Daily Archives: 17. марта 2020.

Упутства, која се односе на обављање сахрана у парохијама на подручју Епархије ЗХиП – 20. март 2020.


Због проглашења ванредне ситуације и увођења ванредних мјера заштите од епидемије корона вируса, дајемо следећа обавезујућа упутства, која се односе на обављање сахрана у парохијама на подручју Епархије ЗХиП и то:

Тачка 1.

Приликом изјављивања саучешћа не цјелива се ковчег и не рукује се са родбином. Приликом уласка у капелу или дом поклонити се покојнику а родбини усмено изјавити саучешће без икаквог физичког контакта. (На примјерен начин, свештеник треба да упути молбу и свима присутнима на сахрани/парастосу да избјегавају физички контакт.)

Тачка 2.

На вратима капеле или дома одредити особу/е која ће водити рачуна о спровођену прописаних мјера  а посебно томе да број особа у капели/дому буде смањен према општим упутсвима цивилиних власти о јавним скуповима. Свештеници треба да, у договору са родбином покојника, обезбиједе услове за прање руку свих присутних, посебно у случају међусобног физичког контакта међу њима.

Тачка 3.

По савјету и препорукама надлежних Републичких институција не би требало организовати послужења и ручкове након завршетка обреда. (Ово се односи и на сахране и на парастосе. На сахрани, ожалошћенима сугерисати да ручак и послужење организују приликом четрдесетодневног или полугодишњег помена, а у складу са развојем ситуације.)

Тачка 4.

Узимајућу у обзир савјете љекара да људи који се налазе на јавним скуповима буду на међусобном одстојању од најмање једног метра, на сахранама и саучешћима правити што мању гужву а све прописане богослужбене обреде и заједничке молитве обављати напољу (испред капеле/дома или на гробљу). 

Тачка 5.

Надлежни свештеници приликом заказивања сахране, дужни су о свему овоме да упознају породицу. Такође, веома је важно да свештеници буду у контакту са општинским институцијама, са истим се о свему договарају и ова наша упутства прилагоде локалном нивоу, пошто општински кризни штабови, због ситуације која се мијења из часа у час, често ажурирају своје постојеће одлуке и доносе нове. Поред Сопштења наше епархије од 14. марта 2020. године које, наравно, и даље остаје на снази, ова упутсва нека, дакле, буду додатна оквирна начела како да се понашамо у овој ванредној ситуацији. Пратећи даљи развој ситуације изазване корона вирусом, о евентуалним новим мјерама заштите и одлукама поводом тога бићете благовремено обавијештени.

Епископ ЗХиП + Димитрије

Еп. Григорије – Ђоко Марић је био символ наше заједнице…

Јавили су ми јуче да се упокојио Ђорђе, Ђоко, Марић.

Није био млад човјек, а ни стар да бисмо рекли – поживио је. Био је вриједан, честит, поштен. Имао је дивну супругу и троје одрасле, способне дјеце, двије кћери и једног сина. Дочекао је и унуке. Рекао би човјек, хвала Богу, смрт je његова наступила природним слиједом. Међутим, одавно нисам тако искрено заплакао за неким кога сам познавао, а ко одлази.

Данас, дан касније, покушавам одгонетнути зашто, зашто ме је та вијест толико погодила. Mислио сам да је то стога што је Ђорђе био ДОБАР – мада ова ријеч ни приближно вјерно не представља његову доброту. Наиме, био је толико добар, да тврдим да никада никога није повриједио. Био је ТИХ и ненаметљив, истински смирен. Све је стварао својим рукама и умом, иако је могао бити и непоштен. Могао је, јер та су времена погодовала томе да човјек буде непоштен. Али он није био такав. Замислите код нас некога ко је био ГРАДОНАЧЕЛНИК у ВРЕМЕНУ ОНОМ (или ОВОМ), а био је и остао поштен!

То је био само један његов подвиг. А био је и вјерник! И те какав вјерник! Поштен, тих, смирен и добар! О, има ли пуно таквих вјерника?! Служио је Цркви увијек, а никада није хтио никакав положај унутар ње.

Ђоко Марић је био символ наше заједнице, која се стварала с муком, али без таквих као што је био он – та заједница не би била могућа. Ђоко Марић није био само символ наше црквене заједнице, него символ и оног лијепог, отменог Требиња, господственог и вјерног… Да, схватио сам, зато сам плакао, јер сам, по људској слабости, помислио како одлази, нестаје моје Требиње, како одлази заједно са Ђоком Марићем.

Међутим, утјешила ме је помисао да негдје тихо, ненаметљиво, смирено и побожно расту неки млади људи који су се учили од њега и могли угледати на високог, тихог и смиреног брку-добричину, Ђоку Марића, чији је сав живот саткан да буде образац, обрaзац доброте, достојанства и досљедности.

Вјечан му помен. И да имамо његове молитве пред Господом.