Monthly Archives: јун 2017

Слава православне цркве у Равном

Данашњи празник Силаска Светог духа на апостоле – Тројичин дан, слава је православне цркве у мјесту Равно, ФБиХ. Као и протеклих година, Срби из Равног са својом родбином и пријатељима из Требиња и других градова, сабрали су се око своје цркве да у радости прославе овај велики празник. Тако је било и данас. Свету литургију служио је парох Милош Ловрић, уз саслужење монаха оближњег манастира Ваведења пресвете Богородице у Завали. Послије свете литургије, домаћини су припремили трпезу љубави за све присутне. Присутне су поздравили парох Милош Ловрић, док је испред мјештана добродошлицу пожелио Мирко Краљ. Светој литургији уз више десетина мјештана, њихове родбине и пријатеља, присуствовао је и градоначелник Требиња Лука Петровић, који је Србе – мјештане Равног охрабрио да наставе повратак на своја вишевјековна огњишта, и обећао да ће и град Требиње убудуће помоћи Србима повратницима на простору општине Равно. Уз градоначелника, на данашњој слави храма присуствовало је руководство и више чланова српских удружења „Просвјета“ и „Ћирилица“ из Требиња и Равног.

Српско – православна црква Свете Тројице, на иницијативу Срба са простора општине Равно, проглашена је ове године, од стране „Комисије за очување националних споменика БиХ“ – националним спомеником БиХ. Ова црква обновљена је 1897. године, на темељима старије цркве. Црква није рушена у последњем, као ни у Другом свјетском рату. Ипак, из сваке српске породице одведено је више људи и жена у логор Јасеновац, на самом крају рата 1944. године. У Равном, као старосједиоци живјело је раније неколико породица Краљ и Салата, који данас долазе повремено и послије обнове своје цркве намјеравају да обнове и своја огњишта, која су опљачкана, запаљена и уништена у задњем рату. Црква Свете Тројице обновљена је и 2004. године „прилозима Срба из Америке и Отаџбине“

Насеље Равно, до потписивања Дејтонског споразума било је саставни дио општине Требиње. Послије Дејтонског мировног споразума, и на простору више десетина српских села, које је окупирала хрватска војска 1992. године у агресији на општину Требиње, формира се нова општина – општина Равно. Требиње је тиме остало без трећине своје предратне територије, на којој су живјели, већином Срби, на простору пребогатим културно историјским споменицима Српског народа.

Милан Путица

„Мала олимпијада“ вртића Света Евгенија-царица Милица

И ове године у сусрет празнику силаска Светог Духа на апостоле, наш вртић је организовао шеснаесту по реду спортску манифестацију „Малу олимпијаду“. У различитим спортским дисциплинама дјеца су показала вјештине које су их васпитачице са љубављу поучавале. Дјечији осмјеси, радост родитеља су најбоља похвала њиховом раду. Ова свечана спортска манифестација је уједно организована и у част наших предшколаца који ове године полазе у први разред.
Кроз различите игре дјеца се уче и васпитавају да живе и дјелују у заједници којој доприносе личним залагањем и трудом уз развијен осјећај љубави и пажње једних према другима.
На крају олимпијаде која је прошла у изузетно узбудљивом такмичарском и фер духу малишанима су подјељене медаље и слатки пакетићи.

Бесједа Еп. Григорија у Слату

Владика Григорије: Слато је чудесно мјесто божанске љепоте

Црква светог цара Констанстина и царице Јелене у Слату код Невесиња прославила је данас крсну славу и обиљежила  јубилеј 80 година постојања. Тим поводом у Слату је одржан и велики народни сабор који је окупио око 500 вјерника и гостију из Невесиња и других источно-херцеговачких  општина.

Свету литургију служио је владика Григорије уз саслужење свештенства Епархије. Након свечане литије преломљен је славски колач уз здравице домаћина и гостију

У пригодној бесједи владика Григорије је  рекао да је Слато са својим храмом чудесно мјесто божанске љепоте. Позвао је вјернике да  буду јединствен и покажу  бригу за ближњега указујући да  су  и наши преци у овим планинама опстали вјерујући у Бога и ширећи хришћанску љубав.

– Вријеме цара Константиона и других владара који су бранили хришћанство је прошло и сада ћемо себи најбоље помоћи тако што ћемо урадити добро дјело за ближњега, комшију и пријатеља – поручио је Григорије.

Захвљујући се свим људима који су допринијели да саборовање протекне у лијепој атмосфери и хришћанском духу начелник општине Миленко  Авдаловић  изразио је задовољство и срећу што и данас вјерници у овај свети храм долазе са истом љубављу као и прије осам деценија када су га са пуно зноја и одрицања сазидали.

– Ова наша црква је издржала све изазове, два свјетска рата, планинске вјетрове и сњегове, мирис барута и јеку топова – истакао је Авдаловић поручивши да се нада да ће у будућности за овај храм бити везани само радосни догађаји.

У културно-умјетничком програму наступили су чланови фолклорне секције КУД-а „Невесиње“. Етно група „Симонида“ и народни гуслар Љубан Дука.

Прије богослужења у Слату код спомен обиљежја у Дрежњу положено је цвијеће у знак сјећања на страдалнике из Другог свјетског рата који су се први у поробљеној Европи супроставили фашистичкој сили.

Црква Светог цара Константина и царице Јелене духовно је средиште српског живља из Слата, Дрежња, Грабовице, Жуновине и Шипачна пуних осам деценија. Низале су се генерације, једни остајали, а други трагајући за бољим животим одлазили, али је остала заједничка љубав према светом храму и завичају.

Овај крај патриотски опредијељених људи, уосталом није ни могао дати другачије промишљање него вјеру у божију љубав и хришћанске врлине.Своје опредјељење за слободу и правду показивали су у свим отаџбинским ратовима у којима су поднијели велику жртву.

Овај Свети храм све године постојања није само био духовна вертикала  која је вјернике повезивала с Богом него и мјесто гдје су чувани традиција и обичаји. Вјероватно ни славни преци који су градили овај храм нису ни слутили да ће се и толико година послије овдје играти и пјевати.

Бесједа Еп. Григорија

Слава у селу Локве

На празник светих Царева Константина и Јелене служена је Литургија у селу Локве и прослављена је слава Цркве . Литургију су служили јереј Марко Гојачић парох чапљински и јереј Бранимир Боровчанин надлежни парох. После службе вјерном народу се пригодном бесједом обратио о. Марко и честитао славу. После обреда ломљења славског колача мјештани су припремили богату трпезу љубави гдје су сви ручали. Дружење уз пјесму је трајало до поподневних часова.

Љубомир Симовић о књизи „Преко прага“ владике Григорија

Наслов књиге владике Григорија, „Преко прага“, указује нам на одлуку младог човека да се, прелазећи преко прага родне куће, отисне у свет, да га упозна, и да у њему потражи своје место. И, ако буде имао среће и снаге, да у њему открије и испуни и своје послање.

Ова књига није плод списатељске имагинацизе: она је документ и лично сведочанство о ономе што је у том свету овај писац видео и доживео, али у којој је забележио и драматична сведочења која су му други људи, као сапутнику, пријатељу или исповеднику, током година поверавали. Тако су се све те приче стопиле у јединствену и драматичну слику судбине народа који живи на тлу Херцеговине.

Нажалост, судбина тог народа не може се написати без онога што у њој заузима централно место: без рата. Боље да сам рекао: без ратова. Јер сви ти ратови који су се димили широм ове земље указују нам се као један исти рат, са истим поводима и мотивима, са истим мржњама и зверствима, и са истим трагичним резултатом. Сваки нови рат као да је наставак претходног. Као да у новом рату сви виде прилику да поврате оно што су изгубили, или да добију оно што су се надали да ће добити, а нису добили, у претходном. Осим тога, чак и онда када су „светски“, код нас су сви ратови у исто време, неизоставно, и верски и грађански, а кад ово кажем не могу а да се не сетим Елиота, који се, на основу свог британског искуства, питао „да ли се иједан озбиљан грађански рат икада заврши“, што, са нашим балканским искуством, добија нове и убедљивије потврде. „Давне мржње нису заборављене, само су чекале свој час“, каже Јован Христић у Три ратне песме. А тај час је куцнуо у последњој деценији прошлог века, чему владика у овој књизи посвећује највећу пажњу.

Сећајући се Првог и Другог светског рата – а то сећање почиње од погрома Срба у Херцеговини после Сарајевског атентата – владика пише: „Злочинства су настављена и у овом последњем рату“ – реч је о ратовима деведесетих година – „тако да у Горњем Храсну нема више ни цркве, ни школе, ни народа. Гробница пострадалих у Другом свјетском рату је минирана 1992. године. Којим год путем да кренете кроз овај крај, једва ћете срести човјека било које вјере или нације.“

Сви су губитници, чак и онда кад су убеђени да су однели победу.

Ово поразно сазнање постаје још поразније када се упознамо са појединачним судбинама ових људи. Како они трпе зло које их сналази, како се с њим носе, да ли их оно претвара у звери које се од зла бране још већим злом, или оно у њима, напротив, буди човечност којом се злу опиру и савлађују га? О овој књизи не могу да говорим а да не укажем на судбине људи који се у њој појављују – не само на Нићифора Дучића или Петра Зимоњића, чија су нам имена и дела позната – него и имена која нигде осим у овој књизи нећемо наћи, а чије судбине заслужују да их памтимо: имена Шабана Елезовића и Муја Галешића, име свештеника Илије из неког села на обали Борачког језера, или Сакиба, који је учествовао у паљењу Старе цркве у Мостару, а који се после рата запалио испред хрватске амбасаде у Сарајеву.

Најважније сазнање до којег писац у овој књизи долази је сазнање да и у другим народима има добрих и племенитих људи, а да и међу нама има зликоваца. Та истина би се могла допунити и речима патријарха Павла, које владика наводи у тексту под насловом Сакиб: „Немојмо тражити узроке наше несреће само у другоме.“

А да ми радимо управо то, да узроке наше несреће не тражимо у себи, него искључиво у другима, можемо видети ових дана, кад су новине пуне претњи које нам стижу из Приштине – да ће Албанци узети трећину Србије, да ће ући у Ниш – о чему се звони на сва звона. У исто време, у самом Београду смо могли чути нешто много опасније и злокобније: мислим на непријатељско скандирање којим су навијачи „Партизана“ дочекали навијаче „Војводине“, о чему нико није процедио ни „а“.

Стих којим је Лаза Костић, у јануару 1902, завршио свој Пролог за „Горски вијенац“ – „Најцрњи враг је Србин себи сам“ – могао би неко од нас написати и данас, 29. маја 2017. године.

Представљајући ову књигу владике Григорија, могао сам данас говорити о неким лепим лирским пасажима који се у њој могу наћи, на пример о томе како је овај писац, као дечак, доживљавао возове, лопту или море. Могао сам говорити о његовим сусретима са зидинама и сенкама наших манастира, Житомислића, Острога, Завале или Тврдоша. Могао сам говорити о лепом српском језику којим је ова књига написана. Учинило ми се, међутим, важнијим да говорим о злу кроз које смо пролазили, а у коме, бојим се, ништа нисмо научили. И не само да ништа нисмо научили, него смо заборавили и оно мало што смо можда некада знали. Као да нисмо имали Доситеја, Стерију, Његоша, Лазу Костића, Исидору Секулић, Иву Андрића, као да нисмо имали Јована Цвијића, Милутина Миланковића, Слободана Јовановића… данас имамо патриоте чија је навијачка страст јача од националне свести.

Борбу против слепила и незнања, које се шири, и које прети да поништи све вредности, могли бисмо почети читањем ове књиге. Она нас враћа на почетак, на питање односа према добру и злу. Као резиме ове књиге читам следеће редове које исписује владика Григорије: „Знам, многи ће рећи: шта је један примјер људскости у односу на толика нечовјештва, клања и убијања“, и који своју књигу испуњава примерима те људскости, верујући „да мала свјетиљка велики мрак претвори у ништавило“, и да „зло дође и прође, а добро се добрим враћа“.

Иако нисам сигуран да је увек тако, лепо је то чути, и неопходно је у то веровати.

(Изговорено на промоцији књиге „Преко прага“ у крипти Храма Светог Саве, 29. маја 2017. године).

извор:http://www.laguna.rs