Емисија „У сретање празнику“ – Милимир Пејчић 21.6.2019.

Иако на први поглед наслов овог текста имплицира могућу дилему да ли је вјеронауци мјесто у школском систему, те да ће разматрати  разлоге за и против опредјељивања ученика да је похађају, наредни редови се ипак неће бавити том, већ у претходне двије деценије поприлично третираном темом. Идеја је пак да се покуша дати одговор, барем у назнакама,  на питање зашто и како треба учити и предавати вјеронауку кад се већ нађемо на том часу.

Прошло је 27 година од ad hoc повратка вјеронауке у основне школе Републике Српске али још увијек као да не постоји довољно јасан консензус у друштву (а можда ни у самој Цркви) по питању  шта од тог предмета очекујемо, те колики је његов стварни домет, која му је  сврха, а посебно како та настава треба да се реализује. Ставови по том питању се обично крећу у распону од тога да је то нека идеализована, необавезна ствар, ствар без нарочите концепције која треба да доведе дјецу у храм,  па  до оних који је виде напросто као један од школских предмета који као и сви остали предмети има планом и програмом РПЗ-a  регулисану форму, коју треба испунити.

У Цркви се  вјеронаука , у најкраћем речено, углавном доживљава као радост и прилика за мисионарски рад. Очекивања у Цркви такође могу да варирају, а варијације се између осталог тичу и шире проблематике односа Цркве и друштва, којој ови редови немају амбицију да се баве, као и индивидуалних гледишта, о чему ће у наставку унеколико бити ријечи.

Временски дисконтинуитет извођења наставе вјеронауке код нас је у многом допринио оваквој конфузији. Посљедњи образац вјерске наставе у нашим школама с половине прошлог вијека није више примјењив, а нови није лако направити, прескочивши све уобичајне развојне фазе једног предмета, а у складу са свеопштим промјенама у друштву.

Вјеронаука у учионици

Када је законом о образовању одобрено да се вјеронаука  изучава у образовним систему основних, а од прошле године и средњих школа, које имају чврсто утврђен правилник фунционисања,  вјеронауци је додијељен један час недјељно, те уџбеници, систем бројчаног оцјењивања, као и сва права и обавезе које имају и остали предмети и наставници. Ово је Црква са захвалношћу прихватила, видећи и то као прилику за присуство у животима младих људи, не губећи при том сасвим из вида и ограничености које систем намеће, али прихватајући изазов. Већ тада је било јасно  да ће та вјеронаука изгледати другачије у односу на спорадично организоване катихетске школе при храмовима које су похађала дјеца родитеља вјерника.

Настава вјеронауке је уређена годишњим планом  који предвиђа  за сваки разред  по 36 наставних јединца . Припремa за час и његова реализација са уводним, главним и завршним дијелом је по обрасцу часова свих осталих предмета.  И на крају, она са осталим предметима дијели и невољу оцјењивања, која је, срећом, на вјеронауци понајмања. И код „најзахтјевнијих“ вјероучитеља  просјечна оцјена  је далеко виша од просјечне оцјене одјељења кад се сви предмети зброје. То би могло да указује да је свијест наших вјероучитеља у доброј мјери формирана на начин да  не мећу бремена „тешка за ношење“ (Мт.23,4), ако су већ у унапријед постављеној ситуацији дефинисаног школског система.

Из наведеног можемо да назремо да вјеронаука у датим околностима не трпи концепцију часа у облику брижљиво припремљене  проповиједи  малом стаду,  већ јој је природнији систем учења  по принципу  предмета из корпуса друштвених наука. Због тога се она тијесно преплиће и успјешно сарађује са  историјом, српским језиком, ликовном  и музичком културом…

Вјерска настава понајприје упознаје своје ученике са садржајем  библијских прича , што је  у савременом свијету ствар опште културе и информисаности. Објашњава узрок општеприхваћених норми понашања у цивилизацији којој припадамо (нпр.откуд нам идеја да треба поштовати старије, имати емпатију према људима који нас окружују, да треба чувати и унапрјеђивати  свијет у ком живимо, уводи појам „светог“ у свијест ученика, и у њихов животни простор, њихов свијет). Помаже да дјеца схвате културни образац којим су окружени. Зашто је  рецимо, Студеница онако чаробна, шта заправо значи ,,земаљско је за малена царство а небеско увијек и довијека“, зашто је недјеља нерадни дан, посвећен Богу кроз љубав и пажњу према ближњима. Стога сматрам да је корисно да вјеронауку  уче  дјеца без обзира ког су вјерског опредјељења њихови родитељи јер она се у учионици (колико год то некоме може звучати необично) не обраћа само вјерницима.  Она просто развија захвалност и љубав према животу, развијајући осјећај за живот као тајну и радост, борбу и изненађење. За живот као Живот (Јн.14,6).

Вјеронаука  не оспособљава ученике за успјешан упис у средњу школу или факултет, осим ако није у питању богословија или ПБФ, на које се одлучује мање од 0.1 % полазника вјеронауке  али им индиректно  помаже у тој намјери јачајући њихову концентрацију концепцијом молитве, охрабрујући их да мисле својом главом, да очекивања базирају на свом труду и залагању. Апострофира личну одговорност и пажњу. Подсјећа их да неуспјех и грешка нису крај свијета. Да увијек постоји неко, бар Један , који их воли и због чега се вриједи кајати и борити даље. Она ученицима помаже да оплемене сва стечена знања и сугерише им на који начин да их користе тј. на добробит другима и себи. Сваки час почиње и завршава оптимистичном поруком.

Својим темама охрабрује  на радознало откривање свијета и кроз научне дисциплине и покреће на  трагање за смислом свега што видимо и чинимо.  Вјеронаука не би требало да се утркује са  осталим предметима нити пак да се осјећа као на танком  леду у сусрету са нпр. биологијом, физиком или хемијом. Није нарочито успјешно  ни да по сваку цијену своја учења потврђује постигнућима природних наука која јој иду у прилог, јер су ти докази за вјеронауку ирелевантни (нпр.тражење утемељења у физици да  је вибрација звука јерихонских труба могла срушити зидине града, а да теорија Великог праска одговара опису стварања у Постању).

Разлог је једноставан –  није им исто поље дјеловања.  Божије објаве нису увијек, ма колико се трудили да објаснимо, уклопиве у људску логику, него се вјером разумију и прихватају. Вјером као храбрим повјерењем да се крене на једно узбудљиво путовање у коме сваки путник својом стазом потврђује истину наученог. Вјеронаука се не бави методологијом и процесом  настанка и развоја живог свијета кроз хиљадугодишње етапе  већ прије свега смислом, узроком и крајњом сврхом свега што постоји,  а што је описано у Библији, а потврђено Предањем, које и нас укључује.

Чињеница је да због свега реченог (и много чега другога)  вјеронауку њени полазници  ипак доживљавају као предмет који није баш као и сви остали, што и није тако необично. Прије свега оно што је њен врхунац налази се изван учионице, а ријеч је свакако о Св. Литургији као догађају који искуство вјере доводи у додир са оним светим и великим, тајанственим и блиским, са Богом. Тематика којом се она бави се не исцрпљује обрађеним лекцијама. (Ово је тачно, да се не лажемо, и за друге предмете, но отварање за радикално идентитетско одрећење личности на посебан начин може да се припише, од свих предмета, само вјеронауци. Макар у том опсегу. То њену позицију чини јако узбудљивом , али и деликатнијом, па ће се вјероватно увијек водити расправе колико она евентуално нарушава секуларност образовног система). По свједочењу самих ученика  на часовима одјељенске заједнице, кад се разговара о тим темама, вјеронаука је један од ријетких предмета, ако не и једини, на ком нису под стресом и притиском, гдје имају прилику да слободно изнесу своје ставове по питању градива које се обрађује и на ком увијек има времена да поставе питање, чак и оно које мало одлута од теме јер тензија да се испуни план и програм није доминантна одредница.  Тинејџерима  се проблематизује  популарни систем  вриједности кад се суочи  са Божијим заповијестима. Један је од ријетких преосталих предмета на ком, у току 45 минута, док  се обрађују јеванђелске приче о милосрђу, праштању, љубави  и покајању, вјероучитељ се по природи ствари бави  и васпитном улогом на веома изразит начин.

Ученици, родитељи, вјероучитељи

Стари завјет, Нови завјет, Символ вјере, Свете тајне, Житија Светих – све се то може наћи у уџбеницима и радним свескама. Задатке савлађују ученици, а  са њима често и родитељи који нису библијски образовани. Неријетко кроз корелацију са другим предметима и остали наставници.

Генерално дјеца радо и лако уче вјеронауку. Могло би се помислити да су њој више пријемчива дјеца  вјерујућих родитеља. Међутим, то није правило. Понекад су управо њихове притужбе најгласније, а вјероучитељима, вјерујем, и најболније.  У својој пракси никад нисам чула да је неки такав родитељ имао примједбу на  знање које његово дијете стиче на часовима вјеронауке већ је ријеч искључиво о незадовољству оцјеном, што је само по себи звоно за узбуну у ширим пастирскоцрквеним оквирима. По некој инерцији се сматра да су дјеца чија породица живи активан литургијски живот  предодређена самим тим за највише оцјене. Вјеронаука међутим, по својој концепцији у школском систему то не оцјењује нити би то било коректно према дјеци из другачијих породица, посебно ако је императив вјеронауке да има ширину којом се обраћа свима.  Аргумент да им у  том случају  вјеронаука не треба, да могу своју дјецу вјерски образовати код куће тешко да је одржив, из простог разлога што  родитељи данас тешко  стижу да било шта систематично уче своју дјецу и такву едукацију радо препуштају педагозима који су за то школовани, а у овом случају то би били вјероучитељи. Родитељи дјецу у све ранијем узрасту  шаљу у вртиће и играонице те уписују у школице језика и спорта итд. Топла препорука, нарочито за родитеље који су вјерски активни у богослужбеном смислу (што је код нас најчешћа, ако не и једина дефиниција „вјерника“) би била  да нпр. мотивишу своју дјецу да воле и уче вјеронауку више од осталих . Њихова дјеца имају искуство светотајинског живота, што је непроцјењиво, а на вјеронауци ће научити да га је Исус Христос установио на Тајној вечери. Њихова дјеца рецитују пјесмице са амвона на Савиндан , а на вјеронауци ће научити какав је био Савин пут од светогорског монаха до архиепископа. С радошћу  примају  благослов од епископа или свештеника, а на вјеронауци ће научити како се Јаков домогао благослова првенстава, каквим је благословима  Господ благословио своје ученике пред страдање и пред Вазнесење, те шта је то заправо благослов….

Вјеронаука  к томе лијечи од празновјерја и разних бесмислених обичаја преосталих као плод преношења вјере  у немогућим условима, без  ваљане вјеронауке, без толико важног и библијски потврђеног хришћанског статуса „ученика“ код онога/оне коме се вјера преноси. Дјеца која похађају вјерску наставу ће се можда прекстити кад црквено звоно огласи почетак вечерње службе, али се свакако неће хватати за дугме пред  димњачарем или црном мачком. На крштењу или вјенчању  као кумови једног дана неће  као петогодишњаци срицати Символ вјере или Оче наш нити ће се саплитати излазећи  из храма натрашке. Знају да је до Бога могуће доћи јер се Он спустио до нас, а не захваљујући неким нашим бесмислицама.  А све оно што не науче или временом забораве, кад им једног дана затреба,  кад то пожеле, знаће гдје да потраже – у Писму и Цркви. Надам се да  за своје духовне дилеме неће  консултовати јефтине таблоиде или самопрокламоване гуруе.

Вјероучитељи имају многоструку одговорност : према ђацима, родитељима, колегама и руководству школе, епископу и црквеној заједници и свака помоћ у њиховим свакодневним напорима да адекватно одговоре изазову вјерске наставе свакако је добродошла. Они не би требали да то бреме  носе сами  већ да се  заједничким залагањима подиже рејтинг и  квалитет вјеронауке која  је  тренутно можда и најактивнија мисионарска дјелатност Цркве. Гдје то није могуће не треба им  онда бар на то бреме додавати, као  нпр.опаскама  што храм празницима не испуне дјецом, јер то би могла бити примарна задаћа једино  неке другачије организоване вјеронауке. Вјероучитељи  не би требали да буду под притиском да регрутују будуће вјернике, већ да креативно заголицају умове, душе и срца својих ученика, да у њима буде могуће да се можда роди  вјера у васкрслог Христа, која је, као што вјерујемо, дар Духа (Гал.5,22; Еф.2,8). 

Приоритет је још и штампати квалитетне уџбенике, едуковати вјероучитеље кроз  адекватне семинаре, унаприједити наставу уз помоћ савремене технологије. Као примјер може послужити иницијатива  Катихетског одбора Републике Српске да  сваке године опреми по пет кабинета за вјеронауку у пет овдашњих епархија .

И на крају, без обзира да ли ће наши ђаци једног дана изабрати стил живота на који нас новозавјетна вјеронаука позива свакако вјерујем да неће, као генерације које је вјеронаука мимоишла, имати предрасуде шта Црква заправо јесте и ВЈЕРУЈЕМ да ће бити благонаклони према њој. А ,,ко није против вас са вама је“(Лк.9.49-50).

вјероучитељица Миља Тупањанин