Ања је била душа, биће, које се само једним достојним именом може назвати, и само се један израз, чини ми се, нашао којим бих могао описати њен живот овдје на земљи, а то је – срна у изгубљеном рају. Сав њен живот је био чежња за Богом. Чежња за рајем. Чежња за оним мјестом и временом у коме нема бола, ни туге, ни уздисања. (из бесједе Eп. Григорија)

БЕСЈЕДА ВЛАДИКЕ АТАНАСИЈА НА ЗАУПОКОЈЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ

Ко верује у реч моју, верује Ономе Који ме је послао и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Велика истина Јеванђеља, као што је свака реч јеванђељска велика истина, потресна на данашњи дан, при овако потресном, земљотресном и неботресном догађају. Али, драги родитељи, сродници, браћо и сестре, оци и децо, то је пут нашег рода људског. Изашли смо из раја глупошћу, непослушношћу, површношћу, наивношћу, јефтиноћом. Верујемо лукавоме који нам је понудио оно што нам и данас, на други начин, други људи нуде: срећу, благостање, стандарде, а све да забијемо главу у земљу, да не дижемо очи к Небу. Зато повратак у рај бива кроз смрт, али не бојмо се – Господ је прошао тај пут, и прошла га је и Мајка Божија и пролазили су сви Свети. И неће нико у рај ући ко не прође кроз врата смрти. Илија и Енох су узети са земље да би дошли пред крај света, пред други долазак Господњи, али ће и они тада бити убијени. Нема изузетка, немогуће је да неко не прође кроз смрт, али Господ нас је створио за живот.

Зато желимо да живимо, јер смрт, то проклетство које смо навукли на себе, није Божије, него последица нашега пада. За Бога нема проклетства, за Бога нема безизлаза, за Бога нема тога што Он не може да поправи. И зато је Син Божији узео на себе да постане Човек. Да прође наш људски живот кроз све његове стадије, кроз све узрасте, и да доживи смрт на Крсту, која је при том у оно време била срамна. То је била најстрашнија казна, да Га тако понизе на Крсту и то још међу двојицом разбојника. Па ипак, не само што је васкрсао него је и разбојник са десне стране у коме је још остало човека, човечности, боголикости, одмах васкрсао: …Данас ћеш бити са мном у рају… дивне речи, спасоносне речи, како је говорио Свети отац Јустин. Наша је велика радост и велика нада што имамо разбојника на челу нас, те је он први ушао у рај. Као да је Адам одступивши од Бога направио разбојништво, побуну против Бога, и сад један стварнији разбојник, злочинац, одједном преко Христа и Крста на Голготи постаје први становник, насељеник раја. Ето каква је љубав Господња!

Наш владика, који ће стићи ускоро, ових дана много говори о љубави, осећа да је љубав све, али љубав не бива без крста, не бива него кроз крст. Васкрсење не бива без смрти, раја не бива него проласком кроз крст. Читамо и певамо: Васкрсење Христово видевши поклонимо се Светоме Господу Исусу, Јединоме безгрешноме. Крсту Твоме клањамо се Христе…и онда: Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога не знамо, Име Твоје призивамо… Име Твоје тепамо, што кажу деца и мајке деци, јер си претрпео Крст и смрћу си смрт уништио. То је нада наша, то је радост наша.

Био сам, браћо и сестре, с децом и оцима сведок три, ово је данас четврта сахрана. Сахрана, дивна народна реч, значи очување – шаљемо тело да га сахранимо, то јест да га сачувамо. То је словенско значење речи: хранити у земљу, а душу Господ води Себи да је тамо сахрани, да је сачува до Васкрсења. Три девојчице, и данас четврта. Александра, у Паризу, погинула у саобраћајној несрећи. Сестра њена, верена за једног младића, седела је напред, а она позади, и у судару њима двома ништа јер је Бог тако предвидео. После су се ово двоје узели, а Александра мала – отпутовала. Имала је дивне, крупне очи, једва да је имала десетак-дванаест година. Друга, Зоја-Живка, ћерчица, прва од петоро деце једног нашег пријатеља који је сада очни лекар. Ударила су је кола, а отац је стигао да је узме и однесе као очни лекар у болницу да јој узму још здраве очи, да дају неком детету. Имала је дванаест-тринаест година и крупне, велике очи. Трећа, Анастасија Дурић, владичина синовица. Чудесне очи, чудесно лице, опет је Господ узео. И четврта данас – Ања. То је руски изговор имена Анастасија или Ана. Узео је Господ Себи, узео је Себи рано да не повреди злоба срце њено.

Божија љубав је чудесна, Божија љубав је чудна, Божија љубав је крсна. Примимо је како нам Господ даје и немојмо да Њему постављамо услове. Зашто? Зато што Он жели да нас ослободи од пристрасности, страсне привезаности само за овде. Није ова земља проклета, није живот, није свет, није историја, али то није све. Зато нас подсећа Господ. Али не увек, нити увек тако чини, јер нема правила за Њега. Он је правило за све! Да узме понекад, да нас подсети да смо путници на земљи ка Царству Небеском, али путници у дому Оца свога, не у туђини.

Ања је нашла своје уточиште, и, ево, сад ми је рекао Здравко да је написала недавно писмо из Петрограда, које је мајку заболело: Једва чекам да дођем и Господ да да се смирим и спокојим у Тврдошу. Синоћ, или јуче, кад је звала са Пала, рекла је: Да дођем, мајко, само да се одморим, нећу ни књиге донети. Кажу Светитељи, каже Свето Писмо да је починак крај Господа. Не оно што је Његош рекао, као философ и песник, али помало апстрактно, …да под твојим лоном вечни санак снивам… или …да те у хоровима анђелским вечно појем.

Уснуће је смрт, али починак код Господа је живот. То је вечно крећуће се стајање, или вечно стајајуће кретање. Кажу Светитељи – то је вечни живот. То превазилази наша схватања и веровања и кретања. Једноставно, то је боравак у наручју Аврама, Праоца нашега. Боравак у наручју Бога Оца Који има у Своме наручју Сина, и Њега је послао те је постао Човек, добровољно, да би нас унаручио, да би нас пригрлио, да у Његовом наручју будемо тамо где је Он у наручју Бога Оца. Чудесна тајна и радосна тајна. Али тражи веру, тражи истрајност, тражи дуго трпљење. На дуго трпљење нисмо навикли, па сматрамо да је трпљење нешто што трпи, нешто што је мука. Не, него то је верност, издржљивост, то је стрпљење. Кад млада чека свог женика она има стрпљење, јер је љубав носи. Данас људи најмање имају стрпљења, хоће све сада и овде, хоће све да изуживају, истроше, потроше и није чудо што се наше друштво зове потрошачко. Ања је имала у себи једну жељу, носталгију, једну чежњу. То се видело и на лицу њеном, то се видело и у ономе чиме се бавила.

Нека јој Господ да покој телу у земљи, која је такође Господња. Покој души у наручју Оца нашега Небескога и нека се моли и она за нас, и Господ нека усмери наше путеве ка томе кроз овај живот са радошћу, са љубављу, са трпљењем, са надом, са вером, а не са грамзивошћу, пристрасношћу, са привезаношћу по сваку цену да што дуже живимо. Болно је када видимо како се људи отимају, чега све нема. Болно је било видети, сестре, једну нашу игуманију, када је пристала да јој одсеку ногу да би месец дана дуже живела. Мени је било тужно и болно, нисам ништа рекао, али добро, гордост људска. Али немојмо да се грабимо по сваку цену за овај живот. Немојмо ни да презиремо живот, то је исто тако грех. Ни да се разочаравамо, не треба да се разочарамо ни у шта.

Него да порасте вера наша, љубав наша, нада наша. Света Тројица светих врлина, по слици Свете Тројице: вера, нада и љубав у слици Оца, Сина и Духа Светог, Бога нашег Јединога, вечнога Спаситеља и Животодавца и Васкрситеља, Коме је слава сада и у векове векова. Амин.

БЕСЈЕДА ЕПИСКОПА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОГ И ПРИМОРСКОГ ГРИГОРИЈА НА ОПИЈЕЛУ

Драга браћо и сестре, драги Здравко и Љерка, драги Андреје, драги наш владико и оче и драга Ања.

Прво да кажемо неколико ријечи које би биле у духу Јеванђеља које смо прочитали, у духу свега онога што смо отпјевали. А тај је дух да умјесто надгробног ридања пјевамо пјесму Алилуја, тј. с нама је Господ. И заиста, као што смо много пута имали милост и радост Господњу да искусимо заједно, истина је то да је са нама Господ.

Драга браћо и сестре, покушаћу да говорим као што би требало да говори епископ. Али морате, у ствари, не морате, али вас молим – да схватите да сам човјек, и да сам изгубио у једној личности, за овај свијет, у једном часу – и дијете, и друга, и пријатеља, и сарадника и сатрудника. Не обичног друга, не обичног пријатеља, него изврсног друга, вјерног пријатеља.

Ања Јефтић је, браћо и сестре, име. То име има свој значај већ сада, а имаће га и у будућности, у нашој култури, у нашој просвјети. За нас у Цркви то неће бити само значајно име: за нас је то свето име. Света дјевојка. И то вам свједочим као њен исповједник. Много ми је тешко да говорим зато што знам да ће ми она рећи: Опет се ниси добро припремио. И сада ћу стварно признати да нисам спреман. Нећу се изговарати и говорити како сам добро импровизовао, како сам се снашао. Али морам рећи и пренијети вам, као онима који као и ја данас тугују што нам одлази вјерни друг, дивни пријатељ, света душа, морам вам пренијети наша посљедња три разговора.

Један је тај да ми је прије три-четири дана рекла како не може да издржи, како не може да објасни каква је то друга реалност, каква је то друга стварност, други свијет у коме се нађе када оде у Стару цркву у Сарајеву, коју је много вољела. Рекао сам јој да ми објасни, ако може, шта то доживљава када оде тамо. Рекла је да није могуће.

Други разговор је био о томе како је искрено написала критику неког филма, па јој је неко приговорио да не може жена бити тако велики интелектуалац. А ја сам јој рекао да може зато што она живи у Христу и са Христом.

Трећи пут, позвао сам је телефоном да нам нешто учини. Као што нам је непрестано чинила: исправљала наше текстове, уређивала наше часописе, лекторисала све што смо писали, поправљала, дорађивала и никада, никада није рекла не могу и нећу. Једино што је питала – до када то треба да буде готово? Када сам је, дакле, позвао, мало је заћутала, а ја сам упитао: Зашто ћутиш, да ли се љутиш што те зовемо само када нам је нешто потребно? А она је рекла: Владико, сваки Ваш позив у мени изазове потрес, Ви сте мој владика!

Зачудио сам се овим ријечима. Нисам знао шта оне значе. Данас знам, јер овај разговор са њом, и пред њом, и пред вама, браћо и сестре, за мене је прави земљотрес! Зато што је била душа, биће, које се само једним достојним именом може назвати, и само се један израз, чини ми се, нашао којим бих могао описати њен живот овдје на земљи а то је – срна у изгубљеном рају. Сав њен живот је био чежња за Богом. Чежња за рајем. Чежња за оним мјестом и временом у коме нема бола, ни туге, ни уздисања.

Зато је данас заиста довољно рећи само: Блажен је пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Да се за нас молиш, мила сестро, пред Лицем Онога Кога си највише вољела! И више пута смо причали о томе да ли постоји тај женик који ће испунити све твоје чежње, и све твоје тежње, и увијек ми је негдје у подсвијести било јасно да га нема. Но, заборављао сам да има Један! И некако опет несвјесно, у једној ријечи сам ти одговорио на то питање да ли има љубави без бола: рекао сам ти да само једна љубав не боли, а то је она љубав којом нас Христос воли. Зато си без бола и отишла Њему. Зато ћемо и ми данас, умјесто надгробног ридања, пјевати и пјевамо пјесму: Алилуја! Зато ћемо пјевати: Христос Васкрсе! Зато ћемо рећи да је још једном потврђено да си уистину носила право име: Ана, Анастасија.

Да Бог да утјеху твојим родитељима, који су свакога трена, свакога часа треперили над тобом. А овај израз треперили је твој омиљени израз! Да Бог да снаге твом брату, кога си вољела највише на свијету! Да имаш благослов свог владике Атанасија! И да знаш да су данас овдје многи твоји пријатељи! Да данас многи који нису овдје тугују и не могу да вјерују, да си отишла, да одлазиш тамо, у наручје Христово!

Како је тако тиха и кротка дјевојка стекла толико пријатеља за тако кратко вријеме? Могуће је одговорити једино тиме што је тако и толико љубила Христа, Бога нашега. Зато је, браћо и сестре, и драги родитељи наше Ање, и драги Андреје, и драги њени пријатељи, данас за нас важно чути и важно запамтити да смо благословени сваким тренутком који смо са њом провели.

Да Бог да вама утјеху, а њој је припремљено мјесто покоја! Да Бог да да у своме Тврдошу почива у миру, а да са Светим Ангелима служи Господу и моли се за нас и данас, и у вијекове вијекова. Амин.

Бесједа на опијелу, проф. др Миленка Пикуле, декана Философског факултета у Источном Сарајеву

Драга породицо,Философски факултет данас тугује заједно са вама. Вјерујте, јутрос када смо пошли да се спремамо овамо, из толиког жагора, свакодневног, омладине и дјеце, по двије и по хиљаде људи сваки дан врви, баш се осјећала туга и тишина, јер људи не могу да вјерују. А када се у младе људе увуче туга, онда је то баш нешто што се не може не запамтити за вјечност. Јуче сам срео Ању када је полазила, и поздравили смо се на излазу. И она је била са оним њеним осмјехом који је био само њој својствен, и из кога се осјећала дубина духовности, баш онако како је то и наш велики Владика рекао. Ја ту духовност нисам могао осјетити толико, па о томе не могу ни да зборим, али могу да кажем из ове свјетовне сфере, гдје је она такође била једна запажена личност, један млади човјек који је послије бриљантно завршеног факултета, на нашем факултету почео да гради и каријеру истакнутог младог стручњака из области језика и књижевности. Ми ћемо и даље бити ускраћени за тај њен осмијех, јер неће га више бити међу нама професорима и сарадницима, међу свима запосленима на Философском факултету, неће бити међу студентима тог осмијеха. Ми ћемо остати сигурно вјечно везани за ту младу личност. Философски факултет ће све оно што су његове надлежности у овој ситуацији испоштовати и, колико ми можемо, учествоваћемо у тузи родитеља и брата и најближих, колико год будемо могли помагати им и да наставе свој живот живјети онако како могу у овим условима. Драга Ања, нека ти је Богом просто, нека твоја душа почива гдје праведне душе почивају и за вјечност. Хвала ти за све што си учинила за наш факултет. Збогом.