Monthly Archives: јун 2019

Научна конференција „Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне и Хума“

У поводу обиљежавања јубилеја 800 година СПЦ, у организацији Филолошког факултета и Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци, те Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске и Удружења историчара Републике Српске „Милорад Екмечић“ у Требињу ће 21. и 22. јуна 2019. године бити одржан друга научна конференција Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне и Хума.

Према програму научног скупа предвиђена су излагања и саопштења универзитетских професора и научних истраживача из Београда, Новог Сада, Ниша, Никшића, Косовске Митровице, Бање Луке, Источног Сарајева и Фоче. У Музеју Херцеговине биће одржана и промоција зборника научних радова са прошлогодишње конференције, а о зборнику ће говорити: академик Јасмина Грковић-Мејџор, др Срђан Рудић и проф. др Зорица Никитовић. Покровитељ научног скупа је Влада Републике Српске – Министарство просвјете и културе и Републички секретаријат за вјере.

У склопу Конференције, у амфитеатру Факултета за производњу и менаџмент Требиње у четвртак 20. јуна 2019., ће бити представљена књига Ми знамо судбу – Антологија српског пјесништва о националном страдању у двадесетом вијеку, коју је приредио академик Ранко Поповић.

О књизи говоре академик Бранко Летић, доц. др Владан Бартула и приређивач.

Почетак је у 19 часова.

Програм скупа(пдф)

 

Зашто и како учити вјеронауку?

Иако на први поглед наслов овог текста имплицира могућу дилему да ли је вјеронауци мјесто у школском систему, те да ће разматрати  разлоге за и против опредјељивања ученика да је похађају, наредни редови се ипак неће бавити том, већ у претходне двије деценије поприлично третираном темом. Идеја је пак да се покуша дати одговор, барем у назнакама,  на питање зашто и како треба учити и предавати вјеронауку кад се већ нађемо на том часу.

Прошло је 27 година од ad hoc повратка вјеронауке у основне школе Републике Српске али још увијек као да не постоји довољно јасан консензус у друштву (а можда ни у самој Цркви) по питању  шта од тог предмета очекујемо, те колики је његов стварни домет, која му је  сврха, а посебно како та настава треба да се реализује. Ставови по том питању се обично крећу у распону од тога да је то нека идеализована, необавезна ствар, ствар без нарочите концепције која треба да доведе дјецу у храм,  па  до оних који је виде напросто као један од школских предмета који као и сви остали предмети има планом и програмом РПЗ-a  регулисану форму, коју треба испунити.

У Цркви се  вјеронаука , у најкраћем речено, углавном доживљава као радост и прилика за мисионарски рад. Очекивања у Цркви такође могу да варирају, а варијације се између осталог тичу и шире проблематике односа Цркве и друштва, којој ови редови немају амбицију да се баве, као и индивидуалних гледишта, о чему ће у наставку унеколико бити ријечи.

Временски дисконтинуитет извођења наставе вјеронауке код нас је у многом допринио оваквој конфузији. Посљедњи образац вјерске наставе у нашим школама с половине прошлог вијека није више примјењив, а нови није лако направити, прескочивши све уобичајне развојне фазе једног предмета, а у складу са свеопштим промјенама у друштву.

Вјеронаука у учионици

Када је законом о образовању одобрено да се вјеронаука  изучава у образовним систему основних, а од прошле године и средњих школа, које имају чврсто утврђен правилник фунционисања,  вјеронауци је додијељен један час недјељно, те уџбеници, систем бројчаног оцјењивања, као и сва права и обавезе које имају и остали предмети и наставници. Ово је Црква са захвалношћу прихватила, видећи и то као прилику за присуство у животима младих људи, не губећи при том сасвим из вида и ограничености које систем намеће, али прихватајући изазов. Већ тада је било јасно  да ће та вјеронаука изгледати другачије у односу на спорадично организоване катихетске школе при храмовима које су похађала дјеца родитеља вјерника.

Настава вјеронауке је уређена годишњим планом  који предвиђа  за сваки разред  по 36 наставних јединца . Припремa за час и његова реализација са уводним, главним и завршним дијелом је по обрасцу часова свих осталих предмета.  И на крају, она са осталим предметима дијели и невољу оцјењивања, која је, срећом, на вјеронауци понајмања. И код „најзахтјевнијих“ вјероучитеља  просјечна оцјена  је далеко виша од просјечне оцјене одјељења кад се сви предмети зброје. То би могло да указује да је свијест наших вјероучитеља у доброј мјери формирана на начин да  не мећу бремена „тешка за ношење“ (Мт.23,4), ако су већ у унапријед постављеној ситуацији дефинисаног школског система.

Из наведеног можемо да назремо да вјеронаука у датим околностима не трпи концепцију часа у облику брижљиво припремљене  проповиједи  малом стаду,  већ јој је природнији систем учења  по принципу  предмета из корпуса друштвених наука. Због тога се она тијесно преплиће и успјешно сарађује са  историјом, српским језиком, ликовном  и музичком културом…

Вјерска настава понајприје упознаје своје ученике са садржајем  библијских прича , што је  у савременом свијету ствар опште културе и информисаности. Објашњава узрок општеприхваћених норми понашања у цивилизацији којој припадамо (нпр.откуд нам идеја да треба поштовати старије, имати емпатију према људима који нас окружују, да треба чувати и унапрјеђивати  свијет у ком живимо, уводи појам „светог“ у свијест ученика, и у њихов животни простор, њихов свијет). Помаже да дјеца схвате културни образац којим су окружени. Зашто је  рецимо, Студеница онако чаробна, шта заправо значи ,,земаљско је за малена царство а небеско увијек и довијека“, зашто је недјеља нерадни дан, посвећен Богу кроз љубав и пажњу према ближњима. Стога сматрам да је корисно да вјеронауку  уче  дјеца без обзира ког су вјерског опредјељења њихови родитељи јер она се у учионици (колико год то некоме може звучати необично) не обраћа само вјерницима.  Она просто развија захвалност и љубав према животу, развијајући осјећај за живот као тајну и радост, борбу и изненађење. За живот као Живот (Јн.14,6).

Вјеронаука  не оспособљава ученике за успјешан упис у средњу школу или факултет, осим ако није у питању богословија или ПБФ, на које се одлучује мање од 0.1 % полазника вјеронауке  али им индиректно  помаже у тој намјери јачајући њихову концентрацију концепцијом молитве, охрабрујући их да мисле својом главом, да очекивања базирају на свом труду и залагању. Апострофира личну одговорност и пажњу. Подсјећа их да неуспјех и грешка нису крај свијета. Да увијек постоји неко, бар Један , који их воли и због чега се вриједи кајати и борити даље. Она ученицима помаже да оплемене сва стечена знања и сугерише им на који начин да их користе тј. на добробит другима и себи. Сваки час почиње и завршава оптимистичном поруком.

Својим темама охрабрује  на радознало откривање свијета и кроз научне дисциплине и покреће на  трагање за смислом свега што видимо и чинимо.  Вјеронаука не би требало да се утркује са  осталим предметима нити пак да се осјећа као на танком  леду у сусрету са нпр. биологијом, физиком или хемијом. Није нарочито успјешно  ни да по сваку цијену своја учења потврђује постигнућима природних наука која јој иду у прилог, јер су ти докази за вјеронауку ирелевантни (нпр.тражење утемељења у физици да  је вибрација звука јерихонских труба могла срушити зидине града, а да теорија Великог праска одговара опису стварања у Постању).

Разлог је једноставан –  није им исто поље дјеловања.  Божије објаве нису увијек, ма колико се трудили да објаснимо, уклопиве у људску логику, него се вјером разумију и прихватају. Вјером као храбрим повјерењем да се крене на једно узбудљиво путовање у коме сваки путник својом стазом потврђује истину наученог. Вјеронаука се не бави методологијом и процесом  настанка и развоја живог свијета кроз хиљадугодишње етапе  већ прије свега смислом, узроком и крајњом сврхом свега што постоји,  а што је описано у Библији, а потврђено Предањем, које и нас укључује.

Чињеница је да због свега реченог (и много чега другога)  вјеронауку њени полазници  ипак доживљавају као предмет који није баш као и сви остали, што и није тако необично. Прије свега оно што је њен врхунац налази се изван учионице, а ријеч је свакако о Св. Литургији као догађају који искуство вјере доводи у додир са оним светим и великим, тајанственим и блиским, са Богом. Тематика којом се она бави се не исцрпљује обрађеним лекцијама. (Ово је тачно, да се не лажемо, и за друге предмете, но отварање за радикално идентитетско одрећење личности на посебан начин може да се припише, од свих предмета, само вјеронауци. Макар у том опсегу. То њену позицију чини јако узбудљивом , али и деликатнијом, па ће се вјероватно увијек водити расправе колико она евентуално нарушава секуларност образовног система). По свједочењу самих ученика  на часовима одјељенске заједнице, кад се разговара о тим темама, вјеронаука је један од ријетких предмета, ако не и једини, на ком нису под стресом и притиском, гдје имају прилику да слободно изнесу своје ставове по питању градива које се обрађује и на ком увијек има времена да поставе питање, чак и оно које мало одлута од теме јер тензија да се испуни план и програм није доминантна одредница.  Тинејџерима  се проблематизује  популарни систем  вриједности кад се суочи  са Божијим заповијестима. Један је од ријетких преосталих предмета на ком, у току 45 минута, док  се обрађују јеванђелске приче о милосрђу, праштању, љубави  и покајању, вјероучитељ се по природи ствари бави  и васпитном улогом на веома изразит начин.

Ученици, родитељи, вјероучитељи

Стари завјет, Нови завјет, Символ вјере, Свете тајне, Житија Светих – све се то може наћи у уџбеницима и радним свескама. Задатке савлађују ученици, а  са њима често и родитељи који нису библијски образовани. Неријетко кроз корелацију са другим предметима и остали наставници.

Генерално дјеца радо и лако уче вјеронауку. Могло би се помислити да су њој више пријемчива дјеца  вјерујућих родитеља. Међутим, то није правило. Понекад су управо њихове притужбе најгласније, а вјероучитељима, вјерујем, и најболније.  У својој пракси никад нисам чула да је неки такав родитељ имао примједбу на  знање које његово дијете стиче на часовима вјеронауке већ је ријеч искључиво о незадовољству оцјеном, што је само по себи звоно за узбуну у ширим пастирскоцрквеним оквирима. По некој инерцији се сматра да су дјеца чија породица живи активан литургијски живот  предодређена самим тим за највише оцјене. Вјеронаука међутим, по својој концепцији у школском систему то не оцјењује нити би то било коректно према дјеци из другачијих породица, посебно ако је императив вјеронауке да има ширину којом се обраћа свима.  Аргумент да им у  том случају  вјеронаука не треба, да могу своју дјецу вјерски образовати код куће тешко да је одржив, из простог разлога што  родитељи данас тешко  стижу да било шта систематично уче своју дјецу и такву едукацију радо препуштају педагозима који су за то школовани, а у овом случају то би били вјероучитељи. Родитељи дјецу у све ранијем узрасту  шаљу у вртиће и играонице те уписују у школице језика и спорта итд. Топла препорука, нарочито за родитеље који су вјерски активни у богослужбеном смислу (што је код нас најчешћа, ако не и једина дефиниција „вјерника“) би била  да нпр. мотивишу своју дјецу да воле и уче вјеронауку више од осталих . Њихова дјеца имају искуство светотајинског живота, што је непроцјењиво, а на вјеронауци ће научити да га је Исус Христос установио на Тајној вечери. Њихова дјеца рецитују пјесмице са амвона на Савиндан , а на вјеронауци ће научити какав је био Савин пут од светогорског монаха до архиепископа. С радошћу  примају  благослов од епископа или свештеника, а на вјеронауци ће научити како се Јаков домогао благослова првенстава, каквим је благословима  Господ благословио своје ученике пред страдање и пред Вазнесење, те шта је то заправо благослов….

Вјеронаука  к томе лијечи од празновјерја и разних бесмислених обичаја преосталих као плод преношења вјере  у немогућим условима, без  ваљане вјеронауке, без толико важног и библијски потврђеног хришћанског статуса „ученика“ код онога/оне коме се вјера преноси. Дјеца која похађају вјерску наставу ће се можда прекстити кад црквено звоно огласи почетак вечерње службе, али се свакако неће хватати за дугме пред  димњачарем или црном мачком. На крштењу или вјенчању  као кумови једног дана неће  као петогодишњаци срицати Символ вјере или Оче наш нити ће се саплитати излазећи  из храма натрашке. Знају да је до Бога могуће доћи јер се Он спустио до нас, а не захваљујући неким нашим бесмислицама.  А све оно што не науче или временом забораве, кад им једног дана затреба,  кад то пожеле, знаће гдје да потраже – у Писму и Цркви. Надам се да  за своје духовне дилеме неће  консултовати јефтине таблоиде или самопрокламоване гуруе.

Вјероучитељи имају многоструку одговорност : према ђацима, родитељима, колегама и руководству школе, епископу и црквеној заједници и свака помоћ у њиховим свакодневним напорима да адекватно одговоре изазову вјерске наставе свакако је добродошла. Они не би требали да то бреме  носе сами  већ да се  заједничким залагањима подиже рејтинг и  квалитет вјеронауке која  је  тренутно можда и најактивнија мисионарска дјелатност Цркве. Гдје то није могуће не треба им  онда бар на то бреме додавати, као  нпр.опаскама  што храм празницима не испуне дјецом, јер то би могла бити примарна задаћа једино  неке другачије организоване вјеронауке. Вјероучитељи  не би требали да буду под притиском да регрутују будуће вјернике, већ да креативно заголицају умове, душе и срца својих ученика, да у њима буде могуће да се можда роди  вјера у васкрслог Христа, која је, као што вјерујемо, дар Духа (Гал.5,22; Еф.2,8). 

Приоритет је још и штампати квалитетне уџбенике, едуковати вјероучитеље кроз  адекватне семинаре, унаприједити наставу уз помоћ савремене технологије. Као примјер може послужити иницијатива  Катихетског одбора Републике Српске да  сваке године опреми по пет кабинета за вјеронауку у пет овдашњих епархија .

И на крају, без обзира да ли ће наши ђаци једног дана изабрати стил живота на који нас новозавјетна вјеронаука позива свакако вјерујем да неће, као генерације које је вјеронаука мимоишла, имати предрасуде шта Црква заправо јесте и ВЈЕРУЈЕМ да ће бити благонаклони према њој. А ,,ко није против вас са вама је“(Лк.9.49-50).

вјероучитељица Миља Тупањанин

Педесетницa у Гацку

Прослава празника силаска Св. Духа на апостоле – Педесетнице у Гацку почела је празничним вечерњим богослужењем са петохљебницом, које је служено у новом храму. На сам празник, велики број вјерника је узео учешће у Светој Литургији којом је началствовао игуман манастира Завала Василије (Копитић), уз саслужење локалног свештенства. Испред храма преломљен је славски колач, након чега је свечана литија прошла улицама града. Пригодан културно-умјетнички програм је уприличен у порти старог храма, а славље је настављено уз трпезу љубави у парохијском дому.

Слава храма у Југовићима

У гатачком селу Југовићи, у једном од најстаријих храмова који се налази под овим поднебљем, прослављена је храмовна слава Силаска Светог Духа на апостоле. Свету Литургију  служио је јереј Славко Лаловић, а након Светог богослужења приређена је трпеза љубави.

Педесетница у Мостару

Саборни храм Свете Тројице у Мостару, чија обнова је у току, прославио је своју славу – Силазак светог духа на апостоле. Свету архијерејску литургију служио је епископ ЗХиП г.Димитрије уз саслужење више свештеника и ђакона наше епархије и оца Василија Брборића из епархије Будимљанско – никшићке, те многобројног народа божијег из Мостара и долине Неретве. Епископ Димитрије је рукоположио ђакона Славка Лаловића за презвитера цркве невесињске.

Овогодишњи кум славе био је г.Милисав Ђурасовић са породицом, а радост са мостарским православцима подијелили су представници свих нивоа власти, дипломатски кор из Мостара и представници цркава и вјерских заједница Мостара.

Литургијска бесједа о. Дражена Тупањанина

 

Бесједа владике Димитрија

 

Бесједа о. Владана Перишића – Силазак Светог Духа на Апостоле

Радио емисија „У СРЕТАЊЕ ПРАЗНИКУ“ – 34. епизода

Са Јеленом Кулиџан, вјероучитељицом из Невесиња, разговарамо о сутрашњим љетним задушницама. Зашто је важно да се сјећамо наших упокојених, да их помињемо у молитвама и палимо свијеће, а између осталог говорићемо и о јеванђељу које се чита у недјељу у православним храмовима на празник Педесетнице.

Водитељ: Сунчица Пешић

Емисија снимана у Радио Невесињу.

Час вјеронауке у порти Саборног храма

Ученици трећег и четвртог  разреда Основне школе Вук Караџић су свој посљедњи час вјеронауке у овој школској години  имали данас,  у порти Саборног храма.  Часови су били осмишљени као квиз у ком су ученици у групама рјешавали задатке на тему јеванђелских прича, Символа вјере, Светих Тајни и Божијих заповијести. Након тога су разговарали са о. Младеном Жуловићем који им је припремио пригодно послужење. Искористили су и прилику  да свештенику поставе мноштво радозналих питања.

„Мала Олимпијада“ вртића Света Евгенија-царица Милица

И овог љета у част најстаријих полазника вртића, који ускоро предшколске мијењају школским клупама, приређена је спортска манифестација „Мала Олимпијада“. Учествовали су сви полазници вртића Света Евгенија-царица Милица распоређени по старосним групама и одговарајућим дисциплинама. Кроз веселе дјечије такмичарске игре могло се видјети како дјеца организовано у заједници једни са другима дјелују, сарађујући и пазећи једни на друге. Радост сусрета била је потпуна доласком бројних гледалаца, родитеља, дједова, бака и других који су дошли да бодре своје најмлађе.
Важно је истаћи да је примјетан велики труд и залагање наших васпитачица које стрпљиво и марљиво већ 19 година раде и васпитавају дјецу учећи их врлинама хришћанског живота.

Александар Илић

Слава храма Вазнесења Господњег у Дубочанима

У Недјељу по Вазнесењу Господњем 9. јуна 2019. године, свечано је прослављена храмовна слава у Дубочанима. Свету Литургију  служио је парох јереј Данило Боро. Послије литије пререзан је славски колач и подијељено освештано жито. Трпезу љубави за ову славску прилику припремило је братство Анђелићи.

Саопштење Епархије ЗХиП

Поводом текста објављеног у београдском таблоиду Курир, у понедељак 10. јуна 2019., под насловом „Шта је све радио црквени великодостојник – Григорију пуко бизнис, дугове оставио цркви“;

Епархија захумско-херцеговачка и приморска, ради истинитог информисања шире јавности коју је лажним информацијама овај таблоид обмануо, истиче сљедеће:

Владика Григорије Епархију захумско-херцеговачку  је предао у стању црквеног поретка и позитивног економског и имовинско-правног пословања.

Приликом чина административне примопредаје, која је обављена 24. септембра 2018. године  у службеним просторијама Епархије, нови епископ Димитрије са захвалношћу је констатовао да је епископ Григорије, у свом деветнаестогодишњем архипастирском раду унаприједио живот Епархије. Том приликом, новоизабрани Епископ, посебно је истакао да је његов претходник унаприједио духовни живот повјерене му пастве, осврнувши се и на његов градитељски труд. Епископ захумско-херцеговачки Димитрије је Епархију захумско-херцеговачку примио на управљање у стању црквеног поретка и позитивног економског и имовинско-правног пословања.

Таблоид Курир преноси изјаву тенденциозног вјерског аналитичара Зорана Ињца који је обмануо јавност да је „Патријаршија на себе преузела некакве дугове Епархије захумско-херцеговачке које је за собом оставио владика Григорије…“

  • Ти наводи су апсолутно нетачни, што је веома лако провјерљиво. 

Таблоид Курир шири дезинформације о томе да је „посао Епархије са хотелијерством, пољопривредом и производњом вина пропао и да су „након одласка Владике Григорија трошкови остали Епархији захумско-херцеговачкој…“

  • Винарија Тврдош једна је од највећих и најуспјешнијих винарија у Босни и Херцеговини, своја вина извози у преко 20 држава свијета. Позната је по производњи врхунских вина за која је добијала награде широм свијета, од којих издвајамо најважнију Златну медаљу на прошлогодишњем најпознатијем такмичењу вина Декантер у Лондону. О њеном успјеху говоре и званични позитивни финансијски резултати који су лако провјерљиви сваком физичком лицу, у надлежним пореским органима Републике Српске и БиХ.
     
  • Хотел Платани један је од најљепших и најпознатијих хотела у Босни и Херцеговини.  Налази се у самом центру Требиња, познат по предивној грађевини, али и још љепшој тераси. Хотел Платани је од свог отварања до данас дао велики допринос развоју туризма у Херцеговини. У свом пословању, такође, остварује успјешне финансијске резултате.

Сва добит ових привредних предузећа улаже се у обнову наше Епархије. Подсјећамо да је у грађанском рату деведесетих година, на територији Епархије захумско-херцеговачке и приморске порушено, девастирано или запаљено 48 храмова и 2 манастира. На дан примопредаје у Епархији захумско-херцеговачкој евидентирано је 245 како обновљених тако и новоизграђених храмова, укључујући манастире, црквишта и капеле.

 

Слава храма у Стоцу

Његово преосвештенство епископ ЗХиП Димитрије у суботу 8. јуна 2019.г. служио је свету архијерејску литургију у столачком храму, уз саслужење игумана манастира Житомислић г. Данила, свештеника мостарског г. Радивоја Круља, свештеника Данила Бора из Билеће, свештеника Милоша Мандића из Требиња, надлежног пароха Ратка Зубца као и ђакона; Бранислав Рајковића и Павла Ратковића. Бесједом по јеванђељу вјернима се обратио игуман Данило, а после благосиљања славског колача владика Димитрије је поздравио све сабране ријечима пуним пастирске љубави. За све сабране код храма у Пољуби како сточани воле да кажу,послужен је славски ручак.