У другу Недељу Великог поста Владика Димитрије служио је у Мостару, а саслуживали су протојереј-стврофор Радивоје Круљ и ђакон Бранислав Рајковић.

 Ова недеља посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламе, Архиепископа солунског и великог богослова и проповједника православног подвижништва, заступника стварности обожења кроз учествовање у самом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено прослављамо побједу Православља над бројним јересима, а превасходно побједу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу побједницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумјева учење о непосредности Божјег присуства у свету.

Свети Григорије Палама проповједник је учења о божанствености благодатне нетварне свјетлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна свјетлост, по Његовом учењу просјветљује сваког човјека који се погрузио у молитву и пост. (СПЦ)

Поучавајући вјерне о смислу празника Владика Димитрије рекао је да у ову другу Недељу светог и великог поста – Свете четрдесетнице  прослављамо Светог Григорија Паламу. Како се пјева у пјесмама посвећеним њему „проповједника благодати Божије“. Прошле недеље ми смо славили икону Христову, славили смо то што је Бог постао човјек и што је постајући човјек омогућио нама да Га можемо изобразити на свештеним иконама. Њега, његову пречисту Мајку, Пресвету Богородицу и све оне који су благодаћу Божијом заличили на Њега. Христос нам је омогућио поклањање Богу који је постао истински човјек као што смо и ми, само без гријеха. У тој икони видјели смо наш прволик, ми смо по том лику Божијем, по том лику нашег Спаситеља створени а на данашњи празник ми славимо то што се благодаћу Божијом можемо преображавати из иконе у подобије. Икона по којој смо створени је датост, то нам нико не може одузети, али оно што је задато то је подобије Божије и до њега долазимо трудом, покајањем, нашом слободном вољом, али прије свега благодаћу Божијом, нествореним енергијама Божијим о којима је богословствовао Свети Григорије Палама. И човјек је истински човјек када има благодат Божију, онда је он жива икона Бога живога. Свети Иринеј Лионски говорио је: „Човјек је душа, тијело и Дух Свети“, дакле ми смо створени за Бога. Створени за заједницу са Богом, створени за милост Божију, за љубав Божију…

Данас сви желе да буду самостални, потпуна аутономија, не само од Бога него одвојени и од ближњих. И тежимо томе свим срцем, и мислимо да ћемо ту наћи спасење, а прије свега срећу и радост. Али на нашу жалост, никада ни срећа ни радост се не може постићи прекидањем заједнице са Богом и са ближњима, него увијек у заједници иако је то некада тешко, иако захтјева подвиг, иако ми нисмо савршени, иако треба носити слабости ближњег и носити слабости наше, то је достојно човјека… Тајна је човјек, динамична тајна и биће које се довршава у односу са Д/другим. Он је и са земље и са неба. Дакле, како је говорио један други светитељ Григорије Богослов, честица Божанства је овдје устројавана, а на небо пресељавана и благодаћу Божијом обожавана…

Тумачећи јеванђељску причу о Исцјељењу одузетог у Капернауму Владика је нагласио  да из данашњег Јеванђеља видимо да је гријех тај који прекида заједницу са Богом. Гријех је тај због којег се често и разболимо. Не увијек. Али болести су често производ гријеха, а основни гријех је то да се прекине та благодатна заједница са Богом. Када се то прекине, када ми то нашим гријесима, варањем Бога и варањем ближњег прекинемо, онда дођу и болести. Онда дођу и страдања. И то нам Господ казује у овој причи. Ако се одвојимо од Бога, онда на нас долази свака слабост овога свијета. Међутим, то није крај и у томе се види  милост Божија. Светитељи тумачећи причу о човјеку који је 38 година био парализован, код Овчије бање у Јерусалиму, кажу да се он тим страдањем очистио и Господ њему не каже отпуштају ти се гријеси, него га просто исцјељује од тјелесне слабости и говори му сад си здрав и више не гријеши, подсјећајући га на раније гријехе. Посредно као да му поручује да се он кроз своје страдање, кроз ношење свога крста очистио. Дакле и болест, ако имамо вјере и душе трезвене и смирене, може нам бити на спасење и зато, по допуштењу Божијем, оне нас и сналазе.  Да се пробудимо из наших страсти и смиримо или као што је то било код праведника Божијих, какав је праведни Јов или она Хананејка из Јеванђеља, да се покаже сила и величина вјере и љубави и оданости Богу.

Тако и ми, шта год да дође на нас, каква год патња, какво год страдање треба да знамо да смо увијек у љубави Божијој… Гријех је увијек лична ствар. Гријех није пуко кршење правила и заповијести. Увијек је гријех лична увреда љубави Божије или увреда љубави наше браће и сестара који нас окружују. „Ако ме љубите заповијести моје држите“, каже Господ. Дакле, постоје заповијести, али нам оне само помажу да имамо истински однос са Богом и са ближњима… Благодат Божија, то је оно за што смо створени и то је знак Царства небеског које долази на земљу. Дакле Царство небеско није нешто што ми никада нисмо доживјели и осјетили ако смо истински хришћани. Царство небеско је оно што осјећамо у заједници љубави са Богом и са ближњима. И то се онда наставља у вјечност. Није то просто продужетак овог садашњег живота, него је Царство небеско укус и мирис љубави и заједнице са нествореном благодаћу Божијем и обладаћене заједнице са ближњима. На тај начин у Цркви доживљен предукус Царства осмишљава и просвјетљује и садашње и будуће. Историју и вјечни живот, душу и тијело човјека…

фото: Владо Ружић