Наша драга Ања трагично је преминула 11. децембра 2008. године у саобраћајној несрећи надомак Требиња. Заупокојена Литургија служена је 12. децембра у Манастиру Тврдош, гдје је обављено опијело и сахрана.

     Ања Јефтић рођена је на Св. Луку, 31. октобра 1980. године у Сарајеву. До 1995. године и свршетка рата у БиХ живјела је у Илијашу, а послије потписивања Дејтонског споразума са породицом се преселила у Требиње. Ту је завршила општу гимназију, а потом је 1999. године положила пријемни испит на Одсјеку за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Бањој Луци.

    Њен изузетан дар за писану ријеч, бриљантан ум и ерудиција издвојили су је међу њеним колегама још током прве године студија. Од првих студентских дана  посебно интересовање и љубав пројављује за српску средњовјековну књижевност. На вјежбама из предмета Српска средњовјековна књижевност и Српска књижевност 18. вијека настају њени први студентски радови који су били далеко изнад студентског просјека. Ти први књижевни огледи говорили су о једној зрелој, за своје године необично образованој и надареној дјевојци. Већ тада су Ањини професори и колеге препознали снагу њене изузетне личности пред којом се назирала блистава научна и књижевна каријера.

   Ања је гајила нарочиту љубав за књигу и писану ријеч. Њено ангажовање, у току четврте године студија, на мјесту демонстратора за предмет Српска књижевност средњег вијека, код проф. др Луке Шекаре – био је сасвим очекиван и природан слијед догађаја. У прилог њеној даровитости говорила је и специјална стипендија за талентоване студенте из различитих научних области, а која јој је додијељена из Фонда краљевског дома Карађорђевића. Ања је била један од два добитника ове стипендије за област српског језика и књижевности, пажљиво одабрана од стране стручног жирија међу кандидатима са простора цијеле Србије, Црне Горе и Републике Српске.  Књижевница Светлана Велмар-Јанковић, чланица жирија, након читања приложених радова Мисао Доситеја Обрадовића и Космолошко и антрополошко у Лучи Микрокозма Петра II Петровића Његоша,  и разговора са Ањом, с нескривеним задовољством додијелила јој је стипендију.

    Четворогодишњи студиј крунисан је дипломским радом из предмета Српска књижевност средњег вијека, код проф. др Луке Шекаре, на тему: Личност и дјело инока Исаије у историји српске књижевности и културе.  Дипломски рад је одбранила на Видовдан 2004. године. Дипломирала је са просјечном оцјеном 9,50  и тако постала добитник Златне плакете Универзитета у Бањој Луци, која је намијењена најбољим студентима  Универзитета. 

     У новембру 2004. године уписала је постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду, Одсјек наука о књижевности. Наредних годину дана провела је у Београду, слушајући предавања и полажући испите. Опредијелила се за писање магистарског рада из области српске књижевности средњег вијека, која је била предмет њеног ужег интересовања и проучавања, највише одговарала њеним склоностима и била најближа срцу. У јуну 2007. године прихваћена је пријава магистарске тезе под називом: Водич по Светој земљи Гаврила Тадића и други сродни списи у српској традицији, под менторством проф. др Томислава Јовановића.

    Још у току студија почела је да ради као спољни сарадник за бањалучки часописа Патриот, у којем је од 2003. до 2005. године објављивала чланке из историје српске књижевности. Од 2004. године постаје и извршни уредник богословско-филозофског часописа Видослов, који ће уређивати све до краја живота, од његовог 33. до 45. броја. Њени књижевни првенци Мисао Доситеја Обрадовића и Космолошко и антрополошко у Лучи Микрокозма Петра II Петровића Његоша, по први пут су објављени управо у Видослову. Њен живот се многоструко преплитао са Видословом, који је уређивала са изузетном пажњом и љубављу и који никада за њу није био терет и обавеза, чак и онда када је постала обремењена многим другим пословима и задужењима. Напротив, за Ању овај уређивачки посао представљао је част и задовољство.

    Приредила је и објавила 2004. године и бесједе, интервјуе и предавања епископа Захумско-херцеговачког и приморског Григорија, у књизи Долази час и већ је настао, а у издању Манастира Тврдоша, Херцеговачке Грачанице и Братства Светог Симеона Мироточивог.

    Ања се већ бавила научним и књижевним радом, када је крајем 2005. године прихватила приједлог проф. др Јована Делића и доц. др Ранка Поповића да конкурише за мјесто асистента на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Они су препознали њену даровитост и бриљантан ум, проф. др Јована Делић за вријеме њених студија у Београду, а доц. др Ранко Поповић још раније, на првој години студија у Бањој Луци.

    Од 2005. године асистент је на Одсјеку за српски језик и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Изабрана је за асистента на предмету Српска књижевност средњег вијека, код проф. др Бранка Летића. Осим из Српске књижевности средњег вијека, држала је вјежбе и из других предмета, почевши од Српске књижевности 18. вијека, преко Упоредног проучавања јужнословенских књижевности и Српске књижевности 20. вијека и др. 

     Руководилац Одсјека, проф. др Бранко Летић, кога је Ања необично поштовала и вољела, са осталим колегама је стварао позитивну радну атмосферу из које су се рађале многе идеје и пројекти.  Тако је са колегом и пријатељем Владаном Бартулом организовала низ научних трибина под називом Симпосион ријечи Филозофског факултета, у оквиру којих су држали предавања еминентни професори из области филозофије, теологије и књижевности. У мају мјесецу 2008. године учествовала је на научном скупу Филозофског факултета у Источном Сарајеву, са радом Идеологија рата у Бих (1992 -1995).

    На Филозофском факултету у Бањој Луци похађала је специјални курс из ћирилске палеографије, који је покренуо проф. др Раде Михаљчић, а водила проф. др Татјана Суботин-Голубовић. По завршетку курса требало је да сарађује за часопис Грађа о прошлости Босне.

     Ања је била уистину свестрано обдарена личност. У жижи њеног научно-истраживачког рада било је бављење српском, и шире словенском, медиевистиком, нарочито бављење културолошком, књижевним и филолошкоим специфичностима друге половине српског 14. вијека, покрета исихазам и византијском-српским и српко-руским паралелама. С тим у вези је, ради учења руског језика, током 2008. године боравила два мјесеца на студијском усавршавању у Петрограду, као стипендиста Министарства науке и технологије Републике Српске.

     Међу њеним посљедњим објављеним радовима су: Литературно-преводаческото дело на монах Исаија 14. в.: кратко написание на превода и темите в „Цорпус Ареопагитицум“ и Биљешке о Цорпус Ареопагитицум- у и његовом словенском преводу – преводилачки подухват монаха Исаије из 1371.

    Поред осталог, и стваралачки се бавила књижевношћу. Писала је поезију и прозу, објављивала је путописе и приказе књига. Била је лектор и коректор, сарадник свог духовника и епископа, владике Захумско-херцеговачког и приморског Григорија.  

    Једном ријечју, тешко је набројати све оно што нам је успјела оставити за свог кратког живота и на чему је утиснула печат свог стваралачког бића. Као и њен духовни узор и животни путоказ, вољени владика Атанасије, кога је љубила свим срцем својим, непрестано се трудила и радила, предосјећајући, негдје у дубини душе, да јој неће дотећи времена. Али за својих двадесет и осам година, постигла је више него многи људи за знатно дужи животни вијек. Успјела је уградити своју личност у нашу културу и науку, поучавајући нас да није битно колико дуго живимо већ како умножавамо таленте дароване нам од Господа. 

*

     Ријечи су немоћне и недовољне да изразе тајну Ањиног живота и бића. То могу разумјети једино они који су је познавали и имали тај благослов и привелигију да „окусе“ дијелић благодати коју је носила у себи. Била је посебна и другачија, као да није од овог свијета. Много више од бића бриљантног ума и префињене спољашњости, свестрано обдареног и генијалног, са истанчаним осјећајем за људе и живот. Јер је све то облагородила и повезала у једно нарочита духовност коју је носила у себи.  Али бити све то значи и носити крст и страдати и васкрснути у Господу и зато је Господ позвао у Царство Своје.

Посљедњих дана свог овоземаљског живота, записала је:

Све што желим је та атмосфера с неким или негдје или у нечему у којој
ће биће моћи да расте и развија се, да једноставно намиришеш динамизам…
Не “удати се“ просто, или “стећи звање“ или “отићи у манастир“,
него с ким и ту гдје осјетиш Присуство јаче него иначе, ту и остати…

   Сви ми који смо је добро познавали, оног трена када смо сазнали да се упокојила, схватили смо да за њу другог пута и није било, осим пута ка Христу у Царство Небеско. Ту, крај Њега, осјетила је Присуство јаче него иначе. Као тиха свјетлост уподобила се Свјетлости Тихој, Једином Човјекољупцу, Господу и Спасу нашему Исусу Христу. И  настанила се у Царству, без бола, туге и уздаха.   

   За људе хришћане, смрт није крај и одлазак, већ пресељење у Царство Небеско и Живот Вјечни. И зато не треба да ридамо и тугујемо већ да се радујемо јер је стигла Ономе кога је бескрајно вољела и служила у сваком трену овоземаљског живота свога. А ми који смо је неизмјерно вољели као утјеху осјећамо да је Христом Богом свеприсутна и да стално бдије над нама, желећи да нас утјеши, охрабри и учврсти у вјери у Бога Живога. 

   Често је говорила је како би жељела да све људе које воли може да пригрли и понесе са собом, да стално буду сви заједно. Господ јој је услишио жељу. Толико је силно присуство и љубав њена да нас сабира и даље, као што је у љубави сабрала велико мноштво људи 12. децембра у Тврдошу, да сви будемо једни са другима и заједно са њом у Господу.

     Услишио јој је Господ и жељу да се смири у Херцеговини, коју је вољела много.  Уснувши у Господу, њена је душа нашла мир у кршевитој земљи, у свом Тврдошу.

     Волимо је вјечном љубављу и надамо се сусрету код Дародавца свих добара када ћемо јој рећи колико нам је значила, она на чијем лицу се одражавала истинска боголикост и богочежњивост.

 Нека је блажен помен души твојој праведној, мила наша!

Данила Јелић

In memoriam: Ања Јефтић (1980-2008.)

Ањина прерана смрт нас је све оставила у молчанију. Скрхани и обезумљени, али са надом на васкрсење мртвих и живот вјечни, остављени смо и прeпуштени немоћи ријечи да обухвати и изрази сву дубину њеног богочежњивог бића, да артикулише празнину која остаје и нашу убјеђеност да је Ања већ причислена боговидном лику светитеља Цркве. Па, опет: немушто подражавајући њену богомдаровану преданост Ријечи, дужни смо да оставимо бар овај запис, као мало уздарје дару познавања њене личности, дару Ање.

Ања је цијелим својим бићем (била) душа, цијелим бићем чувствитељна. Њена суптилна емоционалност, са којом је прилазила цјелини стварности, била је бесцјена: кад год би нас труд житејских брига отргнуо од ероса и етоса хришћанства, кад год би нам срца отврднула у замешатељству грешне свакодневице, имали смо Ању: њена осјетљива душа би нас просто вратила у „трепет“ и тананост „душе хришћанке“. Њена незлобивост је била незлобивост пустињака и отачких апофтегми: Ања просто није примјећивала људску сујету и гордост, јер их она није имала: њој је (било) немогуће да у себе прими злобу свијета. Ања је (била) наш Аљоша Карамазов.

Ања је цијелим својим бићем (била) Ромејка: њен свијет се простирао од старе „Руси“, преко Великог Трнова и Ресаве, све до и од Константинопоља. У њеном свијету је Ареопагит био присутнији од лаке забаве данашњице: а преводи старца Исаије живљи од индустрије заборава. Чак је и њу Ања схватала само у оној мјери у којој су се у њој налазили трагови запретеног Логоса: у ушима су нам и даље њена тиха пјенија у којима су се плеле предањске, Христочежњиве и Христочежнутљиве ромејске мелодије, које је она налазила и препознавала, које је појући миловала као одјеке још старијих, библијских напјева. Русија, њена скаска, њено сњеговито мачтаније, била јој је извор невјероватног надахнућа – из ње нам је написала два писма-слике-путописа, која одсликавају колико је само танана била њена душа, колико је потресно чувствовала висине и амбисе словенско-ромејског човјека. Њена вољена Херцеговина, њен Тврдош у камену и винограду – све су то за њу (биле) епифаније ромејства, једне свагда живе πολιτεια-е и πολιτευμα-е наше Ање.

Ања је цијелим својим бићем служила Цркви, цијелим својим бићем била посвећена Њеном јединству. У ова смутна времена, она је својом Христољубивом личношћу спајала Бањалуку и Пале, Београд и Фочу , Херцеговину и Босну, Србију и Републику Српску : она је, можда то и не схватајући, све нас окупљала око Христа, чинила да заборавимо на своје сујете, да се, угледајући се на њу, предамо служењу Цркви. Њој ни један подвиг није био тежак и незамислив; за њу нису постојале несавладиве препреке, ако је требало да нас сабере. А ми смо, гледајући је, могли само да незнавено слиједимо њеним тра говима, да јој се нађемо при руци. Ипак, Ањину преданост јединству цркве не треба схватити као било какав релативизам: напротив, цијели њен живот је (био) позив на стварни дијалог љубави и истину која можда „боли“, али и ослобађа.

Ања је цијелим својим бићем – наша. Често овештала и скоро бесмислена фразеологија о „браћи и сестарама у Христу“ код ње је била најживља стварност: она нам је била не само пријатељ, не само сарадник, она је (била) цијелим бићем у Христу и зато цијелим бићем наша сестра у Христу.

„Васкрснућемо, ваистину ћемо васкрснути“. А они од нас који се удостоје Царства и Аврамовог наручја, видјеће тамо Ању.

мр Владан Бартула – др Дарко Ђого