Monthly Archives: април 2020

„Добротвор“ уручио донацију Ковид болници у Мостару, карантину у Требињу и Дјечјем дому у Мостару

Хуманитарно друштво “Добротвор“ из Мостара уручило је донацију Ковид болници у Мостару, особама које бораве у карантину у Требињу и Дјечјем дому у Мостару. Овим установама уручене су маске, дезифекциона средства, воће и сокови.

Предсједник “Добротвора“ Мирко Лечић навео је да се ради о скромним донацијама установама које у овом моменту воде најтежу борбу за здравље људи, те Дому за дјецу. “Ово је само мали знак пажње и наше љубави. Желимо се захвалити свим здравственим радницима и пожељети брз опоравак свим обољелим“, казао је Лечић.

Он је напоменуо да је Добротвор заједно са Српском православном црквеном општином Мостара у вријеме пандемије настојао да буде на услузи свима који су у потреби, а за Васкрс је организована и велика хуманитарна акција подјеле помоћи људима у потреби.

Из наведених установа захвалили су се “Добротвору“ на донацији и пажњи коју су указали.

Извор: Топпортал

Прота Момо Кривокапић (1945-2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо

Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес.

Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем.

Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, како сазнадосмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске Богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја.

Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана.

У старијим годинама предавао нам је црквенословенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали!

Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је „Господо, била ми је част“! 

Част је била наша Оче Ректоре!

Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства.
Христос Васкрсе!

свештеник Дражен Тупањанин
парох требињски

 

Света литургија и помен у Манастиру Житомислић

На Побусани понедељак, први дан после Васкрса у који чинимо спомињање упокојених, братство Манастира Житомислић на литургију и помен сабрали су се у манастирком гробљу. Литургију је служио архимандрит Лазар (Лазаревић), помињући имена свих ктитора, приложника, митрополита, јеромонаха, монаха, монахиња те вјерног народа, сахрањених на овом мјесту.

Литургија, на којој су споменути и сви преминули од владајуће пандемије, Епископ Ваљевски Милутин, свештенство, монаштво као и бројни људи из нашег кантона  и читавог свијета, служена је пред гробницом херцеговачког Митрополита Јеремије.

Овај епископ, један од четворице сахрањених у житомислићкој обитељи, упокојио се од посљедица епидемије куге која је у 19. вијеку харала Херцеговином. Инфициран вирусом куге, склонио се из свог сједишта у Мостару у манастир у Житомислићу гдје се и упокојио 1915. године. И како пише на његовом надгробном крсту нека буде њему (и свима који умиру у наше вријеме )- вјечна радост!

ПОУКЕ ПАНДЕМИЈЕ – Епископ Питирим (Творогов)


ПОУКЕ ПАНДЕМИЈЕ

Епископ Питирим (Творогов)

Епископ Звенигородски Питирим (Творогов), ректор Московске духовне академије, заразио се корона вирусом, без обзира на строге хигијенске мјере које су биле уведене у самој Академији као и међу њеним студентима. Ово је објава са његовог фејсбук профила о ширењу заразе у  Лаври и Академији.

Извор: https://pravoslavie.ru


17. април

О мени се почело причати. Да бих спријечио ширење дезинформација, саопштавам Вам да је код мене и сестре лаки облик корона вируса и данас је дошло до побољшања: вратило ми се чуло мириса. Шта могу да кажем што се тиче поменуте заразе, наравно, говорећи из свог личног искуства? Зараза је јако непредвидива и никада не можеш да знаш да ли ће те поштедити или не. Најтежа је та психолошка напетост у ишчекивању шта ће да се деси.

Јако лако се заразити. Ја сам се заразио у храму на служби.  Без обзира на све безбједносно – хигијенске мјере које су владале у Академији.  Заразио сам се ваздушним путем. Ово је одговор свима онима који тврде да се у храму немогуће заразити. Могуће је итекако.  При првим слабим симптомима, на које ја истини за вољу, у другом времену, не бих обраћао пажњу, тестирао сам се и тест је показао да сам позитиван на корона вирус. Без обзира што се наша Академија налазила у строгом карантину, ја сам морао да одем у строжију самоизолацију.

Од уторка, заједно са сестром, читали смо великопосне службе које су биле објављене на сајту Московске Патријаршије. Сјетио сам се младости! Сада вршим службе као у затвору. Огромна благодарност онима који су написали те службе! Да, и најважније: чувајте себе и друге и останите у својим домовима. Заражених је много више него што то официјални подаци показују. Оно што је тачно је да ћемо сви пребољети корону, само се надам да то неће бити у исто вријеме. И нека да Бог да би сви имали срећу да болест буде са благим симптомима. Свима желим много здравља! И срећан празник Велике Суботе – времена тишине.


23. април

Како се приближавало вријеме мог брзог изласка из карантина јако сам скратио браду, како бих могао да причешћујем болесне. Већ сам био скоро здрав, излазим на пет минута да прошетам тамо где нема људи, као и да се надишем свјежег ваздуха.


24. април

Већ се могу извући први закључци о Корона ужасу који нас је задесио. Најважније је – улога хијерархије у кризним ситуацијама. У вријеме катаклизми Господ упућује људе путем принципа и ауторитета. Нико од свештеника, нити старци ни старице, чак ни благодатни и прозорљиви и тако даље,  не могу до краја знати како треба правилно поступати у тренуцима друштвених, јавних катастрофа и немира. Његова Светост Патријарх утврђује тачност поступака, а слиједе га Епископи. И секуларне власти, такође,  поучава Бог шта урадити у кризној ситуацији. И ево, када престану да слушају духовне и секуларне ауторитете, руководећи се чак најбољим намјерама – отвара се пут у пакао. Сама казна је дошла  због укоријењене навике да се хули на власти. И неће престати ако наставимо да [неутемељено и злонамјерно] критикујемо своје лидере, па чак и за погрешна дјеловања, која су неизбјежна у оваквим условима.

Треба имати разумијевање, стрпљивост и смиреност. А,  најбитније је – покајање. Ми смо, пријатељи, у последње вријеме много били неозбиљни, заборавили смо на живога Бога,  замијенивши Га за честе причести, пријатне празнике и постове,  обреде,  крсне входове (свештене литије) и  ходочашћа. Све ово је, свакако, дивно, али  какав је циљ?  А циљ је – наше спасење. Ево  Господ нас је и окренуо ка том једином циљу, коме треба да тежимо.


25. април

Поука пандемије која је и најважнија. Мене су јако критиковали за то што сам позивао људе да не посјећују храмове за време епидемије. Ишли су до те мјере да су тражили чврсте доказе за то да сам се заиста заразио у храму, а не на неком другом мјесту. Цијели прошли  Велики пост ја сам служио све Свете Литургије. У последњој недељи Великог поста са мном су саслуживали и јерођакон Инокентије и новопострижени монах Михеј, који су били најревноснији. Инокентије се разболео први, после њега ја, а затим и Михеј.

Први који је оболио од Корона вируса у Академији био је студент који је радио магистарски рад и који је пјевао у хору лавре. Највише студената се заразило управо у хору, где су идеални услови за ширење заразе.

Свештеници су јако ризиковали и ризикују са Светом Тајном Исповијести. Разбољевају се највише они који се не склањају од људи већ смирено приносе себе на жртву болести са варљивом надом да су парохијани који су  болесни код куће. Међутим, њихове наде нису утемељене.

Велики понедељак. Ујутро. Врата Тројицко-Сергијеве Лавре су затворена. Пред њима се налази велика група вјерника који инсистирају да се Лавра отвори. Они који протествују што је Лавра затворена понашају се крајње недолично и нехришћански, агресивно, чак и псују. Владика Парамон отвара Лавру цијеле Страсне Седмице и на Васкрс.

„Помор“ почиње на Велик Петак. Разбољели су се најбољи свештенослужитељи, неки од њих са тешким симптомима. Разболио се и владика Парамон, ја. Разбољели су се старци из Лавре и један наш из Академије. На Велики Петак смо сви били „приковани на крст“, а доле много вјерујућег народа који је очекивао чудо. Међутим чудо се није догодило.

Оптужују нас да смо оставили људе. Међутим то није истина. Могли смо само да одговоримо на њихове оптужбе на један једини начин. Могли смо да се разболимо, да би се људи видјевши наше мучење сажалили на оне здраве, сажалили на своје Епископе, свештенике, појце.

Налазећи се на реанимацији, умирући од болова и гушења (видео сам људе који су тешко болесни који уздишу од бола и који се гуше), ми молимо наше парохијане да се сажале на нас, сажале на оне који су још живи и здрави. Сажалите се на љекаре који умиру на своме послу не жалећи себе. На њих се сажалите!

Ко ће са вама духовно да руководи, ко ће да вас причешћује, лијечи, ко ће да вас надахњује прелијепим црквеним појањем ако дио њих умре, а преостали постану инвалиди са тешким повредама на плућима?! Код мене је то било са благим симптомима, међутим данашње тестирање је показало лакшу плућну фиброзу. Поставља се питање шта ће да се деси са онима код којих су симптоми били тешки? Ми свештенослужитељи болујемо чешће од свију, зато вас молимо – сажалите се на нас! Господ, обраћајући се људима, каже: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“.

Епископ Питирим (Творогов)
26. априла 2020. године

Са руског превели: В.В. и С.З.

 

 

„Осам вијекова моје Цркве, осам година моје вјеронауке“


Виртуелна изложба 8. и 9. разреда Основне школе „Вук Караџић“, Требиње

Ученици 8. и 9. разреда Основне школе „Вук Караџић“ из Требиња су на почетку школске године планирали изложбу: „Осам вијекова моје Цркве, осам година моје вјеронауке“. Због ситуације у којој смо се сви нашли и немогућности да се изложба одржи, ученици су одлучили да дио својих радова представе виртуелном изложбом у овом кратком видеу. 

Велики број радова је остао у школи и није приказан, али они обећавају, када услови то дозволе, да ће организовати велику школску изложбу. Посебне похвале за труд и рад Милици и Исидори, које су организовале овај вид изложбе, као и Доротеји и Његошу који су се својим ријечима обратили у овом видео прилогу. 

вјероучитељица: Жанела Пажин