Monthly Archives: новембар 2019

Владика Атанасије богослужио у манастиру Острог

Владика Атанасије Јевтић служио литургију у Горњем Манастиру Острог

Данас, 11. новембра 2019. године, на празник Свете Преподобне Анастасије Римљанке и Светог Аврамија Затвореника, умировљени епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије Јевтић служио је Свету Архијерејску литургију са свештенством у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Манастиру Острог, поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца.
Владици Атанасију саслуживали су протосинђел Сергије Рекић, сабрат манастира Острог и архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној Обали у Подгорици.
После прочитаног Јеванђеља сабранима се ријечима бесједе обратио Владика Атанасије.
Присутни монаси и вјерни су приступили Светом причешћу, а потом је Владика Атанасије још једном бесједом поучио вјерни народ.

Потом је у Доњем манастиру братија манастира Острог припремила послужење за све присутне.

Извор: Митрополија Црногорско-приморска
Александар Вујовић

Светa Архијерејскa Литургијa у Гацку

У недељу, 10. новембра у Саборном храму Свете Тројице у Гацку било је посебно свечано. Ову недељу је обиљежило више догађаја који су веома значајни за гатачку црквену заједницу. Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије уз саслужење свештенства наше епархије али и гостију који су дошли да молитвено и литургијски увеличају овај догађај. Хор Свете Јелене Анжујске, који поје при храму Свете Тројице у Гацку, је овом приликом прославио своју крсну славу. У чин јеромонаха је рукопроизведен Павле (Јанковић) из манастира Светог Петра Зимоњића у Данићима, што ће унаприједити богослужбени живот овог манастира.

На Светој Литургији је бесједио Владика Димитрије који је говорио о овонедјељној јеванђелској причи о Сијачу и сјемену. Након Свете Литургије је пререзан крсни хљеб у част Свете Јелене Анжујске, а за послужење у парохијском дому се постарао Радован Ћорић, кум славе нашег хора. За славско расположење су се побринуле дјевојке из хора које су пригодним пјесмама наставиле ову празничну атмосферу.

Бесједа Епископа Димитрија

 

О сијачу и сјемену – о Христу и слободним срцима

У једној од најдубљих требињских бразди, у једној од најширих требињских њива, у једном од најстаријих требињских насеља, посијана је и данас изнова Божанска ријеч. У Недјељу двадесетпрву по Духовима, у Храму Светих Архангела у Рупјелама, средишту Парохије пете Требињске, надлежни парох, протопрезвитер – ставрофор Дражен Тупањанин, тумачећи Зачало тридесетпето, Еванђеља по Луки, отварајући срца вјерних, припремао је тло за управо посијано Сјеме.


Особа за културу и медије Епархије ЗХиП,

Бранислав Рајковић, ђакон

 

Недеља 21. по Духовима у Саборном храму у Требињу

У недјељу 21.по Духовима, на празник Светог Арсенија Сремца, Свету Литургију служио је протојереј – ставрофор Борис Бандука уз саслужење презвитера Миодрага Копање из Бања Луке и свештенства Саборног храма. На Литургији се окупио вјерни народ, коме се бесједом послије прочитаног Јеванђеља обратио отац Борис. Сви вјерници су узели учешћа у Евхаристијском сабрању причестивши се Светим Тајнама Христовим.
Гости на трпези љубави, припремљеној у епархијској трпезарији, били су љекари и медицинске сестре који добровољно раде у православној амбуланти „Свети апостол и јеванђелист Лука“ у Бања Луци.
Амбуланта је смјештена у просторијама бањалучке црквене општине, а функционише добровољним стручним радом здравствених радника Града Бања Лука који у своје слободно вријеме бесплатно пружају здравствене услуге.

У сретање празнику: Зависност дјеце од интернета и мобилног телефона

Гост: Неда Гудељ, вјероучитељ
Водитељ: Сунчица Пешић

Мучеништво: крст и радост – Митровдан у Требињу

У требињском Саборном храму, као и широм Херцеговине и васељене, прослављен је Празник Светог великомученика Димитрија. Божанствено благодарење – Причешће Христовом Крвљу и Тијелом, а о овом спомену на крв мученичку, са нарочитим сјећањем на свједочење Великомученика Димитрија, сабрало је вјерне Требиња и околних крајева.Началствовањем презвитера Драгише Томића, уз саслужење требињског свештенства и народа, Црква Божија крстила је дијете Љубицу, примајући је у своје окриље, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
О Мучеништву као крсту и радости, послушајте у надахнутој бесједи оца Дражена Тупањанина, изреченој овим поводом:

 

Особа за културу и медије Епархије ЗХиП,
Бранислав Рајковић, ђакон

Бесједа епископа ЗХиП Димитрија и предсједника САНУ г. Владимира Костића на Митровдан у Невесињу

 

Бесједа предсједника САНУ г. Владимира Костића

Спадам у оне ретке Србе који не могу за себе да тврде да су им преци дошли, барем у случају моје породице, у пупак магичног троугла Старе, Суве и Сврљишких планина, током наших бескрајних сеоба са југа према северу, у бежању од агарјанских или каквих других зулума, који не могу за себе да тврде да су неким далеким пореклом са Косова и Метохије, Црне Горе или Херцеговине. Делом и стога што су нам породични континуитети испрекидани, заувек изгубљени и заборављени у страдањима… И што смо, попут нас који седимо у овој сали, изгледа претекли, па смо у радости због те просте чињенице олако заборављали све остало. Ја коначно једино памтим речи свог деде Милутина да смо ми Поповићи ”негде са Мораву”.

Па ипак, још као дете имао сам неку мутну представу превасходно из десетерачких песама да се негде доле налази ”земља Ерцегова”, да се у љутом кршу крију нека места, попут места Невесиње, у коме с времена на време, када нам се порција слободе смањи испод онога што смо спремни да отрпимо, пукне пушка, коју ћете из неких, локалпатриотских разлога ограничити називом ”Невесињска пушка”, несвесни да се њен прасак у свим нашим бунама, које немамо времена да наведемо, доживљавао и као заједнички. Пушка ка чијем су звуку неки високи, погрбљени људи хрлили као да их зове на славу, рођење детета или свадбу, а не на погибију. Памтим још и слике из опуса великог Паје Јовановића и његових епигона, на којима дедови уче унуке мачевању, а не писању, док мајке у тихој муци журно замичу ка херцеговачким збеговима, оне исте за које су ми Ваши земљаци причали да су у последњем рату умеле, упркос одмаклих година, да се и пушке лате. Дефинитивно сам међутим, постао потпуно свестан Херцеговине и Вашег менталитета женидбом са особом која великим делом вуче порекло из Ваших крајева.

И ево мене данас, убогог путника, туристе коме још само фотоапарат фали, да по први пут у свом сада нажалост дугом животу дођем у Херцеговину, кријумчарећи повелик товар осећаја кривице, 60.-так година након ових дечачких сновиђења. И шта видим? Да заиста негде доле постоји ”земља Ерцегова”, да постоји место Невесиње у коме, с времена на време пукне пушка, али да су овом посебном приликом неке жене и мушкарци, одиста у просеку за главу вишљи од мене, похрлили да на Митровдан обележе времена када се простор слободе морао освајати, давно, али и ту, скоро, да се присете оних који те свадбеса слободом, како их је називао Михајло Лалић, нису преживели. Код Вас уз звуке гусала, у крају одакле потиче моја породица уз гусле, али и уз трубе – држим да је то стога што је у нас музичка култура већа.

Госпође и господо, долазим испред једне националне институције, Српске академије наука и уметности, да Вас поздравим и подсетим, ако сте којим случајем заборавили, да је то и Ваша кућа. Да је не мали број људи из овог краја током својих животних путовања умео да заврши у тој кући пре свега због онога што су стигли да за живота ураде и испредњаче у свом времену. Има их и данас! A можда је управо данас и време да се боље упознамо. Стога, дозволите да Вам се представимо.

Историја САНУ почиње 7. новембра 1841. године када је основано Друштво српске словесности (ДСС) са циљем да проучава српски језик и на њему пропагира науке. „Учено Србско Друштво“, за које се још 1833. године залагао Димитрије Тирол, васпитач синова кнеза Милоша, није тада основано јер је кнез, као апсолутистички владар, одлучио да за то још нема услова. Након абдикације кнеза Милоша (1839), за владе његовог другог сина, кнеза Михаила, дошла је нова иницијатива 1841. године да се формира Учено друштво, „по примеру други просвештени држава“, коју су поднели Јован Стерија Поповић, професор природног права, и Атанасије Николић, професор математике. Због јачања либералне струје у ДСС, која је била критички усмерена према владајућем режиму, Друштво је суспендовано јануара 1864. године. Његов рад је настављен 29. јуна исте године оснивањем Српског ученог друштва (СУД) које је наставило послове на прикупљању и објављивању докумената о српској историји, географији и етнографији.

Чланови Друштва нису се слагали међу собом ни око основног задатка (ипак је то српско друштво), а дошли су у сукоб и са Министарством просвете, па је његов рад обустављен, а мимо Друштва је основана Српска краљевска академија 1886. године, од незнатног дела његовог бројног чланства. Прве академике, њих 16, именовао је краљ Милан 5. априла 1887. године, а први председник био је Јосиф Панчић и секретар Јован Жујовић. У периоду од шест година (1886–1892) деловали су и Српско учено друштво и Српска краљевска академија, да би се коначно спојили након периода који је био обележен честим несугласицама.

После Другог светског рата званичан назив Академије промењен је у Српска академија наука, а од 1960. године у Српска академија наука и уметности (САНУ). Поделу на стручне академије заменила је подела на одељења, којих данас има осам.

У дугом периоду у САНУ деловало је око 1400 академика. Данашња Академија има 135 чланова (102 редовна и 33 дописна). И, уверавам Вас, још увек служи својим циљевима.

Госпође и господо,

где год се нађем на српским просторима питају ме као да ја знам одговор на то питање које и мене мучи: има ли будућности за нас? У нашој средини и народу монументалних закашњења, остајао сам запањен брзином и мисионарском посвећеношћу којом су понекад поједини српски интелектуалци та цивилизацијска кашњења смањивали, не нужно у сагласности са традиционализмом и конзервативношћу друштва у коме су деловали. Друга фасцинација везана је за свест неписмених српских устаника од пре два века да су нам у изградњи државе и друштва можда и више од хероја у којима нисмо оскудевали, потребни мудри, вредни, образовани и посвећени људи. Они су и у својим патриотским заносима увиђали да се, да парафразирам Ђуру Даничића, за отаџбину може погинути и у раду.

Нема сумње да живимо у неизвесним и ненаклоњеним временима. Социолог Зигмунт Бауман савремено доба карактерише називом „флуидно друштво“, које свој облик поприма доласком постмодерне, са кризом „великих нарација“ које су сматрале да човечанству могу да наметну одређени поредак. Постмодернизам, сада већ на заласку, се посветио „новим лудичким и ироничним интерпретацијама прошлости“, а на различите начине се укрстио и са нихилистичким поривима и антиинтелектуализмом. Међу карактеристикама „флуидног друштва“ су криза државе, криза идеологија, са последичном кризом партија и уопште, „заједничких вредности које би омогућиле појединцу да се осети делом нечега што одражава његове потребе“, упућујући појединца на „немилосрдни индивидуализам“. Ако је већ изгубљена вера у „велике нарације“, појављују се као карактеристика времена тзв. „гневни покрети“ (повремено неуспешно маскирани у провизорне костиме конфесионалних ортодоксија, светих национализама и псеудоидеологија). Они знају шта неће, али не знају шта хоће – њихова дејственост се временски, али ни са гледишта правца деловања, не може предвидети! И појединци и само друштво постепено су навикнути на привременост. Али, шта када привременост прође?

Подсетићу Вас на вредносне компоненте којима Сигмунд Фројд одређује испуњене, целовите и, да не банализујем, срећне личности: способна да воли и да ради! Са друге стране Ерих Фром сматра да су рушилаштво, конформизам и ауторитативност три основна начина путем којих се испољава неспособност особе да се развије као целовита и аутономна личност у друштву. Талмон замера сваком месијанству то, што оно производи духовну једнобразност. Све досадашње искуство сведочи да друштвени напредак настаје услед сукоба супротних мишљења. Једнобразност доноси собом устајалост и учмалост, и зато је добро само оно јединство које не искључује разноврсност. Стога, не трчимо за сваком заставом само у нади да ћемо тамо добити своје мишљење – изграђујмо га сами и будимо одговорни за њега.

Увређени због свих неправди које су нам чињене и које нам се чине, полако се затварамо у своју кулу од слоноваче и лижемо своје ране. Али, наша изолација ће бити коначни тријумф наших противника. Стога, поотварајмо врата и прозоре наше куће и учимо и од различитих! Готово све предрасуде Homo sapiensa проистичу из Фројдовског нарцизма малих разлика: када Вам се намеће принцип различитости, пробајте да изградите контрапункт – принцип сличности. Није изненађујуће колико смо различити, шокантно је колико смо слични!

Дужност нам је да будемо отворени за сваку врсту изазова – посебно за културне изазове. Поносни на свој идентитет, отворених очију треба да гледамо око себе, упознајемо друге ставове и културе, учимо стране језике – то ће само обогаћивати и учвршћивати наш идентитет. Само примитивизам има привилегију да се сматра јединим, непромењљивим, аутентичним и супериорним.

Из генерације у генерацију, мали и рањиви, страсно прижељкујемо да нас неко воли и штити. А то је краљевски пут у разочарање. Љубав је билатерална привилегија појединаца – када су у питању колективне љубави постајем скептичан. Време је за генерације које ће, уз нешто виталног егоизма и не мање виталног цинизма, научити да воле и поштују саме себе, да разумеју сопствене интересе и циљеве. Да би поново уместо самосажаљења и њеног непријатног пратиоца, самопорицања, били „кадри стићи и утећи, и на страшном месту постојати“.   

На нашим просторима се исувише дуго живи у паралелним, подељеним и супростављеним световима који се често и не додирују, не познају и, што је најгоре, не комуницирају. Академик Душко Ковачевић написао је књигу о 20 наших подела, не инсистирајући злокобно да је списак исцрпљен. У post scriptumu сваког од 20 поглавља упорно понавља: „Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље. Кад би, рецимо, ова подела била „толерантнија“ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили“ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо се и, до бола, нервирамо.“ Међусобно се неуморно и до истраге потказујемо и „ћерамо“, оптужујемо за издаје и мањак правоверности, изгубљени на обронцима четврте индустријске револуције у својим дилувијалним и идеолошким суровостима и примитивизму, иако смо успут заборавили због чега смо заправо кренули једни на друге и које то вође беху. Дајте да се присетимо Атине и Перикла из Историје Старих Грка Милоша Ђурића: „Када је једном на тргу некакав безобразан и неотесан човек цео дан псовао и грдио Перикла, он је ћутке подносио и при томе чак свршавао некакав хитан посао. Увече се спокојно враћао кући, а онај га човек пратио, вичући за њим свакојаке погрде. А кад је хтео да уђе у кућу – био је већ мрак – нареди једном слузи да узме буктињу и да тога човека одведе и испрати кући.“ Паметна власт, али и јавност постаје нешто просвећенија када схвати да су јој личности које различито мисле потребније и корисније од организованих гомила које попут каквих мантри изговарају речи и реченице које не носе никакав ризик, никакву сумњу и никакву различитост. Или како је Јован Стерија Поповић исказао у стиховима који се и данас могу потписати са непромењеном сигурношћу: „Ко преза роду истину рећи, худ је да народ учи“. И то је верујем права мера патриотизма! Јер од нас, овакви какви смо, бољи су и већи само они који су свесно ”прешли преко сопственог леша” и пред којима, дозволићете ми, ја данас спуштам главу.

На крају усредсредићу се на онога који је десетерац не само записао, већ омогућио да га и ми читамо, Вука Стефановића Караџића. Бога Хефеста, који се умешао у свађу родитеља, Зевса и Хере, отац у гневу баца са Олимпа на земљу када постаје хром. Историчар Арнолд Тојнби духовито констатује да је, да би се у том бизарном, суровом и ирационално острашћеном дому богова одржао, онако хром, морао себе да учини потребним или још прецизније, неопходним и неизбежним. И тако, док су остали богови време проводили разиграни у сталним сукобима, сучељавањима својих сујета, марионетским и безосећајним играма са смртницима или фриволности блуда, у Хефестовој надлежности били су занати без којих се није могло. Наравно, исправна је Ваша замерка да се служим натегнутом симболиком, али је хромост Вука у Пантеону наше културе и не само културе, и не само српске, можда значајнија од Хефестове хромости међу мени лично не нарочито симпатичним грчким божанствима. Вук је нама колективно сковао оружје преживљавања и идентитета. Како сам каже: „Са својом штулом нисам могао мислити ни на коња ни на рат, те сам морао, хтео не хтео, навикавати, колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао штулу, био бих, можда, погинуо.. као многи моји вршњаци, а моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком.“ Тешко је од ових његових речи наћи бољу апотеозу интелектуалном деловању! Истина, он претходним речима додаје и: „Исто толико колико штула, задржавала ме је на месту и моја жена…“, али то више није предмет мог обраћања и одвукло би нас на другу страну. Део објашњења Вуковог става крије се у казивањима Ђуре Даничића: „Бијах још млад. Гледајући ону нашу борбу око језика и правописа, ја помишљах да је племе наше обезумило и да од нас неће бити никад ништа. Једног дана, кад ми глава бијаше пуна таквих црних мисли, сједох и написах Вуку писмо у ком исповједих да се не надам ничему, да од наше књиге нема ништа, јер ми се чинило да нема ништа од памети нашег народа! Не прође неколико дана, а ево од Вука писма. Отворим га и имам шта и видјети! Старац сијева као жива ватра: „Зар ти, тако млад, здрав, који имаш вијек пред собом, наричеш као кака баба плакалица? Шта је остало за мене, овако стара и хрома? И ја још стојим и радим што мислим да треба? Не брини ти, мој брајко, хоће ли народ пропасти или неће, него ради оно што си ти кадар! Па ако сваки уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти!“

Где ћете лепше Митровданске поруке! И додао бих, поуке!

 

Бесједа Епископа ЗХиП Димитрија

Поштовани изасланиче предсједнице РС г. Којићу, поштовани предсједниче бораца РС г. Савчићу, поштовани министри у Влади РС г. Ђокићу и г. Милуновићу, поштовани народни посланици, поштовани начелниче општине Невесиње г. Авдаловићу, поштовани предсједниче САНУ г. Костићу, драги борци, драге мајке, драга дјецо, браћо и сестре…

Поздрављајући вас у радости и поносу овог вишеструког празника и спомена који обиљежавамо у овом јуначком граду, Вашу пажњу и љубав бих обратио једном јеванђелском стиху и ријечи нашег Господа записаној код Апостола Јована: „Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.“ (Јов. 12, 24)

Чини ми се да ове ријечи најбоље сажимају све оно што ми ове године и овога дана славимо и чему спомен вршимо. Све многородно и вриједно и у осамстогодишњој историји наше помјесне Цркве и у историји овога града и краја заснива се на саможртвеној љубави. Голготском жртвом нашег Спаситеља и у Његовој крви, коју је ради нашега спасења и спасења свега свијета и свих људи и народа, као човјек, пролио на Крсту, открива нам се шта значи бити Бог и ко је наш Бог, али исто тако и шта значи бити истински човјек створен по икони Његовој и ко су међу нама ти људи који слободно бирају да свој живот утемеље на таквој љубави Божијој. У знаку те највеће љубави која живот свој полаже за пријатеље (уп. Јов. 15,13) и ближње своје, браћу и дјецу своју, мајке и сестре своје, је и ово наше данашње сабрање и заједништво.

На шта год да обратимо пажњу, био то осамстогодишњи јубилеј, наши светитељи Сава и Димитрије или спомен на јунаке митровданских офанзива, једна иста стварност нам се открива пред очима.

Тако, гледамо на осамстогодишњи континуитет трајања наше помјесне Цркве и знамо да је у њега уграђена несебична пожртвованост, побожност, истрајност, мудрост и смирење безбројних наших архиепископа, патријараха, свештеника, монаха, честитих домаћица и домаћина, праотаца и праматера наших, све од времена првог епископа хумског Илариона чија је љетна резиденција или једно од сједишта било овдје, у Залому, крај Невесиња.

Гледамо на Светог Саву и опет та „љубав која не тражи своје“. Са царског двора у манастир, из манастира назад у своју отаџбину али опет не тражећи своје, него гледајући добро ближњих одриче се и свог архиепископства, зарад бољитка и даљег напретка Цркве. „Ради вас, саплеменика мојих – говори Свети Сава у дому Спасовом у Жичи (пред крунисање свога брата Стефана) – ја оставих свету и слатку ми пустињу и дођох овамо не да тражим ништа ваше него душе ваше; тако рећи, ради душа ваших ја душу своју омрзох, сећајући се древних светаца који са болом у срцу говораху Богу о својим саплеменицима: Ако спасаваш, спаси људе ове; ако ли нећеш, онда и мене испиши из књигe живота (ср. 2 Мојс. 32, 32).“

За Светог Великомученика Димитрија, заштитника овога града, сви знамо да је мученички пострадао пошто као војвода Солунски није хтио гонити хришћане, већ је, насупрот томе, проповиједао и исповиједао Христа. Дивно је предање о томе како су први  међу нама Србима и уопште Словенима постајали хришћани. Наиме, неколико вијекова након смрти светитеља, наши преци, још увијек многобожци, су у освајачком походу опсиједали Солун. Свети Димитрије се јавио на бијелом коњу и јахао зидинама града бранећи га али сваког кога би он ранио копљем, ранио би га и љубављу Христовом и тај човјек би постајао хришћанином.

Напослијетку, сјећајући се наше браће, пријатеља, отаца, познаника, суграђана и свих оних пострадалих у последњем рату, и свих оних који су ратовали за слободу у вијековима који су нам претходили, држећи се и чојства и јунаштва (пазећи и друге од себе и себе од других), не можемо да не осјетимо понос. Парафразирајући славног писца, Борислава Пекића, могли би смо рећи да су они „љубили земљу деце своје“, да би смо ми данас, њихова дјеца, могли у слободи љубити земљу „дедова својих“ и са љубављу се молити за њих. Међутим, то не значи издати пишчеву дубоку мисао о „гледању право а не иза себе“, већ то значи да из славних прошлих догађаја пренесемо искру која ће да освијетли наш будући пут и пут наших потомака, наше дјеце, за који се надамо и молимо да буде без ратова и страдања.

Због свега реченога, мислим да би било добро да ову јубиларну годину, осим за прославу, искористимо и за наше дубоко промишљање, преосмишљавање и преумљење. Да се трудимо да не останемо само на фразеологији и лијепим ријечима. Да у спољашњем миру, којим смо благословени, останемо саможртвени духовни ратници за сваку врлину и добро. У Старом Завјету су јубиларне године биле године опраштања, милосрђа, праведне прерасподјеле материјалних добара и међусобног отпуштања дугова; године покајног враћања поштењу и честитости, савјесности и радиности, године враћања другоме и превазилажења себичности, а тиме и социјалних разлика. Данас, опет, ми много тога доброг знамо, доступно нам је мноштво информација и знања али као да имамо мање развијене способности. Теоријски врло добро познајемо пребогато предање наше свете Цркве. Исто тако, демократске и правне системе који у развијеном свијету одлично функционишу. Ипак, наше способности за практично дјелање и њихову примјену у нашим условима остају упитне. Као да нам фали људскости и искрености, храбрости и одлучности да учинимо то дјело и напор искрене и нелицемјерне љубави која једина може наше способности и подстицати и стварати и тако мијењати стварност у којој живимо. О путу и странпутицама овог тешког али човјека достојног прегнућа говори нам и Достојевски кроз уста старца Зосиме: „Делатна љубав, кад се упореди са сањалачком љубављу – ствар је сурова и страхотна. Љубав сањалачка чезне за брзим подвигом, који се брзо задовољи; она чезне за тим да је сви посматрају. И збиља се иде дотле, да неко чак и живот жртвује, само да ствар не траје дуго, него да се што брже сврши, као на позорници, и да га сви гледају и хвале. А љубав делатна – то је посао и издржљивост…“

На ту скромност, истрајност и посао који је пред нама, подсјећају нас и завјетне ријечи, обновитеља наше вјере али и зачетника просвете и културе, права и медицине, миротворца каквог би свако вријеме потребовало и свевременог чувара наше савјести, Светог оца нашег Саве: „Молим оне који ће после мене бити, испуните оно што ја због маловременог живота не доврших“ и „што недостаје свршавајте испуњавајући“, јер „ми који љубимо Христа треба да чинимо дела вере… ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“.

Живјели. Христос васкрсе!

Празник Светог Великомученика Димитрија свечано прослављен у Невесињу

Празновање је почело у спомен костурници поменом палим борцима. У сали СО Невесиње промовисан је зборник радова на тему: Митровданске Офанзиве. Један од излагача је био и еп. Атанасије чија сјећања на ратни период су записана у поменутом зборнику. Празнично вечерње служено је у Саборном Храму Вазнесења Господњег, које је молитвено предводио Владика Атанасије. У навечерје празника промовисана је и монографија Невесиња, која свједочи о богатом културном и историјском наслеђу овога краја. 

Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ЗХиП Г. Димитрије, уз саслужење Еп. Атанасија, бројног свештенства  наше Епархије и вјерног народа. Након Свете Литургије освећени су славски колачи у част Св. Димитрија, славе Борачке организације Републике Српске и града Невесиња. Ове године смо имали част и благослов да са нашим Епископом прославимо Његову крсну славу и имендан. Љепоти богослужења, својим појањем, су допринјели и чланови невесињског Црквеног хора „Св. Краљ Милутин“.

Празновање је завршено поменом испред споменика свим пострадалим борцима овога краја од „Невесињског Устанка“ до данас, и свечаном академијом у Дому Културе „Небојша Глоговац“, на којој су између осталих бесједили: Предсједник САНУ Србије г. Владимир Костић и Владика Димитрије.

Тонски запис бесједе предсједника САНУ г. Владимира Костића

 

Бесједа Епископа ЗХиП Димитрија

Поштовани изасланиче предсједнице РС г. Којићу, поштовани предсједниче бораца РС г. Савчићу, поштовани министри у Влади РС г. Ђокићу и г. Милуновићу, поштовани народни посланици, поштовани начелниче општине Невесиње г. Авдаловићу, поштовани предсједниче САНУ г. Костићу, драги борци, драге мајке, драга дјецо, браћо и сестре…

Поздрављајући вас у радости и поносу овог вишеструког празника и спомена који обиљежавамо у овом јуначком граду, Вашу пажњу и љубав бих обратио једном јеванђелском стиху и ријечи нашег Господа записаној код Апостола Јована: „Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.“ (Јов. 12, 24)

Чини ми се да ове ријечи најбоље сажимају све оно што ми ове године и овога дана славимо и чему спомен вршимо. Све многородно и вриједно и у осамстогодишњој историји наше помјесне Цркве и у историји овога града и краја заснива се на саможртвеној љубави. Голготском жртвом нашег Спаситеља и у Његовој крви, коју је ради нашега спасења и спасења свега свијета и свих људи и народа, као човјек, пролио на Крсту, открива нам се шта значи бити Бог и ко је наш Бог, али исто тако и шта значи бити истински човјек створен по икони Његовој и ко су међу нама ти људи који слободно бирају да свој живот утемеље на таквој љубави Божијој. У знаку те највеће љубави која живот свој полаже за пријатеље (уп. Јов. 15,13) и ближње своје, браћу и дјецу своју, мајке и сестре своје, је и ово наше данашње сабрање и заједништво.

На шта год да обратимо пажњу, био то осамстогодишњи јубилеј, наши светитељи Сава и Димитрије или спомен на јунаке митровданских офанзива, једна иста стварност нам се открива пред очима.

Тако, гледамо на осамстогодишњи континуитет трајања наше помјесне Цркве и знамо да је у њега уграђена несебична пожртвованост, побожност, истрајност, мудрост и смирење безбројних наших архиепископа, патријараха, свештеника, монаха, честитих домаћица и домаћина, праотаца и праматера наших, све од времена првог епископа хумског Илариона чија је љетна резиденција или једно од сједишта било овдје, у Залому, крај Невесиња.

Гледамо на Светог Саву и опет та „љубав која не тражи своје“. Са царског двора у манастир, из манастира назад у своју отаџбину али опет не тражећи своје, него гледајући добро ближњих одриче се и свог архиепископства, зарад бољитка и даљег напретка Цркве. „Ради вас, саплеменика мојих – говори Свети Сава у дому Спасовом у Жичи (пред крунисање свога брата Стефана) – ја оставих свету и слатку ми пустињу и дођох овамо не да тражим ништа ваше него душе ваше; тако рећи, ради душа ваших ја душу своју омрзох, сећајући се древних светаца који са болом у срцу говораху Богу о својим саплеменицима: Ако спасаваш, спаси људе ове; ако ли нећеш, онда и мене испиши из књигe живота (ср. 2 Мојс. 32, 32).“

За Светог Великомученика Димитрија, заштитника овога града, сви знамо да је мученички пострадао пошто као војвода Солунски није хтио гонити хришћане, већ је, насупрот томе, проповиједао и исповиједао Христа. Дивно је предање о томе како су први  међу нама Србима и уопште Словенима постајали хришћани. Наиме, неколико вијекова након смрти светитеља, наши преци, још увијек многобожци, су у освајачком походу опсиједали Солун. Свети Димитрије се јавио на бијелом коњу и јахао зидинама града бранећи га али сваког кога би он ранио копљем, ранио би га и љубављу Христовом и тај човјек би постајао хришћанином.

Напослијетку, сјећајући се наше браће, пријатеља, отаца, познаника, суграђана и свих оних пострадалих у последњем рату, и свих оних који су ратовали за слободу у вијековима који су нам претходили, држећи се и чојства и јунаштва (пазећи и друге од себе и себе од других), не можемо да не осјетимо понос. Парафразирајући славног писца, Борислава Пекића, могли би смо рећи да су они „љубили земљу деце своје“, да би смо ми данас, њихова дјеца, могли у слободи љубити земљу „дедова својих“ и са љубављу се молити за њих. Међутим, то не значи издати пишчеву дубоку мисао о „гледању право а не иза себе“, већ то значи да из славних прошлих догађаја пренесемо искру која ће да освијетли наш будући пут и пут наших потомака, наше дјеце, за који се надамо и молимо да буде без ратова и страдања.

Због свега реченога, мислим да би било добро да ову јубиларну годину, осим за прославу, искористимо и за наше дубоко промишљање, преосмишљавање и преумљење. Да се трудимо да не останемо само на фразеологији и лијепим ријечима. Да у спољашњем миру, којим смо благословени, останемо саможртвени духовни ратници за сваку врлину и добро. У Старом Завјету су јубиларне године биле године опраштања, милосрђа, праведне прерасподјеле материјалних добара и међусобног отпуштања дугова; године покајног враћања поштењу и честитости, савјесности и радиности, године враћања другоме и превазилажења себичности, а тиме и социјалних разлика. Данас, опет, ми много тога доброг знамо, доступно нам је мноштво информација и знања али као да имамо мање развијене способности. Теоријски врло добро познајемо пребогато предање наше свете Цркве. Исто тако, демократске и правне системе који у развијеном свијету одлично функционишу. Ипак, наше способности за практично дјелање и њихову примјену у нашим условима остају упитне. Као да нам фали људскости и искрености, храбрости и одлучности да учинимо то дјело и напор искрене и нелицемјерне љубави која једина може наше способности и подстицати и стварати и тако мијењати стварност у којој живимо. О путу и странпутицама овог тешког али човјека достојног прегнућа говори нам и Достојевски кроз уста старца Зосиме: „Делатна љубав, кад се упореди са сањалачком љубављу – ствар је сурова и страхотна. Љубав сањалачка чезне за брзим подвигом, који се брзо задовољи; она чезне за тим да је сви посматрају. И збиља се иде дотле, да неко чак и живот жртвује, само да ствар не траје дуго, него да се што брже сврши, као на позорници, и да га сви гледају и хвале. А љубав делатна – то је посао и издржљивост…“

На ту скромност, истрајност и посао који је пред нама, подсјећају нас и завјетне ријечи, обновитеља наше вјере али и зачетника просвете и културе, права и медицине, миротворца каквог би свако вријеме потребовало и свевременог чувара наше савјести, Светог оца нашег Саве: „Молим оне који ће после мене бити, испуните оно што ја због маловременог живота не доврших“ и „што недостаје свршавајте испуњавајући“, јер „ми који љубимо Христа треба да чинимо дела вере… ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“.

Живјели. Христос васкрсе!

 

 

Празник Светог апостола Јакова у Требињу

О празнику Светог апостола Јакова, у Требињском саборном храму Светог Преображења Господњег, као што је било и најављено претходних дана, служена је Света литургија антиохијског литургијског типа, која носи назив по Светом апостолу Јакову. Овим Евхаристијским сабрањем началствовао је отац Драгиша Томић, уз саслужење ђакона и презвитера, појаца, чтечева и народа Божијег требињског краја.

Особа за културу и медије Епархије ЗХиП
Бранислав Рајковић, ђакон

Да ли тзв.академска теологија стоји насупрот тзв. црквено – подвижничке теологије?

На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.

Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.

Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.

На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.

Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.

Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.

На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?

Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).

У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?

Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.

Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.

Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.

На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?

Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.

Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.

Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.

Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.

Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.

„Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“

Извор: Теологија.нет

Позив на Јаковљеву литургију о Спомену Светог Апостола Јакова у Требињу

Позивајући све вјерне да узму учешће у Божанственом благодарењу древног антиохијског литургијског типа, обавјештавамо вас да ће на Празник Светог Апостола Јакова, у уторак, 5. новембра 2019. године, у требињском Саборном храму Светог Преображења Господњег, са почетком у 8.00 часова, хришћани Требиња и околних крајева служити Литургију Светог Апостола Јакова.
Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У богослужбеним изворима назива се Јерусалимском литургијом, повезујући се са заједницом, која је нарочито чувала спомен на Светог Апостола Јакова, првог Епископа Светог града Јерусалима. Као таква она се назива и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала у Јерусалиму, током четвртог века, ова Литургија затим из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик.

Особа за културу и медије Епархије ЗХиП
Бранислав Рајковић, ђакон

У сретање празнику: Хришћанска радост и радост живљења.

Гост: Жанела Пажин, вјероучитељ
Водитељ: Сунчица Пешић