Eпископ Кирилo Буеносајрески и јужно-централно амерички
(Бесједа у Недјељу Месопусну, у Манастиру Тврдошу 7 марта/25 феб. 2021.г.)

Пошто смо јуче отпратили на вјечни починак и у други живот нашега драгог, вољеног учитеља и оца и пастира Владику Атанасија ја бих се усудио да и ја покушам да расуђујем као он. Наиме он нас је учио да сваки догађај смјестимо или тумачимо литургијски и вјенчање и наше прво и друго рођење то јест крштење и смрт литургијски да посматрамо. И његова сахрана, ко је пратио тај типик јуче, била је у том духу, литургијском духу. „Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо,” како је рекао Епископ Максим.

Ја сам покушао тему Страшног суда, о којем говори данашње јеванђелско читање да литургијски протумачим, покушававши да по своме маломе уму и ја слиједим мисао нашега учитеља, оца и архипастира. Ја се наравно присаједињујем тим свим дивним говорима које смо јуче чули од његове духовне дјеце и од свих људи који су говорили: o великом богословском уму нашег драгог епископа Атанасија, о његовој жртви коју је поднио на благоустројству свете Цркве у Херцеговини и шире од ње, o његовом посвједоченом и поновљеном на један нови начин Косовском завјету итд. […]

Епископ Максим је јуче лијепо рекао: „У личности и деловању овог хришћанског богослова осећала се ‘хармонична парафонија’, то парадоксално садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства.” Ми имамо срећу да смо живјели у тој епохи када су у Цркви присутни духовна дјеца преподобнога Јустина Ћелијскога: Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије, Владика Иринеј, па до једне године, до једног периода и Владика бивши Артемије (и он је такође, оставио доста добрих дјела и изродио доста добрих духовних чада у Христу).

Дакле, ми смо се од њих учили. И овдје ћу само, не желећи да понављам те дивне ријечи које смо чули. Поменућу један догађај, који је на мене посебно – а мислим и на многе друге оставио посебно снажан утисак и дејство – као једног младог, рекао бих неофита, младог човјека који је тек улазио у Цркву, једног младог човјека студента који се бавио другим наукама прије теологије – математиком. Био је то, опет, литургијски догађај. То је пренос моштију светог Василија Острошкога Чудотворца у Херцеговину 1996. године; ако ме не вара сјећање. Дакле, тај величанствени и историјски догађај је свакако био резултат молитава Светог Василија за нас, који је и сам Херцеговац, израз и резултат блискости нашег народа из Црне Горе и Херцеговине. Али не само то, него је тај догађај резултат и тог специфичног односа љубави коју су имали наша два архијереја, Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије, за које вјерујем да су сад заједно и на Небу.

Како је Христос рекао, „тамо гдје су два или три сабрани у име моје, тамо сам и ја са њима”. Јер они, далеко од тога да су се они у свему слагали и да су имали исто мишљење о свему, али су они својом срдачношћу, својом међусобном љубављу превазилазили све те разлике. И, значи, као један резултат тога је био и тај дивни литургијски догађај, после којег, као што знате, свети Василије је измолио мир тада народу Херцеговине, који је захваћен био ратним вихоровима. Хоћу да нагласим ту срдачну љубав коју су Митрополит Амфилохије и епископ Атанасије имали и имају, она је тако увијек жељена и потребна у Цркви јер доноси многе добре духовне плодове. И ту морам да поменем и дивну бесједу тада јеромонаха Григорија, данашњег Епископа, који нам је показао тај живи однос према том другом свијету, јер он се у тој бесједи обраћао директно светом Василију. То је мене, младог студента природних наука, одушевило и дало ми живи примјер тог оностраног. Јер Црква јесте поглед из тога свијета на овај живот. Зато су те византијске фреске најбоље. И оне су такве, оне су поглед из тог оностраног у овај свијет, а не обратно како ми гледамо одавде и наслућујемо тај други свијет. Дакле, та чудесна бесједа у којој се владика Григорије обраћа директно светом Василију, она је на мене оставила велики утисак и уопште тај чудесни догађај тог крсног хода. Ето толико сам хтио да подијелим са вама.

Још ћу поменути то да сам веома благодаран владици Атанасију што је поред своје болести, у позним година дошао на одбрану моје кандидатске дисертације у Московску Академију и био један од ментора. И наравно, он је и тамо као и свуда на Литургији, на богослужењима почео да „заводи ред” у Цркви, како је он то само знао. Међутим, за разлику од Срба, Руси су ту мало другачији, пошто их је много – ту буде по сто људи у свештеном чину на Литургији – морају да имају сасвим неки свој строги поредак и слични су војсци, подобни су војсци анђелској. И њима је наравно увијек чудно изгледало то „увођење атанасијевског реда”. Они, наравно, нијесу ништа приговорили Владици Атанасију, али су ме послије питали: „Је ли овај Владика по мало јуродив?”. И ја сам рекао, шта да им одговорим, уз осмјех, да јесте. И у суштини он и јесте био јуродив, и није се ни бранио од те мисли и ријечи, јер заиста тим својим понашањем он је помало показивао јуродивост, тј. припадност другом свијету. То је та оностраност – да би и нас упутио да се не вежемо за ствари овога свијета и неко бонтонско понашање овога свијета, колико за то суштинско што је  у нама, да се срцем вежемо за Христа. На жалост мало времена сам имао прилике да уживам у његовом присуству, али кад би се сретали нарочито пошто сам постао епископ умио је да ми каже (знао је лијепо да тјеши душе људске): „О, види, види, гдје је велики Кирило?” И ја сам му са смјешком одговарао, а и сада му кажем: ”Ја знам само за Великог Атанасија!”

Нека би нам Господ молитвама Митрополита Амфилохија и епископа Атанасија, дао да имамо њихову молитву и њихово богословско просвјетљење и да нам Господ дарује да сви, будемо с десне стране Христу о том страшном доласку и да се сви удостојимо небеског Царства Његовог. Амин.

У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин. Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, поштована Госпођо Председнице Републике Српске, поштовани Предсједниче Црне Горе, поштовани министри, драга браћо свештеници, монаси, монахиње, драга браћо и сестре.

Испраћамо из овог живота у нови живот нашега брата и саслужитеља блаженопочившега епископа Атанасија, ранијег Епископа херцеговачког, учитеља свесрпског и свеправославног. Човјека васељенске ширине духа. Човјека Христовог ума, који је био међу нама као живо ходеће Јеванђеље, као апостол, као нови Велики Атанасије. Човека светојеванђељског и светоотачког предања, учитеља, можемо слободно рећи васељенског учитеља и просветитеља. Познатог, цијењеног и вољеног у цијелом православном свијету. Ненадмашног богослова наших дана, али и посебног, изузетног човјека, непоновљиву личност. Проницљивог, пророчки ватреног и неустрашивог. Владика Атанасије је био понос Српске Православне Цркве и њена савјест, човјек који је увијек ишао напријед приводећи свој народ Христу Спаситељу.

Везивао се у овоме животу само за Царство небеско. Низашто од овога свијета, иако је свима био близак. Везивао се за Божанску вјечност, за Христа Господа у коме се сабирају  прошлост и садашњост и будућност. Он је данас кренуо испред свих нас, и пред њим је нова будућност. Пред њим је нови живот, и уверени смо да ће он бити, као што је био наш савременик, бити савременик и будућих генерација. Као што је био наш учитељ да ће бити учитељ и васпитач будућим генерацијама српског рода. Јер колико је био васељенски, колико је припадао цијелом православљу, толико, можда још и више, припадао је и свом распетом српском народу. Јер и сам је био човјек који се везивао за Христа распетога и васкрслога. Пољубио је сваку стопу земље гдје је страдао његов народ, од Косова до Јадовна и шире.

Будни пастир, рекло би се, изузетно строг, тако су га многи доживљавали, али испод те његове строгости, која је била само његова спољашност, крило се једно меко саосјећајно срце. Једна душа која је спремна да заплаче над несрећом ближњег; која је знала да тугује са тужнима и да се радује са радоснима. Владика Атанасије по свему посебан – нарочит – али близак свима. Његова ријеч је била оштра, истинита, али надасве ријеч пуна љубави. Човјек великог срца, велике љубави. И ево, својом кончином запечатио је своје дјело. Борио се од почетка до краја за истину Божију, за вјеру православну, за свој народ, за његово јединство, посебно за Косово и Метохију, наше духовно огњиште, светилиште и упориште. Нарочито је дубок траг оставио у његовој Херцеговини, с којом се сјединио у временима ратних страдања и новог српског распећа. Објединио је Херцеговину и улио храброст у срца Херцеговаца када је требало бранити ову свету земљу, наследни удио Светог Саве, светосавску Херцеговину. Стално је посјећивао војнике на првој линији фронта, да их охрабри, утјеши и поучи као отац. Ишао је голорук са војницима кад се гинуло, на прву линију. Није жалио да погине, али га метак није хтио. То знају његови Херцеговци. А данас видимо, као што га прима ова херцеговачка напаћена земља, тако га је примило срце сваког православног Херцеговца и душа сваког светосавског Србина. Ту ће он и да остане. То је свједочанство да се заправо он вјечно настанио у наручју Божијем.

Носио је дух свога духовног оца Преподобнога Јустина Ћелијскога и Светог владике Николаја. Највише је допринео богонадахнутој одлуци нашег Светог Архијерејског Сабора да се причисле лику светих Св. Владика Николај и Преподобни отац Јустин. Не требамо то заборавити. Преко владике Атанасија заблистала је свјетлост њихових дјела у овом времену, а он се јавио као њихов законити, боље рећи рођени настављач. Увјерени смо да се  данас њима придружује. И да се придружује своме сабрату од најранијих дана њихових живота, Митрополиту црногорском Амфилохију с којим је био нераздвојан! Они су испунили завјештање оца Јустина да буду двојица, али као један. И такви су и били. По много чему различити, али сложни и јединствени у љубави Христовој. Колико је Митрополит цијенио и волио Атанасија и ослањао се на њега! Колико је уважавао  његову мисао и ставове! Али ми знамо и то колико је Атанасије љубио свог брата Амфилохија и колико је безгранично повјерење имао у њега и његов чврсти карактер. Колико се дивио његовој вјери и дјелима! И то је било веома значајно. Ослањајући се један на другога и међусобно се издашно помажући, у Београду су као јеромонаси и професори, заједно разорали њиву Господњу и посијали духовно сјеме у душе младог нараштаја. Препородили Београд ријечју Божијом, заблистали већ тада као млади људи, као нова свјетила Српске Цркве. Исто тако су заједно орали и сијали духовно сјеме на њиви Црне Горе и Херцеговине, допуњавали се међусобно, храбрили се, и ево заједно отишли из овога живота. Било је  и братске шале па је Атанасије често говорио: ”Добар је Амфилохије, али већ је остарио – цио један дан је старији од мене”. Та шала је била потврда њихове љубави из најранијих дана заједништва и слободе у Христу, и једнога и другога.

Данас испраћамо вољеног и блаженопочившег владику Атанасија, нашега Тасу. Да уђе у покој Господњи, и да се одмори од многих трудова и дјела својих.

Нека Господ њега награди за његове велике трудове, за његову борбу, за његову љубав, посебно за његову жртву. Носио је у себи жртвеност – косовску, пребиловачку и јасеновачку. Он је носио Крст Христов као свједок Божији из давних времена – мартир  –  с ватреном спремношћу да страда за Христа, за Цркву, за Нови Израиљ Божији. Због тога ће га, увјерени смо, Господ на небу овјенчати вијенцем своје непролазне славе.

Осјећамо велики бол због растанка са овим изузетним човјеком и архијерејем. Молимо се Богу да њему дарује вјечни покој, али и нама да дарује снаге да идемо његовим стопама. А то значи да идемо Христовим стопама, јер је он слиједио Христа као нови његов апостол. Бог да му душу прости!

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије