретања унутар једне политике. Ту је зато још проблематичније да говоримо о неком јасном, истинском помирењу.

На једном од својих посљедњих предавања говорили сте о затвореним херцеговачким онтологијама, о томе колико је бласфемично затварање пред другим. У Требињу се то и осјети, оно је отвореније него неки други градови унаоколо. Шта се још може учинити да Требиње постане још отвореније и да потакне друге на ту отвореност?

У слабост људске природе, у њену смртност, уграђена је та потреба да се затвори, да се зачаури или да се опточи некаквим оклопом као корњача и да се споро креће јер вјерује да јој је то једини начин опстанка. Међутим, ради се о томе да у данашње вријеме, а тако је вјероватно било у сва времена, затвореност неминовно води смрти, у стагнацију, а стагнација опет у пропадање. Дакле, отворена онтологија подразумијева начин постојања у истини, гдје сагледаваш себе истинито. То јест, упрошћено говорећи, сагледавање да ниси ни најбољи ни најљепши ни најпаметнији, те да постоје други људи који имају квалитете које ти немаш. Тек у заједници и сусрету са тим другим људима, ти можеш да се оплемењујеш и да твоје слабости не остану слабости, него да се преточе у врлине. У том смислу отвореност подразумијева неку врсту самоспознања. Зашто људи најчешће неће да се отворе? Управо због тога што немају никакво самопознање и не приступају себи као слабом и смртном човјеку, него полазе од става – ја сам ту да бих живио, а други је мој непријатељ и ту је да ме угрожава. А ја мислим и вјерујем да је то права хришћанска онтологија, да други није моја опасност, други је мој живот, други је извор мог постојања, моје истинско ја. Он је уствари мој извор живота. Али не други Србин, Требињац, Херцеговац, него универзално други, други Човјек. На тај начин посматрајући ствари, Требиње је заиста лијепо ових година, чујемо ту разне језике, видимо људе разних боја. Томе наравно доприноси и положај, близина Дубровника, Херцег-Новог, Будве, Мостара… Али људи имају један урођени, да тако кажемо, животињски инстинкт, они просто осјећају да ли је простор у који су ушли добронамјеран или није. У том смислу је чињеница да овдје долазе људи из читавог свијета, Русије, Турске, Кореје…, упркос још увијек компликованим, несређеним и уским границама, један велики и афирмативан знак за нас. Али то не значи да треба да се престанемо борити за ту отворену онтологију. Јер човјек је по дефиницији склон затвореној онтологији и он ће врло брзо да се затвори уколико му стално не куцкамо по том његовом оклопу и не говоримо му – изађи, не бој се. То је један од основних задатака онога што ја зовем мојом теологијом, мојом проповиједи. Наравно, бити отворен много је теже на личном плану него бити затворен. Јер онда си такав какав јеси а не онакав каквим се представљаш. И зато се људи најчешће затварају и бивају нешто друго. Али не постају испуњени у смислу сопственог идентитета, него су у тој својој чаури опет несрећни.

Двадесети је вијек као императив наметнуо посвемашње одвајање вјере од државе и цивилних послова. Искуство је, међутим, показало да секуларитет не може понудити људима одговоре на битна питања и данас свједочимо повратку вјере на велика врата у јавни живот. Како избјећи искушења на том путу и вратити вјеру у политику, доживљену као аристотелијанску категорију, а при том се не вратити у средњи вијек, већ остати вјеран цивилизацијским тековинама које су се потврдиле као ваљане?

Мада ми је филозофија драга, у одговору на ово питање ћу се позвати на књижевност. У посљедње вријеме прочитао сам једну књигу, а другу управо дочитавам, двојице занимљивих писаца. Један је Исланђанин Stefánsson, са својом књигом Небо и пакао, која је на мене оставила мене веома дубок утисак, а друга је ова познатија, Франзенова Слобода. Они причају о најбаналнијим стварима, о томе како људи живе, о најобичнијим људима и породицама, било да су на Исланду или у Америци. Ако су на Исланду, онда је им је живот нешто тежи, то су углавном рибари, а ако су у Америци онда је то наизглед лакши живот, али живот који човјека у суштини брутално своди на физичку компоненту. Дрога, секс, алкохол, неке врста музике, неко идеално гледање на спорт, бизнис… све то кад се брутално оголи као што чине ови писци, довешће нас пред закључак да сва та физика, сав тај блуд, глиб, жеља човјекова да постигне посвемашњи успјех у овој хоризонтали, доживљава једну трагичну немоћ из које онда проистиче само једно питање – има ли из тога излаза? А излаз је увијек та метафизика. И зато је је XX вијек био трагикомичан, јер је он уствари са том својом физиком, са својим хоризонталним посматрањем свијета и покушајем да се обоготвори шездесетих година ово, седамдесетих година оно, да се направи нека земаљска религија, постигао то да смо ми на крају XX вијека и почетком овог XXI постали тајни тражитељи излаза. И у том смислу сви наши животи постају, ја волим ту ријеч, боготражитељски, постају жеља да се нађе смисао. И заиста је немогуће избрисати гумицом та питања живота, смрти, љубави, вјере… Ових дана читамо о недавном преминулом Арсену Дедићу. О чему је он пјевао, о љубави, смрти и Богу. На крају крајева, не постоји нешто четврто што би могло имати такву важност. А прије неколико деценија Арсен је био музичар лаких нота и ту његову музику нико не би могао назвати тражењем излаза. Тако да можемо рећи да је XX вијек имао своју лудост, али та је лудост произвела нешто добро – трагање за смислом. Нажалост, људи морају проћи кроз патње и страдања, да би дошли до нечега што је уствари суштинско.

Познато је да сте пријатељ са режисером Емиром Кустурицом. Недавно је у јавности одјекнула информација да би се он могао кандидовати за градоначелника Требиња на наредним локалним изборима. Шта би Требиње добило са Кустурицом на челу?

Као изузетна личност, он је човјек непредвидив, па је тако велики ризик предвиђати за годину дана унапријед шта ће урадити Емир Кустурица. Међутим, ми о томе разговарамо већ дуже вријеме и он је као ја, као ви, као и многи други људи који дођу у овај град, заволио Требиње. Људи заволе ово сунце, климу, положај, архитектуру, неку естетику која јесте мало нарушена, која може и мора да се обнови, али је и сачувана као ријетко гдје. Чињеница је да ми немамо пуно оваквих градића не само у БиХ, већ и у бившој Југославији и јесте изазов стати на чело једног оваквог града. Шта би добило Требиње са Кустурицом на челу? Па управо оно о чему смо малоприје причали, добило би ту отворену онтологију, да читав свијет, који зна за Кустурицу, чује и за једно мало Требиње, и то би био један од највећих добитака. Али и други добици су занимљиви. Његово бављење филмом и умјетношћу је усмјерено на слику и стога је способан да направи слику тог града, односно да га естетски учини бољим. Његове способности у погледу есететике и сликарства су несумњиве, што је доказао филмом. Друга ствар, његово познавање социјалних прилика, од Сјећаш ли се Доли Бел, преко Црне мачке, бијелог мачора, па до Живот је чудо, показују да он познаје тај народ, што је такође битно. И трећи важан моменат, који је на неки начин више посљедица нашег западњаштва, него нашег источњаштва, јесте тај менаџерски дух. Он га је показао градећи те градове који су у великој мјери успјешни грађевински подухвати. Али можда је на крају најважније у овоме о чему разговарамо то што смо поставили као главни циљ – да његово кандидовање не буде посљедица било које партијске активности, него да то буде узроковано дејством цијелог народа, да то изиђе из главе цијела народа. Да народ каже, свака вама част, партије, показали сте у задњих 20 година шта можете, а ми сад хоћемо себи да изаберемо градоначелника који ће заједно с нама уредити град онако како ми желимо. Вама нико не брани да гласате за овога или онога, али ми предлажемо да гласате за Кустурицу. Шта добијамо са тим ако успијемо? Добијамо једно присилно помирење. Јер за мале народе и за мале земље оволики број партија значи буквало завађање народа. Није нико од нас противник демократије, али није исто када у једној Америци од 350 милиона становника имате три партије од којих су двије велике а трећа безначајна, и када у једном Требињу или једној Зеници имате дванаест партија. То лудило онда улази у куће, завађа породице, уноси немир. Тренутно је стање такво да једна партија узме власт, па запошљава своје, онда дође друга партија па и она запошљава своје, а умјесто напретка стално слушамо међусобна оптуживања. Овдје не би било могућности за такве изговоре, просто би се повукла једна црта, на чело града би дошао један човјек који има ауторитет, који има и умјетнички и менаџерски и свјетски глас. Наравно, ја га сваки дан храбрим, али сам и неко ко му говори какве све опасности и искушења ту постоје. Тако да је рано говорити да ли ће се то десити, али ако се деси било би одлично.

Епархија је враћена у Мостар. У том се граду примијети повратак православља и српске културе у цјелини. Колико се, међутим, тај повратак задржава само на визуелном, површинском нивоу, а колико је стваран?

Када је ријеч о Мостару, осјећам се као они студенти што сваку годину студирају по четири године. Мостар је врло комплексна средина и врло је наивно посезати за оним уобичајеним фразама, попут „Мостар је Босна у малом“, „ако буде у Мостару мира, биће га свуда“… Тај град сам је за себе један свијет, али један сложен, дубок свијет. Нема ништа лакше него рећи да се преко тог моста у неколико корака пређе из једног свијета у други, али то није посве тачно. А моја носталгија за Мостаром носталгија је за нечим што можда никад није ни постојало. То је мостар Алексе Шантића, Османа Ђикића и других великих људи, умјетника, трговаца, мудраца, великих радника на крају крајева. Мостар је некад био оно на шта Требиње данас личи. Људи воле да сврате у њега, да попију каву, предахну мало. Увијек се сјетим једног записа Црњанског како је свратио у Мостар пред хотел „Неретва“ и срео се са Алексом Шантићем. Просто се човјек најежи пред том носталгијом, али чини се да је ту увијек било тешко, да је ту увијек било неког набоја. Имамо и оне романсиране приче о томе како Алекса остаје неожењен зато што на Бранковац не може доћи жена друге вјере, а сад на Бранковцу скоро да нема ни Срба ни Хрвата. Ствари се обрћу на неки чудан, често необјашњив начин. Али да завршим ову немоћ говора о Мостару тиме што он поред свега остаје лијеп и привлачан. Међутим, ако људи не буду узели ствар у своје руке и ако не почну озбиљно да раде, може се упропастити Мостар, може се све упропастити. Ми живимо у једној средини свакодневно и не видимо како се она урушава. Ја се понекад уплашим како они људи који сједе око Старог моста не виде да то све није баш тако сјајно. С друге стране, Хрвати имају ту тенденцију да говоре о стоном граду, хрватском граду, међутим, и ту се појављује једна немоћ која потврђује да се не може градњом шопинг молова и сличним чиновима дати додатна снага Мостару. Снагу једном граду увијек дају људи. Ако људи не буду људи, ако човјек човјеку не буде човјек, биће много тешко да се извучемо кад је ријеч о Мостару. У сваком случају, некако сам више апсолвирао Требиње и Источну Херцеговину, а у Мостару сам још увијек на првој години факултета и не знам да ли ћу успјети да је положим.

Молебан за почетак школске године у Требињу

Дана 1. септембра 2015. године Господње, када наша Света Црква, вечерњим богослужењем, већ прославља Св. пророка Самуила и Св. свештеномученика Филипа Ираклијског, у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу, служен је и молебан за почетак нове школске године, са почетком у 19 часова. Вечерње и молебан је служио јереј Мирослав Ратковић, уз саслужење протојереја-ставрофорa Николе Јанковића. Након завршетка молебна, отац Никола се обратио дјеци пригодном бесједом.

ЦО Требиње

Света литургија на Зијемљима

У Недјељу, послије Празника Успења Пресвете Богородице, православни хришћани из села Зијемаља, код Мостара, традиционално се окупљају на Евхаристијском сабрању. Ове године, у Недјељу тринаесту по Духовима, при параклису Свете Великомученице Марине, на мјесном гробљу, Свету литургију, са вјерним народом овог краја, служио је мјесни парох презвитер Небојша Радић.