ђакон Бранислав Рајковић

Бесмртник
 
Ако се неко наслужио Богу,
ако се неко одужио роду,
ако је ико заорао њиву,
ако је ико устрашио силу…
 
Онда си то ти, владико херцеговачки,
онда си то ти, старче завјетни,
заувијек си ти, именом: бесмртни!
 
Ако је неко Оце изрек’о,
ако је неко синове стек’о,
ако се ико власти одрек’о,
ако се ико жртвом обрек’ о…
 
Онда си то ти, владико херцеговачки,
онда си то ти, старче завјетни,
заувијек си ти, именом: бесмртни!
 
Ако је неко к’о дијете био,
ако је неко са болним бдио,
ако се ико уз борца био,
ако је ико с невољним снио…
 
Онда си то ти, владико херцеговачки,
онда си то ти, старче завјетни,
заувијек си ти, Атанасије Српски!
 
Радуј се! 

Матија Бећковић

Атанасије Јевтић

Кад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће

Почињао би једва чујним
Монашким гласом

Али слушајући од себе
Изношене и излизане фразе

Почињао је да се нервира
И подиже глас

И како је подизао глас
Подизао је и своју мисао

То га је бодрило
Да говори све гласније

И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу

Повезао вијуге
И заждио сваку ћелијицу

И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески пламен

Како је говорио тако је и писао
Почињао је мирно распредајући

Закукуљену и замумуљену
Староставну повесницу

Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане

И сјури се у фусноту
Да изурла себе

Препознајући у данашњем времену
Старозаветне људе и догађаје

 

Петропавлово, март 2021.

Распукле брескве
(Владики Атанасију)

Кад проговори
то нису речи
то распукле брескве са неба падају
прште од сока и сласти
миришу
хране те
жеђ утољују
све безбојно и сиво
боје у румено
којим су обојене.

Из очију му муње севају
глас му грми стотинама громова
кроз вене – лава тече
јер вулкан уместо срца у грудима носи.
Али
шта су лава и громови спрам тог осмеха
кад затитра
кад му на лицу гране као сунце после олујне ноћи
чинећи да заборавиш како си дрхтао и зебао
на киши
у мраку
јер греје мило и благо
јер оживљава хиљаде невиђених боја
јер са собом доноси пролеће
а све што дотакне разоружава
шармом вечног трогодишњака.

Знање – неслућено;
вера – планине премешта;
љубав – руши па пресаздава учећи те како да постојиш
раздајући се немилице, а непотрошиво;
врлина – зналачки прикривена;
гостољубље – ненадмашно;
простирање – океан безобални,
свачији а ничији
понајвише свој и Божији …

Док ти мисао малаксава
и речи бледе
док мастила понестаје
а језик гине потучен кишом оксиморона –
он буја у свим правцима
незадрживо
а ти остајеш са три тачке
као јединим оружјем у борби против њега …

 *    *    *   

Тишина губи стрпљење.
Уместо њега – камење ће проговорити!
Је ли неко рекао ‘смрт’?
Не, мора да ти се учинило …

 

Пеђа Ћурић
12. фебруар 2021.

Владика Атанасије Тврдошки

Једно је извесно: Ова песма би била гласнија да се одћутала.
Као што се ћути пред мирисом што се шири са Крста
као што се ћути пред дететом орлових крила
као што се ћути када се Ава споречка са Богом на Ти…
Као што се ћути кад Старији говоре.

Уосталом, немам ја тли и по године,
па да с њим људски полазговалам.
Свеједно.
Умешам се међу децу, кад полете бомбоне.

А чим сам га видео, одмах сам му се исповедио.
Кад никога другог тад није било да ме сретне,
кад ми је било јасно да је ту због мене,
тог тихох ратног дана  на опустелој градској пијаци,
тик пред Потоп, како се то дављенику пречесто причини…

Да је ту због мене…
А низашто.
Због мене, а низашто!
И због Христа,
о коме ми тад не рече ништа што бих сад ја могао рећи,
а била је сушта истина.

И била је јесен.
Изнад нас, ћутало је кестење.
Свет се објављивао прогледом који односи сваку бол, тугу и уздисај…

Одједном, гле, Све ће бити Једном. А Јест.
И било је.

Док је,
да не зна левица шта ради Десница,
талантом Очевим
даривао забрађену стармајку за тезгом,
примајући од ње
букет
купуса
раштана.

Протојереј Данило Дангубић
Теодорова Субота 2010.г.Г.

ВЛАДИКА АТАНАСИЈE

 Ако су ти пјевали и славословља плели,
„Твоји из твога стада и други који то нису“,
 Ако неки нису умјели, а то су хјтели,
 Наумих и ја да промуцам твом светопису,
 Ако и ја будем неук и невјешт преосвећени,
 Спјевати нешто што би личило на те,
 Иако сам дрзак, ипак опрости мени,
 Ја сам трогодишњак-нека ме схвате, три године твоје,
 Епископе, вршњаче, и свих трогодишњака брате!

 Христа познасмо и Павла смо знали,
 Ерцеговина памти Тита и Климента,
 Радошћу су је обрадовали Растко, Данило и Стојан мали,
 Цвјетови миомирисни Хришћанског свјета.
 Епископовали су овдје и Леонтије, Петар…
 Гријехе земљи овој спирали и били њене змије…
 Олујно Дух Свети наједном кроз страшни вјетар,
 Војвоству Савином посла тебе Атанасије,
 Илијо дана оних,
 Ноје нашег брода, Учитељу многих,
 Апостоле рода!

 Труд, борбу, смјелост и подвиге твоје,
 Инат, строгост, вику, прекоре и слова…

 Богоносни, ко ће заборавит’, ко је слијепац код очију за прегнућа ова?
 Литургије служиш, Богомоље градиш,
 Апостоле нове мукама порађаш,
 Господа призиваш док виноград садиш,
 Обнављајућ’ Тврдош дланове рањаваш!
 Духоношче, земљу си нам пробудио снену,
 Адама Новога тумамачивши писмо,
 Ради Христа праштај овоме племену,
 И то што те таквог недостојни бисмо!

 

Милојко Калосеровић Микалс
6. март 2021.

Владика Атанасије Јевтић

И кад одрастемо у души деца
Ни мањег човека ни већег свеца.

На нејаким грудима крст је носио
И веру Бога живог проносио.

Из детета у Владику стаса
Ко да је сишао с иконостаса.

Ореол вере око душе свио
Ко да с небеса није ни силазио.

Сирочад крстио у сред рата
Анђели му отворише двери од злата.

Ој Владико бесмртно ти име
Васељена цела опевана њиме.

 

Никола Александар Марић
Краљевo, 4. март 2021.

САБРАТ ТВРДОШКИ
+Атанасију

Пре но прођем капију
за којом сама чешња
поздравим гробну црквицу
у којој празан ми гроб
на опомену

У порти
волим да сретнем децу

А када сви пожуре да ми руку
целивају, окренем причу
сабор око мене стисне се
и чека речи које сам дужан

Ја, мањи од свих
око врата икона Богородице
а унутра, по милости Боже,
на костуру Адамовом
апостолски благослов

Желим уместо сваког достојанства
да будем само сабрат тврдошки
и место хвалословља
осаму крај апостолског зденца

Богочовеком Христом да сладим

 

Вања Димитријевић
Нови Сад, 5. март 2021.

ОГЛЕДАЛО, ЗАГОНЕТКА, ЛИЧНОСТ
(на речи митрополита Хаџиниколауа)

Спољашњост ретко истину каже,
Многи се крију али не вреди,
Оно што човек у себи носи
На видело изађе и никад не бледи.

Слика вероватно урађена лоше,
Фигура посебна, накриво стоји,
Све истрошено, кратко – све бацити треба,
Једноставно Творац то тако скроји.

Обимна форма при тешком ходу
Потреса тло, гласом гаврана руши,
За вид и слух готово одбојан,
Из далека дивља звер, из близа, дете у души.

Непријатним гласом без икакве риме,
Поредак од страха пред збрком узмиче,
Док немиран мирује у своме свету
Непрекидни славослов Господу кличе.

Крај њега схватиш да не знаш ништа,
Не знаш ни где ни коме тежиш,
Ако си дете, полудиш за њим
Ако си важан, боље да бежиш.

Ризница чувана бодљикавим трњем,
Миомирисни цвет који живот рађа,
Све истинито, природно – копије нема,
Суверени господар, уникатна грађа.

Скривени великан својеглав и чудан,
Креативно понире у тајне истине и живота,
Васељенски, свесветски и надсветски човек,
Срце које прелива божанска доброта.

Сродан са прошлошћу – есхатоном живи,
Где се родио то није ни важно
У друштву напаћених, заборављених, нагих,
Богочовека сведочи одлучно и снажно.

Наизглед диваљ, а у срцу светост,
Испретурана форма без благодати слика,
Исфлекан, поцепан, незграпан човек,
Благодатна личност детињег лика.