Monthly Archives: децембар 2014

150. година храма Св. Спиридона на Кременој

25. 12. 2014. године свечано је прослављена 150 слава храма Светог Спиридона Тримитунтског на Кременој. Посебну радост и благослов имало је ово мало село, јер су Свету Архијерејску Литургију служили преосвећена господа епископ Славонски г. Јован и наш епископ Захумско Херцеговачки и Приморски г. Григорије. Епископима су саслуживали свештеници из наше Епархије. На малом входу руком преосвећеног владике Григорија парох Метковачки јереј Борис Чоловић рукопроизведен је у протопрезвитера. Послије Светог Јеванђеља поучном бесједом вјерницима се обратио владика Јован. Службу Божију уљепшали су гласови хора Свете Анастасије Српске из саборног храма у Требињу. Након литије око храма и ломљења славког колача, присутнима се обратио владика Григорије.

Послије Литургијског славља свештенослужитељи и вјерни народ окупљен из многих крајева наше епархије сабрали су се у парохијски дом гдје је славље натављено трпезом љубави уз пјесму и игру. Овогодишњи кум славе био је о. Борис, а за наредну годину кумство је преузео г. Дражен Кадијевић.

Бесједа Епископа Јована (Ћулибрка)

Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.

Бесједа Епископа Григорија

Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.

Митрополит Амфилохије у посjети Пребиловцима

 У петак, 26. децембра, храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима посjетио је митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Митрополита Амфилохија дочекали су игуман манастира Житомислић Данило, архимандрит Лазар и парох чапљински јереј Марко Гојачић. Ова посjета митрополита је од великог значаја за духовно окрепљење народа читаве парохије чапљинске.

ЦО Чапљина

Епархија ЗХиП на православној изложби у Петрограду

На позив организације „Духовно наслеђе“ и директора г.Игора Матвејева, који раде са благословом Митрополита Петровградског г.Варсануфија, старјешина цркве мостарске је са благословом Епископа Григорија представио пројекат обнове Саборне Цркве Свете Тројице у Мостару, као и историју и активности наше Епархије, у сјеверној Руској престоници Петровграду.

За ову прилику отац Радивоје је носио мостарску икону Пресвете Богородице Провозвеститељнице коју је својевремено Свети свештеномученик Митрополит Петар Зимоњић добио од Руске Цркве и поклонио је 1921.године мостарској цркви. Мноштво вјерујућих града Петровграда се од понедељка 15.до недеље 21.децембра поклонило икони дајући своје молитве и прилоге за обнову наше, до темеља порушене, Саборне Цркве у Мостару која се тренутно обнавља.

Отац Радивоје Круљ и јерођакон Владимир Палибрк су одржали и предавање о нашој Епархији и Православној Цркви у БиХ у СКК Петровград. Предавање је протекло у доброј атмосфери и пријатном разговору са присутним слушаоцима.

У петак, 19.децембра, на празник Светог Николаја Мирликијског, а на позив професорице г-ђе Драгане Дракулић – Пријма, отац Радивоје је заједно са јерођаконом Владимиром и двојицом наших студената Духовне Академије посјетио Филолошки факултет Петровградског Универзитета. Студенти са свих одсјека славистике су припремили божићни програм, а послије програма отац Радивоје је посјетио и благословио катедру српског језика разговарајући са студентима и професорицом Драганом.

Приликом своје посјете Петровграду отац Радивоје се сусрео са Архиепископом Амвросијем, секретаром Митрополита Варсанфија оцем Никитом, представницима Лењинградске Губерније и Града Петровграда и многим православним вјерницима. Нарочито је био дирљив сусрет и разговор у Цркви Светог Јована Кроштанског са оцем Михајилом Подолејем и његовом паством у недјељу 21.децембра послије Свете Литургије.

Такође је отац Радивоје гостовао на Телевизији Московске Патријаршије ТВ СОЈУЗ у емисији „Разговор са свештеником“ коју води ђакон Михаило Кудрјавцев.

Понедјељак и уторак 22. и 23.децембар су били резервисани за обилазак светиња и знамења Петровграда на челу са домаћином, сестром Ирином Астапенковом и њеним сином Артемијем, који су цијело вријеме изложбе помагали нашим свештенослужитељима.

СПЦО Мостар

Пoсjeтa oцa Mирoслaвa Рaткoвићa O.Ш. „Joвaн Joвaнoвић Змaj“ у Лaстви

Нa прaзник Свeтoг Спиридoнa Чудoтвoрцa , a пoвoдoм дoлaзeћих бoжићних и нoвoгoдишњих прaзникa , пaрoх O. Ш. „Joвaн Joвaнoвић Змaj“ у Лaстви , oтaц Mирoслaв Рaткoвић , oбрaдoвao je учeникe пaкeтићимa. Дjeцa су нa oвaj изрaз љубaви и пaжњe узврaтилa пригoднoм прирeдбoм.

Наташа Ђурић

ОАЗА ТРЕШАЊА И СЈЕЋАЊА – У Жељуши крај Мостара, гдје опет звоне православна звона

Иако жи­те­ља не­ма ни упо­ла као при­је ра­та, ово је нај­ве­ће срп­ско по­врат­нич­ко се­ло у доли­ни Не­ре­тве. При­зва­ни же­љом, пр­ви Ср­би у Же­љу­шу су се вра­ти­ли 1998. При­је ви­ше од де­сет го­ди­на по­но­во је по­диг­ну­та Цр­ква Хри­сто­вог Вазнесења (из 1865), об­но­вље­ни су Све­то­сав­ски дом и све­ште­нич­ки стан. Ни­је ла­ко и мно­го то­га ни­је као што је би­ло, но љу­ди су ов­дје и да­ље ве­дри и ду­го­вје­ки. Ни­су за­бо­ра­ви­ли да се сми­ју и да са­бо­ру­ју, да се по­ма­жу и сје­ћа­њу. А док пам­те, до­тле је­су, бе­ху и би­ће.

Пише: Александра Глишић

Де­сет ки­ло­ме­та­ра од Мо­ста­ра је се­ло Же­љу­ша, сје­вер­ни чу­вар род­ног гра­да пје­сни­ка Алек­се Шан­ти­ћа и нај­број­ни­је срп­ско по­врат­нич­ко на­се­ље у до­ли­ни Не­ре­тве. На­ла­зи се на ма­ги­страл­ном пу­ту од Са­ра­је­ва пре­ма Мо­ста­ру и ко год на­и­ла­зи са те стра­не мо­ра про­ћи кроз Же­љу­шу.

Као и дру­гдје у мо­стар­ској оп­шти­ни, још су ов­дје ви­дљи­ви тра­го­ви ра­та. Ку­ће за­па­ље­не де­ве­де­се­тих ни до да­нас ни­су об­но­вље­не. Ула­зе­ћи у се­ло ви­ди­мо да су не­ка дво­ри­шта уређе­на и да љу­ди ту жи­ве, док дру­га ја­сно по­ру­чу­ју да су већ го­ди­на­ма на­пу­ште­на. Пре­ма по­пи­су из 1991, ов­дје су жи­вје­ла 853 ста­нов­ни­ка, а Ср­би су чи­ни­ли 94 од­сто по­пу­ла­ци­је. Пр­ви ре­зул­та­ти по­пи­са из 2013. по­ка­за­ли су да Же­љу­ша да­нас има 478 ста­нов­ни­ка. По­ред Ср­ба, са­да су ту и Бо­шња­ци, углав­ном до­се­ље­ни­ци из ис­точ­не Хер­це­го­ви­не.

Оне ко­ји до­ђу у овај ку­так Хер­це­го­ви­не кра­јо­лик ће, не­ма сум­ње, осво­ји­ти ми­ри­си­ма, боја­ма и зву­ци­ма при­ро­де. А љу­ди, и по­ред свих не­да­ћа ко­је су их сна­шле у по­сљед­ње дви­је де­це­ни­је, не гу­бе ве­дри­ну и сми­сао за ху­мор, ка­рак­те­ри­сти­чан за ово под­не­бље. Први Ср­би у Же­љу­шу су се вра­ти­ли 1998. Не­ки су до­ла­зи­ли и са дру­гих кон­ти­не­на­та да оби­ђу ста­ро ог­њи­ште. Се­ло има при­ча ко­ли­ко и ку­ћа, па и ви­ше, али ни­је има­ло та­блу са нат­пи­сом Же­љу­ша. Пен­зи­о­ни­са­ни ар­хи­тек­та Све­то­зар Бо­ја­нић од­лу­чио је да ис­пра­ви тај про­пуст ло­кал­не или град­ске вла­сти. Из­ра­дио је та­блу са нат­пи­сом Же­љу­ша и по­ста­вио је на ма­ги­страл­ни пут. Ар­хи­тек­та Све­то­зар Бо­ја­нић при­па­да ло­зи чи­је је до­се­ља­ва­ње у ово се­ло би­ло ве­о­ма нео­бич­но. Пр­ви Бо­ја­нић, Ри­сто, у Же­љу­шу је сти­гао у кор­пи од пру­ћа, у ко­јој га је мај­ка до­ни­је­ла са оне стра­не Не­ре­тве, ка­да се по­сли­је смр­ти му­жа ов­дје по­но­во уда­ла. Ри­сто је имао број­но по­том­ство, ко­је са­да жи­ви на го­то­во свим кон­ти­нен­ти­ма. Неко­ли­ко их је и у Же­љу­ши. Иако је од до­ла­ска ро­до­на­чел­ни­ка про­шло ви­ше ви­је­ко­ва, при­ча је и да­ље жи­ва у сје­ћа­њи­ма по­то­ма­ка.

Кад уђе­те у се­ло, до­че­ка­ће вас пра­во биљ­но цар­ство. Тре­шње, смо­кве, кај­си­је, ба­де­ми, каду­ља (жал­фи­ја), ру­зма­рин, ло­вор, ла­ван­да… У ма­ју и ју­ну Же­љу­шу кра­се тре­шње, а у сеп­тем­бру и ок­то­бру на­ро­ви. (Од љу­ди ов­дје ни­ка­да не­ће­те чу­ти из­раз нар, за њих су то ис­кљу­чи­во шип­ци, што је скра­ће­но од мор­ски шип­ци.) Од­у­ви­јек се во­ће из Же­љу­ше мо­гло на­ћи на ма­лим те­зга­ма по­ред ма­ги­страл­ног пу­та. Да­нас се сма­њио број оних ко­ји про­да­ју, али ква­ли­тет по­ну­де је исти. Же­љу­шке тре­шње ку­по­ва­ле су и му­зич­ке зви­је­зде из бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Ста­ри­ји се и да­нас сје­ћа­ју анег­до­те из се­дам­де­се­тих. Здрав­ко Чо­лић имао је на­ступ у Мо­ста­ру, па је за­јед­но са во­за­чем свра­тио да ку­пи тре­шње. За те­згом је би­ла Мара Бо­ја­нић, по­при­лич­но умор­на од то­плог и ду­гог рад­ног да­на. Ка­да је по­пу­лар­ни пјевач упи­тао има ли не­ког мла­ђег да је од­ми­је­ни, ва­га­ју­ћи во­ће од­го­во­ри­ла је да има кћер­ку ко­ја је оти­шла на кон­церт Здрав­ка Чо­ли­ћа. Тек ка­да је пје­вач са осми­је­хом упи­тао да ли зна ко је он, Ма­ра је схва­ти­ла ко­ме је про­да­ла тре­шње.

 ПРО­МЈЕ­НЕ, СПО­ЉА И ИЗ­НУ­ТРА

Мно­ге при­че са­чу­ва­не су од за­бо­ра­ва. Же­љу­ша­ни нам се по­жа­ли­ше да им ви­ше од материјалног бла­го­ста­ња не­до­ста­ју не­ка­да­шња ком­шиј­ска дру­же­ња и раз­го­во­ри.

– У по­сљед­ње ври­је­ме све се ма­ње са­ста­је­мо и сје­ди­мо ис­пред ку­ћа. Сви су у не­кој жур­би, на­род се оту­ђио – при­ча Де­јан, ко­ји и сам про­да­је во­ће.

На­род се још уви­јек оку­пља у цр­кви и око ње, за ве­ли­ке хри­шћан­ске пра­зни­ке и на недјељ­ним ли­тур­ги­ја­ма. Храм Ваз­не­се­ња Хри­сто­вог, са­гра­ђен 1865, био је за­па­љен у ра­ту де­ве­де­се­тих, али има ви­ше од де­сет го­ди­на ка­ко је одр­жа­на пр­ва по­сли­је­рат­на про­сла­ва Бад­ње ве­че­ри. Да­ни­ма по­сли­је при­ча­ло се ка­ко су ко­нач­но и ис­пред овог хра­ма за­па­ље­ни бад­ња­ци и за­о­ри­ла се пје­сма, уз при­су­ство број­них мла­дих љу­ди, што је нај­ва­жни­је. Прило­зи­ма мје­шта­на и уз по­моћ Епар­хи­је за­хум­ско-хер­це­го­вач­ке и при­мор­ске, храм је посли­је ра­та по­диг­нут из пе­пе­ла, а об­но­вљен је и Све­то­сав­ски дом са све­ште­нич­ким станом. Храм и гро­бље смје­ште­ни су та­ко­ђе на ма­ги­страл­ном пу­ту М17 и до­бар су оријентир сви­ма ко­ји пр­ви пут до­ла­зе у Же­љу­шу. На не­дјељ­ном бо­го­слу­же­њу ви­ди­мо, с ра­до­шћу, пун храм и до­ста мла­дих.

Ме­ђу по­врат­ни­ци­ма су Ра­до­ви­ћи, Дра­ги­ћи, Рај­ко­ви­ћи, Да­би­ћи… Сва­ка од ових по­ро­ди­ца на­шла је свој на­чин за оп­ста­нак, али све их ве­же иста при­ча: кра­јем де­ве­де­се­тих вра­ти­ли су се на зга­ри­шта. По­сли­је пет­на­е­стак го­ди­на уре­ди­ли су сво­ја има­ња, али ни­су мо­гли ути­ца­ти на ру­ше­ви­не ко­је бив­ше ком­ши­је ни­су об­но­ви­ле. Оне су ту као не­ки ту­жни подсјет­ник. Нај­ста­ри­ји ста­нов­ни­ци Же­љу­ше има­ју ви­ше од 90 го­ди­на и свје­до­че да за дуг жи­вот ни­су нео­п­ход­на сва бла­го­ста­ња овог сви­је­та. Они су пре­жи­вје­ли два ра­та и без­број лич­них и ко­лек­тив­них не­да­ћа, па се још ус­прав­но кре­ћу кроз се­ло. Јед­на ста­ри­ца, ко­ју зати­че­мо ка­ко у дво­ри­шту за­вр­ша­ва не­ке по­сло­ве, гра­би ка свом сто­том ро­ђен­да­ну. Мо­жда се за­и­ста ре­цепт ду­го­вјеч­но­сти кри­је у ди­вљем на­ру ко­ји ра­сте сву­да по Же­љу­ши. Или, ка­ко то струч­ња­ци твр­де по­сљед­њих го­ди­на, у ку­пу­су ра­шти­ки ко­ји ов­дје ра­сте у сва­кој ба­шти. Мје­шта­ни нам се по­хва­ли­ше да их је овог ље­та ки­ша одлич­но по­слу­жи­ла, па је по­вр­ће бо­ље не­го за ду­гих су­ша, на ко­је су већ на­ви­кли.

Не­до­ста­так во­де ов­дје је ве­ли­ки про­блем, јер је дио се­ла још без во­до­во­да. Под­руч­је је ина­че су­шно, па сва­ка ку­ћа има и соп­стве­ну ча­тр­њу, ве­ли­ки ре­зер­во­ар за во­ду, гра­ђен кад и ку­ћа и узи­дан у зе­мљу. У ча­тр­њу се сли­је­ва ки­шни­ца, ко­ја се и пи­је. Не­ке ку­ће има­ју и бу­на­ре, од­но­сно про­на­ђе­не из­во­ре во­де. Ипак, су­шно ље­то и да­нас је као кле­тва за ове људе.

 СА­БОР ДРУ­ЖЕ­ЊА И УСПО­МЕ­НА

Ма­да ни јед­но од окол­них мје­ста не но­си то име, ци­је­ла ши­ра област око Же­љу­ше у наро­ду се на­зи­ва Би­је­ло По­ље. Да би се очу­ва­ли пам­ће­ње и успо­ме­не, од ју­ла про­шле годи­не ов­дје се ор­га­ни­зу­је „Са­бор Бје­ло­по­ља­ца“. Сло­ган оку­пља­ња је: „Ста­ри да се ви­де, сред­њи да се не за­бо­ра­ве, нај­мла­ђи да се упо­зна­ју“. На­ја­вље­но је да ће се са­ста­ја­ти сва­ке го­ди­не, пр­ве не­дје­ље по­сли­је Пе­тров­да­на. Ини­ци­ја­ти­ву је по­кре­нуо пје­сник Но­ви­ца Телебак Те­ни. Иако већ го­ди­на­ма жи­ви и ства­ра у Тре­би­њу, од­лу­чио је да оку­пи Бјелопољ­це на овој ма­ни­фе­ста­ци­ји. По­што је оку­пља­ње у ври­је­ме го­ди­шњих од­мо­ра, бројни љу­ди ра­се­ље­ни из ових кра­је­ва ра­до се по­ја­ве на Са­бо­ру. Да би ви­дје­ли дра­ге љу­де, про­ше­та­ли ста­за­ма дје­тињ­ства, чу­ли за­ви­чај­не пје­сме.

Ипак, мно­ги при­је­рат­ни ста­нов­ни­ци Же­љу­ше ни­су се вра­ти­ли, не­ки си­гур­но ни­ка­да и неће. До­ла­зе по­вре­ме­но. За­ви­де они­ма што су се вра­ти­ли, због „не­ких ства­ри ко­јих у Кана­ди или Нор­ве­шкој не­ма“. А ови што их ов­дје до­че­ку­ју, умор­ни од бор­бе са свакодневним бри­га­ма, ра­до би се ми­је­ња­ли са њи­ма. Сви за­јед­но во­ле Же­љу­шу, иако кажу да ова са­да­шња не­ма мно­го то­га што је има­ла она ста­ра. И јед­не и дру­ге га­не ста­ра пје­сма: „Пи­та­ју ме ода­кле си ро­де? Из Же­љу­ше, са Не­ре­тве во­де…“

 Извор: „Српска национална ревија“
http://issuu.com/sasa011/docs/srpska_-_broj_7_-_srpski_-_niska_re

Посјета Патријарха Иринеја Митрополији Дабробосанској

Његова светост патријарх српски господин Иринеј посјетио је 20. и 21. децембра Митрополију дабробосанску, током које је у Сокоцу служио Свету архијерејску литургију и митрополиту дабробосанском господину Николају уручио орден Светог краља Милутина.

Патријарха српског је у храму Светог пророка Илије у Сокоцу – Романијској Лазарици, у суботу 20. децембра, дочекао велики број вјерника, међу којима је било највише младих, те свештенство и монаштво Митрополије дабробосанске, које је предводио њихов архипастир митрополит дабробосански Николај, а дочеку су присуствовали и епископи сремски Василије, банатски Никанор и захумско-херцеговачки Григорије.

На доксологији служеној у соколачком храму, Његову светост поздравио је епископ захумско-херцеговачки Григорије, који обавља и дужност замјеника митрополита дабробосанског Николаја, пожељевши патријарху добродошлицу и позвавши га да окупљени народ поучи јеванђелским ријечима и благослови светосавским благословом.

Патријарх Иринеј је у својој бесједи изразио радост што је имао прилику да посјети Соколац, митрополита Николаја и сусретне се са православним народом на Романији.

Српски патријарх рекао је да је српски народ данас поносан на светосавску културу и историју, која га је уздигла и подигла у ред културних народа са поријеклом, прецима и који се труди да оправда својим животом историју и славну прошлост.

„Ми смо своји, наше сродство је дубоко крвно, освећено вјером и светим хришћанским обичајима, што нас чини народом и то нам даје пуно права да се боримо за своје име, језик и вјеру“, рекао је патријарх у бесједи.

Он је рекао да је српски народ који је избјегао из Сарајева, почео нови живот на овим просторима, што им је омогућило да наставе да живе гдје је овај народ живио вијековима, имао своју историју и културу.

Патријарх је истакао да су се и наши преци, баш као и овај народ, борили да опстану на овим просторима као што се читава Србија борила да опстане на вјетрометини балканској и опстала је, јер је имала дубоке вјерске, духовне и моралне корјене.

Патријарх је позвао српски народ да се држи свете вјере православне, српских дивних обичаја, ћирилице – светосавског писма којим су писали историју. Он је посебно изразио радост због великог броја дјеце и младих у храму.

„Драго ми је што видим велики број дјечице у овом храму. Она су наша будућност, она су понос својих родитеља, али и понос своје Цркве, јер Црква у њима види будућност, наставак свете традиције, наше историје и наше културе,“ рекао је Његова светост патријарх српски господин Иринеј.

У име најмлађих Сокочана, патријарха је пјесмом добродошлице поздравила Милица Маловић из Установе за предшколско васпитање и образовање Соколац и уручила му пригодан дар.

Његова светост је након доксологије посјетио Духовни центар Романијске Лазарице, гдје се сусрео са малишанима из Установе за предшколско васпитање и образовање, Основне школе „Соколац“ и члановима Удружења за помоћ лицима са посебним потребама „Подршка“, који учествују у никољданским радионицама.

Другог дана посјете, у недјељу 21. децембра, Његова светост патријарх српски господин Иринеј служио је у храму Светог пророка Илије Свету архијерејску литургију, уз саслужење епископâ сремског Василија, банатског Никанора, захумско-херцеговачког Григорија, бихаћко-петровачког Атанасија, десет свештеника и четири ђакона.

Светој литургији је присуствовао митрополит дабробосански Николај, те бројни свештеници и монаси, као и велики број вјерног народа с подручја Сарајевско-романијске регије. На литургији је одговарао хор „Слога“ под диригентским вођством мр Стефана Мојсиловића.

У својој бесједи, Његова светост патријарх српски Иринеј позвао је вјернике да долазе у свете храмови јер су они најкориснији за спасење душе човјека. Патријарх Иринеј је истакао да Господ жели, а Црква позива на окупљање на заједничку молитву у дому Божијем.

„Господ прима и наше појединачне молитве, не само у храму већ ма гдје се налазили. Када се Богу обратимо јавно или тајно Господ чује наше молитве и по својој љубави и доброти их испуњава. Али, Господу је најмилије и за наше душе најкорисније када се нађемо у светим храмовима“, рекао је српски патријарх у бесједи.

Према његовим ријечима, Бог је дао снагу, моћ и благодат хришћанима да својом љубављу могу да се боре против зла „које је присутно и у нама и у читавом свијету“.

Патријарх је подсјетио на ријечи Светог апостола Јована да овај свијет лежи у злу, али да је Бог дао благодат и снагу да се против зла боримо на божански, јеванђељски начин како су то показали свети апостоли и многобројни свети мученици Христови.

Уручујући орден Светог краља Милутина митрополиту дабробосанском Николају, патријарх Иринеј је рекао да је он симбол љубави и захвалности за све што је митрополит учинио у животу. Орден Светог краља Милутина Српска православна црква је додијелила митрополиту Николају за његов дјелотворни, плодоносни четрдесетогодишњи архипастирски рад на пољу црквене мисије и просвјете, као и на пољу градитељства и обнове светиња и богословских установа наше Цркве. Патријарх Иринеј је истакао да га радује што му је пружена прилика да испоштује одлуку Светог архијерејског синода и уручи признање митрополиту Николају.

„Од првог дана његове службе у нашој Цркви прихватао се велике дужности и све што му је црква повјеравала обављао је на најбољи начин“, истакао је патријарх Иринеј. Патријарх је у бесједи подсјетио на све што је до сада митроплит Николај учинио за Српску православну цркву.

„Још као професор Богословије био је душа Богословије и свих наших богослова. Када је отворена Богословија у Крки отац Николај је све што му је Бог дао ставио у службу школе, ученика, своје цркве и то је обавио на најбољи начин“, рекао је српски патријарх. Према његовим ријечима, у Аустралији је, када је изабран да буде епископ у тој далекој земљи, све приводио најбољем путу и циљу, а као далматински епископ учинио је најбоље што је могао у том времену.

„И овде је као митрополит урадио све на најбољи начин, славу Божију и на добро и радост своје Цркве и свог народа. Све то имајући у виду, Црква му је осим других одликовања, додијелила и овај орден“, рекао је патријарх Иринеј. Патријарх је подсјетио присутне да је краљ Милутин, који је подигао и обновио највише цркава и оставио добра дјела у то вријеме, добар примјер свима.

„Његов примјер слиједио је митрополит Николај, љубећи свој народ и Цркву, а Господа изнад и прије свега. Као симбол захвалности, Црква је додијелила ово високо одликовање са жељом да дуго поживи и дуго слави Господа, на радост Божију и добро и радост народа“, нагласио је Његова светост.

Митрополит Николај захвалио је за одликовање, 23. које су му додијелиле Црква и државне институције.

Његова светост посјетио је Војничко спомен-гробље „Мали Зејтинлик“ у Сокоцу, гдје је у храму Свете Петке служио помен за погинуле српске борце у Одбрамбено-отаџбинском рату.

„Нека Господ за превелику жртву њихову да оно што дарова онима који животе положише за Господа. Нека им је вјечни помен и вјечнаја памјат. На нама је да се сјећамо, да не заборавимо њихове жртве, њихово страдање. Они нису животе своје дали да би освајали туђе земље и туђе народе, већ су се жртвовали за одбрану свог народа и своје отаџбине,“ рекао је патријарх Иринеј након помена.

Данашњим духовним свечаностима у Сокоцу присуствовао је велики број званица, међу којима је био амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић, градоначелник Града Источно Сарајево Ненад Самарџија, представници општина Града Источно Сарајево и други гости.

У духовном програму, током трпезе љубави у Духовном центру у Сокоцу, учествовали су Етно група „Кимвал“ из Фоче и народни гуслар свештеник Миљан Рађеновић.

Извор: Митрополија Дабробосанска

Умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) одржао предавање у Центру за културу у Бијељини

У склопу Божићног циклуса предавања организованог од стране Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске, 21. децембра 2014. године са почетком у 17:00 часова у Центру за културу у Бијељини предавање о Хришћанској радости одржао је Његово Преосвештенство г. Атанасије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки.

Долазак Преосвећеног Владике г. Атанасија у Бијељину, односно Епархију зворничко-тузланску, побудио је велико интересовање благочестивих Хришћана како у Бијељини, тако и у цијелој Епархији. Скоро из свих дијелова Епархије пристигли су многобројни свештеници, монаси, монахиње и вјерници, жељни да чују ријечи охрабрења у ове божићнопосне дане и претпразништво Божића. Центар за културу у Бијељини био је препун слушалаца који су са посебном пажњом пратили излагање Преосвећеног Владике Атанасија.

Извор: Епархија Зворничко-тузланска

Пoсjeтa свeштeникa Oснoвним шкoлaмa ,,Joвaн Joвaнoвић-Змaj“ и ,,Свeти Вaсилиje Oстрoшки“ у Tрeбињу

Пoвoдoм прaзникa Свeтoг Oцa Никoлaja, прaзникa Дjeтињци и дoлaзeћих бoжићних и нoвoгoдишњих прaзникa, пaрoси Oснoвних шкoлa ,,Joвaн Joвaнoвић Змaj“ и ,,Свeти Вaсилиje Oстрoшки“, oтaц Никoлa Jaнкoвић и oтaц Aлeксaндaр Илић пoсjeтили су првaчићe и њихoвe учитeљe. Уз срдaчнe спoнтaнe рaзгoвoрe, свeштeници су дjeцу oбрaдoвaли симбoличним пoклoнимa, a зaузврaт били нaгрaђeни нajискрeниjим oсмиjeсимa.

Нaтaшa Ђурић

Освјештање звона у храму св. Георгија у Чваљини

У суботу 20.12.2014. године у храму св. Георгија у Чваљини освјештано је звоно. Звоно је после јако дугог периода поново зазвонило на овоме дивном храму и већ 27.12.2014. је позвало вјерне мјештане на Литургију. Литургију је служио парох љубињски јереј Саша Којовић уз саслуживање јерођакона Марка из ман. Завала.

 

Дjетињци у Манастиру Тврдош

У Манастиру Тврдош Свету Литургију служили су јеромонах Димитрије и јеромонах Арсеније. Велику радост за све присутне,по изласку из цркве, приредили су дјеца и Владика Атанасије, прослављајући празник Дjетињце, уз грају и смијех најмлађих, њихово везивање и откупљивање бомбонама и слаткишима.

Дјетињци у требињском Саборном храму

Данас су у требињском Саборном храму свечано прослављени Дјетињци. Великом броју вјерника, од којих је највише било дјеце, обратио се о.Никола Јанковић и честитао празник. Истакао је да данас славе мала и велика дјеца-одрасли, јер смо сви дјеца Божија и самим тим смо позвани на љубав и радост.

Након Свете Литургије у Епархијском дому су присутни уживали у изложби, којом су се ове године „одријешили“ ученици требињских основних школа. Креативни ручни радови, макете и ликовни радови, које су уз помоћ својих вјероучитеља данас изложили, заслужују сваку похвалу и дивљење. Након „везивања“и „дријешења“, дјеца су се почастила припремљеним слаткишима.

Радујемо се што у нашем граду одрастају добра, вриједна, пристојна и послушна дјеца којима је Бог даровао овакве дивне таленте. Њихови радови су свједочанство њихове љубави за Бога и ближње.Тако су позвали све одрасле да, „ако имају очи да виде и ако имају уши да чују“, пруже им могућност да својим добри примјерима надјачају све лоше примјере, којих на жалост, има.

Данашња скромна изложба ученичких радова обавезује нас, да оваква дјеца требају бити тема наших мисли, разговора, планова о будућности, нашег молитвеног обраћања Богу. Тек тада ће се видјети “колко снаге Хумска земља има“!

Прославу Дјетињаца настављамо и сутра, када ће свештеници о. Никола Јанковић и о. Александар Илић обићи основне школе у својим парохијама: ОШ „Јован Јовановић Змај“ у Бреговима, и ОШ „Св.Василије Острошки“ у Горици. Посјетиће ученике првих разреда који још не уче вјеронауку и благословити их.

Мирјана Зиројевић

Дjетињци у Љубињу

У Љубињу, у недјељу 21. децембра, на празник Дјетињци цркву су красила дјеца. Свету Литургију служио је парох Саша Којовић. Послије Литургије најмлађима су уручени поклони.