Епархија ЗХиП је ове године била домаћин и организатор теолошког скупа „Православно-католичке радне групе Св. Иринеј Лионски“, која се већ 16- ту годину за редом састаје сваке године у другој епархији неке православне односно римокатоличке цркве, да би расправљала о темама од значаја за обе цркве.

Након три радна дана у Требињу „Радна група Св. Иринеј Лионски“ је била у посјети Дубровнику, гдје им је домаћин био дубровачки бискуп Мате Узинић, који их је након прочитаног Јеванђеља на миси поздравио пригодном бесједом коју преносимо у цијелости.

Бесједа дубровачког бискупа Мате Узинића (пдф)

Овогодишњи скуп у Требињу завршио се у недељу у саборном храму Преображења Господњег Св. литургијом, на којој су саслуживали и православни клирици чланови ове групе.

„Најрадије бих вас све загрлио и најрадије бих вас све прозвао по имену…” цитат је из једног од ранијих обраћања епископа Григорија, данас диселдорфског и њемачког, а којим је почела синошња свечана академија у част двадесетогодишњице његове епископске сужбе, од чега је деветнаест година провео као херцеговачки епископ. Највећа дворана Требиња, у требињском Културном центру, била је исувише мала да би примила све оне из овог града, Херцеговине и из разних других крајева, који су присуствовали овом догађају.

Током програма, вођеног од стране Тамаре Рајковић и ђакона Бранислава Рајковића, направљен је осврт на пет главних сегмената дјеловања епископа Григорија у протекле двије деценије. О градитељству, међурелигијским односима, списатељству, богословљу и епископству епископа Григорија, током вечери, говорили су: протопрезвитер ставрофор Дражен Тупањанин, фра Ико Скоко, Данијела Јелић, проф. др Богољуб Шијаковић и епископ Атанасије.

Програм су употпуниле и уљепшале чланице Хора  „Света Анастасија”, са својом хороначалницом Бранком Јанковић, као и фото-видео прилози монаха Теофила, протагонисте новог пројекта наше Епархије, под називом „Видеослов”. 

фото: Јован Видаковић

У препуном Владичанском двору у Мостару 10. октобра 2019. је одржана прва промоција књиге „Гледајмо се у очи“ Његовог преосвештенства епископа диселдорфског и цијеле Њемачке Григорија, која је његова својеврсна аутобиографија.

Промоција је одржана у оквиру 100. „Шантићевих вечери поезије“, а владика Григорије је рекао да је књига изашла петнаест дана раније да би се нашла на овој манифестацији јер је у једну руку и посвећена Шантићу, који је симбол Мостара.

„Ова књига је у славу Шантића, а Шантићева слава је да будемо људи, пажљиви и пјесници, односно да пустимо да Бог у нама дише“, истакао је владика Григорије.
Његово преосвештенство је нагласио да је Мостар за њега и даље најдубљи и најтоплији град, најотменији, најгоспотственији град у бившој Југославији.

„Тамо гђе сада јесам имате стални осјећај да ту постоји држава, а када дођете у Мостар имате апсолутни осјећај да држава не постоји и онда не можете да се начудите како уопште ствари функционишу“, рекао је владика Григорије.

Владика је рекао да је из књиге избацио цијело поглавље које је било посвећено Херцеговини зато што је имао утисак да не може то тако на брзину да обухвати.
„Имам жељу да то једнога дана буде сама једна књига о Херцеговини. Ту су текстови о Шантићу, Андрићев поглед на Херцеговину, моје виђење Херцеговине“, рекао је владика Григорије и додао да је захтјевно писати о Херцеговини која је у једном смислу мала, а у другом огромна.

Потпредсједник Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да у књизи владике Григорија има много Херцеговине, те да баш зато у предговору професор Љубомир Симовић каже „Херцеговина је била његова школа“.

„У овој књизи владика Григорије даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са блаженопочившим патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ – о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…“, каже она.

Данијела Јелић са Филозофског факултета у Бањалуци рекла је да у првом дијелу књиге, у којој је интервју са владиком Григоријем, може да се ишчита јака порука, чак и о томе како би БиХ требало да буде уређена.

Она сматра да поглавље бесједа има неку врсту савремених јеванђеоских порука које врло јасно кореспондирају са временом у којем живимо.

Пјесник Ђорђе Сладоје рекао је да наслов књиге „Гледајмо се у очи“ говори за себе јер су очи огледало душе и огледало свијета.

Осим великог интервјуа на почетку књиге ту су и „Путокази“, односно колумне владике Григорија које је писао посљедњих година, али и неке од бесједа попут оне из Мркоњића у којој владика каже „Пола срца ми остаје у Херцеговини – вратићу се у њу да умрем“.

Један дио књиге су „Знакови“ – изјаве владике Григорија, а посљедње поглавље под насловом „Огледало“ доноси записе неких пријатеља о њему.

Извор: topportal.info

   Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?

   Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…

   Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.

   Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  

   Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.

Канцеларија Епископа ЗХиП

Служењем парастоса за борце погинуле у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату код Споменика браниоцима Требиња, почело је обиљежавање 28 година од почетка ратних дејстава на подручју града, након чега је освештана новоизграђена Спомен-соба.

Парастосу, који је служио Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, присуствовао је, између осталих, и предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић.

У оквиру програма обиљежавања, у Галерији требињског Културног центра у 11.00 часова биће отворене двије изложбе.

Изложбу Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица „Опомена о страдању Срба од 1991. до 1995.“ организује Удружење ђеце погинулих бораца „Насљеђе“.

Црквена општина Требиње организује изложбу сестринства Манастира Светог Јована Крститеља из Јасеновца „Свети новомученици јасеновачки у свјетлости васкрсења“.

Извор: СРНА