СЛАВИТИ БОГА И ЖИВОТ

Радост рођења Исуса Христа је истовремено и велика љубав и позив да волимо Бога и да волимо једни друге, али и позив на слогу. Сви треба да будемо испуњени божанском љубављу, јер на тај начин његујемо и међусобну слогу, јединство и мир, рекао је епископ захумско- херцеговачки и приморски Григорије, честитајући православним вјерницима Божић. Владика Григорије је на Светог Игњатија Богоносца, крсну славу Епархије захумско-херцеговачке и приморске, рекао да је тај празник увод у божићне светковине и у вријеме када се подсјећамо на љубав, на праштање, али и на истинољубље.

НН: Имамо ли ми довољно љубави и снаге да опраштамо и да се суочимо с истином?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Љубав, како наша према другима, тако и других према нама, увијек је дар који нам се дарује више, ако смо отворени да је примимо и ако за њом трагамо. Снага, опет, и за праштање и за суочавање с истином о себи и другима извире управо из те и такве љубави.

Дакле, питање није у томе има ли у нама снаге и љубави, већ у томе да ли уопште за њима трагамо, колико их желимо и колико смо отворени да их примимо као дар који нас обнавља.

НН: Док Вас већина сматра правим народним владиком, који је и својим физичким присуством с њима и у жалости и у радости, неки, пак, сматрају да овакав јавни живот није за владику. Како Ви на то гледате?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Црква, којој по мјери својих снага служимо, уграђујући у њу себе и свој живот, за нас је живи и отворени простор, догађај слободе, живот у љубави, мјесто свједочења свега онога у шта вјерујемо, што исповиједамо и чему се надамо. Јеванђеоски речено, она је свијећњак који свијетли у тами, који тама не може да обузме, а то значи да, иако није „од овог свијета“, она ипак живи и постоји у овом свијету управо због њега. Затварање очију пред чињеницама увијек је, и у свему, највећи проблем. Будемо ли ћутали само из страха да не кажемо нешто погрешно, останемо ли пасивни само из страха да не учинимо погрешан корак, никада нећемо постати истински служитељи Цркве. То што неки називају „јавним животом“, јесте свакодневица (пастве) народа чији сам пастир. У том контексту свако питање „јавног живота“ постаје и моје дубоко лично питање.

НН: Неки сматрају да сте Ви „мекша“ линија у Српској православној цркви за признавање Косова. Како ће се, по Вашем мишљењу, ствари даље одвијати у јужној српској покрајини?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Немам никакав „мекан“ став по питању Косова и Метохије, као што га нема и не може имати ниједан нормални Србин. Поред тога, сматрам да ствари у вези с Косовом ни у ком случају нису заувијек завршене и запечаћене. Напротив, мислим да нам предстоји велика борба и знам колико је опасан сваки фатализам, као и олаки оптимизам, заснован на самозаваравању.

НН: Срби се, рекло би се, и у Србији и у Републици Српској враћају свом идентитету. Јесмо ли на правом путу у томе повратку, нарочито када је у питању Република Српска?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Говорећи о свом идентитету, често га олако поистовјећујемо с неким уско националним опредјељењем. Међутим, наш идентитет није искључиво у припадности једном народу. Наравно, ми припадамо одређеној породици, одређеном народу и времену у коме живимо, и то свакако у великој мјери утиче на развој наших личности. Па ипак, превасходни извор нашег идентитета јесте наша утемељеност у Цркви Божјој и наша „глад“ за трајањем у заједници с оним у коме јединоме имамо вјечно постојање. Питате да ли смо на правом путу? У складу с овим што сам рекао, мислим да на то питање свако сам себи треба и може најбоље дати одговор.

НН: За божићне празнике изашла је и Ваша књига „Радост живота“ у издању „Гласа Српске“. Да ли она говори о нашем путу?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Она највише говори о животу, о комуникацији међу људима, о концентрацији, о предању, о светим писмима, о породици и Цркви. У сваком случају, ми смо као нека ријека која тече ка свом мору, па се некада сусреће с кањонима, а некада има миран ток. Дакле, као и свачији живот, тако и живот нашег народа тече. Дај Боже да у овом времену у коме смо ми то буде један миран ток, јер смо преживјели разне буре и разна искушења. У књизи сам све то покушао објаснити и надам се да је прилагођена људима разних образовања, па свако ту може да нађе за себе штиво. Ја, додуше, не знам како ће она бити прихваћена, али мислим да је један добар гест „Гласа Српске“ тај што у сваком већем граду Републике Српске, уз новине које излазе на Бадњи дан, првих 50 купаца добија и ову књигу на поклон.

НН: Која је божићна порука православним вјерницима, а нарочито вјерном народу Херцеговине?

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Над овим ријечима божићне богослужбене пјесме требало би да се замислимо јер у њима је све оно на шта смо позвани и што би требало да је наш живот. Славити Бога, животворца и животодавца, његовати у срцу добру вољу и трудити се да, колико до нас стоји, имамо мир са свим људима. На то смо позвани и то је увијек нова и вјечно жива порука свим вјернима.

Мир Божји, Христос се роди.

Ваистину се роди!

Весна Дука

Преосвећени владико шта Вас је навело да се писмом обратите својој браћи из Сабора Српске православне цркве? Када пошаљете писмо на толико адреса можете да претпоставите да ће оно у неком тренутку доћи до јавности.

Владика Григорије: Писмо сам послао пре свега браћи архијерејима и то јасно стоји у наслову самог писма и јасно је ко су адресати тог писма. А шта ме навело на то је…заиста после овог последњег Сабора вратио сам се кући и уистину нисам могао да спавам. Нисам могао да живим са тим. Већ дуго времена, пет, шест последњих Сабора враћам се кући са тим осећајем да се ништа не догађа. Моје уверење и моја вера је да је Црква жив организам, да мора да дејствује у времену, да мора да решава проблеме, да мора да иде напред, и моје уверење је да је живот сваког човијека, а поготово живот Цркве једна ријека која иде у океан који је царство божије и да у том неком смислу не пристоји, не приличи никаква стагнација. Стагнација значи пропадање и у духовном смислу па и у тренутку када говоримо о Цркви.

Писмо је било прилично оштро. Ту је било и ствари које можда широка јавност није знала.

Владика Григорије: Па као и свако писмо и сваку ријеч коју упућујемо својој браћи, она увек може да се третира или сматра оштром. Могло је бити оштрије, могло је бити блаже.

Значи има још ствари које нисте поменули?

Владика Григорије: Не него мислим у том изразу да ли је оштро или није било оштро. Наравно да има много ствари, али да би сте некоме нешто рекли у лице, у очи, јасно и недвосмислено, ја мислим да је главни предуслов да га волите. Да би он то чуо он мора да има тај осјећај да је ваш брат и да сте ви његов брат. И оно што је мене обрадовало…ја сам добио четрнаест, чини ми се, одговора писмених на то моје писмо. И два су врло онако негативна. Али сам осјетио једну захвалност тим људима који су ми послали негативне одговоре. И рекао сам – добро, то је ваше мишљење. Али то свакако утиче на неки мој коначни став и ја мислим да је то саборност.

Да ли је време да кажете који су били позитивни, а који су били негативни одговори?

Владика Григорије: То није баш вријеме али то ће се показати кроз вријеме и то се зна отприлике. Али добио сам онако један одговор из Њемачке од владике Константина који је врло разложан а не слаже се у свему са мном. Добио сам такође од владике Георгија из Канаде један одговор у ком се он само у понечему слаже са мном, у многоме се не слаже, али сам захвалан. Наравно, и ту је једна ствар која је врло битна мени, а то је дијалог. Јер ја Цркву доживљавам као дијалог. Доживљавам и Бога и свијет у коме живим као један дијалог и један загрљај светова, загрљај Бога и човјека. Али том загрљају увијек претходи дијалог.

Послали сте писмо на колико адреса?

Владика Григорије: Четрдесет.

Али неке владике кажу да иако сте га послали пре две недеље нису добиле писмо. Како је то могуће?

Владика Григорије: Па то може бити у тим нашим администрацијама, може бити нека грешка, то не искључујем. Али има и тамо људи који раде у канцеларијама. Ја сам им дао принцип по коме да зову. Прво су звали телефоном, па су питали у канцеларији епископије сваке – како вам најлакше можемо послати једно писмо које вам шаље владика лично? Неко је рекао пошаљите нам факсом, неко је рекао пошаљите нам поштом, неко је рекао пошаљите нам е-маил.

Али сви су знали да писмо стиже?

Владика Григорије: Наравно, ми смо их звали телефоном. Могуће је да можда владики Артемију са закашњењем је стигло то писмо и да он једини може да каже да га није добио на вријеме. А остали су га добили и нарочито свједочи о томе што сам добио одговоре из Аустралије, Америке и Канаде.

Отворили сте много проблема, али може ли сада ова Ваша иницијатива напросто да се прећути као што су многе ствари везане за рад СПЦ у јавности прећутане?

Владика Григорије: Ту има један проблем који мене брине. А то је што у овом тренутку кад патријарх је у болесничкој постељи ово писмо може да буде мало несрећно зато што нема њега. Јер би његова ријеч о томе била најснажнија и најважнија за мене лично. Јер је он ту отац. И та флоскула – први међу једнакима – није баш добра. Јер он није први међу једнакима, чим је први. Јер, не можеш бити први и једнак. То је мало онако комунистички што би рекли. Он је уистину први у том Сабору и његова ријеч је необично важна. То сад не можемо да чујемо. И то је оно што мене највише жалости у овом тренутку. Али дијалог са браћом архијерејима је неопходан и потребан, то је мој став и ја тако разговарам са њима и тамо на Сабору. Неки сагињу главу, неки разговарају, али је то принцип и то је принцип још од апостолског Сабора 49. године кад је апостол Павле врло жустро разговарао са апостолом Петром и врло му тешке ријечи говорио. А све у сврху да се заврши тако као што се завршило, да Дух свети каже последњу ријеч.

Поменули сте патријарха Павла и ту позицију патријарха као ипак првог. Шта би се променило у СПЦ када би она добила убрзо новог патријарха?

Владика Григорије: Па ствари би биле врло јасније. Прво и прво знали бисмо, имали бисмо лице, личност којој можемо да се обратимо.

Зашто је битно да он буде активан, пошто Црква има патријарха и сада?

Владика Григорије: Зато што Црква има своју структуру. Структура Цркве је врло јасна. Црква, то јест епископ, свештеник, ђакон, народ. Нико ту не може без ничега. Епископ без свештенства, ђакона и народа не значи ништа. Ђакон без народа, и тако даље. Што каже народ – то нипошто не треба пренебрегнути. Триста без попа ништа. Дакле поп увек служи у име епископа, епископ је изнад њега, поп или свештеник, није битно. Дакле, структура је јако битна. Дакле, он је глава. Ако нема главе онда је много тешко да функционишу руке. И ту је ствар врло јасна. То је структура, за то се ми залажемо. Да се изабере патријарх. Не Јанко и Марко. Мој став је да буде патријарх један од нас четрдесеторице. Да је то много боље него да нема патријарха. Јер онда, како би рекли опет народним језиком можда неприкладним за ову озбиљну тему, онда мишеви коло воде. Онда се не зна ко је ко и ко шта ради. Црква је озбиљна институција, то није секта. Сад да смо ми нека тајна организација па сад ми нешто…ту је све јасно. Ево и тај проблем са медијима који се сад манифестује поново. Коме сад да се обратимо? Кога да питамо да ли је Григорије крив или није крив? Ко ће то да каже?

У јавности ће сигурно бити пуно дебате и тумачења од стране разних стручњака или нестручњака о томе шта се догађа у Цркви. Хоће ли у Цркви бити дебате, односно да ли је већ има?

Владика Григорије: Па у Цркви сигурно има дебате. Нарочито на Саборима и нарочито у сваком нашем сусрету. Али много је тешко да Црква донесе валидну одлуку без тога да је читава њена структура испуњена, да њена кичма стоји онако како треба да стоји. И у томе и јесте проблем. И зато сам и наводио тамо да је патријарх Павле био веома црквен човек, отац кога волимо. Али отац који је у своје вријеме смени за живота немоћне архијереје. И то своје најбоље пријатеље Владислава Дабробосанског и Стефана Жичког. Јер је знао шта значи ако нема епископија епископа. А наша најважнија епископија, наша прва, архиепископија – нема епископа.

То је?

Владика Григорије: То је београдско – карловачка.

Када би био изабран нови патријарх уместо патријарха Павла, да ли бисте Ви тиме били задовољни и рекли да су сад проблеми решени?

Владика Григорије: Не. Тад би тек могли да почнемо да решавамо проблеме. Зато и долази незадовољство, што не можемо да решавамо проблеме. И дешава се то да рана, која нормално да постоји на било ком телу па чак и на телу Цркве, мора да се лијечи. А да би се лијечило мора да буде све то на сном месту и да функционише живот.

Шта то значи? Да је цркви потреба реформа? И каква реформа?

Владика Григорије: У црквеном смислу израз реформа има другу конотацију због реформације и тако даље, и ми нерадо користимо тај израз. Али ако га већ користимо – Црква има једну заиста божанску форму и то је њена снага. Није снага сад у мени или у Јанку или Марку, него је снага у тој заједници која постоји на темељу који Исус Христус. Дакле она има свој корен у вијечности, у царству Божијем и све је на Христу. То је тај угаони камен Цркве. Њена снага је у томе. Али он исти је начинио Цркву тако што је на тајној вечери нам оставио литургију и рекао – овако чините и ово чините. Идентиет Цркве и моћ Цркве, и та вјечност Цркве је у тој могућности да будемо једно са Христом. А то значи да превазилазимо главни проблем, проблем смрти, проблем пролазности.

Шта је са овим овоземаљским проблемима?

Владика Григорије: Ти овоземаљски проблеми су манифестација нашег унутрашњег проблема. Дакле ако наш народ је толико пао, да на сваком кораку оговарања, клеветања, пљувања, мржња, и једна негативна атмосфера – нека ми неко каже да није тако у Београду, па ћу му ја навести милијарду примјера да јесте тако. Једна небрига за другога, један безојсећај за заједницу, па ако хоћете чак и у политичком смислу. И у друштвеном смислу. Црква је око тог народа, моја вјера је таква, душа тог народа. Она је стуб тог народа. Није један од стубова, него тај један од основних стубова – носиви стуб. И ако она не функционише, онда како ћемо очекивати да функционишу не знам ни ја, људи који су генетски деликвентни и тако даље.

Мислите да она сад не функционише?

Владика Григорије: Она врло слабо функционише. Она јако слабо функционише. Она нема тај зрак. Та енергија коју она може да има не осјећа се.

Поменули сте народ. Шта имате да кажете верницима који су сада збуњени, можда чак и уплашени да би ово што Ви сад говорите могло да доведе до неког раскола, велике свађе у Цркви?

Владика Григорије: Нема потребе да се боје људи раскола. Нема потребе да се боје свађе. Црква све може бити. Црква има огромну ширину. Али Црква не сме да лаже. Црква мора да говори истину. И мора да чува истину. И порука је, Христова не моја, и ко сам ја? Као и сваки други човек, грешан човек и не мислим уопште да сам паметан и најпаметнији, напротив, али – познајте истину и истина ће вас ослободити. Морамо да имамо љубави. А то значи – морамо да кажемо једни другима у лице, а не да говоримо иза леђа. Што је постао општи манир код наших људи. Кад се неко окрене ми причамо о њему а нико никоме неће да погледа у очи и каже – ти си такав и такав, и то је тако и тако, ајде брате да видимо да то не буде тако.

Неки Вас оптужују да у овоме што радите има много личне амбиције. Неки други сматрају да се овде ради заправо о истинској бризи за Цркву. Шта бисте Ви рекли и једнима и другима?

Владика Григорије: Прво одузели су ми три године живота. У смислу да, имам четрдесет и две године а они су написали тридесет и девет.

Можда то говори о томе да су приступачни подаци у јавности о владикама неисправни?

Владика Григорије: Па мислим, сви треба да се мало више пазимо. Али то је најмање битно. Навео бих примјера безбројних, али то уопште не желећи себе да поредим. Ја мислим да је много глупо то што су људи рекли – да сад је старост повезана са мудрошћу. И да је младост обавезно повезана са немудрошћу. Ако само један примјер наведем драстичан, да је Аристотел учио великог Александра Македонског као старац, а у то вријеме кад је Аристотел био старац имао је четрдесет година. Да не говорим о томе шта је Његош урадио, а није ни доживио четрдесет година. Да не говорим о Александру Македонском. Па шта ћемо да кажемо за Јована Богослова, апостола који је имао двадесетједну годину? Па шта да кажемо за Христа који такође није доживио ни четрдесет? А који је живео земаљски живот. Добро, он је Христос. Али и ми живимо у Христу. И ми не црпимо своју мудрост и своје знање од себе него од Христа. И не говоримо о томе шта ми мислимо него о томе шта нам је Христос оставио. А Христос нам је оставио то да волимо један другога као самог себе. То је мој мотив. А то је тешко повјеровати.

Хоћете да кажете да не треба да Вам спочитавају године као ману, зато што узлазите са овом иницијативом? Али можда ни као врлину?

Владика Григорије: Ни као врлину, ни као ману, јер је аргумент врло слаб. Дакле, да не причамо о мојим годинама. Да причамо о томе шта сам ја тамо написао. Да ли је то истина или није истина. Ако није истина, дај Боже да није истина. Ако јесте истина, да видимо шта да радимо са тим. Не можемо то да покривамо, да прекривамо, а о томе већ и врапци на гранама знају. Шта да радимо? Треба да се умијемо, да оперемо, да се покајемо како би ми рекли. И да устанемо и да идемо даље. А не да ту спавамо и да нешто куњамо и кажемо – ма није то тако, све је другачије, све је боље, у то је дивно. Један сентиментализам, један психологизам, који уопште није приличан Цркви. Црква је живи организам који, како рекох, не трпи стагнацију.

Да ли би ове промене за које се Ви залажете одбиле неке вернике од Цркве? Да ли би можда неке друге привукле?

Владика Григорије: Па ја много сам слушао ових дана разних лијепих и ружних ствари. Али, у Требињу, у Херцеговини, проценат људи који редовно иду у цркву је седам посто, у Београду је то нула, нула, нула, кома не знам коллико посто. Може то неког да увриједи, али ја могу да обавијестим све људе добре воље да немам амбицију да идем из Херцеговине, да мијењам своју епахију. Зато што много волим те људе тамо. И они само то знају и они само због тога иду у цркву. Али не волим их ја као ја него их воли Христос у мени. И они воле Христа. И Христос је међу нама. И то је та ствар. На слави града Требиња, који има тридесет и пет хиљада становника, у литији буде тридесет и четири хиљаде становника. Само ко не може да хода не изађе. На слави града Београда имате двије, три хиљаде људи у литији. Ако то говори о нечему, а никакве промјене нисмо унијели него смо само отворили врата Цркве и рекли – људи, ово је ваша кућа, ово је ваш дом, ово је ваш Бог. А ми смо ту да вам служимо и да заједно служимо нашем Богу.

Шта очекујете да ће се сада догађати и у Цркви и у јавности у Србији након овог Вашег иступа?

Владика Григорије: Па очекујем да ће људи да говоре, да ће људи да разговарају. Очекујем да ће неки људи који су страшно погођени, а који су прочитали једну књигу о хришћанству за разлику од многих који двадесет година изучавају то и живе тим животом, почети да слушају шта релевантни људи говоре о томе. Шта говоре људи којима је живот Црква. И наши епископи, ето рецимо тај митрополит Амфилохије кога сам ја тамо највише грдио, како би рекли, у том писму, је један човек Цркве најдубље речено. И моја љутња према њему је због моје велике љубави према њему. И он то зна и он неће ту да буде мали човек него ће бити велики човек. И он ће и многи људи ће почети да озбиљније разговарају о томе. То је моја нада. И неће бити исто као што је било. А то је већ довољно. А неће бити ништа страшно, неће бити раскола, јер не зависи Црква од мене него Црква заивиси од Бога и од Духа светога. А ја сам ту да будем свједок тога божјег присуства у Цркви.

Звучите прилично милосрдно, али да ли мислите да сте ипак стекли неке непријатеље унутар Цркве овиме што сте урадили?

Владика Григорије: Код Христа има то да заиста он каже, а он је нама образац свега, живота – нисам дошао да донесем мир него мач. Мора да се раздвоји зло од добра.

ЊЕГОВО преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Григориjе у интервjуу за „Глас Српске“ рекао jе да положаj Републике Српске никада ниjе био jасниjи и да никада ниjе било мање дилема о њеноj будућности.

Он jе поручио српском народу да се у тешком историjском тренутку у коjем му отимаjу Косово ослања на своjе духовне снаге, а српске политичаре с обjе стране Дрине позвао jе на jединство у суштинским стварима.

– Косово нам ниjе узето све док постоjимо и све док то не признаjемо, и све док се боримо да га легитимним путевима одбранимо – рекао jе владика Григориjе.

Српски народ пролази кроз тежак историjски период и требаће му много духовне снаге и политичке мудрости. Шта поручуjете Србима са обjе стране Дрине, а шта њиховим свjетовним вођама?

ГРИГОРИJЕ: Оно што jе добро за српски народ у овом тренутку, као и увиjек кад су га налазиле невоље, jесу велике духовне резерве коjе носи у себи. То jе народ коjи ниjе од jуче, коjи има своjе историjско памћење, своjу културу и, што jе наjважниjе, своj идентитет. Некако ми се чини да jе битан и таj оптимизам. Без обзира на то колико изгледало тешко и драматично, ово jе jедан од оних момената када нешто што нам се догађа има своjе и добре стране. Пробуђена jе велика љубав Срба jедних према другима, пробуђена jе љубав према Косову и Метохиjи, према косовском опредjељењу. У том контексту jе и порука српским политичарима потпуно jасна да треба да буду jединствени и да у суштинским стварима немаjу дилеме.

Никада не бих могао да кажем да jе Косово отето или изгубљено. Косово нам се отима. Aли нам ниjе узето све док постоjимо и све док то не признаjемо, и све док се боримо да га легитимним путевима одбранимо. Нисам песимиста и то у мени буди велики радост…

Ово што се сада догађа су резултати неправде свjетских моћника коjима су наши политичари, у великоj мjери, у претходном периоду, давали прилике и остављали простора. Чини ми се да смо могли подниjети и мање жртве, али без обзира на то колико сада велике проблеме имамо, оптимиста сам и вjеруjем да оваj народ има снаге, а нарочито ће му помоћи духовна и историjска резерва да крене правим путем.

Након што су Сjедињене Aмеричке Државе и многе европске земље признале jеднострано проглашену независност Косова, српски народ се осjећа преварено. И таj осjећаj ниjе нов, jер су Срби, у посљедњем рату, оквалификовани као „лоши момци“, а српске жртве нису признате. Да ли ће истина, ипак, пронаћи своj пут?

ГРИГОРИJЕ: Jа у то немам сумње. Ова неправда коjа нам jе учињена показала jе да су многе досадашње неправде коjе су нам чињене биле у сврху ове посљедње. Наша снага jе да будемо jедно и заjедно, и наша снага jе у томе да будемо разборити. Оно што не треба заборавити jе да ни у свjетски моћним земљама нико ниjе вjечан и нико ниjе Бог, и да ће и они имати своjе промjене и смjене. Врло лако могу на власт да дођу људи коjи ће имати другачиjи поглед и перспективу.

Узмите само у обзир чињеницу да се сада у Aмерици поjавио Барак Обама, коjи ниjе као досадашњи предсjедници. Он очигледно има људскиjи лик од оних коjи су му претходили и они коjи су нама учинили оно што су учинили, и ту приjе свега мислим на Клинтона и Буша. До jуче смо у Русиjи имали Jељцина, коjи ниjе знао практично куда иде и шта ради, а данас имате Путина, а сутра Медведева, коjи су одговорни, зрели, интелигентни људи и коjи могу да помогну свиjету у коjем живимо. То jе велики обрт и ниjе све завршено.

Срби се традиционално, у овом тренутку посебно, ослањаjу на помоћ Русиjе. Како гледате на то?

ГРИГОРИJЕ: Русиjа jе приjе свега славенска земља и изнад свега, што jе за нас важно, православна. Русиjа jе jедна од земаља коjа може да поврати баланс снага у свиjету коjи jе изгубљен. Нисмо несвjесни да Русиjа има и своjе проблеме, али оно што знамо jе да са Русиjом никада нисмо имали неприjатељства и сукоб. У нашем историjском памћењу не постоjи мржња, него потврђено разумиjевање и то jе оно што оправдава таква очекивања. Aли, ми смо приjе свега европски народ. Срби, без обзира на љубав Русиjе и Кине, мораjу да очекуjу љубав Европе и да jе покажу према Европи, иако она то у овом тренутку, нажалост, не чини према нама.

Ви сте више пута изjављивали да не сумњате у неупитност Републике Српске. Како jе видите у овом тренутку?

ГРИГОРИJЕ: Положаj РС никад ниjе био jасниjи и никада ниjе било мање дилема о будућности РС. Моjа порука Србима и онима коjи мисле да jе РС jош увиjек упитна jе да jе то потпуно, у овом тренутку, немогуће. Ми ћемо имати добре могућности да се то ускоро и потврди. Aко Европа или свиjет, или Русиjа, коjа jе jако битна у новонасталоj констелациjи снага, желе да помогну свима коjи живе у БиХ, онда jе врло битан брз и jасан улазак БиХ у ЕУ и са њом РС као неупитне.

Aли, ако Европа и даље буде заслиjепљена и ако буде гледала неким туђим очима и суженим погледом, умjесто широкооким, као што значи риjеч Европа, мислим да ће тад направити опасне грешке и проблеме на Балкану. Неће се потрудити да проблем Косова, коjи jе драматичан, буде доведен до тачке када ће бити задовољни и Срби и Aлбанци. Тада ће и РС бити велики проблем за Европу. У случаjу да Европа буде широкоока, онда ће РС бити фактор стабилности. Европа има те могућности и треба да изабере.

Парламент БиХ jе коначно ратификовао Уговор са Српском православном црквом, иако jе било негодовања од стране неких бошњачких политичара. Шта он значи за СПЦ и српски народ?

ГРИГОРИJЕ: То jе jош jедан показатељ да су се преварили они коjи су мислили да Срба и СПЦ у БиХ неће бити. И те како нас има, било нас jе и биће. То ниjе никаква приjетња, него порука коjа каже да БиХ без Срба, православних хришћана, нема. И они то коначно почињу да увиђаjу и зато против своjе у почетку исказане лоше воље мораjу да усвоjе те законе. Ми смо jасно и недвосмислено овдjе историjски и аутентичан народ, СПЦ jе историjска и аутентична црква и има своjе мjесто у уставном и правном поретку БиХ.

Додик и Лаjчак отворено разговарали?

– Био сам домаћин састанка предсjедника Владе РС Милорада Додика и високог представника у БиХ Мирослава Лаjчака коjи jе у суботу вођен у Владичанском двору на Црквини. Учествовао сам у разговору, али не у политичком диjелу и колико сам схватио, њих двоjица су причали отворено, смирено и на добробит оних коjе заступаjу. За састанак у Требињу одлучили су се, вjероватно, због тога што их обоjицу добро познаjем, али и због тога што jе ситуациjа озбиљна и драматична, а и Требиње jе неутралан терен у односу на Бању Луку и Сараjево – каже владика Григориjе.

Наметнуто рjешење штети Aлбанцима и Србима?

– Наjважниjе за Aлбанце на Косову jе да ли ће их признати Срби, коjи живе и на Косову, Србиjи, Црноj Гори, Македониjи… Куда ће Aлбанци ако неко између њих и Срба направи траjно неприjатељство. То jе парадокс, мука и невоља са коjом ћемо се сусретати у будућности. Наметнуто рjешење ће наjвише штетити Aлбанцима и Србима – сматра владика Григориjе.

Маjа РAДЕТИЋ

НЕ ПРИСТАЈЕМО НА РОПСТВО

Република Српска прилично је угрожена, нарочито слобода народа и његових представника, у смислу да народ може слободно да бира оне који ће да га воде. А ако тога нема, онда нема ни квалитетне управе и нарушен је основни демократски принцип. Ми се тад аутоматски налазимо у систему неслободе, тј. ропства, на шта, као што знамо, Срби никад неће пристати. Могу трпјети ропство, али никад суштински неће на њега пристати – каже у интервјуу за „Вечерње новости“ владика захумско – херцеговачки Григорије. Коментаришући мере које је 19. октобра донео специјални представник у БиХ Мирослав Лајчак, а које су у великој мери угрозиле положај Српске, владика поставља питање:

Како се у новонасталој ситуацији поставио Високи представник – да ли управо као репрезент система који га подржава ма шта он урадио, или као самосвојна личност? И ако је поступио као неко иза кога стоји систем, шта тај систем мисли да уради са овим народом? Да ли је овдје изложен притиску народ који је по неким етногенетским, културолошким и другим карактеристикама близак растућој свјетској сили, и да ли мисле да је могуће ријешити то питање превласти моћи у свијету на нама?

Постоји ли опасност да у тим превирањима Република Српска буде жртва и да се у неком моменту посегне и за њеним укидањем? Да ли је могуће супротставити се томе и ако јесте, на који начин?

Опасност од укидања РС данас постоји, на моје опште запрепаштење, као и већине грађана РС, који посљедње Лајчакове одлуке схватају као директан пут ка томе. Ако је Дејтонски мировни споразум заиста мировни, као што му само име каже, страшно питање виси над нама – коме треба немир? Ја сам увјерен и тврдим да народима у БиХ најмање треба немир. Буквално, минирање Дејтонског споразума, ма од кога долазило, јесте минирање мира. Међутим, мени се чини да је ту посриједи још нешто. То јесте да се рушењем овог споразума прави простор за нову конструкцију БиХ. Истовремено, ради се о претензијама да се унитарно влада над свима а које су за посљедицу имале рат. Али РС је дубока животна реалност коју је српски народ створио у врло тешким и наметнутим историјским приликама. Евентуалном укидању РС Срби могу да се супротставе једино зрелом свијешћу о томе ко су, гдје живе и коме припадају. Стрпљење и, за Србе несвојствена, мудрост, то нам је најпотребније. У сваком случају, морамо бити спремни да бранимо слободу и демократске идеале који су Лајчаковим одлукама доведени у питање.

Да ли сматрате да би разговор са Високим представником од стране неких Срба могао допринети побољшању ситуације у РС?

У часу кад ви већ будете објавили овај интервју, ја ћу разговарати са господином Лајчаком. Ја искрено и увијек вјерујем у дијалог. То проситиче из сржи моје вјере која се темељи на основи да Бог није створио свијет монолога него дијалога. Дијалога у односу на самог себе и људи једних између других. То ће многима звучати неубједљиво, али проблем је заиста и теолошки. Разлика у схватању свијета и човјека у том свијету између источно-православног хришћанина и западног хришћанина. Ми на Истоку вјерујемо да зло нема суштину и да су човјек и свијет и све што је створено у том свијету добро, але не у смислу „у почетку бијеше“, него „јест и биће“. За нас је посљедица гријеха у томе што смо подложни промјенама и подпадању под лоше утицаје. Ми вјерујемо да нам је Бог дао покајање за спасење. То значи да је могуће преумљење и прелазак из лошег у добро. Они, на жалост, под утицајем њихових теолога и филозофа, од којих је најутицајнији Аугустин, сматрају да је посљедица пада трајног карактера и да је исправљење могуће само путем искупљења, жртве. Ми смо у том контексту лоши и зли и није могуће да се поправимо. Дакле, милост је немогућа опција, а Господ тражи милост а не жртву.

Када би се догодило да РС буде укинута, да ли је реално очекивати да БиХ буде „нормална“, мирна држава? Може ли Босна икада више бити јединствена?

Питање је да ли је икада и била, и о каквом јединству говоримо. Јединство у спрези са „братством“ које је прокламовано од бивше СФРЈ очито није уродило плодом, него се на најружнији начин показало као раздор и нејединство. Јединство након Дејтонског споразума није више било то исто јединство, управо из наведених разлога, зато су и направљена два ентитета. Данас се покушава на силу поново направити јединство које је неко зацртао као политичку структуру коју треба остварити у БиХ. Али да ли је јединство као политичка структура стварно уједињавајући фактор за људе који живе у једној држави, и да ли репресивне норме стварно могу да дјелују „обједињујуће“? Наше је питање чему дајемо приоритет – „структури“ или животу? И да ли хоћемо да ови народи имају живот и да граде живот?

Какав је положај Српске православне цркве у БиХ?

Као и положај народа, и ту нема одвајања.

Шта мислите о Европи и поистовећивање уласка у ЕУ са задобијањем „европског идентитета“.

Мислим да те ствари не треба мијешати – јединство тржишта и јединство у припадности културном и цивилизацијском насљеђу овог континента. Чини ми се да Срби не би требало да имају проблем са „европским идентитетом“, ако правилно разумијевамо шта он јесте. Проблем је што улазак у ЕУ подразумијева којекаве уплатнице, и у крајњем случају „жртве“ које треба да српски народ преузме на себе, а што је све пројекција поменутог западног схватања искупљења. Наш приступ је да не бисмо ни у рај ако баш све мора да се плати и испрограмира, а камо ли у неизвијесност, што ЕУ свакако за нас јесте. Међутим, ми видимо да би тај улазак могао бити спасоносан компромис, не само за нас Србе, него и за све народе Балкана.

Својевремено је ваш позив оптуженима пред судом у Хагу изазвао лавину реакција. Да ли бисте и сада позвали оптужене, пре свих, Ратка Младића и Радована Караџића, да се предају суду?

Не бих. Зато што је сада њихово предавање или непредавање постало више њихова приватна ствар него општа. То више нема никакве егзистенцијалне посљедице за постојање РС, у чијем су они стварању значајно учестовали. Тај егзистенцијални разлог, дакле, више не постоји. Пошто се ствар свела на њихов лични циљ, ја у то не бих више улазио. У оном часу када сам то говорио имао сам, прије свега, у виду егзистенцију РС, и мислио сам да је њихова жртва од великог значаја за опстанак РС, а то у доброј мјери значи и за опстанак Срба у БиХ. Људи обично еп, који је у основи културе старих народа какав је наш, граде на жртви, жртва је и то скривање. Мој став је био и остао да је, с обзиром на толике жртве у РС, и њихова жртва у том погледу била логична и потребна. Знам да то многима звучи наивно, али на тој жртви би било лакше градити еп. Они могу да се опјевавају у најбољем случају као хајдуци типа Новака са Романије, и то нема никакве егзистенцијалне посљедице. Мени је било и остало жао што нису били спремни на Лазаревски начин пострадати и тако утицати на будућност. Овако је све недоречено и, на жалост њихових поштовалаца, они због тога за мене, и даље, нису велики српски јунаци. У овом рату сам сахрањивао многе дивне и славе достојне људе и јунаке. И тврдим да ће се на њиховој жртви изградити опстанак српског народа који је овдје свој на своме.

Званичници суда у Хагу тврде да се оптужени крију и у црквама и манстирима. Како гледата на ове тврдње?

На то гледам као и на све остале приче о „трагању“ и „скривању“ – као на непотребно враћање анахронизмима хајдука и јатака. Не видим ни један разлог зашто би се они скривали у црквама и манастирима, који нису никакви тамни и тајни простори, а то је опет посљедица другачије западне перспективе, кад су у питању Црква и манастири. То су мјеста кроз која свакодневно пролази много народа и гдје се моли Богу. Сви наши манастири су отвореног типа још од Светог Саве.

Шта би за Србе значио губитак Косова и Метохије, и евентуално проглашење незавности? Верујете ли да ће Космет бити сачуван?

За Србе би свакако био страшан губитак одузимање њихове матичне територије, као и за сваки народ уосталом. А нарочито кад се узме у обзир наша историја и светиње које се тамо налазе. Ја вјерујем да ће Космет бити сачуван без обзира на све. Када су Јевреје у 6. вијеку прије Христа одвели у вавилонско ропство, они су тужили за Обећаном земљом ријечима: „На ријекама Вавилонским, тамо сјеђасмо и плакасмо и говорасмо – Ако те заборавим, Јерусалиме, нека буде заборављена десница моја.“ И вратили су се. Духовна географија надилази ону физичку, и то је једна од непорецивих чињеница овога свијета.

Љиљана Бегенешић

На Велики четвртак испред Саборног храма у Требињу, након службе, владика Григорије био је у омиљеном друштву – са дјецом и омладином. То нас је понукало и на прво питање епископу захумско-херцеговачком и приморском.

НН: Шта православље данас може да понуди младом човјеку? Да ли му је интересантно или је можда конзервативно?

ГРИГОРИЈЕ: Православље данас, као и увијек и у све вијекове, нуди и омладини и другим људима, али младима прије свега, јер су они некако најжеднији живота, оно за чим највише чезне сваки човјек – а то је извор на коме човјек увијек може да се напоји водом живом, водом живота. А да би нека вода била вода жива, а извор такав да би на њега сви хрлили, потребно је да људи заиста осјећају ту жеђ, али и да тај извор буде отворен, да не буде ни затворен, нити упрљан од стране оних који су задужени за бригу о њему. Онда ће се на томе студенцу, односно Цркви, људи напојити водом живом, водом живота.

Оно што је још значајно за младе људе јесте да је Црква простор слободе, али не слободе без одговорности, која значи радити и живјети како хоћеш, него истинске слободе, која подразумијева и одговорност, али и чини човјека другачијим – тако да он и поред тога буде једно и заједно са другима. Мени се чини да је то круцијално питање, суштински проблем савременог човјека, јер данас људи тешко да могу бити заједно ако нису сагласни у свему. Људи који истински желе да буду заједно морају да прихвате и приме „другачијост“ оних других…..

А ту је управо једна од највећих тајни и драгоцјености Цркве – да човјека прихвата онаквим какав јесте, полако га водећи, тако да он буде онаквим какав он жели бити, али и какав би требао бити. Било гдје друго људи показују то неискуство у коме хоће да поставе ствари тако да сви морају бити онаквим како им се намеће, но то аутоматски престаје бити простор слободе и млад човјек се ту осјећа нелагодно.

НН: Вријеме у коме живимо није нимало лако и тражи велику мудрост. Која би Ваша порука, пред Васкрс, била православним вјерницима и свим хришћанима који ове године заједно славе овај велики празник?

ГРИГОРИЈЕ: Наша вјера у Христа је вјера у таквога Бога који нас, ево, на Васкрс позива да дођемо у радост Његову – и богати и убоги, и они који су постили и који нису постили, да се сви радују и веселе, јер је трпеза препуна. Нека нико не тугује ни због гријехова, јер је Христова сила, живот засијао из гроба. Срели су се небо и земља, Бог и човјек. И сви треба да дођу на празник над празницима и славље над слављима, сваки крштени човјек.

Сваки хришћанин својим доласком на васкршњу литургију треба да потврди и утврди своју православну вјеру у живога Бога васкрслога Христа. У томе је наша вјера, у томе је тајна нашег постојања, у томе је тајна наше љубави међусобне, у томе је тајна нашег живота. И у томе је, чини ми се, нека наша снага која би могла да помогне овом свијету, уколико овај свијет буде хтио да чује наш глас, који неће бити тако наиван.

Наш глас ће, прије свега, бити глас који говори о слободи, о љубави, о жртви, али и о истини и о путу који води у живот, и о животу који једноставно има своје објашњење и свој смисао. Он не иде из крајности у крајност, него је то средњи пут, пут напоран и тежак, али води у живот и у мирно и тихо пристаниште које нам је свима потребно.

НН: Да ли бисте могли прокоментарисати свеукупно опште стање у РС и све ово што нам се догађа?

ГРИГОРИЈЕ: Скоро су неки моји пријатељи, иначе врло озбиљни људи, дошли на идеју да направе један рекламни спот за Републику Српску, сличан оном „Србија – земља спорта“ и питали ме како да назовемо овај. Ја сам им одговорио да је најприкладније „Српска – земља слободе“, јер то је оно што лијепо и окрепљујуће дјелује, макар на моју душу.

Мој утисак је да у Српској живе људи који јако добро знају каква је цијена слободе, с обзиром на то да смо имали једно ратно искуство, гдје су људи гинули због љубави према ближњим и губили оно што је најдрагоцјеније. А главни мотив српских ратника, бар огромне већине њих, била је та љубав према ближњима, о чему и Христос говори да нема веће љубави од те. Поучен црквеним предањима и учењима, и ја мислим да нема љубави без слободе и нема слободе без љубави. То је оно што ствара осјећај код свих људи који дођу добронамјерно у Републику Српску – да су ушли у простор у коме људи страшно цијене слободу, односно, имају много међусобне љубави и љубави према ономе који долази.

А моја радост је у томе још већа што сусрећући младе људе који носе то у себи, видим и снагу и потенцијал Српске, с тим да на нама, њиховим учитељима и вођама, предстоји даља одговорност и брига. Моја би порука била сваком оном ко у овој земљи има било какву одговорност, да сву своју снагу и енергију упутимо на изграђивање младих људи и улагање у њих.

Када је један мој пријатељ био овдје у гостима, одвео сам га у једну домаћинску кућу у Јазини надомак Требиња. Ту смо упознали дјечака од петнаестак година, бистрог, здравог, који је скоро убио вука, упецао највећу рибу у том крају, врло добар је ученик у школи. Када је то видио мој пријатељ, иначе успјешан човјек у свом послу, он рече – Дајте ми овог дјечака, ја ћу њега брзо научити да ради на компјутерима и говори стране језике. Дјеца коју је он познавао знала су да раде на компјутерима и говоре стране језике, али, вели он, њих никада не бих могао научити да убију вука.

Много је теже научити човјека да буде слободан и да поштује слободу другога, заправо научити га како да буде изграђена личност.

НН: Да ли Срби са ове стране Дрине имају довољно мудрости да остваре своје слободе?

ГРИГОРИЈЕ: Право питање је, у ствари, питање мудрости. Јер ми сада тешко да можемо говорити о снази, или причати о војној или политичкој моћи, које реално немамо, али о мудрости можемо да причамо. А то није нешто неважно, него је управо темељно за све наведено, али иза мудрости се крије она много помињана ријеч – одговорност. Мудрост је у томе да гледамо напријед и видимо шта ће бити у будућности, али с погледом на прошлост, из чега бисмо онда извукли корист за оно што ће доћи. Мудрост је и у томе да сагледамо садашњост, као оно што непрестано постаје прошлост и престаје бити будућност, и да будемо реални. С тим, да се за почетак мудрости мора везати и љубав према Богу, али и страх од Бога.

Мудрост би, дакле, онима који воде овај народ данас била најпотребнија.

На крају, ништа друго, и ништа више, и ништа љепше немам да кажем осим ХРИСТОС ВАСКРСЕ И РАДОСТ НАМ ДОНЕСЕ!

В. Дука

– Преосвећени, постоји ли реална могућност опстанка мултиетничког друштва у Босни и Херцеговини?

Постојао је обећавајући тон, макар од стране цркава и вјерских заједница, на почетку мултиетничког уређења и на крају комунизма. То је ишло доста скромно и несигурно и то је могао бити основ за суживот, у коме свако може да буде оно што јесте, а да онај други није тиме угрожен. Међутим, врло брзо је почео рат, који је што се тога тиче дошао као пошаст. И није се завршио 1995., када је био на папиру окончан. Срби у Босни су доживјели по окончању рата ново страдање нападима на Србију, којима као да су били сами нападнути. Тако да смо ми завршили са ратовима и бомбардовањима тек 1999.године. Ушли смо у 2000.годину као народ који је на крају ХХ вијека остао здробљен, а знамо да је у том истом вијеку, поред тога, доживио два свјетска рата и још неколико мањих. Наш српски народ је све до 1961. био већински народ у Босни и Херцеговини. Међутим, Срби ту данас више нису већина, а проглашени су за агресоре на сопственој земљи, у земљи гдје су већински власници грунтовно и катастарски.
За нас је данас пресудно важно да можемо да будемо то што хоћемо да будемо и да будемо оно што стварно јесмо – православни хришћани, Срби, људи који имају слободу. Да ли су Срби у Бих слободни да буду Срби у том најдубљем смислу речи? Мени се чини да ту постоји неколико битних проблема. Први је терет гријеха од злочина почињеног у Сребреници. За Србе није својствено да кажу како је, с друге стране, 5000 Срба убијено у Сарајеву, јер у дубини наших бића то није одговор. Али није неважно и ми морамо говорити док нас не чују. Сами пак знамо да нема гријеха који превазилази милост Божију. Сребреница је посљедица тога што нисмо имали људе који су Срби и православни хришћани у правом смислу те ријечи, а било им је дато оружје у руке. Друга мука је политичке природе, у којој су велике силе морале да пронађу кривца, зато што се десио један скандал усред Европе, а то је разбијање на мале парчиће једне велике државе. Срж те државе је била БиХ, у којој су управо начињени највећи сукоби. Да ли би тај терет спласнуо одласком Караxића и Младића у Хаг, заиста не знам. Али Милошевићев примјер показује да је кривац отишао, а кривица је остала.
Данас је главно питање у БиХ однос муслимана и православних хришћана. А однос православаца и римокатолика је питање које је добило планетарне димензије и није више само однос Срба и Хрвата, што је можда срећа у несрећи. Као што постоји и проблем између муслимана и римокатолика. Срби воле Србију, Хрвати воле Хрватску, муслимани воле Турску – видимо да ту нико не воли Босну и Херцеговину у смислу отаxбине. Људи са запада очекују да будемо прагматични и да зарад одјеће, обуће и хране изгубимо идентитет, или кажемо да смо Бошњаци. А то њихово очекивање је једна потпуна илузија.
Лично мислим да је рјешење отворени дијалог између нас, муслимана и Хрвата. Присуство међународне заједнице је добро само ако потпомаже наш дијалог и договор о суживоту, а у сваком другом случају њихово мијешање је врло опасно. Једноставно није могуће насилно рјешење, могућ је само договор. Чим се поцијепала Југославија, свако друго цијепање се подразумијева. И то је крах свјетске заједнице која то неће да призна, него нас криви и тражи од нас да поново идемо у исту грешку.

– Преосвећени, да ли је рат у Босни и Херцеговини био верски?

То је питање који људи често постављају зато што су на почетку рата први пут у животу видјели свештенике, епископе, бискупе или хоxе у једном статусу у коме их дотад нису видали. Ако се гледа политички, одједном су их видјели постављене у исту раван са дотадашњим идолима, који су се, хтјели ми то или не, поштовали – а то су били политичари. Пошто су стављени у исти ред с њима, неки су помислили: Сад и ове морамо да поштујемо, јер су их поштовали не због оног шта они јесу и ко су и шта представљају, него су их поштовали и бојали су их се и мислили су да су они важни само зато што су их видјели на истом мјесту гдје се налазе водећи политичари. Питање да ли је протекли рат био вјерски рат, односно, боље рећи – да ли је ту било примјеса вјерског рата – стално је лебдило у ваздуху и кад је био рат и кад није било рата. Рат је био између људи, људи су вјерници и могли бисмо да кажемо из те перспективе да је био вјерски рат. Али вјерским ратом могао би се назвати само онај рат који се води у име вјере и који има за циљ да једна вјера надвлада другу, и онда би се све радило у име те неке вјере и за постизање онога што та вјера пропагира. У овом случају уопште није било ни изблиза тако, као што би се можда неком на први поглед учинило. Лично мислим да вјерски службеници било које конфесије нису имали неки велики утицај на политичке лидере, када су у питању Срби.

– Какви смо сада, после рата?

Рат је нам направио једну додатну фрустрацију. Фрустрација је већ постојала у вријеме комунизма и ми смо добили фрустрацију на фрустрацију. У прилог томе говори чињеница да ми и сада постављамо предратна питања – нпр. питање четника и партизана – а која су требало да буду ријешена мирним и разборитим путем у годинама када је комунизам падао. Без обзира колико неко био за Тита и партију, или за четнике и Дражу, за нас као црквене људе је најопаснија ствар идолопоклоничко посматрање и Тита и Драже. Ако почнем да се клањам било Дражи, било Титу, ја сам из хришћанске перспективе болестан. Имали смо идолопоклонство према Титу, а сад се у неким сегментима, код неких људи, то пројављује као идолопоклонство према Дражи. И ту имате ситуацију да су људи који су били потпуно идеолошки острашћени прешли из једног колосјека у други и почели да се клањају другом “богу“.
Сад, послије рата, шта се догађа? Догађа се оно што је почело још у вријеме рата, а то је улазак другог свијета у наше животе. Дакле, у вријеме комунизма, Тита и партије ми смо били, ако хоћемо да признамо, изолована земља. Ми смо били изоловани у односу на велики свијет. У то вријеме тај свијет је био поларизован и ми смо заиста стално били разапети између истока и запада, не у хришћанском, него у политичком смислу. Ми смо онда проблем ријешили самодовољношћу. Онда се свијет промијенио, а затим је тај свијет у најгрубљем облику ушао код нас. Али како? Преко разних шпијуна, тајних служби, потом служби које су смишљале какав ће код нас избити рат, што је кулминирало реалним бимбардовањем. И сад имамо један народ који је бомбардован и прокажен од свијета, народ од кога се стално тражи да нас прихвати као свог најмилосрднијег брата. Тај свијет је ушао на бруталан начин код нас, а ми смо и у вријеме најстрашније комунистичке изолације имали отпор према њој и симпатије према свијету који је изван тога. Имали смо притајене симпатије према Америци и Француској, Западу итд. И, гле, тај свијет нас бомбардује… И усљед тога, падне Милошевићев режим као посљедњи покушај наставка комунизма. Посљедица бомбардовања је био долазак демократије. То се испоставило као врло болна ствар јер људи су већ на ивици лудила. Шизофренија је у томе што је постојала тежња да се сви путеви поставе у правцу западних земаља, које смо некад поштовали, од којих смо се некад надали да ће нам доћи слобода. Али не можемо да просто пређемо преко бомбардовања. Бомбардовање је по себи агресиван, бруталан, нечовјечан, болан чин.
Нама се чини да тај свијет није нашао прави начин да нас прихвати и ми не налазимо начина да прихватимо тај свијет, па и даље остајемо као неко сироче остављено у пољу, а поље је стварно велико и не знамо како да се понашамо у тој ситуацији. Најчешће нам пада на памет она Његошева ријеч – “да је иђе брата у свијету“ који би нам помогао. Поново смо као народ угрожени, јер осјећамо да се од нас тражи да се одрекнемо себе. Као да нам је речено: Одреци се себе – идентитета, историје, културе, а ми ћемо онда размислити да ли да те примимо. Али ни тада није све извјесно и тада остаје то неповјерење према нама.
Зато је права, али болна ријеч за наше и стање цијелог овог свијета – криза идентитета. Људи морају да нађу идентитет, а пронађени идентитет ствара интегритет. То значи ограђивање себе слободом коју не може да разори нико и не може да је услови ничим. Та слобода је таква да има могућност да прима свакога добронамјерног и да препознаје сваког добронамјерног.

– Да ли се комунистички тоталитаризам пресликао на неку другу идеологију?

Питање је сложено, али оно што је сигурно јесте да се православно хришћанство никада не може упоређивати са идеологијом, нити је оно идеологија. Послије пада комунизма у држави је настао један вакуум и није било никога међу живим људима ко би могао да представља аутентично српски идентитет у политичким водама. Оно што се мени учинило тада важним је то што су се људи окренули ка Цркви. Стекао сам утисак да сви ти људи нису имали и немају баш неки сигурни правац и зато се окрећу према Цркви и од Цркве траже да она буде свјетлосни стуб који води кроз пустињу, који води из ропства.

– Мислите ли да се наши политичари додворавају Цркви тражећи савете од Његове Светости Патријарха Павла и других црквених великодостојника?

Благослов или савјет од људи који носе једно велико искуство једне велике традиције никада није на одмет. Ми можемо тражити савјете, али, како каже премудри Соломон, “мудрост је у савјету многих“. Дакле, никоме не треба забрањивати да тражи савјете од обичног човјека на улици до Патријарха Павла, али одлука је његова и његова је ствар колико ће тај савјет узети у обзир и колико ће га правилно схватити. И у томе не видим нешто лоше. Видим, у ствари, само добро.

– Наши политичари се стално свађају. Видите ли излаз за наш народ?

Сигурно да видим излаз у томе да људи што више постану свјесни да егоизам, егоистичност, индивидуализам или задовољавање наших личних интереса није рјешење за заједницу. Ако заједница у којој живимо није срећна и ако живимо у таквим околностима у којима влада незадовољство, онда је главни проблем политичара што мисле да је најважније да задовоље своје потребе, а онда још претендују да су они једини који виде пут којим треба да иде овај народ. Много би боље било кад би завладала саборна свијест, гдје треба ставити своје мишљење на испит пред туђе аргументе и онда прихватити оно што је саборни дух прихватио као најбоље. А тога већ дуго, дуго, у нашем народу нема.

– Наш народ је на раскрсници и чини се да већ доста дуго стојимо у месту. Шта Ви саветујете?

На раскрсници не треба дуго стајати. Треба ићи даље. Мислим да је прави излаз у ријечи коју ми понављамо често у Херцеговини, а коју је изговорио пјесник Шантић: ,,Ми свој пут знамо, пут Богочовјека“.

– Какво је Ваше мишљење о улози веронауке: да ли је она образовна или васпитна?

Вјеронаука увијек може да се посматра из две перспективе: прва је образовна, а друга је васпитна. Образовна страна вјеронауке је јако потребна. Она је просто неопходна, јер, рецимо, није могуће читати класичну литературу и разумијевати је, а да човјек нема вјерско образовање. Није могуће читати Шекспира, Достојевског, нити ваљано посматрати умјетничку слику, архитектонско достигнуће, а да човјек није вјерски образован. Кад је у питању васпитање, та ријеч етимолошки значи узрастање или храњење човјека нечим што је добра храна. Чини ми се да је вјеронаука храна која је неопходна човјеку. Без те хране коју носи вјеронаука, људско биће има недостатак и може да доживи слабост и болест.

– Сматрате ли да је потребно присуство свештеника у војсци?

Више је него потребно присуство свештеника у војсци. Човјек кад узме пушку, његова психа и страсти добију једну другу димензију. И ако у том критичном тренутку човјек није у стању да се самоконтролише, много је добро присуство некога ко би могао да му помогне, некога у кога би имао повјерења да му каже какви га проблеми муче. Да су свештеници у овом рату били присутни, макар кад је у питању наш народ, вјерујем да би било мање злочина. Треба имати у виду да све озбиљне војске овога свијета имају у својим редовима свештенике.

– Све је више људи који посте. Можете ли нам рећи нешто више о значају поста?

Много је људи који посте и ја сам пријатно изненађен и обрадован тиме. Човјек је заиста оно што једе и човјек је онакав како једе. Човјек треба да пази шта и како једе, шта и како ради, јер га то у извјесном смислу одређује, и треба да живи са пажњом. Пост је буђење и подсјећање на пажњу, да не бисмо постали животиње. А бити пажљив значи имати љубави према свему што је око нас. Бити пажљив, значи бити благодаран, захвалан, а то значи бити хришћанин. Зато је пост добар, то су људи осјетили и зато посте. Пост побуђује на молитву, а молитва је крајњи израз пажње.

– Зашто у данашње време млади људи ређе ступају у брак? На које проблеме они наилазе? Да ли су пресудни проблеми материјалне природе?

Није могуће раздвајати живог човјека на духовну и материјалну димензију. За то што млади људи не ступају у брак постоји низ озбиљних разлога. Један од тих озбиљних разлога је проблем сазријевања, зрелости. Брак значи да је неко достигао неку зрелост и кад човјек осјети да је достигао ту зрелост, он хоће да направи корак који се зове брак. Људи имају проблем незрелости, који је повезан и са васпитањем и са образовањем и са другим стварима. Мислим да је проблем несумњиво озбиљан, јер незрели људи у незрелим годинама, сазрели само физички, чине те акте који су својствени зрелим људима. Кад то ураде, онда доживе један шок усљед своје неспремности и кад дође вријеме зрелости, они због своје шокираности и затечености имају проблем.
Економски разлози постоје, али су предимензионирани. Хришћански поглед на економску и сваку другу сигурност је у томе да је највећа сигурност у несигурности и да је несигурност заправо сигурност. То је парадокс, али то је истина. Сљедећи проблем је себичност, тј. егоизам. Брак подразумијева жртву, а жртва подразумијева трпљење, трпљење рађа наду, а све мора бити сазидано на темељу који се зове вјера. А као награда за све то, добија се љубав. Љубав није дата категорија, љубав је задата. За љубав се треба борити. Данас људи нису спремни да се боре. Људи хоће да им се нешто догоди, а да не уђу у догађај, да не уђу у борбу, да не уђу у арену. Људи немају више тај осјећај који охрабрује човјека да каже:ИДЕМ У БОЈ!

За Епископа Захумско – херцеговачког и приморског Григорија зна се да је омиљен код својих вјерника, да говори језиком обичног човјека, да воли мале, обичне, народне ствари. Тако смо га и затекли, на зеленој површини између Саборног храма у Требињу и Епархијског дома. Разговарао је и шалио се са групицом вјерника и монаха, сав сретан, како рече, што се на тој зеленој површини “примило” једно индијско дрво, необичног назива (молим да упишете назив), на које би, додаје уз осмијех, волио да се угледа српски народ, јер дрво сваке године нарасте за своју првобитну дужину.

У Требињу, у чијем је манастиру Тврдош сједиште Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, са прољећем почињу нови радови, нови пројекти, али се , с друге стране, Требиње још не може отети утисцима претходних немилих догађаја, када ни православни храмови и цркве у Херцеговини нису поштеђени провала и пљачки, какве су се дешавале у манастиру Житомислић, Саборном храму у Требињу, цркви у Љубињу.

 У том контексту, гдје смо ми то уопште данас?

 Данас смо отприлике тамо гдје не бисмо требали бити никада, испред неког почетка. Међутим, иза овога гдје смо ми данас стоји тај велики почетак који се већ назире. Из тога што су криминалци спали на обијање цркви и манастира види се једна криза, дакле, немају више куд, остали су без оног најобичнијег расуђивања. С обзиром да све има своју кулминацију, а кулминација крађе је да човјек краде из цркве, ја видим у томе и крај таквих недјела, јер након тога нема ништа друго.

Међутим, ја не бих рекао да ми живимо у сјенци таквих догађања, већ се овим догађањима покушава ставити сјенка на оно што долази, а то је једна истина у којој ја видим један оптимизам. То осјећају и криминалци и зато су у паници.

А ми треба само да будемо сложни и да ствари не остављамо недоречене, да их доведемо до краја, да будемо разборити и стрпљиви, зидајући камен по камен, циглу по циглу, да покренемо послове који имају пуни смисао и доста љубави.

Један диван мислилац каже да ако хоћеш да објединиш један народ, онда му дај да гради храм или град, а ако хоћеш да завадиш народ, онда му бацај бисере око којих ће се свађати, јагмити, мрзити.

Ми у Републици Српској немамо проблем идентитета, па, према томе, само требамо почети да градимо, и то на начин као што су некад прављени наши манастири, са једним потпуним смислом, са једним заједништвом. Ако то не будемо урадили, онда ћемо живјети са најобичнијим лоповима и криминалцима са најгорим људским поривима, умјесто слоге и заједништва.

 Ако Требиње и ова регија слове за центар духовности у Републици Српској, а Владика Григорије за веома омиљеног епископа код својих вјерника, да ли је томе узрок чињеница да покушавате, у вашим бројним посјетама, понајприје Америци, да нас, како многи кажу, помирите са свијетом?

 Требиње и ова регија стварно у себи имају једну љепоту и красоту која се ничим не може потамнити, иако злобни и слаби људи то покушавају. Та љепота, сама по себи, садржи неку енергију за коју бих ја рекао да она носи Владику Григорија више него ли Владика сам. И то је оно што је сигурно када говоримо из локалног угла. Када је ријеч о неком ширем контексту у коме се налази наш народ и заједница, оно што ја покушавам да кажем овом народу јесте да ми сами по себи и сами за себе не можемо постојати, изоловани и изван контекста читавог хришћанског и свег осталог свијета у којем живимо и који живи око нас.

Та жеља да се помиримо са свијетом јесте чиста хришћанска жеља, а узроке што се људи понекад идентификују са мном треба тражити у томе што народ види у мени оно што он сам жели. Дакле, чињеница је да народ жели да буде помирен са свијетом и ја мислим да је то један од главних разлога њихове подршке томе. Са друге стране, наравно да постоје и они људи који не дају подршку једном таквом путу, али то је њихова ствар и друга тема.

Оно што ја видим и што ме искрено радује јесте да свијет полако открива да смо ми један народ који има комплексност, који у себи носи и компликованост, али, који је у суштини један хришћански, Божји народ који је добар, али се, једноставно, у једном историјском тренутку нашао на вјетрометини, упао у кризу која је, нажалост, кулминирала у рат.

Црква на рат гледа као мајка, а мајка на рат гледа као на несрећу у којој може да погине њен син, дакле, и Црква плаче кад је у питању рат и доживљава велико трпљење, те, као и свака мајка, у тим метежним и тешким моментима може да се нађе и помало збуњена и усплахирена. Она као и свака мајка жели да то што прије прође и да након тога њен син буде прихваћен у друштву, да не буде оптужен и да не буде онај који је чинио зло и злочинства, да настави живјети слободно.

Тако је и са Црквом и са цијелим народом који хоће да добије ту димензију припадности, заједнице, живљења и саживљавања, размјене са свијетом у коме живимо, јер, једноставно, ми смо сви дјеца једног оца и сви смо потомци једног човјека.

 Многи ипак Вас виде као оличење промјена у Српској Православној Цркви.

 Не вјерујем да ту има неких промјена које су драстичне. Оне су можда више посљедица тога што ја схватам Цркву као простор слободе и што, када човјек уђе у тај простор слободе, он може понекад да изненади људе као слободно биће, али може да изненади и самог себе. Ако није неумјесно да се нашалим, то је као када имате неке специјално слободне фудбалере који понекад праве и неке “финте” које можда нису тако уобичајене, али које се не супротстављају правилима игре.

Дакле, ако човјек хоће да служи унутар једне институције, богочовјечанске као што је Црква, и ако то схвати као простор слободе, ако у томе служи слободно, он свакако може да личи на некога ко прави промјене, а у ствари је само један слободан човјек. Тако је, у ствари, са сваким човјеком, само што ми то можда не видимо. Ја сам Епископ, па је то можда мало видљивије и драстичније, али је, у сваком случају, свако од нас унутар правила и унутар простора слободе, у коме човјек има једно огромно пространство и може да буде и овакав и онакав. Уосталом, као што су разнолики наши вјерници, тако су разнолики и њихови свештеници и то је, ја мислим, обичан и диван дар Божије љубави.

 Прошле године, након повратка из Америке, многе сте изненадили и интервјуом који сте дали нашем новинару и одговарали на питања везана за ратне злочине и злочинце. Какво је ваше садашње становиште о свему томе?

 Моје становиште није ни садашње, ни прошло, ни будуће. Оно је становиште које извире из Светог Јеванђеља. Дакле, ништа велико не може да се уради без жртве. Ако неко хоће да буде велики човјек, он мора да поднесе и велику жртву. Ако неки народ хоће да буде велики народ, он мора да поднесе велику жртву. И никад ништа велико није учињено без велике жртве. Ако неко мисли да је велики, а да није спреман да “се жртвује”, него “да жртвује”, онда је то за мене проблем, и то заиста велики проблем.

Други проблем извире из тога што је наш народ усмјерен ка томе да је тај суд за ратне злочине неправедан. Оно што сам ја увијек говорио и питао се, говорим и питам се и сада – Који је то суд праведан? Мислим да је то једно велико питање, јер је био неправедан и онај суд пред који је Христос изведен, али је он изашао пред тај суд, рекавши Петру да врати свој нож тамо гдје му је мјесто, јер ко се маши ножа, од ножа ће погинути. То је једна нимало нова прича, већ стара истина која говори о томе да онај који хоће да буде први, мора да буде слуга свима, онај који хоће да му други служе, он ће на крају пасти, што ће бити велики проблем, прије свега за њега, али и за оне које он представља.

У том контексту, ја сам говорио да ти људи, оптужени за ратне злочине, ако хоће да буду велики, треба да се жртвују, не говорећи о томе шта је праведно, а шта неправедно. Јер, како прочитах ових дана у једној пророчкој књизи – свака наша правда пред Богом је као крпа.

 Америка се, изгледа, неминовно намеће и у овој нашој, али и у цијелој причи. Након ваше недавне посјете овој земљи, као члан Српске Православне Цркве, изјавили сте да Република Српска неће бити угрожена уставним промјенама у Босни и Херцеговини. На основу чега то тврдите?

 Тврдим на основу много чега. На основу тога што Република Српска није више фикција, она је факат, она је реалност. Овај свијет није баш нешто претјерано способан да пориче фактичка стања. Друга ствар која која је врло важна јесте да Република Српска има старост од десет година и да та старост није више тако мала да не би била постојана и да није тако једноставна за пренебрегавање, па је није ни тако једноставно избрисати. Као треће и најважније морам истаћи да Република Српска има такав народ који у себи носи државотворност и способност да буде државотворан. Међутим, када је ријеч о Републици Српској, ја никад не могу а да не мислим о Босни и Херцеговини. Оно на шта ја никада не пристајем је да је Босна и Херцеговина нечија друга, да је Федерација нешто што не припада и нама. И кад кажем Република Српска, уопште не помишљам да она не припада и онима који желе да живе у њој, па било да су они Јапанци, Кинези, Бошњаци, јер моје схватање живота је такво да мораш бити отворен за другога, за туђу слободу, да мораш имати такву слободу која једноставно другога осваја, која улази у простор другога, али не тако да га потчини и понизи, већ тако да га освоји својом љубављу.

Зато, када кажем Република Српска, ја једноставно видим да та заједница постоји, да она има свој узлазни пут и да је тај пут сада добио и своју дефиницију. Оно у шта сам се увјерио и што ми је оставило један врло интересантан утисак је да људи који воде Републику Српску полако долазе и до сазнања, без обзира на њихову политичку свијест, да је ова творевина реалност и да људи који живе у њој то хоће, а тај народ управо њих бира, што је, опет тековина демократије. С друге стране, сви они који поричу Републику Српску, они, у ствари, поричу демократију, било да то чине разним флоскулама, паролама, или причом о геноцидима. То је лош и опасан пут који у себи носи тоталитаризам или унитаризам, или било шта што није својствено демократији и чиме пориче себе самог. Свако онај ко прича против Републике Српске, он прича и против Босне и Херцеговине, а свако онај ко би причао у Републици Српској против Федерације, тај прича и против себе и то су једноставне ствари, то су основе демократије, са свим слободама, суживотом, људским правима.

 Медији воле да преносе да делегација Српске Православне Цркве, приликом својих посјета иностранству, посебну пажњу усмјерава на приказивање реалне слике Косова и Метохије. Какву истину о Косову и Метохији уопште зна свијет, па, ако хоћете, какву истину знамо и ми овдје, у Републици Српској?

 Ово питање отвара и многа друга питања. Реалност на Косову и Метохији је болна. Она је једноставно таква да имамо једну ситуацију у којој је друштвено уређење племенско, оно је такво да нема другог излаза него да се постави један генерал за премијера и то је реалност. Реалност, међутим, људи не познају увијек добро, не вјерујући у нешто док се својим очима не увјере да је реалност тако сурова и, истовремено, желећи да побјегну од стварности, желећи да је ублаже.

Овдје се поставља и још једно питање, а оно се односи на повезаност ситуације на Косову са читавим регионом и реакције саме Републике Српске на рјешење косовског питања. Ја сам свугдје говорио и говорим да Косово има такву димензију која је повезана са идентитетом цијелог једног народа који живи и у Републици Српској, па је, према томе, немогуће не доводити овај проблем у везу са нама, ако схватимо да је Косово у срцима људи.

Како ће реаговати Срби у Републици Српској на неко будуће рјешење – то је ствар непредвидива, због чега мислим да ту треба бити реалан и јако пажљив, јер све ове ствари које су се код нас дешавале, дешавале су се узрочно-посљедично, на начин да је рат кренуо од Словеније, па завршио код нас, да се у међувремену отцијепила и Македонија, сада се прича о црногорском референдуму и слично. Дакле, ово подручје, колико је год Богом дано и благословено, у исто је вријеме јако комплексно, проблематично и трусно, због чега изискује и велику пажњу. Наше изјашњавање о ситуацији на Косову није водило у том правцу да прејудицирамо ствари и претпостављамо каква ће бити рјешења, наше је било да свједочимо истину, у циљу да поправимо те ужасе који се тамо догађају, односно, да то учини Међународна заједница која то једина може, али, чини ми се, и жели да учини.

 Из тих разговора са представницима Међународне заједнице, може ли се барем назријети рјешење питања косовског проблема?

 Нажалост, свијет неће одлучивати према нашим исказима, нити ће се руководити према томе шта је праведно и неправедно. Савремени свијет функционише на принципима интереса, а своје одлуке доноси и под условима онога шта је било и шта може да буде. Оно што је велики пораз за нас Србе је то што смо ми били, у протеклих десет-петнаест година, на другој страни, што смо били не само на супротној страни својих вјековних савезника, него смо били на страни која се против њих борила. Шта је томе био узрок, велика је тема, о којој ја мислим да кривње има и са једне и са друге стране, а наша је несрећа у томе што смо ми били много мањи, па, у томе смислу, и много кривљи. Било је потребно да нађемо заједнички језик са тим великим бродом који се кретао у супротном правцу.

Ми смо некако много уситњени, што је том свијету стварало додатну компликацију, као што је ствар искомпликовала и наша велика несрећа што смо имали међуграђански и међуетнички сукоб који се догодио на крају једног умирућег система, а да у међувремену није створен нови.

Моје искуство као свештеника и као човјека јесте да, када човјек направи грешку, не треба много да се бави тиме, већ да брзо устане, па и ми морамо врло брзо изаћи из свега тога.

 Поменули сте и референдум у Црној Гори, а још прије ове идеје почела је да се пропагира она о црногорској цркви. Какав исход се може очекивати у свему томе?

 Када ме људи питају о отцјепљењу Црне Горе, ја најприје одговорим у шали да четрдесет посто хоће, а сто посто се неће отцијепити. Али збиља је другачија, јер људи у Србији и Црној Гори су рођена браћа. И наши људи живе тамо, и овдје живе људи из Црне Горе и Србије, пола данашње територије Црне Горе је некадашња Херцеговина, тако да имате једну испреплетеност.

Ипак, границе су нешто што се црта и брише, и оне ће се цртати и брисати. Много је значајније то питање идентитета, због чега је питање Косова кључно питање и зато се на Косову одвија оно “грдно судилиште”, гдје смо ми у једној великој и драматичној кризи, из које треба да извучемо најдубљу и најбољу поуку ако смо паметан народ. У томе ја видим велику шансу и за народ у Републици Српској, што је парадокс, с обзиром на то да ми морамо сада преузети ону улогу коју је некада, послије Косовског полома, преузимала управо Црна Гора, јер ми данас имамо такво искуство, искуство понижења, пљувања, шибања, рата, умирања и нема нам другог излаза осим васкрсења.

 Овдје у Требињу, Епархија Захумско-херцеговачка, односно ви лично, покренули сте иницијативу за обнову Бегове куће, пријератне културно-историјске знаменитости из турског периода. Ту би требао да се оснује и Центар за међурелигијски дијалог. Шта значи овај пројекат?

 Он значи управо то да смо ми људи који могу да надиђу себе, да смо ми народ који није тако једноставан, јер има у себи ту способност да буде и деструктиван, али може да буде и конструктиван на један парадоксалан начин, народ који има неку димензију коју није лако ухватити.

Истовремено, ми не желимо да будемо неко у кога ће упирати прстом, говорећи му – Ви сте рушили, доказујући овим чином да ми умијемо да будемо и градитељи и да хоћемо да изградимо. Ту постоји један парадокс, у коме су најтврђи Срби и најтврђи Бошњаци, однсосно муслимани, против обнове објекта. Ипак, сви они који су добронамјерни, они су за градњу и није битно којих има више, јер, побиједиће градња и напредак, побиједиће идеја да се Бегова кућа мора обновити, јер је она била свједок једног историјског времена.

Велики мотив за обнову Бегове куће мора бити и тај да дамо примјер сваком оном ко овдје жели нешто градити и створити, да то и учини, без страха да ће му то бити срушено. Ја сам пресрећан што католичка црква стоји и што је стајала читав рат у центру Требиња, али сам још срећнији што православна црква стоји и што је престојала читав рат у Дубровник, што је велика похвала, и њима доље, и нама овдје, о чему сам недавно разговарао и са бискупом дубровачким.

Зато се и наш пројекат обнове Бегове куће може назвати мудрошћу, храброшћу и добротом људском, на коју се људи некад и буне, иако без разлога.

 Пред нама је Васкрс. За крај разговора и за најрадоснији хришћански празник, која би порука била Владике Григорија?

 У овом тренутку и овом часу, за мене најважнија порука много је једноставна – да људи имају добру вољу, да не завиде један другоме зато што добра воља долази од ријечи “вољети”, а човјек који воли има добру вољу.

Оно што сам примијетио и што ми се чини тачним јесте да савремени човјек, овдје и свуда, има једна озбиљан проблем који се састоји у томе да не само да је изгубио и губи способност да воли, него је изгубио способност да буде вољен, што представља, не само његову велику невољу, него је у невољи и онај који има те способности, јер упућује љубав, али нема одговора.

Зато ја данас, у овом дану и овом часу, упућујем ријечи Светог Јована Златоустог – Дођите сви, и ви који сте богати, и ви који сте убоги и сиромашни, ви који сте постили и који нисте постили, ви који сте радили цијели дан и ви који сте дошли у посљедњи час, ви који сте добри, ви који нас волите и ви који нас не волите, ви који сте имали покајање и који сте били лијени за покајањем…

Пут ка Богу и пут ка Цркви је непрестан. И онда кад бјежимо од Цркве, ми у ствари идемо ка Цркви. Кад поричемо Бога, ми долазимо до Бога, кад признајемо Бога ми такође долазимо до Њега. Христос као глава тела Цркве никога не може оставити равнодушним,зато што је Христос показао љубав и потврдио је жртвом- каже у интервјуу за “Глас Српске” Његово Преосвештенство владика Захумско-Херцеговачки и Приморски господин Григорије. Затекли смо га на Црквини, крај Херцеговачке Грачанице окупане сунчевом свјетлошћу и Божијом милошћу, гдје нам је подарио многе духовне поуке.

 Ваше Преосвештенство, имају ли Црква и народ исту судбину?

 Апсолутно да. Понекад зажалим што још увијек не можемо да научимо људе да Црква не може да постоји без народа јер је само срце Цркве Света Литургија. Црква, дакле, а то је оно што видимо у Св. Литургији, јесте Сабор у којем учествују људи који имају чежњу да остану живи и да овај живот преточе у вјечни живот, тј. у Царство Божије.

Дакле, људи који желе да буду у пуном смислу живи знају да не могу да то буду без живога Бога, а кад се сабирају то је догађај у којем дјелују и Бог и човјек. Хришћанска Литургија не може да се одвија без народа и наравно без свештенства.

Народ је апсолутно неопходан за савршавање Литургије. Кад свештеник каже славословље Богу, ако народ не каже “амин” и ако тиме не потврди ту свештеникову ријеч, она није валидна. Исто тако народ зна да, као што вели пословица – ако их је триста, без попа ништа. Дакле, у Цркви постоји потпуна узајамна зависност и потреба једних за другима (народа и клира).

Свештеник који је изабран из народа и који је посвећен да произноси молбе и молитве у име народа, итекако зна да без народа не може ништа. А и народ, опет зна да мора неко, у име свих њих, да говори молитве и да тек у том динамичном односу могу да осјете и прихвате присуство Божије. А кад се то догоди, све добија једну другу димензију која оживотворава читав тај сабор, који више никако није скуп смртних тјелеса, него сабор људи који су и тјелесни и душевни и духовни и који сами себе и једни друге узносе и приносе Богу. Бог, са своје стране, на све то даје своју благодат и све то онда бива-постаје предокус Царства Божијег већ овдје на земљи. Милост Божија се излива на нас, као свјетлост на свијет, која је као со земљи и као оно што ће све на шта се излива преобразити и учинити другачијим и тиме га спасити да не би остало трулежно и смртно, него да све окупа живот вјечни.

 Да ли се та блискост цркве и народа више осјећа у невољама?

 Народ ће увијек рећи да “без невоље нема богомоље”, али када то човјек није у невољи? Сваки човјек који је створен самим тим је смртан. А тиме што је смртан и што сам нема рјешење за ту смрт, у невољи је. Човјек је биће које живи у агонији кад је без Бога. Над његовом главом стално виси мач на коме пише смрт. Он може да то питање ставља на страну, или да на њега даје неадекватне одговоре, али то питање остаје. Дакле, човјек је стално у невољи и зато му је непрестано потребан Бог.

Човјек, међутим, почесто затупи, заглупи, па му осјећања попусте тако да нема снаге да понесе тежину тог питања, па покушава да мало-мало бјежи од тога, али, пошто је питање судбински важно, побјећи од њега је немогуће.

 Какав је однос црквеног и националног идентитета?

 То је заиста важно питање. У нашој прилици (или неприлици) ови идентитети су веома измијешани, али сам сигуран да је вјерски идентитет много дубљи од националног. Савремени европски човјек има проблем са идентитетом. Ево једне илустрације од прије неки дан. На финалној утакмици свјетског првенства италијански фудбалер псовао је нешто француском репрезентативцу Зидану. Парадокс је у томе што Зидан игра за Француски тим, али нико није ни претпоставио да му је Италијан псовао француску мајку. Сви су претпоставили да му је псовао арапску, муслиманску или терористичку мајку. Дакле, иако је Француз и иако игра за Француску, видимо да то није његов најдубљи идентитет. То показује колико је тај вјерски идентитет више укоријењен у дубини људске душе.

Кад говоримо о национализму не могу да не споменем невјероватан слијед ствари који се догодио. Ми на Истоку нисмо имали национализам. Код нас су људи имали прије свега вјерски идентитет. Све до краја 19. вијека људи су се овдје дијелили на муслимане, православне и католике. Тек је деветнаести вијек донио национализам који је, буквално, чедо Француске револуције. Дакле, национализам је нешто што је људима на Истоку било потпуно непознато, да бисмо сада ми овдје највише оптуживани за национализам.

Сваки наш рат кроз историју је био одбрамбени и ми сматрамо да рат може бити оправдан само ако је одбрамбени. Ми бисмо могли да бранимо тезу да смо у Босни имали одбрамбени рат и да смо на крају тог рата изгубили 20 одсто српске територије, да смо изгубили толико и толико људи. Нажалост, изгубили су и други народи који су овдје ратовали с нама или против нас. Међутим, ми уопште ту нисмо имали освајачки рат, а читав Запад је увјерен да је то био освајачки рат.

Наш православни идентитет а потом и српски, који покушавамо да сачувамо и задржимо, заснован је прије свега на слободи. Слобода мора остати нетакнута. Зато је наш главни мото: „Крст часни и слобода златна”. То није демагогија, јер ми знамо да је слобода икона Божија у човјеку. Кад изгубиш слободу, изгубио си све. Како каже мајка Јевросима „Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу.” То је нешто што увијек постоји у сржи нашег идентитета. Некад смо ми тога свјесни, некад нисмо.

Мислим да се за идентитет у коме је слобода најважнија вриједи борити и да је то идентитет који има моћ. То је, у ствари, хришћански идентитет.

 Чини ли Вам се да се осјећа криза идентитета?

 Ако српски идентитет није супротан хришћанском онда је то добро. Међутим, проблем је ако он постане нешто друго. Имали смо ситуацију да у овом рату српски идентитет бране људи који су били комунисти. Зато је настао такав један кошмар у којем су могле да се десе глупости и злочини. Дакле, у овом рату имали смо комунисте који су хтјели да буду, и у неком смислу и јесу, Срби . А у доба када су постајали комунисти подразумијевало се да се одричу Христа. То је збунило и нас и западног човјека. То су ствари које траже дубље објашњење, али то је и оно што мучи моју душу.

Оно што би требало да буде важеће правило за све је да је свачија слобода светиња. Филозофи ће рећи да „граница моје слободе завршава тамо гдје почиње слобода другог”. Међутим, ја кажем не. Моја слобода је таква да треба да се преобрази и постане љубав која обухвата оног другог тако да га не поробљава. Да у тој мојој слободи, у љубави, он буде слободан. То је хришћанска љубав и хришћанска слобода. Сигуран сам да у Европи, коју волим као свој простор, коме чини ми се припадам, постоји криза идентитета , али криза не значи потпуни губитак. Европа ће се вратити себи.

Шта је то криза идентитета видимо нпр. у Црној Гори. Људи су мислили ако се осамостале тиме ће добити идентитет. Напротив, они су тим осамостаљењем само поставили велики упитник на једно страшно питање на које тек сада неће имати прави одговор. Јер, држава и граница не дају идентитет. Оне дају само оквир. А оквир, сам по себи, још не значи идентитет. Може га пак само искомпликовати. За мене као Србина или као Хришћанина који се не стиди, него воли што је Србин, не постоји граница која може ограничити идентитет. У ствари, идентитете ствара интегритет а не обрнуто.

Зато за мене није питање да ли ће Република Српска бити у овим или оним границама. За мене је питање да ли су људи у Републици Српској слободни. И ми као заједница морамо да се боримо против свакога ко угрожава ту слободу. Наравно на начине који су дозвољени, на начине који подразумијевају велику храброст и још већу мудрост.

 Колико је српски духовни простор јединствен?

 Српски духовни простор је јединствен онолико колико смо ми јединствени у Христу и колико смо ми браћа и сестре. Ми смо живјели у разним државама, под разним околностима, али смо имали јединство и зато је наша побједа показала да прави идентитет значи остваривање интегритета.

Вјетрометина на којој се ми као народ налазимо, Срби у Србији, Црној Гори, Хрватској, Босни, Херцеговини, таква је да је необјашњиво како смо уопште успјели да опстанемо. Једино онда можемо да објаснимо наш опстанак ако кажемо да је он утемељен у Богу и са Богом. Наше земаљске моћи то не могу да изнесу.

 Да ли је српска нација често стављена пред предјеванђељско питање коме ће се опредијелити: царству Небеском или царству Земаљском?

  Дубоко вјерујем да је свака нација, сваки човјек и свака заједница, пред тим питањем. Само што неко бјежи од тог питања, а неко то питање прихвата. И ми понекад бјежимо, али то је главно питање. Нема другог питања, од оног у епској пјесми: „Коме ћеш се приволити Царству”. Опредијелити се за Царство Божије не значи изгубити земљу него управо спасити је у најдубљем смислу ријечи.

Није цар Лазар ишао за својом војском на Косово да би изгубио битку. Он је ишао да добије битку, да побиједи турског освајача. Гледао је да нађе најбољи стратешки војни потез којим би могао да побиједи јачег и моћнијег противника. Али није хтео да калкулише са дубљим димензијама свог идентитета и да каже: „Ми ћемо се потурчити”. Могао је да избјегне ту битку и биолошки опстане, али не, борио се на частан начин предавши својим насљедницима оно што је најдрагоцјеније, а то је бисер због кога се сво имање продаје. То је бисер који се зове Христос, Бог живи који нас изводи из смрти, чија смрт је и наша смрт и чије васкрсење је и наше васкрсење.

Цар Лазар је знао да постоји и дубља димензија. Насљедници његови, његов народ остао је са Христом. Шта би било да је донио другачију одлуку ? Вјерујем да данас не би постојао српски народ чак ни у биолошком смислу.

 Да ли је Косово наш дуг пред Богом, а сваки човјек који брани светиње на Косову и Метохији Христов војник?

 Косово није више само територија, област од ове до оне границе. Косово и Метохија је постало дио бића сваког Србина. Оно је у нашим осјећањима, у нашем срцу, у нашој вољи и нади. Оно се преселило у нас. И гдје год ми идемо ми носимо Косово и Метохију. Не само област, епархију, или територију. Ми носимо идентитет Косова који подразумијева много штошта. Прије свега подразумијева светиње. А светиње су опет лествица која нас веже са небом. Оне су камен са кога се узносимо на небеса. Мост који нас веже са небом, који премошћује тај јаз између смрти и живота. Оне су ту зато зидане да покажу да нама није важно да имамо само земљу која може да се оре, него да ту земљу и све што на њој може да се произведе принесемо као уздарје на дар ономе који је то све створио.

Зато су несрећни људи и рушили те манастире, јер су хтјели да избришу трагове хришћанског идентитета, али ти трагови су неизбрисиви у душама, осјећањима и срцима људи.

 Колико је данас Срба са племићким карактером који су имали Немањићи?

 То је оно што треба да нас опомиње, јер Срби су склони осцилацијама, успонима и падовима. Кад се неки Србин покаје, видите да је нешто пред вама синуло. Ту је тај дух Немањића. То није више онај скрхани, сломљени човјек. Волим то да упоредим са црквама и црквицама у Херцеговини. У мојој епархији има око 200 цркава које су биле запуштене. И кад дођете и посматрате људе који се окупе да обнављају цркву , па кад је обнове, видите Цркву која сине. У њој видите љепоту, отмјеност, племенитост не само камена од којег је прављена, већ и тога како је прављена.

Кад је манастир Житомислић разрушен, као да је разрушена душа једног народа. Одједном, он се усправио. И Срби који се тамо окупљају дођу и кажу: „Ово смо ми”.

Какав је Ваш однос према Хашком суду?

 Проблем је перспективе из које се гледа. Ако гледате из перспективе оснивача Хашког суда, они знају да је то њихов инструмент помоћу кога остварују своје циљеве. Наша перспектива је условљена њиховом перспективом и ми не сматрамо тај суд праведним, зато што је он условљен њиховом жељом да остваре свој циљ. Наши људи то итекако осјећају. Проблем сваког земаљског суда је што он мора да почива на праву или закону. Невоља тог суда је што не може другачије да мисли него како га је тај закон научио. Они су увјерени да смо ми овдје освајачи, злочинци. Ти наши људи који су оптужени, као на примјер Радован Караxић и Ратко Младић, знају да нису водили освајачки рат и сматрају да је тај суд неправедан за њих. И ја мислим да је неправедан, али ми смо толико условљени онима који стоје иза тог суда, да сам схватио да постоји једна друга димензија. Људи су ратовали да одбране народ и поднијели жртву. Они који хоће да одбране народ треба да се жртвују. Има много озбиљних људи које ја поштујем, који мисле другачије од мене. Ја, на њихову жалост и даље мислим да је потребно да ови поменути поднесу жртву ради опстанка народа, уопште не улазећи у то да ли је тај суд праведан, а ако хоћете моје искрено мишљење: сто посто је неправедан.

 Бројни путници намјерници и гости Требиња кажу да у овај град долазе да се напоје љубављу према Богу и људима. Како Ви, као духовни пастир земље Херцегове, из данашње перспективе гледате на вријеме када сте благовијестили јеванђељску ријеч пред шачицом вјерника у ратном Требињу?

 То је изгледа још једно чудо Божије. Ту дејствује Бог. Можемо да се хвалимо као безумници и да нешто приписујемо себи, али то би било јако глупо. У Херцеговини постоји тај духовни темељ и ми смо га само мало помели, очистили. Људи су почели да граде Цркву Божију, да граде храмове, себе као живу заједницу живих људи са живим Богом. То је велики потенцијал. Има ту, додуше, потенцијала и за зло. Увијек сам волио да кажем да је Херцеговина пуна љековитих трава, али кроз те љековите траве се провлаче јако отровне змије. Дакле, има ту свега. Нисмо ми најбољи, али ни најгори на свијету, но ми смо, очигледно, неко ко у српском народу има јасан идентитет. Овдје нико нема проблем да каже да је Србин. Нико се не стиди што је Србин. У исто вријеме, свако зна да бити Србин у суштини значи бити Хришћанин и да је то дубља димензија и од српства или од херцеговства и да то чува Херцеговину и нас у њој.

Срећни смо што је Црква у Херцеговини жива, јер кад је Црква жива она никога не оставља равнодушним. И то људи који долазе осјете.

 Какав је био пут Вашег духовног сазријевања?

 Молим се Богу да останем на том путу. Можда је добар примјер онај мрав што је пошао за Јерусалим. Када су му рекли да је далеко и да је питање да ли ће он тамо стићи и да је врло могуће да ће умријети прије него што стигне, он је одговорио: да, али ја ћу бити на путу за Јерусалим. Тако и ја мислим да је врло важно да будем на путу за Небески Јерусалим. Тај пут подразумијева и падање и устајање и спотицање и препреке. Али све то подносите кад знате да тај пут има смисла и кад на том путу имате подршку, као што сам ја имао владику Атанасија, све моје пријатеље и непријатеље. Све је то природна подршка и много је важно да тај пут човјек издржи.

У духовном идењу нема стајања. Стагнација је пропадање или губљење времена. Има падања, али кад паднеш устани. Кад устанеш, крени, кад кренеш иди. Најчвршћи ослонци су у вјери, нади и љубави.

А љубав даје свему димензију радости. Кад се умориш, кад су ти очи пуне суза, онда те дотакне рука Христа и све одједном крене и ти поново идеш са много већом радошћу него што си дотад ишао. Највећа је подршка у благодати Божијој, у милости Божијој. И у томе да, кад си пао и погријешио, кад си скренуо с пута, он те кроз свјетлост покајања поново враћа на пут спасења. Дао нам је покајање, али које није убитачно или разорно, него покајање које се појави као свјетлост и радост. Ти ако си скренуо и пао у неку шикару, видиш – тамо је мој Господ, тамо је мој пут. И тако излазиш. И кад стигнеш на пут, ти си већ побједник. Како би рекао апостол Павле, идеш из славе у славу, из радости у радост.

 Да ли Вам се од када сте се замонашили икад учинило да много дајете, али да Вам је много тога и ускраћено?

 Љубав једина има то својство да кад се дијели уједно се и умножава. Све друго има својство да се умножава кад се сабира. Кад се човјек замонаши, кад крене на пут спасења, он даје све. То давање је одговор на Божију љубав. Човјек дајући увијек добива и тако се умножава та љубав. То је право богатство.

Наравно, кад човјек погријеши, кад падне, окрене лице од лица Христа, то је ударац који може да разбије главу. Најважније је да му та искуства, те благости Божије, увијек помажу да устане, да се исцијели, да се умије, да крене и да иде на пут живота. То је неупоредиво са било чим што би човјек имао кад би се одрекао тог пута. Није важно да ли је човјек монах, ожењен или неожењен, њему је од најсуштинскије важности – ићи путем Господњим.

Свако дијете од мог пријатеља, од брата, човјека хришћанина и нехришћанина је дијете Божије, дијете наше, ако смо ми заједно с Богом. Дјеца су увијек интересантна зато што имају чистоту срца, имају још увијек неискварена осјећања. Бог је за њих конкретна личност, реалност. Радује ме док гледам дијете које чека да га мајка подигне да би пољубио икону. Дјеца не мисле умом, него срцем. А и ми би требало да дјетињимо срцем, а не умом. Нажалост врло често дјетињимо умом, а срце нам је окорјело.

 Шта мислите о новокомпонованим вјерницима и злоупотреби икона?

 Није могуће злоупотријебити икону. Могуће је само себе ставити у један лажни однос са самим собом и са Богом. А то је опасно. Господ Христос је упозоравао своје ученике да се чувају лицемјерја као најопаснијег квасца који може да се у човјеку нађе. Не може се слагати Бог. Не могу се слагати ни људи. Не може се слагати нико. Ни сам себе човјек не може слагати, али може тим лагањем да се подвоји и да постане шизофрен. Да се подијели, а то је велика опасност.

Људи често активно иду у погрешном смјеру, или стоје у пасивизму. Или они ударају, или су на њих ударили и долази до једне опште депресије. Депресија је дијагноза за општу болест савременог човјека, али право је чудо како људи немају снаге да изађу из депресије. И право је чудо како имају склоност да упадну у депресију. То је велика слабост нашег човјека. Хришћанин може све бити, али не смије бити у депресији. Хршћанин мора да буде биће које у себи носи радост. Ђаво је за мене по дефиницији биће без радости.

 Подијељена су мишљења о владики који игра фудбал на јавним мјестима, шета градом без владичанске капе. Јесте ли осјетљиви на такве примједбе?

 Људи имају право да замјерају и то је добро што замјерају. Значи да нису равнодушни. Не могу рећи да понекад нисам на то и осјетљив, али најосјетљивији бих био кад би им било свеједно какав сам и шта чиним.

 Спорт

У спорту је живот присутан на један интензиван начин. Ту је однос са другим људима јако динамичан. Ту је игра која подразумијева одређена правила, а ту је и жеља за побједом. Та игра подразумијева поштовање тебе, онога поред тебе, онога који игра против тебе. То је јако слично животу. Имамо могућност да на један интензиван начин доживимо живот у једном безазленом оквиру као што је спорт. Зато је спорт врло озбиљна ствар. Ја му увијек тако и приступам.

 Политика

Демократија је запала у једну критичну фазу и постала помало тоталитарна. Чим је постала тоталитарна, она има проблеме и атакује на слободу. Тужно је кад видимо у предизборним кампањама како се људи усликају и кажу: Ја сам најбољи, и тај плакат залијепе на бандеру. Већ самим тим човјек је показао да с њим није баш све у реду. То људи осјете. Људи гласају за личност. Има их који се лажно представљају и веома је тешко то погодити. Народ ипак успијева то да процијени. У праву је онај који каже да ће у Републици Српској побиједити они који буду знали, могли и умјели да је одбране. И да је учине што бољом.

 Мобе

Занимљиве су ми мобе и тај осјећај који је имао наш народ да заједно правимо куће. То је препуно љубави. Моја мајка кад се присјећа наше куће која је срушена, никад не прича колико је у ту кућу уграђено материјала, него прича са колико је љубави грађена и колико је суза пролила док је градила. То је оно што кућу гради и образац који можемо да пренесемо на образ цијелог народа. Ми треба да имамо љубав међусобно. Да се не лажемо, него да успоставимо тај однос и да имамо ту вертикалу и ту хоризонталу. Да имамо тачку ослонца. Ако немамо тачку ослонца, онда смо као трска коју ломи (и сломи) сваки вјетар. Већ је позната стара прича да трске треба повезати, јер тек онда постану несаломиве.

Препоручујем саборност – да све што радимо радимо саборно, заједно и да се све крунише радосним осећањем заједнице и заједништва. Ми народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини можемо бити много бољи и примјер многима.Ја тако осећам и вјерујем.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЈЕЧНОСТ СВОДИ У ВРИЈЕМЕ

Ваше Преосвештенство, Молимо Вас да нас као Владика захумско-херцеговачки Вашом архијерејском мишљу и овом приликом подсјетите на вјечноживу личност нашег оца Светог Василија.

То је највећа предност што у овим нашим крајевима, а богами и шире, свуда гдје живе Срби и гдје живе православни, у ствари Хришћани, није потребно људе подсјаћати на Светог Василија Острошког односно на ту његову вјечну славу коју он, једноставно, потврђује непрестано. Мени се чини да је Свети Василије такав, један од оних светитеља који се увијек некако «ненаметљиво наметнуо» и то тако и толико да човјек има онај благотворни страх кад се сјети њега, његовог имена, његовог живота и његовог постојања. Једном ријечју Свети Василије своди вјечност у вријеме. Он своди оно што је бескрајно у ове наше ограничене просторе и он, што је још важније, узводи нас из окова, а то су најчешће гријех и смрт, и изводи нас у просторе, како рекох, бескраја и радости, али не неког бескраја који је недефинисан и нејасан, који је само бескрај и ништа више од тога, него једног смисленог бескраја вјечитости у коме је јасно ко је Цар и Господар, ко је Бог и ко су они који су становници тог Неба, тог Царства у коме нема смрти. Тако да је личност Светог Василија, заиста, највише упечатљива по томе што он живи у овом свијету заједно с нама, а ништа од овог свијета га не савлађује, ништа њиме не влада и ништа над њим није. И он је некако ту, а опет је изнад свега. Он је, баш као што је и Црква, у овом свијету, а није од овог свијета. Он у овом свијету дејствује и дејствује управо на тај свијет, а свијет не може ништа да њему учини нажао. У томе и јесте његова побједа, односно то је Христова побједа, побједа живота, побједа васкрсења, побједа вјере, побједа наде и оно што је најјасније и најнедвосмисленије, када је у питању Свети Василије, то је побједа љубави. Нема тога који је отишао код Светог Василија а да није осјетио љубав и милост. И нема тога, како рече један мудри човјек, који је отишао код Светог Василија и кад се враћао а да није осјетио да је другачији, да је бољи, да му је лакше, да му је бреме скинуто. И то је, у ствари, само један пресјек тог његовог чудесног подвига и у животу и након његовог упокојења и сад, у животу када он живи у Богу и с Богом вјечно и непоколебљиво и кад нас, на тај начин, спасава, а мени се, лично, чини да је Свети Василије некако тако и замолио Бога да он кад умре и даље служи овом народу, јер је толико и тако волио тај народ и једноставно, да није било Светог Василија у овим протеклим вјековима, мислим на ова три вијека који су, можда, најтежи у историји овог народа, али и најдраматичнији, да не знам како бисмо опстали на овим просторима. То је чудо велико, само по себи, али могли бисмо га повезати са самим чудом Светог Василија.

Толико година након упокојења Светитеља Василија снага његове личности и данас сабира народ, који се око ћивота Свеца окупља као и за вријеме његовог овоземаљског живота…

Снага његове личности је у његовом смирењу и његовом пред Богом представљењу као некога ко је био свима слуга, а постао је свима отац и свима учитељ и свима утјеха. То је испуњење пута који нам Хрестос поставља и задаје као задатак. Дакле, то да волимо један другог и да сами себе, један другог Христу Богу предамо – то није само дато, него је то задата категорија у коју треба да уђемо својевољно. Свети Василије је ушао читавим своји бићем да испуни ту Божију заповијест, да испуни заповијест Новог завјета, то јест да љуби Бога свим својим бићем и да љуби ближњег свог као самог себе. И то је једно живо свједочанство живе вјере и жива истина пред којом и они најневјернији бивају поколебани и пред којом они највјернији бивају задивљени, јер је неизрециво и неописиво чудо како Бог, на тако смирен начин, свједочи своје постојање и своју побједу над смрћу – у личности Светог Василија, у његовим моштима, у његовом живљењу у Цркви, које је, могли би рећи, много интезивнија од ичијег живота, од свих нас који овдје живимо око кивота Светог Василија. Нико од нас не може рећи да има тако интензиван живот као он. Он се непрестано и свакодневно и свакочасовно састаје са људима и све прима и свима даје утјеху и све отпушта са радошћу и све пушта да наслоне главу на његове груди и зле и добре и грешне и праведне и праведнога кријепи, а грешника милује. To je ништа друго него христоликост и боголикост. То је потврда и свједочанство о Христовој личности и о томе да је наш Бог Света Тројица, што је Христос открио и научио нас и показао нам својим животом.

Колико смо ми сви појединачно позвани да будемо подвижници и настављачи стопа Светог Василија и других Божијих угодника?

Сви смо позвани, крштењем смо позвани и призвани да будемо свједоци живота, да будемо побједитељи смрти. То је крштењем нашим постало наше опредјељење и сваки крштени човјек је тим постао и духоносац и богоносац и животоносац и свједок живота. Међутим, ми врло често падамо и не можемо да издржимо ту благодат и то дејство Духа Божијег, одричемо се, враћамо се својој смрти и својој природи, али зато нам је важно да Цркву гледамо као заједницу и да у Цркви, као заједници, живимо, јар ако у Цркви живимо тако заједно, довољно је да кажемо да у Цркви има један Свети Василије, а има безброј светитеља Божијих и да схватимо да смо ми ту негдје поред њега, да смо његови и да смо с њим. И од тог изобиља, које је он примио, даће и нама и помоћи ће и нама, и ми ћемо ући у радост Господа свога. Наравно, нећемо моћи остати на том браоду и тој палуби уколико будемо дрски, безобразни, уколико будемо несавјесни до те мјере да милост Божија не може више да трпи наше колебање, невјерје, маловјерје, али увијек ће бити довољно оно што се десило и саа Петром када је почео тонути, Кад год завапимо »Господе, помози ми!», а то значи и, оно што наш народ често каже, «Помози Свети Василије!» увијек ће нас ухватити та рука, извући ће нас напоље и опет постаавити у заједницу светих, у заједницу вјерних, у заједницу живих, а не и нипошто, неће допустити да одемо у смрт, у пропаст, у погибију. И тако ћемо увијек с Господом бити и тако ће наш живот бити велики подвиг. Подвиг значи то да се уздигнемо изнад смрти и трулежи и да будемо живи, а не мртви. То је подвиг. Није подвиг то да ћемо само нашим добрим дјелима, нашим постом или не постом, молитвом или не молитвом Бога натјерати да нас Он воли. Њему ће бити мило и Светом Василију ће бити мило ако ми живимо праведно, као што је он живио, али још ће му бити милије ако схватимо, као што је он схватио, да је наше спасење дар Божији и да је наше спасење уздарје Богу на тај дар, наша благодарност и наш одговор на тај Божански дар. Тако ја то видим и таако се мени чини да онда живот у Цркви значи бити подвижник у правом смислу те ријечи – то значи бити смирен човјек, а смирен је онај човјек који једноставно може да прими благодати Божије, јер Бог се гордима противи, а смиренима даје своју благодат.

Христоносни Острошки Чудотворац укрепљивао је српски народ, јачао му вјеру и наду и током посљедњег његовог страдања, када су 1996. г. Светитељеве мошти покренуте и ношене кроз Црну Гору и Херцеговину.

Тај догађај за мене је једна од оних тачака ослонца у животу коју човјек никад не може заборавити, али, исто тако, не може ни да га сагледа, ни да разумије у пуној мјери и у пуном смислу ријечи. То је, у ствари, догађај, то није био неки тренутак, нека договорена ствар, него много више од тога – догађај који није био просто људски догађај, сабор људи, него је то био догађај у коме је Свети Василије, једноставно, показао колика је моћ, саборна моћ његове личности. Нико у Херцеговини није остао равнодушан, нико није могао да се избори против тог магнета који се овдје , међу намаа, нашао. И сви су дошли, и сви су се сабрали, али нису се сви сабрали тек онако, него у радости, у умиљењу, у смирењу, у покајању, у нади, у животу, у бјери, у неком образу који је свијетли образ, она свијетла страна нашег народа, у некој свјетлости која није од овог свијета, у некој повезаности свега и свих, и животиња, и траве, и цвијећа, и дрвећа, и сунца, и неба, и земље, и камена, воде, све је било заједно као једно, као да је направљен једаан хљеб од свих нас и принесен Богу на дар, а приносилац тог дараа био је нико други него Свети Василије. Тај догађај је, дакле, неописив и необјашњив. Једино што овако људски морам да се сјетим како је отац Лазар, блаженоупокојени наш духовник острошки, био иницијатор свега тога и ми смо сви у томе помогли њему, а наравно, он је имао неку дубоку везу са Светим Василијем и то се све таако учењело људски. Једаан од најпотреснијих транутака био је кад смо били на граобу мајке Светог Василија Свете Ане, тад сам помислио како је он, ето, дошао да посјети своју мајку након три стотине година и то као даа је било само један дан или три дана, али и он и његова мајка, иаако су Свети, и они су људи и нешто је ту било дубоко људско и дубоко Божанско. Кад смо посјетили оне мученике у Величанима, који су пострадали у Другом свјетском рату, некако се видјело, као да су они, ето, пријатељи, као да је он све то негдје видио и гледао и као да је хтио сад да их посјети и да дође на њихов гроб и да их поведе са собом у васкрсење. То су неописиви тренуци. Не би требало забораавити да је то био крај једног тешког рата у коме је народ био збуњен, сломљен, изнурен, биле су погибије, рањавања, сирочад, избјеглиштва и одједном је дошла утјеха које све то анулираа и која све то показује као небитно и неважно и као не тако страшно у односу на дивоту вјечности коју нам дарује Бог и коју нам дарује Свети Василије. То је неописиво укрепљење за читав народ и за сваку душу напаћену, намучену и растужену и за сваког човјека, од најмањег дјетета до старца и старице. Показало се како Бог може да однесе свако бреме па ма како оно страшно било и ма колико оно изгладало неиздрживо. Оно одједном постаане лако и то бреме и тај јараам, кад узме на себе Светитељ Божији или сам Син Божији Исус Христос.

Ви сте 1999. г. устоличени за Епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Овим чином указано Вам је повјерење да будете настављач пастирског дјела које је у Тврдошу започео и утврдио Василије Острошки, Слава му и милост. Са којим осјећајем то носите у себи?

Па баш са тим осјећајем о којем сам причао претходно. То је више ствар таајне милости Божије, него што је то, недај Боже, нека моја заслугаа, нека моја способност да будем ту. Али, у тој смирености, док смо и колико можемо да је се присјећамо, како би могли другачије имати осјећање него страха и трепета наа том мјесту, али, с друге страане и те неке милости, те неке лакоће. Сјећам се кад је велики Архијереј и Светитељ Божији Владика Атанасије, као Епископ захумско-херцеговачки, дочекујући Светог Василија рекао како кад му дођу тешки тренуци каже: «Ја завапим: Аман, помагај Свети Херцеговче!» И то је, у ствари, она ријеч коју једноставно човјек каже најпростијим језиком људским: «Помози Свети Василије!» и одједном све нестане и све престане, све бива лако и лијепо. Онда човјек, на крају, схвати да он, тј. нисам ја тај који ту столује и управља, него је то управо он и Господ наш Исус Христос.

У каквим условима се одвија духовни и економски живот српског народа Епархије којом началствујете? Да ли је демократија Запада, након Дејтонског споразума, дала очекиване резултате?

О условима који су једноставно посљедица једног «мљевења» народа, народ је као пшеница која се меље у разним и под разним притисцима – камењима, у зубима звјерова, што би рекли, али мора да се самеље та пшеница, иначе ће остати само зрно и само пшеница и само сировина. И даље има тог мљевења, има и духовног напретка. Не дај Боже да тога нестане. Зато понекад можемо да кажемо, као што каже Владика Николај и за те наше непријатеље «Благослови Господе непријатеље наше», јер они нас мељу, притискају да ми дођемо до тих наших духовних потенцијала. Како је говорио Јован Дучић: «Овај народ има и велике духовне резерве» и то је оно што њега чини другаачијим, снажнијим и из чега он увијек може да извуче неки потенцијал који је неочекиван и за пријатеље и за непријатеље и за нас саме. Могли бисмо да кажемо да је велики напредак у том смислу што људи, једностаавно, иду у Цркву, причешћују се, посте, Богу се моле, труде се да живе хришћанским животом. А то, можда, има неке везе са тим економским напретком, јер, добар човјек је увијек и добар домаћин, а економски напредак у нашем народу увијек је значио то да имамо добра и здрава домаћинстваа и да људи буду вриједни и радни и да ту њиву обрађују, као земљу Божију и земљу, све неком свемирском брзином, али иде и то се види на сваком кораку. Граде се цркве, црквени домови, људи се крштавају, вјенчавају, Богу се моле и Бога воле. То је једна чињеница. Незахвално је о томе говорити у процентима, али на примјер: 98 % људи се вјенчава у цркви, 95 % људи је крштено, 99 % људи се сахрањује са свештеником, 15 % људи иде у цркву на велике празнике редовно, од 7 до 15 % сваке недјеље иде у цркву и то су, рецимо, ако бисте хтјели да хвалите нпр. Римокатолике у тој уредности и вјерности Цркви, онда би то били, отприлике, римокатолички резултати. Ми то волимо и тога се бојимо, а надамо се да може још боље и хоћемо да буде још боље. Биће боље, ако Бог да. У томе је, ја мислим, наша главна снагаа, јер, нема никакве друге и веће снаге од тога. Оно што ја увијек волим да кажем, што је у Херцеговини добро, то је јасан и непоколебљив идентитет. Дакле, људи су овдје Хришћани, православни Срби су, и немају проблем са идентитетом. То је велика предност. Смућење , нпр. у сусједној Црној Гори је велико по том страшном питању идентитета и људи ће се много напатити, а не знам шта ће се на крају догодити.

Ваша Епархија се простире у неколико држава. Какав је однос њихових власти према Српској Православној Цркви на том подручју?

Наша Епархија има своје парохије у Хрватској и у Црној Гори. Не би се могло очекивати да је то неко пријатељско окружење кад ми кажемо да смо из СПЦ, али нас Бог учи и ми се учимо и трудимо се да, прије свега, будемо Црква, па онда Православна, а онда да будемо Српска и у том нашем виђењу те стварности, једноставно није нас лако поколебати, није лако на нас бити љут, односно, наћи нам неке грашке у томе. Зато што кад кажемо да смо Црква, да смо хришћанска Црква онда то значи један универзали карактер. Када кажемо да смо православна Црква то је значи наша слобода, наш избор, наша вјера и не може баш неко много да нас поколеба. То што кажемо, не стидећи се, да смо Срби, поред свих ових жигосања Срба у посљедњим годинама, једноставно, ми то наше српство увијек бранимо тим ширим контекстом Православља и још ширим контекстом хришћанског Православља. То је оно што је наш стил и метод и надамо се да једино тако можемо да одбранимо то и то је нешто што, можда, наилази и на мржњу, нешто што наилази на одобравање, на задовољство и на незадовољство, зависи, како кога и како гдје. Ми се много на то не обазиремо. Покушавамо да пројавимо једну мудрост, у сваком односу са државом ми постављамо ону најпростију ствар – Цару царево, Богу Божије. Ако је држава таква, њени су закони и оно што ми морамо да испунимо према држави ми ћемо испунити, а оно што морамо да испунимо прама Богу, то ћемо испунити на нашу срећу и радост. Најчешће то што треба да испунимо према Богу не коси се са оним што од нас очекује држава. И то је оно што нас, за сада, чини спокојним. Не дај Боже да држава затражи нешто што не приличи Богу и Божијој Цркви, онда би то био велики проблем.

Може ли сама Црква допринијети развоју економског живота и на тај начин помоћи свој вјерујући народ?

Па Црква је народ. Дакле, Црква би требало да научи људе да буду добри људи, али и да помаже на примјерима а наши најбољи примјери су наши манастири. Наши манастири су у истом тренутку и најбоља домаћинства, а људи, опет, живе око манастира и гледају манастире и једноставно могу то да виде и да се тако науче. Мислим да је у томе велика помоћ и подршка Цркве и на том економском плану. Тако наши манастири и Петропавловски, и Дужи, и Тврдош, заиста полако постају и постали су велика домаћинства за углед и примјер. И то нас чини радосним. А то ништа не утиче на живот у манастирима, духовни и хришћански живот, што је много лијепо и опет наши манастири су отворени за Хришћане који нијесу монаси и то је једна велика и лијепа прича, лијепа истина о томе шта се догађа кад се људи воле и кад воле Бога.

„Кол’ ко снаге хумска земља има?“

То је право питање. Ја сам рекао тај стих негдје, можда и случајно, а можда не зато што је то једно питање… Мислим да нико са сигурношћу не може да погоди кол’ ко снаге хумска земља има, зато што су то неописиве резерве духовне и неописиви потенцијали. Мени се чини да је то огромна снага, а с друге стране гледано овако, људским очима, како би рекао човјек, мало нас је, „мало рука’ малена и снага“, али у истом тренутку много нас је на небу и много нас је свуда около. Требало би да Црква у том погледу учини нешто, и ми то покушавамо, али не можемо се похвалити да је то на оном нивоу на ком смо ми жељели да повежемо стотине и хиљаде Херцеговаца свуда по свијету са десетинама хиљада који живе овдје и да то, једноставно, буде за њих добро и за нас добро. Али, постоје и природни потенцијали који су јако велики и јако битни и требало би да пазимо како ћемо с њима да се опходимо и шта ће да буде. У сваком случају, кол’ко снаге хумска земља има – одговор би био има снаге.

Колики је значај увођења вјеронауке у школски систем Републике Српске и који су њени досадашњи резултати?

Резултати у Републици Српској су више него добри. Они су, у ствари, одлични и то се показује и види на сваком кораку. Једноставно, младић или дјевојка из Републике Српске могу да се препознају ма гдје да оду. И то је за нас велика радост. То, наравно, није само плод вјеронауке него плод страдања и плод рата, плод једне доброте и безазлености народне и васпитања кућног, домаћег, али у истом тренутку вјеронаука има велики утицај, јер та дјеца знају много о свом Богу, о својој Цркви, о животу, о смислу живота и та дјеца су будућност, не само Српске Републике него српског народа и то, сигурно, тако видим. Као што је, рецимо Црна Гора некад била пијемонт слободе, па се појавио један такав човјек какав је Његош или такви људи као што су били људи у Црној Гори у том времену. Данас је то Република Српска и ја тако вјерујем, тако видим. Мислим, ако се негдје на неки начин изврши притисак, увијек се на другом мјесту пројави прољеће. И то је, мислим, жива истина. Наравно, не треба да урадимо ону грешку која се догодила у Црној Гори, да нас Бог сачува гордости, и да се не хвалимо тиме што смо и како смо, него да будемо смирени. Црногорци су се хвалили чојством и јунаштвом и данас је то постало подсмијех. Када неко из Црне Горе почне да прича о чојству и јунаштву људи се почну смијати. То је велики пораз. То не говорим ја, него сам видио „својим очима“. Зато што је гордост опака болест, поготову кад нема баш неког основа.

Пратећи савремена политичка збивања, чини нам се, да Црна Гора и Херцеговина никад нијесу биле удаљеније. Ипак, духовне везе и Свети Василије чувају наш заједнички идентитет.

Ствар је у томе што је Херцеговина оно што је увијек била, а Црна Гора хоће да буде оно што никад није била и због тога се та удаљеност осјећа. На жалост, на нашу велику жалост, али ми једноставно стојимо ту гдје јесмо и чекамо да се Црна Гора врати себи, а кад се врати себи вратиће се и нама. Ми за таквом Црном Гором нећемо ићи и то је оно што је чињеница, али Црна Гора може да иде куд год хоће. Међутим, мени се чини, да је у Црној Гори проблем што се они удаљују не само од Србије и Херцеговине и од Срба, који живе на Балкану, желећи да буду Црногорци неког свог типа и неког новог типа и новог начина живота. Није проблем то што се удаљују од нас, него је проблем што се удаљују од себе, а онда неће ни сами себе моћи да препознају, а камоли нас. У томе и јесте срамота која се догађа у Црној Гори.Неки дан смо гледали, преко телевизије, наступ неких тамо људи који се називају Црногорци и црногорска Црква, на челу са једним рашчињеним свештеником који је тако обукао бијелу пану, која му ни по чему не приличи. Не приличи му никаква, а камоли бијела и то он добро зна и то зна цијели свијет, хришћански, православни. Ко год би се мало заинтересовао знао би и видио би. Ноно што је реакција људи у Херцеговини и у Црној Гори, нема друге реакције, осим срамота. Нема друге ријечи за ту ствар, осим срамота. И то је, рецимо, Цетиње које смо гледали као на небо, као Острог, тако су гледали Херцеговци Цетиње. Данас га гледају као срамоту. Част и чест Светом Петру и онима кој тамо почивају и оној светињи, а оно остало је све срамота. Ето, то је садашње стање, мада, оно увијек стоји да тамо има дивних људи и да тамо постоји велика резерва и клица из које ће изникнути цвијеће. Али, невјероватно је колико се ради на томе да се убије свако сјеме и свака слобода у људима који хоће да буду другачији. То никад није било својствено хришћанима, ни православнима. То је основи покретач, основна снага цивилизације у којој живимо, да се сви не поједемо. То је посљедица Халкидонског Сабора кад смо научени од Светих отаца да други може да буде другачији, а да опет можемо да живимо заједно.

Како бисте прокоментарисали ситуацију на Косову, симболу наше несреће, али и васкрсења?

Волим да кажем да сва ова прича о тим преговорима о Косову итд. је, очигледно, дошла у ћорсокак. Дошли су у ћорсокак много већи од нас и Косово је, као што је рекао дивни Владика Његош „грдно судилиште“. Погледајте, на Косову се опет раздијелио свијет, опет су се највеће силе око Косова подијелиле. Неко сад може рећи да ми умишљамо да је то тако, али Косово је мјесто које је жртвено поље за једну цивилизацију, један идентитет, хришћански идентитет Европе, ако хоћете. И ту неће бити једноставног рјешења. И свако наметнуто рјешење, било са које стране да долази, неће бити рјешење. Једино рјешење је да се на Косову очува и сачува онај идентитет хришћански, да се не дира у другачијост оних који тамо живе, а то су Албанци, да Албанци не смију да дирају другачијост оних који су тамо вјековима живјели. У посљедњем 20. вијеку била је велика неправда у том погледу, покушавано је на силу да се наметне живљење људи и једних са другима, не на принципу слободе и слободне воље, него на принципу силе или идеологије или било чега другог. Мој утисак је да је Косово мјесто на коме се страда, али на коме се васкрсава. Оно је спомен страдања, али спомен опредјељења за живот и ми не можемо изгубити Косово. Ја као Хришћанин, на примјер, не могу никако изгубити Косово. Али, ко га је већ изгубио у својој души, он може да то тако поставља и тако прича. Међутим, постоје те техничке ствари, људске ствари које људе преваре па они почну да гледају тако, голим оком и да им се привиђа и да им се причињава и да на основу тих привиђења доносе закључке, а у ствари, не виде оно што је дубље и што је у основи тога. Тако да, нпр., одрећи се Косова, за нас православне Хрешћане, значи одрећи се себе, а то је немогуће. Савремени свијет то не може да схвати, нити хоће да схвати, поготово свијет који се већ одрекао себе у неком смислу и то је велики проблем. Али, ја немам никакву агонију у том погледу да ли ће то бити овакав или онакав статус, ово или оно. Једноставно, Косово ће за сваког од нас, ма гдје ми да живимо, бити наша земља и наша отаџбина и наша светиња и наша колијевка и наш гроб, а и наше васкрсење. То је нешто необјашњиво, као што смо малоприје причали за Херцеговину. То је било и тако јесте и за Црну Гору, али неки људи у Црној Гори су мислили да се од тога може побјећи. Од тога се не може побјећи. Не може се побјећи од самог себе. То је сулудо и сумануто.

Мање је познато у јавности да сте Ви поклоник спорта и да се бавите спортским активностима. Врхунски резултати се ни у спорту не постижу само простим тренинзима. Каква је улога вјере у спорту?

Па сигурно да је улога вјере и у спорту велика, као што је велика улога вјере у животу. Зато је спорт једна блага, мала, безазлена слика живота и ту се показује, на неком одређеном терену, са неким одређеним људима како се човјек односи према другом, а других је ту много. Ту су други они који са нама играју, други је онај који против нас игра, ту је други онај који нам суди, ту је други онај који нас гледа, други је онај који ће слушати о томе и све оно како се према том другом односимо показује да ли смо ми витезови и људи или смо нељуди, да ли смо талентовани и способни или нисмо талентовани и способни за зај конкретан тренутак и тај спорт. Безазленост је у томе што то ни за кога нема неке крајње егзистенцијалне посљедице. Наравно, професионални спорт значи и још нешто друго, људи су везали своју егзистенцију овог живота и времена за то. Међутим, прави, велики и највећи увијек су некако надахнути и одозго. И то је оно што је, не знам, та метафоричка категорија тога, и у томе се види, нпр. како постоје увијек неки људи који су непредвидиви. Кад игра велики играч, сви очекујемо да ће он да уради нешто велико и значајно у великој утакмици, али, нико не може да погоди шта ће то тачно бити. На примјер, сад су играли Милан и Манчестер и сви смо знали да је Кака страшан играч и да ће он нешто урадити, али да ће баш дати три гола и да ће то урадити на тај начин, нико није могао да погоди и опише. Дакле, то је та непрдвидивост која долази одозго и ту је питање вјере и питање слободе да човјек прими то што долази одозго. Зато је за све нас много важна та вертикала. Тако је Косово и Црна Гора и Херцеговина и Србија и Република Српска. Можемо да имамо те хоризонталне везе, да имамо економску сарадњу, билатералну, како би рекли, политичку, какву год хоћете, трилатералну, није битно, али ако не будемо имали у свему томе ту вертикалу то ће све бити трулеж и ништа више од тога. Ето, то је моја порука и тешко ономе ко изгуби ту вертикалу, јер никад неће бити велики. Увијек ће бити мали и мртав, биће му име смрт.

1.дио

Сва су дјеца иста, баш сва. И јеврејска, и муслиманска, и српска, и грчка, и америчка, и имати дјечије срце је у ствари – шанса. У дјечије срце тешко уђе зло. Кад су ми дјеца у Сарајеву викала: “Убиј Србина”, знао сам да је то било зато што им је то неко ставио у главу, осјећало се да они у срцу немају такав пробем и да смо ми њима помало и симпатични. С друге стране, непосредно пред долазак у Сарајево, прошли смо кроз село Брадину, бивше српско село у коме су муслимани починили огроман злочин. Поред пута су стајала муслиманска дјечица и продавала јагоде. Ми смо стали, попричали мало с њима, купили јагода, а они, као дјеца радосно вичу: “Чика попе, чика попе, купи од мене јагода…”

Сјетим се често свог дјетињства, мада још нисам у тим годинама кад се људи све више сјећају свог детињства и младости. Ми смо из села Планиница, поред Вареша. То је једна прелијепа планина, препуна разних извора, шума, потока, у којој сам ја дане и сате проводио играјући се у природи. Моја породица, Дурићи, тамо живи стотињак година – откад је тамо дошла моја прабака Дура и у свом наручју донијела мог деду. Многима су питања одакле си, ког си поријекла, најважнија. Мени лично то није неважно, али мислим да није преважно, да није то пресудна ствар и да је јако битно то како човјек живи и шта он постави за свој циљ у животу. Наравно да је важно мјесто гдје човјек живи, важан је час у коме живи, а нарочито је важно с ким живи. Ако узмемо то да је човјек прије свега биће које се остварује само у односу на другога, онда је заиста најважније каква ће бити конкретна заједница у којој је изабрао да живи, и начин живота те заједнице.

Отац ми је умро кад сам имао три године и то је први догађај који памтим. На сахрани мог оца се појавио свештеник који је мојој мајци оставио једно Јеванђеље и рекао нека јој то буде утјеха. И кад сам имао негдје око 15 година, бивајући као млад човјек у животним борбама, превирањима унутар људске душе, узео сам то Јеванђеље и почео да читам. Имао сам јасан осјећај да је то истина и да је то нешто што може да ми отвори затворени хоризонт. У то вријеме сам се стално чудио зашто се људи не радују ако сам ја добар, зашто су људи злобни ако сам ја успјешан – тешко ми је то падало. А онда, полако, почео сам да се молим пред иконом увече ни не знајући како се то ради. Доживео сам нешто што је било изван мојих очекивања и то је био неки дар.

Још кад сам био дијете, био сам у друштву са старијима и трагао за ауторитетом и у животу и у књижевности, у музици. Али никада нисам био ничији фан. Нисам прихватао да имам идола – могао сам да поштујем и да волим, али да се клањам неком, то не. Било је потребно да ме нешто потпуно обузме и ја сам то доживио тек кад сам упознао Христа. Прави ауторитет никада неће угрозити човјекову слободу, а млади људи данас се буне јер осјећају колико су поробљени – “захваљујући” телевизијама, неодговорним родитељима, неодговорним писцима, новинама и новинарима. Увијек је зато битно пазити да им се не уђе у простор њихове слободе, јер аутоматски престају да слушају. Родитељи су често непажљиви и често због озбиљног незнања не могу да им помогну, него више инстинктивно осјећају шта ваља, шта не ваља па онда инсистирају на томе. Моја мајка је говорила “немој да идеш тамо”, “немој да радиш то”, и ја сам веома често то презирао и радио баш оно што је бранила. Касније сам схватио да је ствар моје слободе шта ћу радитии, а да мајка утиче на њу једино као неко ко ме искрено воли. То је, по мени, најбољи савјет за родитеље: дјецу треба вољети, неизмјерно, и бринути се за њих. И та брига мајчина, или оног ко те воли, она те врати и не да ти да пропаднеш. То је мој утисак и искуство и савјет родитељима: да неодступно воле своју дјецу.

У Београд, на Богословију, дошао сам са шеснаест и по година. Послије Богословије, услиједио је факултет, почело оно тешко вријеме деведесетих година. Сјећам се првих демонстрација испред Скупштине, на којима сам се обрео јер су ме тамо повели, ни сам не знајући гдје сам и зашто дошао. И онда је изашао Слободан Милошевић, кога су ми сви цијели дан описивали и најављивали га, и ја сам мислио да је то неки човјек који личи на Карађорђа, али кад је он изишао, мени је више личио на неког чиновника из општине. И тај мој утисак се од тог дана до данас није промијенио. Даље слиједи Газиместан, 1989. године, и моје ново разочарање. Као млад теолог сам тада био у Грачаници на служби и ко је хтио да се причести, није могао да стигне да чује уживо говор на Газиместану, јер Милошевић није ни био у цркви. Тако сам ја у колима чуо дио тог његовог чувеног косовског говора и схватио да је то типичан комунистички говор. И онда, све то што је пропратило тај митинг: ракија, пиће, пљескавице, шајкаче, беxеви – све је то одударало од неког хришћанског приступа животу. И све ми је било негосподско, недостојанствено, супротно ономе како сам ја доживљавао Србе са племићким карактером који су Немањићи имали. Четници су личили на оне четнике из партизанских филмова, били су ругло. Са друге стране су били типични комунистички апаратчићи од људи, међу којима је Милошевић био најупечатљивији. Схватио сам да он хоће да буде тиранин и да ћемо поново имати тиранију, и једноставно сам мислио да треба да се боримо против тога.

Послије сам се као вођа студената Теолошког факултета са неким својим пријатељима прикључио антирежимским студентским протестима у Београду. Драган Ђилас је ту већ био једна истакнута фигура, био је студент продекан и мени се чинило да је у великој мјери већ инструментализован. Касније сам видио да је и он, као и ја, имао сумњу према томе да ли тај скуп има довољно снаге да се одупре ономе што долази. Звали су ме да говорим неколико пута пред студентима – мој језик је био другачији, свјежији, долазио сам из другог свијета, са Богословије, а родом био из римокатоличке средине која није била толико искомплексирана комунизмом. Али, како се то захуктавало, ја сам имао све горе и горе утиске, све више провокација, све ми се више чинило да немамо довољно снаге да се одупремо Милошевићу.

Био сам и на демонстрацијама 9. марта. Сјећам се да сам викнуо неком полицајцу да скине маску. Рекао сам му: “Скини маску, срам те било, видиш ли све те људе, жену и дјецу како плачу, а ти ставио маску!” И човјек је скинуо маску. То је још увијек била једна нормална полиција. Онда је дошло до тога да је на Студентском тргу требало да се одржи митинг и требало је да будем главни говорник, а прије тога неки састанак на Богословском факултету. И дошли су разни људи – и Жика Стојковић, и Матија Бећковић, али ја сам двије ноћи прије тога рекао да то не желим, да је моје вријеме у овом свијету завршено и да идем у манастир.

2. дио

Имао сам двије могућности: или да се замонашим, да одем у манастир, или да постанем свештеник, оженим се, имам дјецу, бринем о парохији. Одлучио сам да постанем монах. Знао сам да нећу имати дјеце и дуго размишљао о томе. Данас често разговарам са људима који желе, а не могу да имају дјецу и видим да људи много пате кад уђу у брак, а немају дјеце. Да бих их утјешио, кажем им: “Па, немам ни ја дјецу”, али они виде да немам ту патњу какву они имају. Па им објашњавам како ја имам тај благослов, и дај Боже да га буде још више, да свако дијете доживљавам као своје рођено. Док сједим испред Саборне цркве и гледам дјецу како иду у школу, ја сам сав срећан. Кад немаш тај комплекс “хоћу ја да имам своје дијете за себе”, онда можеш тако да уживаш. И људи који имају дјецу често падају у искушење типа: “то је моје дијете, ја сам његов власник”. Сваки човјек је сам по себи непоновљив, Господњи и свој, и он може бити наш син, брат, пријатељ, али не и наше власништво.

Имао сам двадесет три године кад сам се замонашио. Један изузетан човјек, владика Атанасије, рекао ми је да идем у Острог док он не буде спреман да заједно кренемо пут Херцеговине. Мој први сусрет са владиком збио се у Богословији, кад сам био у првом разреду. Владика Атанасије је тада био инспектор и дошао је у школу да види како раде професори, како уче дјеца. И ја сам имао доживљај да је дошао монах из египатске пустиње – тако је дјеловао на мене. Тражио сам прилику да га видим, да причам с њим, те је тако почело дружење, али и моје духовно сазревање уз њега. Многи вјерују да је владика нагао, чак пријек човјек, али он је хришћанска душа велика као свемир, и велико смирење и велика љубав. Никад није дирао моју слободу, допуштао је да градим сопствену личност, а није дозвољавао ни да га копирам, нити да му се превише приближим. Кад смо се договарали да идем у манастир, рекао сам да хоћу с њим. Он ме је упозорио и рекао: “Ја сам тежак човјек”, али сам рекао да сам и ја тежак човјек, да ми је он потребан и као отац, и као духовник. Као дјечак сам изгубио оца, али сам онда, у двадесетој години, добио оца каквог само пожељети можеш. То је хришћанство, то је Христос. Он ти дарује много више него што, у ствари, заслужујеш.

Нас двојица смо живјели у Требињу у једно страшно вријеме, од почетка рата ’92. године. Некако сам ту језу рата више осјећао но разумијевао. Живот из тог времена је тешко описати, јер је било много потресних, мучних тренутака. Владика је ишао као неки незадрживи оркан који је сву ту језу рушио. У то вријеме смо крстили између седам и десет хиљада одраслих људи. Крштавања, Литургије, празници су у свему томе просто били неизрецива утјеха. Предавао сам вјеронауку у школи и тако је све више младих људи почело да се сабира око Цркве.

Сјећам се једне вечери, кад су у манастир дошла два добровољца, неки Руси, Бог зна ко су заправо били. Владика Атанасије је био болестан, а они пијани хоће да пуцају у манастиру, као у част не знам ни ја чега. Рекао сам им: “Људи, овдје се не пуца, не дамо да се у порту улази са оружјем.” Они су били пијани, па сам хтио да будем као толерантан. Они веле: “Добро, нећемо”, и почну да пуцају. Пијани људи. И владика, онако болестан, истрча низ степенице и повика: “Зашто им дозвољаваш да ту пуцају. Ти си шмокљан!” А ја му кажем: “Стани човјече, убиће те!” Једва сам га задржао на степеницама кад је потрчао према њима – били су пијани, убили би га. Али, не, он је касније само ишао по манастиру и говорио: “Ти си шмокљан, нећу да живим са шмокљанима, мени не треба шмокљан у овако тешко вријеме, на овако тешком мјесту”. Мени се срце цијепало. Онда је он мени рекао како је и Адам био шмокљан, па га је Бог истјерао из Раја. И каже ми: “Спакуј своје ствари, не требаш ми, иди у Острог”. То се није десило једном, него бар пет пута. Нисам пристајао, нисам одустајао, он би се брзо смиловао, такав је човјек. Сутрадан су поново дошли ти несрећни добровољци, њих петнаестак, представио нам се неки пуковник, каже да је из формација војводе Војислава Шешеља. Видимо ми обични пљачкаши, хоће да нам дају неку римокатоличку Библију, коју су очито из цркве украли. Владика изађе испред манастира и они почеше да се свађају. Главама се додирују и свађају се, урлају. Владика виче како су они брука српска и да они нису српска војска, него да су башибозук, да су обични кокошари, пљачкаши, и да им је најбоље да иду одакле су и дошли, да нам не требају ни за шта, да само брукају српско име итд. Један од њих репетира пушку, другом испадоше бомбе, трећи виче: “Сад ћемо да их скинемо да видимо јесу ли Турци”. Ја се ту нешто буним, борим се, владика не да да идем испред њега, стално се бори, и с њим и са мном. И онда, на моје велико запрепаштење, они полако узеше своје ствари и отидоше псујући нам оца, мајку, цркву, Бога.

Увијек ћу памтити и један догађај из 1993. У то вријеме неки идиоти у Требињу убише двоје муслимана, човјека и жену, у њиховој кући. Послије тога ујутру, владика мени каже: “Ти ћеш сада да идеш на село њиховој дјеци“, био ми је дао 200 долара и неки пакет хране за њих. То ми је било једно од најтежих послушања у животу. Долазим тамо, двоје дјечице се игра у дворишту, у авлији, а нена кука, плаче. Кад сам ја ушао у мантији, они су доживјели шок. Кажем им: “Дошао сам из манастира, послао ме владика да вам кажем да ми нисмо такви људи, да су то урадили злочинци, зликовци, и да ћемо ми покушати да вас од злочинаца заштитимо”. Нена само плаче и виче: “Шта су они скривили…”. Но ипак ме је понудила да сједнем, упитала хоћу ли кафу. Дјевојчица крај њеног скута плаче, а дјечачић, имао је око пет година, мало по мало дође мени у крило. Почнемо да причамо и ја га питам колико има година, како се зове, с чиме се игра. А он мени каже: “Чико, би ли ти мене могао одвести у болницу, тамо су ми тата и мајка. Кад сам ја јутрос устао, неки су људи изгледа код нас долазили, свукуд около је била крв. Све су нам преврнули по регалима, биће да су тражили пара”. Тад сам био ван себе, мука жива. Само сам мислио о томе шта тај дјечак размишља, и како ли ће послије свега размишљати о рату. Шта друго да мисли осим да се свети и да мрзи Србе. И какви су то Срби, и јесам ли ја тај Србин?

Најтеже су биле офанзиве. То је увијек било на ивици пропасти. Муслимани, Хрвати и Срби крену да се боре и погине 70, 100, 150 људи, а онда услиједе сахране. Долазе жена, дјеца, вриште, плачу, ми све то треба да контролишемо јер ситуација зависи од нас. Али зато кад би ишли у команде, то је увијек личило на неки бордел. Неке жене, приче, дим цигарета, буди Бог с нама. И кад год сам ишао тамо, увијек сам се посвађао с неким. Говорили да сам луд и безобразан, и да је срамота да један свештеник тако говори и критикује војску. Нисмо ми могли ићи војницима, него смо помоћ за њих носили у команду. Да ли су им је одатле давали или не, то је друго питање.

Рат је по дефиницији неког њемачког мислиоца, мислим Јингера, заправо интензивиран живот, и ту догађаји само добијају на неком убрзању. Као на некој траци која врло брзо иде, ту се види ко је човјек, а ко нечовјек. И ту нема лагања. Свако осјећање добија на интензитету: оно што је добро је још више добро, оно што је зло је још више зло.

Послије Дејтона, негдје о Светом Николи, неколицина младића је у предграђу Требиња славила славу. И причали су како су xаба ратовали, како су xаба изгубили пет година, и сад тај Дејтон… Један од њих који је имао тада 18 година – ратовао је три године као добровољац – оде у собу, узме пушку и убије се. Требало је да га ја сахраним. Дошао сам у његову кућу, а мајка потпуно ван себе, хоће очи да ми извади: “Јеси ли дошао на свадбу?”, каже. Мука велика. Још увијек је била ратна атмосфера, на сахрани је било најмање 5000 људи. Прочитао сам Јеванђеље на сахрани, које се завршавало Христовим речима: “Ја не тражим вољу своју, него вољу Оца који ме послао”. И почео сам: “Драги Зоране, погријешио си. Није требало да тражиш своју вољу. Требало је да чујеш глас своје мајке, свога оца, својих пријатеља, па би видио да твоја воља није добра. Не треба човјек да иде за својом вољом.” Утом она жена викну: “Није он ништа погријешио”, и крену право на мене. И негдје на пола корака испред мене се онесвијести. И мени, сјећам се добро, приђе један доктор и рече: “Е, ти си сад нашао да причаш ко је погријешио, ко није погријешио”. Био сам сав скрхан, сав од бола, нисам знао шта да радим. Дођем у манастир и да се пожалим владики Атанасију и испричам му шта је било и како је та жена кренула на мене. А он каже: “Ниси добро процијенио ситуацију”. Четири, пет дана имао сам муку неизрециву. А онда зазвони телефон у манастиру, неко је мене тражио. Зове брат тог младића Зорана Вулића и каже: “Оче, ја хоћу да се крстим и хоћу да ме ти крстиш“. И ја га крстим. Он је нажалост касније такође погинуо, у саобраћајној несрећи. Схватио сам да су ствари су у овом свијету и овом времену незавршене. И не треба реаговати одмах на прву.

Невјероватне су те ратне и животне приче уопште. Један младић је изгубио ногу, а једна дјевојка се заљубила у њега иако је он у колицима. Цијели град, сви су хтјели да забране тај брак и дјевојка је позвала мене. Рекао сам јој: “Ја ћу да вас вјенчам и свима ћу рећи да имате мој благослов.” И они су се вјенчали, скоро су добили сина и сад ћемо да га крстимо. То је за мене нешто што потреса, нешто што је живот, хришћанство у најдубљем смислу ријечи.

Од 1994. сам почео да одлазим на Свету Гору, сваке године по мјесец дана. Тамо сам стекао дивна пријатељства са монасима. Послије рата, 1996. године, владика ме је послао у Грчку гдје сам био двије године. То је за мене било драгоцјено. По некој владичиној великој жељи, ’99. сам постао викарни епископ и његов насљедник. Моја епархија је тешка, сложена, али мени на свијету најмилија. Тамо осјећам да припадам сваком камену, дрвету, планини, пољу, ријеци. Кад сам дошао у Херцеговину у епархији је било само нас двојица монаха. Сад епархија има 37 монаха. Сви су млади, готово да нема никог изнад тридесет година, осим старог и болесног оца Симеона. Имамо и монахиње, од којих су неке чак из Француске, Шпаније и Бразила. Има и монаха и монахиња из Србије, из Зајечара, Београда… Имамо и око 40 свештеника, а и они су јако млади и добри.

Имао сам тридесет једну и по годину кад сам постао владика. Покушао сам да направим нешто што је ризик, а то је да ту своју неку част, или власт, коју сам добио од Бога и од Цркве, не претварам у фетиш. Слушао сам због тога многе лоше ствари о себи које ме жалосте, као и осуде: да сам играо фудбал на јавном мјесту, да идем градом без владичанске капе… Али мислим да све то није много важно и тјеши ме то што, рецимо, та дјеца са којом сам у парку играо фудбал мене увијек поздрављају, што дођу у цркву, што они сад осјећају да су они Цркви важни.

3. дио

Више пута сам био у Америци прије него што сам постао дио званичне делегације СПЦ која је ишла у посјету америчким званичницима. Та путовања, као и свака друга, наравно да имају свој значај. Мој утисак је био да у Америци нису баш сви лоши како се овдје често говори. Посматрао сам Србе у Америци који су идеолошки оптерећени, и јако су ми личили на комунисте. То ми се никако није допало. У делегацији СПЦ су још били: владика Теодосије, отац Иринеј и професор Богољуб Шијаковић. Било ми је јако важно да имам добар тим, јер су мене поставили за свог капитена, и могу да кажем да је тај тим 22 дана функционисао одлично. Савјетовао сам се са многима, и са онима који живе овдје и са онима који живе у Америци. Јединствена препорука је била да тамо одемо са ставом, да се види да знамо шта хоћемо. Осим тога, већ пет година сам епископ и састајао сам се са многим страним делегацијама и држављанима. С некима сам био благ, с некима строг, с некима сам се свађао, с некима постајао пријатељ. С некима сам, на примјер, од састанка који је требало да траје 15 минута остајао по шест сати.

Тачно је да се након те посјете Америци најснажније чуло то што сам позвао све оптужене да се предају Хашком трибуналу. Иако сам ја то и раније говорио, људи то нису тако чули и разумјели. Но, за мене је битно како су на то реаговали људи који су паметни, образовани, млади људи којима је стало до живота. Они су ме подржали. Врло је индикативно ко је реаговао супротно. Супротно су реаговали они који су имали користи од рата и они који тренутно имају корист од пљувања по оваквим ставовима. Јасно ми је да огроман дио јавности вјерује да је Црква најснажнија потпора тзв. антихашком лобију, јасно ми је да неке оптужују да скривају хашке оптуженике, али ако ме питате да ли се о томе у Цркви разговара, рећи ћу вам да се у Цркви о томе уопште не прича. Лично не бих могао да дозволим да било ко, иједан човјек, због мене буде у затвору. Жалимо и тугујемо због муке оптужених и молимо се Богу за њих, али не можемо ни да заборавимо жртве које су пале за њих и за њихове идеје у протеклом рату. С друге стране, управо ти који су оптужени били су они који су подржали и потписали легитимитет Хашког суда, мислећи у то вријеме да ће се неком другом у њему судити. Али сад су се они нашли у позицији да им буде суђено, јер су се појавили неки који су их надиграли.

Не могу да схватим тај аргумент: “не предаје се”. То стално говорим онима који их бране, а који тако подозриво гледају на мене. Кажем: “Људи, хајде помозите, дајте ми аргумент зашто да се не предају.” Један каже: “Ратко Младић ће својом опсадом Сарајева ући у анале ратовања”. Питам: “Зашто?” Он каже: “Он је тамо, унутра, блокирао 100.000 муслиманских војника.” Кажем: “И 200.000 жена и дјеце, и 50.000 Срба”. И додам да су свуда у свијету кроз историју људи вршили опсаду неких градова само да би их заузели, а Сарајево није заузето од стране Срба, него им је одузето. Имам тај “проблем“ да ми је потребно објашњење. Мени је у хришћанству потребно објашњење – да кажеш Христос чини то и то, то је зато и зато. Треба ми одговор.

Разумијем да су вјерници, некако, разапети између различитих гласова који им из Цркве стижу. Али, не треба Цркву сводити на Григорија, на Амфилохија, нити на Филарета, нити на Атанасија или Пахомија. Црква смо сви и Црква је овај народ. И сви смо одговорни. Јако је битно да се успостави здрава комуникација између народа и Цркве, да вјерници вјерују својим свештеницима, да ови буду у контакту са својом парохијом, а епископи са епископијом.

О злочинима и одговорности Цркве, извињењу и кајању

– Тек десетак дана након што је емитован снимак погубљења шесторице муслиманских младића у Трнову, црква се огласила саопштењем и осудила злочин у Сребреници. Стекао се утисак, у неким круговима друштва, да је саопштење “изнуђено под притиском јавности”. Зашто се није одмах реаговало ?

Владика Григорије: Спорост је понекад једна од карактеристика Цркве, зато је она и у овом случају споро одреаговала. Али, ја мислим да сада није вријеме за спорост. Но није неуобичајено да у Цркви има људи који не знају шта се све догађало. Имао сам један телефонски позив након емитовања тог снимка. Неко из Цркве је звао и питао: “Па, човјече, шта се стварно догодило у тој Сребреници?” Иронично сам казао: “Добро јутро.” Кад сам говорио да би требало причати о томе, рекли су: “Не отварај ту тему, то није тема за нас”. Но, не заборавите да је СПЦ још 1992. године на Сабору осудила све злочине. Али, овдје имате проблем жеље неких да се свима допадну. Свети Јован Љествичник каже: “Онај који хоће да се допадне свима или је луд, или ће полудјети”. Неко ми је рекао да сам био најпопуларнији човјек у Републици Српској док нисам рекао да би требало да се хашки оптуженици предају и жртвују за РС. Али, хоћу ли ја да пазим на своју популарност, или ћу да пазим на своју савјест? У том смислу помишљам да је требало и по овом питању да се Црква постави пророчки, да реагује прије свих и тако је и било, али не сасвим јасно.

– Знате ли ко је свештеник који се види на снимку, познајете ли га? Каква је, иначе, била улога свештеника у рату?

Од разних људи сам чуо за њега. Чини ми се да се говорило о томе да се бави надрилекарством. Причао ми је неко ко је ишао код њега и рекао да је то јако сумњиво. Он је свештеник неке друге епархије, не могу да говорим о њему лично, не познајем човјека. По мени нема теоретске шансе да би тај човјек могао бити свештеник уопште. Не због благосиљања војника, него због његовог начина испољавања хришћанства. То за мене није хришћанство, него неки бизнис који се темељи на народној муци. Сјећам се, још раније су ми се обратили неки из Бачке Паланке, млади људи, и рекли да тамо има неки који гата и врача.

– Провели сте цео рат у Босни, у требињским манастирима и црквама. Какво је ваше искуство о улози свештеника у рату? Јесте ли ви благосиљали војнике пред битку?

Ми никад нисмо имали класични обред благосиљања. Војници су својевољно долазили у манастир прије него што крену на фронт, а ми смо ишли да посјетимо напаћене и рањене људе, да однесемо неку помоћ ако смо били у прилици. Војници су тражили благослове, иконице, крстиће, јер у рату се гине, ту се смрти гледа у очи, ту је страх огроман. Али, ми смо се сусретали само са људима који су одатле, из наших села и из града, са онима који бране своје, са људима из наше епархије.. Док су те паравојске које су долазиле биле чисто лудило. Имао сам утисак да су њих све пустили из затвора. Хвала Богу, сјећам се да су их из Невесиња спаковали у три аутобуса и вратили, јер су стварали више проблема него користи. Није проблем у томе што је тај свештеник благословио људе који су му дошли, али то што им је рекао је јако битно, а ја не знам шта им је говорио. У сваком случају, он је због других ствари човјек за црквени суд.

– Флоскуле “суочавање са прошлошћу и суочавање са истином” постале су неке модерне мантре, термини који се непрестано понављају а да није баш најјасније шта се под њима подразумева. Шта је, по вама, суочавање са истином босанског рата?

Истина није неки фиктивни објекат, па да ми њега можемо “тражити”, да би га нашли и суочили се са њом. Постоји проблем са идентитетом. Ево како ћу вам то објаснити: ја немам никакав проблем што је под командом Ратка Младића почињен злочин. Будући да сам хришћанин жалим га као човјека који је направио гријех. Али као Србин на то не гледам патолошки, па да кажем.: “Јој, ја сам направио злочин у Сребреници”, нити мислим да би требало да српски народ преузме ту одговорност. Зато је јако битно да се каже ко је и зашто је починио злочин. А не да кажемо: “То је народ, то смо ми. Шта ћеш, ми смо такви.” Нисмо ми ти и нисмо такви.

– Али, ми смо и такви да знамо да су видео касете са снимцима егзекуције из Трнова рентиране у видео клубовима, да живимо са конкретним сазнањем о извршеном злочину, неретко и са сазнањима о починиоцима… Верујем да је тако и у другим националним срединама али, верујете ли да су Срби свесни историје злочина протеклог рата или да је то замагљена слика, подржана митовима?

Срби су комплексан народ, тежак, али добар народ. Мало ме забрињава та склоност ка идолопоклонству, тај неки идолопоклонички однос према људима, према обичним, смртним људима који су можда у једном тренутку имали историјски успјех или неуспјех, није битно. Тај однос се, ако хоћете, гаји према Ратку Младићу, или Радовану Караxићу или Слободану Милошевићу. То стављање на зид слика људи смртних и грешних, од Ј. Б. Тита, преко Слободана Милошевића до Ратка и Радована, да није трагично, било би смијешно – шта су све људи стављали у куће, а неки чак и поред икона. Не кажем да сам бољи од њих, нити кажем да бих, да сам био у њиховој позицији, био бољи од њих. Али, никад не бих очекивао, нити то од своје духовне дјеце желим, да у мени гледају савршеног човјека, зато што сам толико несавршен, зато што итекако имам проблема на свом путу да се оцјеловим. А и поменути људи су они који су имали много проблема. Не заборавите да нама није говорено о хришћанству, да ми не знамо шта је оно, да смо ми хришћаски некултивисан народ, што све не значи да нисмо у основи хришћани. Напротив, то је темељ нашег идентитета.

– Пратите ли сукобе антихашког и прохашког лобија у Србији? Да ли бисте умели да будете медијатор у разговору који би био вођен између, рецимо, Наташе Кандић и неког од припадника Образа?

Мислим да обје стране имају проблем са идентитетом. То су двије крајности које, по мени, имају проблем са сопственим идентитетом. Кад бих имао прилике да им се обратим, рекао бих им: “Ви сте, људи, у озбиљном проблему кад је у питању хришћанство. А хришћанство је у основним темељима српства и ако хоћете да сачувате или поништите те темеље, онда имате итекакав проблем са српством, било да је препозитиван или пренегативан.” Дакле, ја њих видим као двије крајности које лутају. Опако лутају. Могу да ране многе. Они су потпуно екстремни и свима су досадни. Досадни су народу, вјерујте ми, као што сам и ја досадан. Треба људе оставити на миру.

– Отац Сава из манастира Дечани недавно се извинио Албанцима за све страхоте које су преживели на Косову. Како црква дефинише извињење? Да ли је оно, уједно, и покајање?

Извињење је културолошки акт, а покајање је много дубљи чин и има много већи значај. И много су снажније посљедице покајања. Дакле, Сава Јањић не може да се каје за оно што он није урадио и он може да се извини у том смислу да му је жао што је то неко други урадио, а он припада народу коме и тај припада. И мени је то разумљиво. Али, покајање је озбиљан чин, и он зависи од тога да ли онај који се каје свим својим бићем жели да се промијени. Ја мислим да нама, као народу, треба покајање. Ми смо први у много чему што не ваља, први смо у пијанству, први у пушењу, први у псовању, први у оговарању, ћеретању, лагању, па ако хоћете и у много тежим стварима. Према томе, потребно нам је покајање да се некако и пред Богом и пред људима смиримо.

– Да ли је његов чин извињења лични, односно да ли је морао да добије одобрење или сагласност од неког из цркве да би то урадио?

Није морао, то је лични чин. Први који је одговоран над њим је његов владика који с њим може да разговара о томе да ли је направио грешку или није. Али, Црква се не бави тиме, нити је обавезно да се тражи неко одобрење или сагласност.

– Извињење је у политичком животу затровано различитим тумачењима. Једни мисле да је оно чин моралне победе, други да је оно доказ кривице. Шта ви мислите, има ли међусобно извињавање ове врсте смисла?

Извињење није баш једноставан, прост акт. Можете да се извините неком и да он нема осећај да сте се ви баш сасвим искрено извинили те да то произведе нови проблем. Ја мислим да ово досадашње извињавање, у Дубровнику, у Сарајеву, није имало ефекта… Да би се некоме извинио, ти то мораш да учиниш на упечатљив начин, тако да, што се каже, лопту пребациш на његов терен. Те да то ако он неће да прими извињење постаје његов проблем. Али, овдје је ствар озбиљна зато што се ти извињаваш у име неког другог. Јер људи посматрају из те перспективе и то је опасно.

– Да ли је Сребреница, са глобалног аспекта, заувек обележила Србе ХХ века?

Сребреница је једна, како бих рекао, мрља, срамота српске војске. То је мрља са којом можемо или да се сусретнемо, да је “оперемо”, а постоје разни начини да се она опере, или да је мрљамо, мрљамо, да је размрљамо те да она постане још већа. На нама је како ћемо се опходити према тој спорној тачки. Моја теза је речена – Сребреница није почетак компликоване историје БиХ. Неки желе да ствар поставе тако. Ја им кажем, ако то поставите за почетак, пазите да ту не буде и крај историје ове лијепе (не) срећне земље.

Са Сребреницом, као и са сваким срамним чином треба поступати просто и једноставно, људски и хришћански, искреним покајањем, устајањем и окретањем у будућност у којој је тако нешто немогуће.

На трон древне епархије захумско-херцеговачке лета Господњег 1999, устоличен је Његово преосвештенство Григорије, дотадашњи игуман манастира Успења Пресвете Богородице у Тврдошу и духовно чедо свог претходника на трону, преосвећеног владике Атанасија. Најмлађи епископ наше Цркве је рођен 1967. године у Варешу у Босни, а пореклом је из Хрецеговине из Бањана у околини Билећког језера. Средњу школу и факултет је завршио у Београду, а од 1995-1997. године био је на постдипломским студијама у Атини. Замонашио се у манастиру Острогу 1992. године, а исте године постао јеромонах. Рат је провео у Требињу у Херцеговини заједно са владиком Атанасијем, који га је замонашио, рукоположио и кога је на трону наследио. О тој великој части и одговорности владика Гигорије каже:

За мене је то велика част и радост на једној страни, а на другој страни и велика тешкоћа у смислу да човјек осјећа колико би требало и колико би се могло учинити. Али, много ми помажу ријечи нашега патријарха Павла, који каже да је на нама да учинимо колико можемо, а остало ће Господ додати у својим очима. Иначе, Херцеговина је једна чудесна земља, сада најјужнија српска земља, која је препуна историје, традиције, предања, нарочито усменог али и писаних доказа од када људи ту живе. Остаци прве хришћанске заједнице датирају из ИИИ века. Постоји та позната Петро-Павлова пећина, у којој је по предању апостол Павле проповиједао Хришћанство; то је област Далмације, и ми тамо славимо и апостола Павла и апостола Тита. Осјећамо да имамо и веома блиске односе са Светима Кирилом и Методијем, Просвјетитељима, који су тим путем пренијели мошти Светог Климента путујући у Рим. А Свети Климент је најпрослављенији Светитељ баш у околини Требиња. То су све скупа чудесне ствари и није о томе лако говорити у кратким реченицама.
Херцеговина је прелијепа земља у којој има пет чистих ријека, пет великих планина, пет чудесних поља и Јадранско море. Ја сам и приморски владика, од Макарске до Херцег Новог. Ту је и град Дубровник са својом необичном историјом. У Дубровнику имамо три цркве и два свештеника. Некада је у Дубровнику било између шест и седам хиљада људи. Данас у овом граду живи њих 1500 православних и боримо се колико можемо да ту сачувамо живот и интегритет свом народу. Наравно да све то захтијева напоре, али прије свега захтијева, милост, помоћ и заштиту Божију.

Епископски чин подразумева пуно обавеза, путовања, контаката, што се разликује од претходног периода у монаштву, у миру и самоћи. Како сте доживели ту промену?

Позната је та ријеч апостола Павла који каже: Ко епископство жели, добру ствар жели, али он исти говори о томе како је то заиста тешко. Познато је да монаси то избјегавају из смирења и бојећи се метежног живота, који заиста подразумијева епископска служба, као и живот у граду, а не више у манастиру. Међутим, ми нисмо људи који хоће сами себе да поставе на то мјесто, и ако смо се у монаштву учили послушању, онда и сам чин прихватања тог благог јарма епископства је и послушање. Али, ја морам да признам да ни у сну нисам могао сањати колико је тешка епископска служба. Сјећам се добро ријечи владике Атанасија који ми је говорио када сам био монах, па још и понекад непослушан: Слушај док имаш кога!
Касније када сам постао епископ, схватио сам колико је тешко кад немаш кога да слушаш, него када мораш да будеш слушан и кад треба да одлучујеш шта треба да се ради и како. У сваком случају је потребно и велико искуство. Младост има своје предности, у то сам сигуран, али има и многе недостатке. Међутим, сјећам се увек оне молитве на рукоположењу која каже да божанска благодат немоћи исцјељује и недостатке надопуњује.

Осећа ли се помоћ?

Сигурно, то је помоћ од Бога и од Светих Божијих, а нарочито осјећам помоћ у Херцеговини од светог Василија Острошког, слава му и милост, који је био тврдошки монах и херцеговачки владика. Кад год и у ком год тренутку тешкоће завапим њему, он одмах шаље свој благослов и помоћ и то је велика заштита. Ја имам још један благослов од Бога, да имам поред себе живог светитеља Божијег, који је био епископ, који је и сад епископ. Он живи у мировини због свог смирења, али њему увијек у тешкоћама могу да се обратим и он их блажи својим савјетима. То је владика Атанасије, који у исто вријеме има велику плаховитост, али и неизрециву мудрост и радост хришћанског живота. Тај оптимизам и та храброст, на грчком би то рекли тароц (тароз), храброст која ни пред чим не узмиче, то је заиста један од најљепших дарова којим Бог може да нас обдари. Он је добио тај дар и свима онима који су поред њега он даје храбрости, воље и снаге и то је велика привилегија.

Како видите разлику у начину спасавања измедју монаха и Хришћана у свету, а шта је оно што нам је свима заједничко?

Поменули смо то да сам ја живио у рату и то у рату који је био веома несрећан и крвав, сахрањивао сам младе људе и на тим сахранама често размишљао о животу. Дошао сам до закључка да је рат заправо интензивиран живот у коме се брже умире, а разлика између Хришћанина који је монах и који није монах је само у томе што монах живи нешто интензивнијим хришћанским животом. Он иде чешће на молитву, више пости, строжије се пази, има и монашке завјете који су нарочити и који подразумијевају да се оно што се Богу обећало и испуни. Међутим, можемо слободно да кажемо да су и једни и други позвани на исти пут, пут спасења, који је узак. И када људи уђу у брак и када уђу у манастир, то подразумијева жртву и вара се ко мисли да ту постоји нека велика разлика. Различит је начин доласка до циља, можда се креће из различитих праваца, али у сваком случају је исти пут, уски пут, који води у Царство Божије.

Како видите Србе када је у питању вера и њихов однос према вери?

Многи од нас ће врло лако рећи да вјерују у Бога, као што су донедавно многи исто тако олако изјављивали да не вјерују. Многи говоре да вјерују, али ако би судили чак и по приближно хришћанском стандарду понашања, било би потешкоћа кад би затражили подробнија објашњења о тој нашој вери. Ту прије свега мислим на начин живота, а он је увијек плод и посљедица вјере: Како вјерујеш, онако живиш, стара је светоотачка ријеч. Дакле, често кажемо за себе ми смо “религиозан“ чак и “добар“ народ. Питање је можемо ли више судити о себи по ономе што говоримо или по ономе што чинимо. Кажемо да волимо своје породице, али све више наших бракова се завршава разводом. Разлог је најчешће чисти егоизам. Кажемо да волимо своју дјецу. Колико дјеце сваке године убијемо абортусом? Дјецу која су рођена олако препуштамо на милост и немилост неуспјешном васпитном систему. У просвјету се најмање улаже, а да не говоримо о неспремности родитеља и свих нас да васпитавамо и образујемо једни друге. Не желим да понављам оно што сви знају, али једноставно је тако. Међутим, мислим да није све изгубљено, многи млади људи показују изванредну вољу и способност и манифестују је на најбољи начин. Ту су и млади свештеници и монаси, који све боље налазе заједнички језик са младим људима. Наш Богословски факултет и богословије дају све више и више изванредних људи, и то је заиста велика радост, утјеха и нада. Нажалост, ми смо још увијек искључени из реалног живота, наравно не својом вољом него насиљем, коме је циљ био управо искорјењивање вјере. Колико ја видим, наша Црква има пред собом велику жетву. Жетелаца је мало али их има, и то све више храбрих и одлучних да се боре и да раде.

Како видите ту борбу и пастирски рад свештеника, како саветујете ваше свештенике? У Херцеговини, која није била баш толико црквена, данас је можда најбољи одзив верника Цркви од свих наших крајева. У чему је тајна?

Преокрет у Херцеговини начинио је владика Атанасије и то је заиста непроцјењиво. Он је великом вјером и љубављу учинио од скоро ничега то о чему ви сад говорите. Ми смо дошли на прокрчен пут, који сада треба дорађивати, дограђивати, унапређивати и утврђивати. Као прво, и вјерницима и свештеницима савјетујемо да учествују у Евхаристији што је више могуће, да буду присутни и да се причешћују, изузев уколико постоји врло озбиљан разлог за уздржавање од Светог Причешћа. Другим ријечима, говоримо људима да благодаре Богу за безбројна доброчинства која су нам учињена. Једноставно, да будемо благодарни и то на прави начин, онако како нам је Он оставио и заповједио – да служимо Свету Литургију. Друго, свештеник треба да разумије да он зависи од заједнице, да је упућен на људе, да без њих не може ништа. Коме је онда он свештеник? Нипошто не смије да се издвоји из заједнице и постане индивидуа и, не дај Боже, неки гуру и слично. Он мора да савјетује људе као онај који има власт, али и одговорност. Наши људи, нарочито они који су у Цркви, поштују и слушају свештеника, у то сам се увјерио безброј пута. Свештеник треба да укључује људе у парохијске активности према њиховим даровима, способностима и моћима. И не смије сводити ствар само на црквени Одбор, или на неки ужи круг или, још горе, затворени круг људи. Добар свештеник ће свима који то хоће помоћи да схвате да имају важно мјесто и улогу у Цркви.
Оно што је прелијепо у Цркви, то је осјећај породичне љубави и међусобног поштовања. То је породица којој је глава Христос. И наравно, епископ као икона Христова у тој живој заједници мора увијек бити присутан у животу парохије. Ако, дакле, подстакнемо у људима осећај одговорности за укључивање у живот парохије – то је реална основа за суштинску промјену.

Рекли сте нам како би требало радити, међутим, чини се да на том путу постоје разне препреке, па чак и грешке. У чему видите главни камен спотицања?

Постоје многе препреке. Главна невоља је, чини ми се, што Црква није мала и што она још увијек нема могућност да се представи. Много чешће нас други представљају него ми сами себе. Црква не изражава себе и своје учење на савременом језику, тако да људи не разумију ни њену поруку. Наравно, то не би било нимало лако и кад би нам се дале много веће могућности да се изразимо, јер у питању је тај црквени парадокс: да ми јесмо у свијету, али нисмо од овог свијета. Међутим, без тога би овај свијет отишао у пропаст.
Требало би јасно рећи: Црква је Богозвани сабор, ту је Бог, Света Тројица, који тако благоволе и људи који то зажељеше и изабраше. То је оно што се већ чује у нашој Цркви, о чему најчешће и најдиректније говори владика Игнатије Браничевски. То је, дакле, заједница личности, у којој се поштује лична слобода, лични интегритет. То је мјесто и простор и начин живота који дарује човеку идентитет у најдубљем смислу те речи. Нажалост, врло често третирамо људска бића на лош начин. Усуђујемо се узимати им оно најсветије и најдрагоцјеније од Бога даровано, а то је слобода и зато млада особа, или било ко други, не жели да постане члан једне такве заједнице. Чини ми се да нам је то у овом тренутку главна грешка и гријех. У ту прелест, нажалост, понекад падају и свештеници-духовници, а то може да има несагледиве посљедице. Али још и више погрешно учење о животу доносе разни лажни учитељи, са невјероватним претензијама на људске душе.

На кога или на шта мислите кад то кажете?

“Пука случајност и природа, а не Бог, обликују човјека и његов начин живота“, то је глупост коју нам нуде безбожници разних групација. У другом случају постоји некаква вјера, али то је више један облик психотерапије, него приврженост предањском Хришћанству.
Овај дуализам, да не кажем шизофренија, могућа је зато што смо повјеровали да је живот могуће подијелити на одјељке, раздијелити га. И још горе и чешће дијелимо самог човека на материјални и духовни дио, што је потпуно немогуће и нехришћански. Чојвек је у Хришћанству увијек посматран као цјеловито биће. Таква вјештачка подјела прузроковала је разне забране и донијела прописе ко се чиме смије бавити. Тако, на примјер, Хришћанима се као “духовним“људима“ забрањује да предлажу рјешења за оно што се сматра свјетовним, политичким или чак моралним проблемима. То бисмо могли прихватити кад се не би ишло толико далеко и предањско Хришћанство забрањивало се представљати као живу истину, која нас подстиче да сматрамо да је живот лијеп и смисаон. Истину која ослобађа.
Модеран човјек је разбијен на духовну и свјетовну сферу. Човјек је свјесно или несвјесно Бога супротставио човјеку и тако се ставио у позицију у којој нема шансе да се избори са Богом, ни са човјеком, ни са самим собом. Човјек тако постаје вјечити песимиста-губитник.
Понекад идемо толико далеко да формализујемо ову прилично чудновату и произвољну подјелу реалности. На примјер, постало је ствар модерне академске “вјере“ да предањска хришћанска религијска истина има мало или ништа да понуди плуралистичким, демократским, свјетовним људима са овоземаљским проблемима. Резултат тога је да традиционална религија као извор моралности у нашој култури данас често заузима друго мјесто, послије секуларизованих “религија“ које политика пласира. Видимо какве су посљедице такве “вјере“.

Какве су то последице?

Прије свега индивидуализам. Свеобухватни поглед Цркве на свијет указује на то да се у индивидуализму, који је данас заиста преовлађујући, налази основни узрок људских проблема. Осим тога, у Цркви спасење укључује лично, што значи заједничко, путовање ка Богу, а не само тражење унутрашњих осјећања. Било би нам разложно узети такву слободу да чак расуђујемо о друштвеним и политичким проблемима данашњице и да у исто вријеме предлажемо рјешавање тих проблема, којих је, признаћете, немало. Но, некако смо невидљиво дошли до тога да су позвани о томе да говоре сви осим Цркве. Нека говоре сви, али нека нам не забрањују да и ми јасно кажемо шта имамо. Али то наше казивање није само ријеч, него и чин и акт Литургије, свенародно дјело, дјело заједнице. Хришћанство је истина, Црква је чувар истине. Она, заправо, реално описује стварност и показује сигуран пут људима како да живе у складу са Богом и једни са другима. Црква носи и дарује Живот. Онај ко хоће да прими, нека прими.

Евидентно је да међу верујућим понекад се претерано наглашава разлика између монашког и мирјанског начина живота, а појединци наводе да у погледу спасења ње нема?

Настојим да међу људима који са мном живе не правим разлику између монаха у манастирима и свештеника који су ожењени и вјерника који живе око манастира и у парохијама. Требало би да схвате и једни и други да су људи и да иду једни другима на утјеху и помоћ, а не да говоре: Ви сте оно, а ми смо ово. Покушавам утицати на то да се та разлика не наглашава. Постоји много људи у свијету, у браковима и ван бракова, који живе заиста примјереним животом, примјеренијим и од неких монаха, а има и људи који живе у манастиру, али су помало млаки или слаби. Оно што је добро је да данас млади монаси и млади Хришћани уопште, као што сам и рекао, показују заиста изванредну способност и спремност да живе духовним животом. Зато су потребни добри руководитељи, без тога не иде баш добро, зато је важно да епископ има отвореност и за једне и за друге, без икакве разлике. Чини ми се још да понекад монаси намећу мирјанима да живе монашким животом, што није добро, и да опет мирјани не би требало да настоје да монахе извлаче из манастира и да живе њиховим начином живота. Требало би једноставно поштовати другога, његов другачији начин живота, а видјети да је он у истој Цркви и иде ка истом циљу.

Савремени начин живота, нарочито у градовима, обилује искушењима за младе људе – почев од масмедија који пропагирају хедонизам као пожељни начин живота као и крајњи индивидуализам, до алкохолизма, дроге, секти… Како избећи све те замке, како активно учествовати у животу, што младост тражи, а не падати у искушења?

Потребна је као и увијек једна врлина, која је једна од најважнијих хришћанских врлина, а то је расуђивање. Свако вријеме има своја искушења, а данашње има заиста изванредна искушења. Све је младом човјеку на дохват руке, све се нуди на излогу и он ту може врло лако да падне, с обзиром на младост, неискуство и неспособност да расуди. Међутим, мени се чини да никад није било толико могућности за човјека да има на дохват руке и добро – и добру литературу и Цркву и храм и свештеника и човјека кога може да пита, под условом да он то хоће. Само ако буде тражио, наћи ће. Непролазна је та јеванђељска ријеч: Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се.
Потребно је да млади свештеници отворе своја срца и врата својих храмова за младе људе и да заиста са њима разговарају, да их подучавају, а прије тога треба себе добро да припреме и науче. Чини ми се да млади људи, без обзира колико има искушења, могу да нађу спасења и налазе га. Имам ту срећу и благослов да срећем младе људе, и овдје у Београду и тамо у Требињу и свугдје гдје сам био у дијаспори, који заиста лако и брзо уз Божији благослов нађу истину и држе је. Ако нека душа и залута, требало би да имамо способности и стрпљења да је сачекамо. И то не потраје дуго, ако има у њој зрно добра, она се врати и Богу и себи, и Цркви. Ако је нешто и сагријешила, постоји покајање. Само је потребно да Црква буде отворена, да свештеници буду отворени, да ви који сте у Цркви, лаици, имате спремност да их прихватите. Онда ће они видјети да сте ви они који познају Бога и обрадоваће се томе и радо ће доћи у такву заједницу.
Што се тиче нових технологија, које су новост у животу Цркве и дају могућност да се комуницира на разне начине – телефонима, компјутерима и слично – има то своје мане и слабости, своје опасности, телевизија нарочито, али све то може да се окрене и стави у службу добра. Ту је и стара светоотачка ријеч да није гријех у самој ствари, него у употреби ствари.

Поводом недавног саопштења патријарха Павла о монархији, појавила су се многа реаговања у јавности и већини њих је заједничко велико неразумевање улоге Цркве у људском животу. Наиме, већина њих посматра Цркву као једну од институција створених од људи, а не као Богом засновану заједницу живих људи, која прожима целокупан људски живот и вечна је. Одакле толико неразумевање и незнање?

Што се тиче баш тог саопштења патријарха Павла у вези са монархијом, проблем је у комуникацији. Очигледно је да људи, било новинари, било они који читају новине, нису добро прочитали то саопштење. Патријарх је и рекао управо да је то посао државе, а не његов и да он и Црква кроз његова уста само осуђују тиранију која је на тако тирански начин укинула монархију, и наравно да никад не би подржао да се сад на такав начин успостави монархија. Он и очекује да успостави монархију неко у чијој је то надлежности. Ако се успостави монархија, ми ћемо то благословити, ако се не успостави, Црква ће живјети као што је живјела и прије тога. Али, проблем је ако људи гледају Цркву као институцију. Чак и ако је гледају у једном тренутку као институцију, а у другом тренутку као харизматичну установу, која има дар Божији који силази одозго, од Духа Светога, они имају проблем са дуализмом који сам помињао.
Црква је сабор људи који призивају Бога и призивају Божији благослов, призивају Духа Светога. Црква је то – Бог и људи сабрани на једном месту. Који су то људи? Сви они који су крштени и који хоће да уђу у Цркву, у заједницу са људима и Богом, да би се испуниле те, доиста, божанске заповијести Новог завјета – да љубимо Бога и једни друге као сами себе. Шта се тиме каже? Каже се да Црква никад, ни у ком случају, не може да буде само институција – и кад се понаша као институција и кад пише неки папир, она је увијек и поново харизматична. Увијек и поново кад говори, понавља функцију Духа Светога, и Сабор кад говори, говори прожет силом Духа Светога. Наравно, не претендујемо ми ту као људи да смо безгрешни, нити то било ко од нас каже. У сваком случају, Црква не може да се посматра као институција, изолована од онога што у суштини јесте, а то је тијело Духа Светога, храм Бога живога у којој се људи сједињују прије свега с Богом и кроз Бога једни са другима.
То је тешко да се схвати, рекао сам да је то језик који људи не могу да разумију, зато што се то мора доживјети, о томе се не може причати, нити се то може изразити. То је оно што је снага Цркве. Снага Цркве није у некој канцеларији, у систему било какве врсте, који мудрује, па донесе неку одлуку. Може да буде и грешка неко саопштење, али то саопштење које је директно поменуто није погрешно. Погледајте како осуђују Цркву за протекли период Милошевићеве владавине, а нико неће да погледа какви су саборски акти били, какве су саборске поруке биле свих тих година, јер људи једноставно као да не разумију језик којим говори Црква. А не разумију га зато што не живе у том граду Божијем који је Црква, а узимају себи за право да причају и просуђују о њему. То је проблем прије свега за те људе, а онда и за Цркву, у том смислу што се они не потруде мало, већ је гледају као неку невладину организацију или као неку хуманитарну и социјалну организацију, што Црква није у својој суштини. Она је много више од тога.

Поред незнања и неразумевања, у једном делу јавности појављују се намерна погрешна тумачења сваког саопштења Цркве, искривљавање, делимично цитирање ван контекста, стављање у дневно-политички контекст. Одкуд толика зловоља?

То чине људи који имају проблем са својим идентитетом, а они јасно виде и осјећају да Црква има свој идентитет, који је непорецив, који је јасан и који јој обезбјеђује ту способност да живи већ двије хиљаде година, поред двјеста хиљада милона непријатељстава и непријатељских дјеловања. Тај идентитет даје Цркви један ауторитет и још више од тога – даје јој интегритет, несаломивост и зато је речено у Јеванђељу за Цркву: Ни врата пакла је неће надвладати. А они људи који имају проблем са својим идентитетом осјећају пролазност у себи самима, временост, знају кад су постављени да врше неку функцију, ко их је поставио, колико кошта то њихово постављање и од тог страха од престанка постојања они своје идентитете формирају на насртајима на некога који има истински идентитет, а то је најприје Црква.

Последњих месеци сведоци смо међусобних извињења политичара, па неко то тумачи као хришћански чин покајања, неко као снисходљивост, а неко као чисту политику. Очигледно је да постоји извесна недоумица око покајања, људи се или претерано кају или се не кају уопште и где је граница између правог покајања и падања у осећај кривице за све?

То је заиста добро питање и нимало лако питање. Ја бих га поставио мало другачије и питао – гдје је граница између истинског покајања и лицемјерја. Покајање значи преумљење, промјену ума, што значи сасвим промијенити своје мишљење о животу и свој животни пут, и оно што је било иза оставити и кренути другим путем. То је право покајање, промјена ума, метаноја.
Међутим, покајање није могуће у име некога и за другога. То код нас у Православљу не може, патријарх Павле не може да се покаје у моје име, нити да се било ко покаје у име неког злочинца, нити може да признавањем кривице призна кривицу за некога другог. То су помијешани појмови, ту се не ради о покајању, већ о чистом политичком формализму и тиме и лицемјерју, што је још горе. Боље се некад не извињавати човјеку, него му се извињавати лажно, а ако се извињаваш, онда немој да се извињаваш у име других, него у своје лично име. Али, мораш бити спреман да тај човјек то прихвати или не прихвати – а не да то буде чиста форма и да кажеш: Ја сам добар, ја сам то испунио. Покајање и пред Богом не подразумијева да Бог опрости. Он може и да ћути, може једноставно и да не шаље своју милост и благодат до оног тренутка кад Он хоће, али то не значи да треба да престанемо да се кајемо. Друга је ствар што је Божија милост неизмјерна и човјекољубље неисказано, па Он најчешће одмах излије свој благослов и благодат. Ми не можемо да условљамо ни Бога, а ни људе тиме што ћемо рећи: Опрости, и они да нам одмах онда опросте. Дешавало ми се понекад и у манастиру и међу људима Хришћанима када нешто учине и кажу: Опрости, ја им кажем: Пусти сад то опрости, то не значи много ако ти није цијело биће прожето тиме – праштањем.

Људи су жељни правде и увек изнова разочарани правдом овоземаљских судова, попут Хашког, а може ли се очекивати овоземаљска правда?

Што се тиче правде и судова земаљских, то је јасно. Христос је изведен пред земаљски суд и знамо тачно како се Он понашао на том суду. Није говорио о томе да ли је тај суд праведан или неправедан, али је говорио јасно о својој праведности, и то је говорио својим ћутањем. То је Христов примјер. Свакоме остављамо могућност да изабере како ће се према том суду или судовима односити, а ми у Цркви јасно то кажемо кад пјевамо пјесму Пресветој Богородици, у којој молимо да нас не остави људском суду.
Слава Богу за све.