Monthly Archives: децембар 2014
150. година храма Св. Спиридона на Кременој
25. 12. 2014. године свечано је прослављена 150 слава храма Светог Спиридона Тримитунтског на Кременој. Посебну радост и благослов имало је ово мало село, јер су Свету Архијерејску Литургију служили преосвећена господа епископ Славонски г. Јован и наш епископ Захумско Херцеговачки и Приморски г. Григорије. Епископима су саслуживали свештеници из наше Епархије. На малом входу руком преосвећеног владике Григорија парох Метковачки јереј Борис Чоловић рукопроизведен је у протопрезвитера. Послије Светог Јеванђеља поучном бесједом вјерницима се обратио владика Јован. Службу Божију уљепшали су гласови хора Свете Анастасије Српске из саборног храма у Требињу. Након литије око храма и ломљења славког колача, присутнима се обратио владика Григорије.
Послије Литургијског славља свештенослужитељи и вјерни народ окупљен из многих крајева наше епархије сабрали су се у парохијски дом гдје је славље натављено трпезом љубави уз пјесму и игру. Овогодишњи кум славе био је о. Борис, а за наредну годину кумство је преузео г. Дражен Кадијевић.
Бесједа Епископа Јована (Ћулибрка)
Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.
Бесједа Епископа Григорија
Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.
Митрополит Амфилохије у посjети Пребиловцима
У петак, 26. децембра, храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима посjетио је митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Митрополита Амфилохија дочекали су игуман манастира Житомислић Данило, архимандрит Лазар и парох чапљински јереј Марко Гојачић. Ова посjета митрополита је од великог значаја за духовно окрепљење народа читаве парохије чапљинске.
ЦО Чапљина
Епархија ЗХиП на православној изложби у Петрограду
На позив организације „Духовно наслеђе“ и директора г.Игора Матвејева, који раде са благословом Митрополита Петровградског г.Варсануфија, старјешина цркве мостарске је са благословом Епископа Григорија представио пројекат обнове Саборне Цркве Свете Тројице у Мостару, као и историју и активности наше Епархије, у сјеверној Руској престоници Петровграду.
За ову прилику отац Радивоје је носио мостарску икону Пресвете Богородице Провозвеститељнице коју је својевремено Свети свештеномученик Митрополит Петар Зимоњић добио од Руске Цркве и поклонио је 1921.године мостарској цркви. Мноштво вјерујућих града Петровграда се од понедељка 15.до недеље 21.децембра поклонило икони дајући своје молитве и прилоге за обнову наше, до темеља порушене, Саборне Цркве у Мостару која се тренутно обнавља.
Отац Радивоје Круљ и јерођакон Владимир Палибрк су одржали и предавање о нашој Епархији и Православној Цркви у БиХ у СКК Петровград. Предавање је протекло у доброј атмосфери и пријатном разговору са присутним слушаоцима.
У петак, 19.децембра, на празник Светог Николаја Мирликијског, а на позив професорице г-ђе Драгане Дракулић – Пријма, отац Радивоје је заједно са јерођаконом Владимиром и двојицом наших студената Духовне Академије посјетио Филолошки факултет Петровградског Универзитета. Студенти са свих одсјека славистике су припремили божићни програм, а послије програма отац Радивоје је посјетио и благословио катедру српског језика разговарајући са студентима и професорицом Драганом.
Приликом своје посјете Петровграду отац Радивоје се сусрео са Архиепископом Амвросијем, секретаром Митрополита Варсанфија оцем Никитом, представницима Лењинградске Губерније и Града Петровграда и многим православним вјерницима. Нарочито је био дирљив сусрет и разговор у Цркви Светог Јована Кроштанског са оцем Михајилом Подолејем и његовом паством у недјељу 21.децембра послије Свете Литургије.
Такође је отац Радивоје гостовао на Телевизији Московске Патријаршије ТВ СОЈУЗ у емисији „Разговор са свештеником“ коју води ђакон Михаило Кудрјавцев.
Понедјељак и уторак 22. и 23.децембар су били резервисани за обилазак светиња и знамења Петровграда на челу са домаћином, сестром Ирином Астапенковом и њеним сином Артемијем, који су цијело вријеме изложбе помагали нашим свештенослужитељима.
СПЦО Мостар
ОАЗА ТРЕШАЊА И СЈЕЋАЊА – У Жељуши крај Мостара, гдје опет звоне православна звона
Иако житеља нема ни упола као прије рата, ово је највеће српско повратничко село у долини Неретве. Призвани жељом, први Срби у Жељушу су се вратили 1998. Прије више од десет година поново је подигнута Црква Христовог Вазнесења (из 1865), обновљени су Светосавски дом и свештенички стан. Није лако и много тога није као што је било, но људи су овдје и даље ведри и дуговјеки. Нису заборавили да се смију и да саборују, да се помажу и сјећању. А док памте, дотле јесу, беху и биће.
Пише: Александра Глишић
Десет километара од Мостара је село Жељуша, сјеверни чувар родног града пјесника Алексе Шантића и најбројније српско повратничко насеље у долини Неретве. Налази се на магистралном путу од Сарајева према Мостару и ко год наилази са те стране мора проћи кроз Жељушу.
Као и другдје у мостарској општини, још су овдје видљиви трагови рата. Куће запаљене деведесетих ни до данас нису обновљене. Улазећи у село видимо да су нека дворишта уређена и да људи ту живе, док друга јасно поручују да су већ годинама напуштена. Према попису из 1991, овдје су живјела 853 становника, а Срби су чинили 94 одсто популације. Први резултати пописа из 2013. показали су да Жељуша данас има 478 становника. Поред Срба, сада су ту и Бошњаци, углавном досељеници из источне Херцеговине.
Оне који дођу у овај кутак Херцеговине крајолик ће, нема сумње, освојити мирисима, бојама и звуцима природе. А људи, и поред свих недаћа које су их снашле у посљедње двије деценије, не губе ведрину и смисао за хумор, карактеристичан за ово поднебље. Први Срби у Жељушу су се вратили 1998. Неки су долазили и са других континената да обиђу старо огњиште. Село има прича колико и кућа, па и више, али није имало таблу са натписом Жељуша. Пензионисани архитекта Светозар Бојанић одлучио је да исправи тај пропуст локалне или градске власти. Израдио је таблу са натписом Жељуша и поставио је на магистрални пут. Архитекта Светозар Бојанић припада лози чије је досељавање у ово село било веома необично. Први Бојанић, Ристо, у Жељушу је стигао у корпи од прућа, у којој га је мајка донијела са оне стране Неретве, када се послије смрти мужа овдје поново удала. Ристо је имао бројно потомство, које сада живи на готово свим континентима. Неколико их је и у Жељуши. Иако је од доласка родоначелника прошло више вијекова, прича је и даље жива у сјећањима потомака.
Кад уђете у село, дочекаће вас право биљно царство. Трешње, смокве, кајсије, бадеми, кадуља (жалфија), рузмарин, ловор, лаванда… У мају и јуну Жељушу красе трешње, а у септембру и октобру нарови. (Од људи овдје никада нећете чути израз нар, за њих су то искључиво шипци, што је скраћено од морски шипци.) Одувијек се воће из Жељуше могло наћи на малим тезгама поред магистралног пута. Данас се смањио број оних који продају, али квалитет понуде је исти. Жељушке трешње куповале су и музичке звијезде из бивше Југославије. Старији се и данас сјећају анегдоте из седамдесетих. Здравко Чолић имао је наступ у Мостару, па је заједно са возачем свратио да купи трешње. За тезгом је била Мара Бојанић, поприлично уморна од топлог и дугог радног дана. Када је популарни пјевач упитао има ли неког млађег да је одмијени, вагајући воће одговорила је да има кћерку која је отишла на концерт Здравка Чолића. Тек када је пјевач са осмијехом упитао да ли зна ко је он, Мара је схватила коме је продала трешње.
ПРОМЈЕНЕ, СПОЉА И ИЗНУТРА
Многе приче сачуване су од заборава. Жељушани нам се пожалише да им више од материјалног благостања недостају некадашња комшијска дружења и разговори.
– У посљедње вријеме све се мање састајемо и сједимо испред кућа. Сви су у некој журби, народ се отуђио – прича Дејан, који и сам продаје воће.
Народ се још увијек окупља у цркви и око ње, за велике хришћанске празнике и на недјељним литургијама. Храм Вазнесења Христовог, саграђен 1865, био је запаљен у рату деведесетих, али има више од десет година како је одржана прва послијератна прослава Бадње вечери. Данима послије причало се како су коначно и испред овог храма запаљени бадњаци и заорила се пјесма, уз присуство бројних младих људи, што је најважније. Прилозима мјештана и уз помоћ Епархије захумско-херцеговачке и приморске, храм је послије рата подигнут из пепела, а обновљен је и Светосавски дом са свештеничким станом. Храм и гробље смјештени су такође на магистралном путу М17 и добар су оријентир свима који први пут долазе у Жељушу. На недјељном богослужењу видимо, с радошћу, пун храм и доста младих.
Међу повратницима су Радовићи, Драгићи, Рајковићи, Дабићи… Свака од ових породица нашла је свој начин за опстанак, али све их веже иста прича: крајем деведесетих вратили су се на згаришта. Послије петнаестак година уредили су своја имања, али нису могли утицати на рушевине које бивше комшије нису обновиле. Оне су ту као неки тужни подсјетник. Најстарији становници Жељуше имају више од 90 година и свједоче да за дуг живот нису неопходна сва благостања овог свијета. Они су преживјели два рата и безброј личних и колективних недаћа, па се још усправно крећу кроз село. Једна старица, коју затичемо како у дворишту завршава неке послове, граби ка свом стотом рођендану. Можда се заиста рецепт дуговјечности крије у дивљем нару који расте свуда по Жељуши. Или, како то стручњаци тврде посљедњих година, у купусу раштики који овдје расте у свакој башти. Мјештани нам се похвалише да их је овог љета киша одлично послужила, па је поврће боље него за дугих суша, на које су већ навикли.
Недостатак воде овдје је велики проблем, јер је дио села још без водовода. Подручје је иначе сушно, па свака кућа има и сопствену чатрњу, велики резервоар за воду, грађен кад и кућа и узидан у земљу. У чатрњу се слијева кишница, која се и пије. Неке куће имају и бунаре, односно пронађене изворе воде. Ипак, сушно љето и данас је као клетва за ове људе.
САБОР ДРУЖЕЊА И УСПОМЕНА
Мада ни једно од околних мјеста не носи то име, цијела шира област око Жељуше у народу се назива Бијело Поље. Да би се очували памћење и успомене, од јула прошле године овдје се организује „Сабор Бјелопољаца“. Слоган окупљања је: „Стари да се виде, средњи да се не забораве, најмлађи да се упознају“. Најављено је да ће се састајати сваке године, прве недјеље послије Петровдана. Иницијативу је покренуо пјесник Новица Телебак Тени. Иако већ годинама живи и ствара у Требињу, одлучио је да окупи Бјелопољце на овој манифестацији. Пошто је окупљање у вријеме годишњих одмора, бројни људи расељени из ових крајева радо се појаве на Сабору. Да би видјели драге људе, прошетали стазама дјетињства, чули завичајне пјесме.
Ипак, многи пријератни становници Жељуше нису се вратили, неки сигурно никада и неће. Долазе повремено. Завиде онима што су се вратили, због „неких ствари којих у Канади или Норвешкој нема“. А ови што их овдје дочекују, уморни од борбе са свакодневним бригама, радо би се мијењали са њима. Сви заједно воле Жељушу, иако кажу да ова садашња нема много тога што је имала она стара. И једне и друге гане стара пјесма: „Питају ме одакле си роде? Из Жељуше, са Неретве воде…“
Извор: „Српска национална ревија“
http://issuu.com/sasa011/docs/srpska_-_broj_7_-_srpski_-_niska_re
Посјета Патријарха Иринеја Митрополији Дабробосанској
Његова светост патријарх српски господин Иринеј посјетио је 20. и 21. децембра Митрополију дабробосанску, током које је у Сокоцу служио Свету архијерејску литургију и митрополиту дабробосанском господину Николају уручио орден Светог краља Милутина.
Патријарха српског је у храму Светог пророка Илије у Сокоцу – Романијској Лазарици, у суботу 20. децембра, дочекао велики број вјерника, међу којима је било највише младих, те свештенство и монаштво Митрополије дабробосанске, које је предводио њихов архипастир митрополит дабробосански Николај, а дочеку су присуствовали и епископи сремски Василије, банатски Никанор и захумско-херцеговачки Григорије.
На доксологији служеној у соколачком храму, Његову светост поздравио је епископ захумско-херцеговачки Григорије, који обавља и дужност замјеника митрополита дабробосанског Николаја, пожељевши патријарху добродошлицу и позвавши га да окупљени народ поучи јеванђелским ријечима и благослови светосавским благословом.
Патријарх Иринеј је у својој бесједи изразио радост што је имао прилику да посјети Соколац, митрополита Николаја и сусретне се са православним народом на Романији.
Српски патријарх рекао је да је српски народ данас поносан на светосавску културу и историју, која га је уздигла и подигла у ред културних народа са поријеклом, прецима и који се труди да оправда својим животом историју и славну прошлост.
„Ми смо своји, наше сродство је дубоко крвно, освећено вјером и светим хришћанским обичајима, што нас чини народом и то нам даје пуно права да се боримо за своје име, језик и вјеру“, рекао је патријарх у бесједи.
Он је рекао да је српски народ који је избјегао из Сарајева, почео нови живот на овим просторима, што им је омогућило да наставе да живе гдје је овај народ живио вијековима, имао своју историју и културу.
Патријарх је истакао да су се и наши преци, баш као и овај народ, борили да опстану на овим просторима као што се читава Србија борила да опстане на вјетрометини балканској и опстала је, јер је имала дубоке вјерске, духовне и моралне корјене.
Патријарх је позвао српски народ да се држи свете вјере православне, српских дивних обичаја, ћирилице – светосавског писма којим су писали историју. Он је посебно изразио радост због великог броја дјеце и младих у храму.
„Драго ми је што видим велики број дјечице у овом храму. Она су наша будућност, она су понос својих родитеља, али и понос своје Цркве, јер Црква у њима види будућност, наставак свете традиције, наше историје и наше културе,“ рекао је Његова светост патријарх српски господин Иринеј.
У име најмлађих Сокочана, патријарха је пјесмом добродошлице поздравила Милица Маловић из Установе за предшколско васпитање и образовање Соколац и уручила му пригодан дар.
Његова светост је након доксологије посјетио Духовни центар Романијске Лазарице, гдје се сусрео са малишанима из Установе за предшколско васпитање и образовање, Основне школе „Соколац“ и члановима Удружења за помоћ лицима са посебним потребама „Подршка“, који учествују у никољданским радионицама.
Другог дана посјете, у недјељу 21. децембра, Његова светост патријарх српски господин Иринеј служио је у храму Светог пророка Илије Свету архијерејску литургију, уз саслужење епископâ сремског Василија, банатског Никанора, захумско-херцеговачког Григорија, бихаћко-петровачког Атанасија, десет свештеника и четири ђакона.
Светој литургији је присуствовао митрополит дабробосански Николај, те бројни свештеници и монаси, као и велики број вјерног народа с подручја Сарајевско-романијске регије. На литургији је одговарао хор „Слога“ под диригентским вођством мр Стефана Мојсиловића.
У својој бесједи, Његова светост патријарх српски Иринеј позвао је вјернике да долазе у свете храмови јер су они најкориснији за спасење душе човјека. Патријарх Иринеј је истакао да Господ жели, а Црква позива на окупљање на заједничку молитву у дому Божијем.
„Господ прима и наше појединачне молитве, не само у храму већ ма гдје се налазили. Када се Богу обратимо јавно или тајно Господ чује наше молитве и по својој љубави и доброти их испуњава. Али, Господу је најмилије и за наше душе најкорисније када се нађемо у светим храмовима“, рекао је српски патријарх у бесједи.
Према његовим ријечима, Бог је дао снагу, моћ и благодат хришћанима да својом љубављу могу да се боре против зла „које је присутно и у нама и у читавом свијету“.
Патријарх је подсјетио на ријечи Светог апостола Јована да овај свијет лежи у злу, али да је Бог дао благодат и снагу да се против зла боримо на божански, јеванђељски начин како су то показали свети апостоли и многобројни свети мученици Христови.
Уручујући орден Светог краља Милутина митрополиту дабробосанском Николају, патријарх Иринеј је рекао да је он симбол љубави и захвалности за све што је митрополит учинио у животу. Орден Светог краља Милутина Српска православна црква је додијелила митрополиту Николају за његов дјелотворни, плодоносни четрдесетогодишњи архипастирски рад на пољу црквене мисије и просвјете, као и на пољу градитељства и обнове светиња и богословских установа наше Цркве. Патријарх Иринеј је истакао да га радује што му је пружена прилика да испоштује одлуку Светог архијерејског синода и уручи признање митрополиту Николају.
„Од првог дана његове службе у нашој Цркви прихватао се велике дужности и све што му је црква повјеравала обављао је на најбољи начин“, истакао је патријарх Иринеј. Патријарх је у бесједи подсјетио на све што је до сада митроплит Николај учинио за Српску православну цркву.
„Још као професор Богословије био је душа Богословије и свих наших богослова. Када је отворена Богословија у Крки отац Николај је све што му је Бог дао ставио у службу школе, ученика, своје цркве и то је обавио на најбољи начин“, рекао је српски патријарх. Према његовим ријечима, у Аустралији је, када је изабран да буде епископ у тој далекој земљи, све приводио најбољем путу и циљу, а као далматински епископ учинио је најбоље што је могао у том времену.
„И овде је као митрополит урадио све на најбољи начин, славу Божију и на добро и радост своје Цркве и свог народа. Све то имајући у виду, Црква му је осим других одликовања, додијелила и овај орден“, рекао је патријарх Иринеј. Патријарх је подсјетио присутне да је краљ Милутин, који је подигао и обновио највише цркава и оставио добра дјела у то вријеме, добар примјер свима.
„Његов примјер слиједио је митрополит Николај, љубећи свој народ и Цркву, а Господа изнад и прије свега. Као симбол захвалности, Црква је додијелила ово високо одликовање са жељом да дуго поживи и дуго слави Господа, на радост Божију и добро и радост народа“, нагласио је Његова светост.
Митрополит Николај захвалио је за одликовање, 23. које су му додијелиле Црква и државне институције.
Његова светост посјетио је Војничко спомен-гробље „Мали Зејтинлик“ у Сокоцу, гдје је у храму Свете Петке служио помен за погинуле српске борце у Одбрамбено-отаџбинском рату.
„Нека Господ за превелику жртву њихову да оно што дарова онима који животе положише за Господа. Нека им је вјечни помен и вјечнаја памјат. На нама је да се сјећамо, да не заборавимо њихове жртве, њихово страдање. Они нису животе своје дали да би освајали туђе земље и туђе народе, већ су се жртвовали за одбрану свог народа и своје отаџбине,“ рекао је патријарх Иринеј након помена.
Данашњим духовним свечаностима у Сокоцу присуствовао је велики број званица, међу којима је био амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић, градоначелник Града Источно Сарајево Ненад Самарџија, представници општина Града Источно Сарајево и други гости.
У духовном програму, током трпезе љубави у Духовном центру у Сокоцу, учествовали су Етно група „Кимвал“ из Фоче и народни гуслар свештеник Миљан Рађеновић.
Извор: Митрополија Дабробосанска
Умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) одржао предавање у Центру за културу у Бијељини
У склопу Божићног циклуса предавања организованог од стране Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске, 21. децембра 2014. године са почетком у 17:00 часова у Центру за културу у Бијељини предавање о Хришћанској радости одржао је Његово Преосвештенство г. Атанасије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки.
Долазак Преосвећеног Владике г. Атанасија у Бијељину, односно Епархију зворничко-тузланску, побудио је велико интересовање благочестивих Хришћана како у Бијељини, тако и у цијелој Епархији. Скоро из свих дијелова Епархије пристигли су многобројни свештеници, монаси, монахиње и вјерници, жељни да чују ријечи охрабрења у ове божићнопосне дане и претпразништво Божића. Центар за културу у Бијељини био је препун слушалаца који су са посебном пажњом пратили излагање Преосвећеног Владике Атанасија.
Извор: Епархија Зворничко-тузланска
Пoсjeтa свeштeникa Oснoвним шкoлaмa ,,Joвaн Joвaнoвић-Змaj“ и ,,Свeти Вaсилиje Oстрoшки“ у Tрeбињу
Пoвoдoм прaзникa Свeтoг Oцa Никoлaja, прaзникa Дjeтињци и дoлaзeћих бoжићних и нoвoгoдишњих прaзникa, пaрoси Oснoвних шкoлa ,,Joвaн Joвaнoвић Змaj“ и ,,Свeти Вaсилиje Oстрoшки“, oтaц Никoлa Jaнкoвић и oтaц Aлeксaндaр Илић пoсjeтили су првaчићe и њихoвe учитeљe. Уз срдaчнe спoнтaнe рaзгoвoрe, свeштeници су дjeцу oбрaдoвaли симбoличним пoклoнимa, a зaузврaт били нaгрaђeни нajискрeниjим oсмиjeсимa.
Нaтaшa Ђурић
Освјештање звона у храму св. Георгија у Чваљини
У суботу 20.12.2014. године у храму св. Георгија у Чваљини освјештано је звоно. Звоно је после јако дугог периода поново зазвонило на овоме дивном храму и већ 27.12.2014. је позвало вјерне мјештане на Литургију. Литургију је служио парох љубињски јереј Саша Којовић уз саслуживање јерођакона Марка из ман. Завала.
Дјетињци у требињском Саборном храму
Данас су у требињском Саборном храму свечано прослављени Дјетињци. Великом броју вјерника, од којих је највише било дјеце, обратио се о.Никола Јанковић и честитао празник. Истакао је да данас славе мала и велика дјеца-одрасли, јер смо сви дјеца Божија и самим тим смо позвани на љубав и радост.
Након Свете Литургије у Епархијском дому су присутни уживали у изложби, којом су се ове године „одријешили“ ученици требињских основних школа. Креативни ручни радови, макете и ликовни радови, које су уз помоћ својих вјероучитеља данас изложили, заслужују сваку похвалу и дивљење. Након „везивања“и „дријешења“, дјеца су се почастила припремљеним слаткишима.
Радујемо се што у нашем граду одрастају добра, вриједна, пристојна и послушна дјеца којима је Бог даровао овакве дивне таленте. Њихови радови су свједочанство њихове љубави за Бога и ближње.Тако су позвали све одрасле да, „ако имају очи да виде и ако имају уши да чују“, пруже им могућност да својим добри примјерима надјачају све лоше примјере, којих на жалост, има.
Данашња скромна изложба ученичких радова обавезује нас, да оваква дјеца требају бити тема наших мисли, разговора, планова о будућности, нашег молитвеног обраћања Богу. Тек тада ће се видјети “колко снаге Хумска земља има“!
Прославу Дјетињаца настављамо и сутра, када ће свештеници о. Никола Јанковић и о. Александар Илић обићи основне школе у својим парохијама: ОШ „Јован Јовановић Змај“ у Бреговима, и ОШ „Св.Василије Острошки“ у Горици. Посјетиће ученике првих разреда који још не уче вјеронауку и благословити их.
Мирјана Зиројевић