Monthly Archives: јануар 2020

Слава храма у Коњицу

Новонаступајуће љето Господње дочекано је са великом радошћу у Саборном храму Светог Василија Великог у Коњицу, који је уједно прославио своју храмовну славу. Света Литургија, коју је служио протојереј-ставрофор Радивоје Круљ уз саслужење  свештенства Епархија Захумско-Херцеговачке, пропраћена је уз присуство неколико десетина  вјерника из Коњица, Јабланице, Прозора као и пријератних становника ових општина. Отац Радивоје  је овом приликом благословио вјерни народ и одржао пригодну бесједу .

Светој Литургији присуствовали су представници Удружења Коњичана Републике Српске који су подијелили пакетиће дјеце из Коњица и Јабланице. Послијелитургијско сабрање настављено је у парохијском дому уз трпезу љубави.

Најава – Помен Александру Маслеши

Позивамо вас сутра на  помен најмлађем погинулом борцу Требињске бригаде Војске Републике Српске Александру Маслеши. Помен ће бити одржан 16.1.2020. у 12:00 код његовог споменика испред стадиона малих спортова „Александар Маслеша“. Млади херој је преминуо прије 25 година на сутрашњи дан на ВМА у Београду од посљедица рањавања на Борцима код Коњица.

Саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори

Цетиње, 11. јануар 2020.

Епископски савјет Српске Православне Цркве је на својој сједници одржаној у просторијама Митрополије у Цетињском манастиру 11. јануара 2020. године усвојио нацрт иницијативе Уставном Суду Црне Горе за оцјену уставности одредби такозваног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, која је, уз благослов Цркве, припремљена од стручног тима домаћих правника. Иницијатива ће у најскоријем периоду, након брижљиве анализе, бити предата Уставном суду, о чему ће јавност бити обавјештена.

Епископски савјет у потпуности подржава јуче објављени став Правног савјета и позива све добронамјерне да своје предлоге, сугестије и идеје достављају Правном савјету преко наших епископија и да се не предузимају једностране правне активности на пољу противљења овом законском тексту.

Благодаримо свима вјернима у Црној Гори на показаном хришћанском достојанству у отпору овом безакоњу, које је препознато и од наше браће и сестара широм региона и свијета, којима такође овом приликом шаљемо наше архипастирске благослове.

Епископски савјет подржава будуће организовање и спровођење молитвених литија четвртком и недељом и даје благослов да мјесно свештенство у свим градовима према исказаној жељи и потреби вјерног народа осталим данима организује молитвене скупове и црквено-народне трибине при храмовима, културним центрима и другим за то прикладним мјестима, подсјећајући на обавезу чувања мира и достојанства, као и до сада.

У исто вријеме, достављамо јавности поруку Епископског савјета, која ће бити прочитана на свим сјутрашњим молебанима и литијама широм наше земље.

Нека Бог уразуми неразумне и благослови и укријепи наш благочестиви народ!

 

ПОРУКА ЕПИСКОПСКОГ САВЈЕТА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
Цетиње, 11. јануар 2020.

Сљедујући прогласима два велика црквено-народна сабора која су одржана у Подгорици и Никшићу, током 2019. године, и ових дана налазимо се на улицама црногорских градова, у молитвеним и протестним шетњама, походећи наше светиње,  од једног до другог храма. Овдје смо, јер се као грађани бунимо, против анти-уставног, дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Донесеног без дијалога, мимо важећих процедура и упркос бројним савјетима из земље и из иностранства!

Протестујемо против акта који не доноси правду, једнакост ни слободу, већ све супротно томе и акта којим хоће да озаконе отимачину црквене имовине. Отимачину светиња које су градили, обнављали и украшавали – наши заједнички преци. Отимачину светиња у којима се народ моли Богу, по правилима и обичајима Цркве. Божије Цркве – која је уставно и цивилизацијски одвојена од државе.

Има нас много. Више него што може да се изброји. И овдје смо спремни да останемо колико год буде било потребно. Не гуши нас страх, држи нас храброст. Не може нам ништа лаж, води нас истина. Не може нам ништа невјера, вјера нам је Христос Господ. Господара до Бога немамо. Не смета нам ништа. Нема мећава, нема киша, зиме, ни врућине надолазећег љета Господњег које би нас спријечиле. Подражавајући старом Израиљу и његовом ходу у Земљу Обећану, али и оном новозавјетном збјегу наших црногорских предака који се ”не хће у ланце везати” – ми смо спремни да ходамо овим Божијим путем, док не дођемо до слободе и правде.

Зато, у име вјерног народа и свештенства четири епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори, тражимо од све три гране власти наше државе Црне Горе, како оне извршне, тако и од законодавне и судске, да нађу начина да поменути Закон – неповратно ставе ван сваке правне снаге и ван сваког политичког значаја. Нека то ураде, што им њихов народ каже, како знају и умију!

Само тако ће вратити, сада веома нарушен, мир и спокој православним вјерницима, који су им у ове божићне дане нарушили државни органи.

Наша Црква и њене стручне службе су Влади Црне Горе током прошле године, а у складу са препорукама Европске и Венецијанске комисије, достављали сугестије да се Предлог закона поправи и допуни – и нијесмо удостојени одговора. Црква је тражила дијалог – нијесмо га добили. Скупштини смо доставили амандмане – сви су одбијени. Закон је усвојен једнострано и насилно!

Сад више није вријеме да ми јавно сугеришемо рјешења. Сад захтијевамо да овај и овакав закон нестане – и да га замјени уставан закон. Онај и онакав – који ће бити донесен у дијалогу и уз учешће свих. Ми хоћемо подносити иницијативе, свим оним државним адресама које су овлашћене и које имају могућност да по овом питању дјелују, али са наших јавних скупова, из главе цијела народа, поручујемо јасно и гласно:

”Склоните ову правну наказу из дворишта наше државе”!

Црква јесте за дијалог и поздравља сваки акт добре воље. Спремни смо да разговарамо са представницима све три гране државне власти – и о добрим законским рјешењима, и о евентуалном потписивању уговора између Цркве и државе, и о рјешавању нејасних имовинско-правних тема, и о укључењу међународних институција у наш будући могући дијалог, и о свему другом што би допринијело разумијевању и смањило подјеле између световних и духовних власти – али иницијатива за то је на страни оних који су до сада били неспремни за разговор. Зато, са овога мјеста кажемо:

Не надајте се да ће наш молитвени ход стати, нити на то имамо право пред прецима и потомцима. Наш молитвени ход црногорским улицама и шире, нити ће стати нити ће се умањивати све док не буде испуњен онај наш први – и минимални и максимални услов – да оваквог дискриминационог закона више нема!

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки и приморски ДИМИТРИЈЕ
Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
са свештенством, монаштвом и вјерним народом

Божићни концерт у Чапљини

У суботу, 11. јануара 2020. у кино сали Могорјело одржан је трећи по реду Свечани божићни концерт у Чапљини, у организацији Епархије ЗХиП и СПЦО Чапљина, а уз покровитељство градоначелника Чапљине г. Смиљана Видића.

Програм је почео сценским приказом Божићног вертепа, који су припремили ученици са вјеронауке: Јелена и Слађана Крунић, Даниел Пејичић, Каира Гаћеша, Александра Лана Трипковић, Дејан и Бојан Пјаца, Младен Пјаца и Марко Екмечић. Присутне је у име организатора поздравила Зорица Гојачић, а о духу Божића бесједио је парох билећки, о. Данило Боро. Главни музички гост била је етно група „ Ива“ из Добоја, која је модерном обрадом традиционалних пјесама са простора Балкана направила одличну атмосферу.

Интервју са ђаконом Браниславом Рајковићем за часопис „Бехар”

„Bosna Perennis” циклус интервјуа, разговарао Харис Дервишевић
 
Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине.
 
Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата?

Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује,  и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе.
Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело.
 
На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција?
 
Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће.
 
Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам?
 
Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров.
 
Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање?
 
Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете.
 
Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике?
 
Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике…
Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо.
 
Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе?
 
С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност.
 
Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога?
 
Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе…
Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“.
 
Извор: „Behar” časopis za književnost i društvena pitanja