Његовој Светости Архиепископу пећком,
Митрополиту београдско-карловачком и
Патријарху српском г. Порфирију

Ваша Светости, возљубљени сабрате и саслужитељу пред престолом Божјим,

У име архипастирâ, научно-богословске заједнице и све пуноће Руске Православне Цркве, приносим Вам саучешћа поводом упокојења преосвећеног владике Атанасија (Јевтића). Молим се за покој душе новопрестављеног архијереја.

С братском љубављу у Господу,

Патријарх московски и све Русије
Кирил

Извор: Кабинет Патријарха српског

Његовој Светости Архиепископу пећком,
Митрополиту београдско-карловачком и
Патријарху српском г. Порфирију

Ваша Светости,

Са болом смо примили вест о упокојењу у Господу умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Владика Атанасије – Епископ бесмртног имена остаће упамћен у Православној Цркви као веома харизматична, угледна и дубоко верујућа личност, као достојан пастир и скроман монах, који се у науци показао као велики познавалац Светог Писма, Патрологије и Догматског богословља.

Напустила нас је једна од најупечатљивијих личности савременог православног богословља, која је оставила иза себе богата богословска дела, преведена у целом свету. Епископ Атанасије је често гостовао у Бугарској и држао академска предавања у нашим богословским школама.

Изражавамо саучешће Вашој Светости и Светом Синоду братске нам Српске Православне Цркве, и молећи се Господу и Спаситељу Исусу Христу да опрости свако сагрешење новопрестављеном архијереју и да душу његову настани тамо где праведници почивају, јер блажени мртви који од сада умиру у Господу! Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дјела њихова ће слиједити за њима (Отк. 14, 13).

Бог да упокоји међу светима својим и трудољубовог раба свога епископа Атанасија. Нека му је вечан и блажен помен!

С братском љубављу у Христу,

Патријарх бугарски
Неофит

Извор: Кабинет Патријарха српског

Његовом Преосвештенству
Епископу захумско-херцеговачком и приморском
Господину Г. Димитрију

Ваше Преосвештенство,

Са дубоким болом и великом жалошћу примили смо тужну вест о упокојењу Његовог Преосвештенства Епископа умировљеног захумско-херцеговачког и приморског Господина Г. Атанасија.

Наша лична жалост, као и жалост због великог губитка свих верујућих Епархије тимочке, утолико је већа због духовних веза и узајамне љубави која спаја Тимочку и Захумско-херцеговачку епархију.

Свагдашње обостране молитве и увек показивана брига и љубав блаженоупокојеног Епископа Атнасија према Тимочанима и Нашој смерности, као Вашег духовног оца и нашег учитеља и молитвеника пред Господом, побуђују све нас да у овим тренуцима велике жалости, уз искрену благодарност и живо сећање на његово неуморно сведочење Васкрслог Господа Христа, и ми превазиђемо жалост због губитка у овом свету и обрадујемо се надом на сусрет са драгим нам владиком у вечној радости Царства Христовог, где се надамо наћи призивајући и његове свете молитве.

Вама Преосвећени владико, часном свештенству, богољубивом монаштву и верном народу богоспасаване Епархије захумско-херцеговачке и приморске овим изражавамо Наше саучешће, молећи се Господу да новопредстављеног слугу Свога у насељима праведних настани, а нас помилује и спасе као благ и човекољубив.

Епископ тимочки
Иларион

4. март 2021. године

Одјекнуло је Српском Црквом: „Упокојио се умировљени епископ Атанасије“.

То је вест за оне који нашег драгог „оца Тасу“ нису познавали. Он је био умировљен само на папиру, а само Бог га је могао умирити и упокојити. Године су пролазила поред њега, а он је увек био младалачког духа, на равној нози причајући и са најмудријим научницима али и са децом из забавишта. Својим изгледом и одевањем је скривао своју предивну душу. У невољи ниси га требао тражити. Он би нашао тебе.

Увек је био на првој линији. Ако се радило о борби против титовског атеизма и једноумља. Ако се радило о рату у Републици Српској Крајини. Ако се радило о Босни и Херцеговини. Ако је то био Јасеновац. Ако је било Косово и Метохија. Ако је Црна Гора…У време ратова и бомбардовања и народне патње, ако је појединачна или свенародна несрећа и патња, ту је био он. А довољан је био само његов глас који би дао снаге да и полумртви оживе а мртви да васкрсну. Чак и када те изгрди, осећаш љубав из његових речи, онако, очински, родитељски, без гнева.

Сада се тек питамо: А када је он свој сопствени живот проживио? Онда када је писао своја богонадахнута дела, почев од превода књига Светог Писма којих није било у нашим Библијама? Или преводећи и тумачећи Свете Оце за нас који смо тек срицали богословље? За катедром Историје Хришћанске Цркве или Патрологије? Слушајући га или читајући његове текстове стичеш утисак да је био актер свих Васељенских и других сабора. Читаш и видиш ризницу знања која не може да се задржи него се прелива преко фуснота.Или је његов живот био можда у јадној мензи старог факултета? Или на Доњем Калемегдану играјући фудбал са својим студентима?

Ми његови ученици знамо, у срцима носимо и добро памтимо шта је он нама био у доба комунизма када смо се формирали као хришћани и будући посленици Цркве. Остала је загонетка: Шта смо ми њему били: Брига? Терет? Мука? Радост? И ево, сада одлази из овог света. Није хтео смрт у кревету. У рату смо заједно обилазили прву линију по Славонији, метак га није хтео, а ево, по Божјој вољи однела га је невидива болест. Сада је пред престолом Тројичног Бога, опет са својим родитељима и учитељима међу којима је и свети Ава Ћелијски. А ми ћемо још осетити кога смо у овом свету изгубили а кога смо у вечности добили.

Наш владика Атанасије, наш професор, саборац и наш отац може са апостолом народа рећи: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“. Опрости Оче Атанасије за све што смо се огрешили о тебе, а теби нека Господ својом широком десницом узврати онако као што си ти свима давао.

Твој ученик,

епископ Лукијан

Извор: Епархија будимска

Дарко Р. Ђого

Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто.

Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку  (друштвену) теологију. Институт у једној личности.

Подсјећао нас је на све данас заборављене тајне. Да су и епископи – људи, ограничених сила у непреображеном тијелу. Да је литургија – продор Царства Божијег у овдје и сада а не опсесивна потреба да ми уређујемо теофанију. Да је саставни дио наше службе Ријечи, свештеничке и професорске – непрекидно оглашавање и састрадавање јер није наше ни да ћутимо, али сваку ријеч морамо штитити душом и тијелом и вјечношћу. Да је Црква – живи живот нашег живог Христа. Није то стилско омакнуће. То је вапај душе која не да анестезији времена да је савлада, која не познаје сентиментализам баш зато што држи до најдубљег у човјеку.

Живио је тајну слободе. У овом улизичком времену расправљао се сваком изабраном и наметнутом српском влашћу, у Србији, Српској и Црној Гори. Расправљао са свима и оштро их подсјећао на Косовски завјет када је осјећао и мислио да постоји могућност да се у примислима одрекну Завјета – и истовремено у себи спојио, у доба наметнутих дезинтеграција, својом разбашуреном али јасном ријечју интегрисао српске земље.

И као у свему, то је чинио без плана, без пројекта, без сижеа: са јасном и непогршивом интуицијом да се једног брдаричког земљодјелца, банатског и херцеговачког Владику, писца од Јадовна до Косова, метохијског подвижника и брата Ђеда цијеле Црне Горе и Брда тиче све што се ту, у нашем свијету дешава, у тој његовој васељени чије је карте и косе познавао, чије је травке слушао како расту, чију је дјецу забављао, старце кријепио, војине причешћивао. Он је био наше јединство – гласно, бучно, понекад реско и према моћнима само критично. Према „малима“: пажљиво и умилно. Тли године није надрастао, а свједочио је хиљаде година.

Није дао животу да окошта. Јесте: опет је Атанасије човјек антиномије у Христу. Да: замјерали су му што је знао да демонстративно узвикне да неки канон или бар његову употребу можеш окачити мачку о реп – исти човјек који је превео и прокоментарисао на најдубљи могући начин Каноне Цркве. Али, као и у свему знао је и непрекидно нас опомињао да није човјек ради суботе већ субота човјека ради. Што значи: није дао ни канону да постане камен (а поготово не камен којим се служимо да бисмо засипали нашу браћу у Христу), већ је и од њега тражио да чува живот. Тако и за литургију: Евхаристија је морала да буде увијек и из почетка догађај, њен ток – путовање а не рецепт, сабрање на једном мјесту такво да када уђеш и изађеш – никада не знаш шта може да ти се догоди, али исти бити нећеш.

Волио је књиге. Када ради – не улази му у простор. А он ће те позвати. Не намећи му се. Он ће те вољети. Не тражи му књигу. Он ће ти је дати. Не умуј у његовом присуству. Чућеш ријечи заумне. Не уређуј служење. Он ће га онебесити.

Посљедњи велики дан када сам имао прилику на дуго да га видим био је прије нешто више од године дана. Из Острога сам се преко Требиња враћао за Фочу. Замолио сам тврдошку братију да ме најаве. Ето га: чује се низ степенице. Подијелио је са мном иначе скроман ручак који му је остављен. Подијелио читав један дан у коме се неколико пута чинило да је вријеме да пођем, али би онда још један његов екскурс завршавао након сата богословља које је живот и живота који је богословље.

Међу другим књигама и књижицама, поклонио ми је један зборник радова о Златоусту са неком научног скупа у Грчкој: „Узми, знам да волиш Златоуста“. Волим Златоуста, а волим га јер је немогуће не вољети Хризостома када ти га Атанасије опише као свога Оца и брата. Видјели смо се и разговорили и у Подгорици. Када ти је Ава – отац а Ђед – брат, свакако да хиташ њима.

Јесте, свети Владико, није то више аутоиронијска шала. Најљепше си пјевао у српској Цркви. Васељенску и јустиновску мелодију теологије.

Извор: Теологија.нет