Monthly Archives: април 2021
Ко је био наш Таса?
Игуманија манастира Ћелија Пиперска монахиња Јелена са свим у Христу сестрама
Манастир Ћелија Пиперска, на Благовијести 2021. године
Повод да напишемо један текст уочи четрдесетодневног помена Владици Атанасију Јевтићу, нашем драгом Таси, био је чланак на који смо случајно наишли на интернету. Пажњу нам је привукао наслов: „Ко је био Атанасије Јевтић?“. Очекивали смо да ће текстописац покушати да подијели са читаоцима неки утисак, сјећање, а наишли смо на портрет који не личи на Тасу. Подударају се, додуше, неке основне чињенице из биографије. Остатак је вјешто прекројена и искривљена слика. Свако ко је знао Тасу, види да та слика нема везе са њим.
Сјетисмо се ријечи Оца Лазара да је клевета једино онда истинска клевета када у њој нема ни један посто истине. Ријетко се може рећи да је неко оклеветан без трунке кривице, али дешава се. Не даје Бог то свакоме, већ посебнима, одабранима, који то могу да понесу. Такав је Таса. Вјероватно сад ужива што га проглашавају издајником Православља, улизицом, лицемјером. Носи ту клевету са задовољством са којим је носио стару и поцијепану мантију.
А сјетили смо се и како су јеврејске старешине разапели Христа иако су својим очима видјели како мртви васкрсавају, слијепи прогледају, богаљи ходају и много других чуда.
Ово је покушај да се присјетимо бар неких сусрета и доживљаја са Тасом, захвални Господу што смо имали прилике да га упознамо.
Када је буктио рат у Херцеговини, Владика Атанасије је у Никшићу по цијелу ноћ дежурао поред вагона који су стизали касно, да не би ко украо нешто од помоћи, која сутрадан треба камионима да крене пут Требиња. Свратио би понекад код људи које је знао, да мало предахне. Увијек топао и пажљив. Није долазио сам: знао је да доведе и по тридесет војника да се мало угрију поред шпорета. Домаћице су, само Бог зна како, успијевале да нахране све њих оним што се затекло на шпорету. Причале су да је молитва Тасова умножила хљеб и чорбу. И ми смо били свједоци таквог чуда. Приликом последње посјете нашем манастиру, остао је неколико сати. У међувремену је дошло још гостију – неколико сестара из другог манастира, а затим и група Руса. Све их је задржао на ручку. Хране је било за десеторо људи, а јело је скоро тридесеторо. И остало је хране за још десеторо. Показао нам је по ко зна који пут да нема логике и математике гдје је љубав, да се она дијељењем умножава: десет подијељено на тридесет је тридесет, са остатком десет и више.
Ако је некоме било туђе да се било коме додворава, било је Таси. Ко га је познавао, знао је колико је био искрен, отворен, понекад и суров, да би разобличио наше слабости. Уопште га није било брига шта ће о њему да мисле. Када би дошао у посјету некој породици, домаћина је често смиравао, умјесто да му укаже поштовање. Појавио би се на кућном прагу и залетио би се да грли дјецу, унуке. Домаћин је стајао са стране, понижен, заборављен. Радосни, бучни сусрет дјеце и њиховог Владике је трајао толико да је домаћин био на ивици да демонстративно напусти кућу јер га Владика није испоштовао. А Таса је чекао до последњег тренутка, и кад би осјетио да га је изнервирао скоро до пуцања, онда би се изненада окренуо према њему и рекао: „Штa je било, домаћине? Имаш златну унучад, па зар то није твоје највеће достојанство?“Домаћиново лице би се одмах озарило и полетио би да га што боље дочека. Мајке су га вољеле, осјећале као једног од својих и знале и да га, од срца, искрено, пољубе и у образе. Толико им је био драг и мио. Дјеца би превртала очима и давала знак мајци да то не приличи, и да му само цјелива руку. Али Таса је то дозвољавао сваки пут, чак је и сам подметао своје образе, да учини радост домаћици, мајци.
Понекад би играо фудбал са младима. Све је код њега било ванлогично, надлогично, па и игра која има прецизна правила. Састав тимова се мијењао, по Тасином нахођењу. Играча који би промашио пенал одмах би грубо избацио из своје екипе. Не задуго. Чим би тај исти, сада противнички играч, дао гол, рекао би му: „Види ти њега мутавог, брже, враћај се у моју екипу“. Било је у тим екипама и правника, и инжењера, и љекара: били су шокирани, свака њихова логика падала би у воду. А и понос. Али већ неколико сати касније, на послужењу, заборављали би понижење на терену и трчали да послуже свог незгодног капитена, тренера, судију.
Умио је да буде веома пажљив, али се трудио да се то не примјети. Један примјер ћемо навести. Много је волио лубенице. Када је дошао у посјету једној породици, мајка је послала дјевојчицу да купи лубеницу за Владику. Како је трчала да што прије стигне, лубеница јој је испред куће пала и разбила се. Таса је то видио, и прије него што се дијете и успјело ожалостити, скочио и зграбио велико парче и почео да једе. А дјеци је преко залогаја викао; „Трчите и грабите, ова лубеница је најслађа“. Урадио је то да би покрио дјететов стид. А ако би неко примјетио, галамио би и грдио, да скрене пажњу са свог доброг дјела…
Сјећамо се и његових долазака у манастир Ормилије. Да буде јасније онима који не знају – у питању је грчки манастир са преко стотину монахиња, са веома брижљиво, до детаља уређеним животом. Колику су они љубав имали према Таси свједочи то да је једино њему било дозвољено све, чак и да службу прекида, и да је на лицу мјеста мијења. Сва форма и поредак пали би у воду када се он појави. А појавио би се и усред великог заједничког посла – брања маслина. Маслине доносе Манастиру скоро сав приход, и током бербе је читав манастирски живот прилагођен том послу. Око 80 људи ради у самим маслињацима и сваки сат лијепог времена је драгоцјен. А онда дође Таса, и бесједи међу маслинама. Све стоји и сви стоје. Чекају док Таса не заврши своју бесједу. План за тај дан је већ поремећен. Понека сестра погледа на сат јер посао чека, узнемирено се премјешта с ноге на ногу. Али на лицу Игуманије је таква пажња као да је сами Христос дошао у маслињак. Она зна – подсјећа их тај необични Владика на оно што је једино потребно, што је важније од сваког плана и норме. Знали су и колико је волио њиховог вољеног Оца, Старца Емилијана. На његову сахрану Таса је дошао први, а отишао последњи. Све вријеме је стајао више главе Старца, положеног на одар. Тада је гласно рекао: „Старче узми ме, немој да чекам много. Ја желим да будем следећи“. Старац је прво дочекао његовог брата Амфилохија, али ни Таса није дуго чекао.
Није лако подизати и васпитавати дјецу, али Таса није штедио труда. Говорио је да је дјеци потребно само да се њима бавимо и радио је у складу са том својом педагогијом. Имао је увијек и прут и бомбоне, и дијелио их је, кад једно, кад друго, по потреби. Није га мрзело да се позабави сваким од нас: галамио је, грдио, разобличавао наше слабости. На дјелу нам је показивао колико мало имамо смирења. Није нам било свеједно, повријеђена сујета је бољела, сузе навирале на очи. Били смо као струне, у пуној пажњи кад је био у близини, јер смо знали да нас будно прати. Чекали смо шта ће следеће да нас од њега снађе. Понекад је грдио и за нешто што нисмо урадили, у складу са причом коју је често и радо причао – о Циганки која туче дијете сваки пут када га шаље на извор по воду. Када су је питали што га туче, када још није сломио крчаг, она би одговорила: „Па тучем га да не сломи, јер послије ће бити касно“.
Занимљиво, већина оних које је грдио, нису се на њега љутили. Неко би заплакао, неко би се још више збунио и правио грешку за грешком, али се свако и даље трудио да Владици буде пријатно, да га услужи. Увијек бисмо се обрадовали сусрету са њим. Каква је то сила у њему била, не знамо. Осјећали смо ваљда да нас много воли, да му је срце велико, и имали повјерење да, као добар хирург, зна шта ради: када треба да употреби нож, а када мелем.
Умио је да те баци до Ада, али и да те васкрсне. Хтио је да од нас направи Христове војнике, да нас истренира за Царство Небеско. Није дао да се вежемо ни за неки циљ, ни за неки план, ни за њега самог – ни за шта и ни за кога сем за Христа. Желио је да стојимо „чврсто у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал. 5,1). А у души је Таса био и остао велико дијете, и са дјецом се најбоље разумио. Био је њихов „Плави зец, чудни зец, једини на свету“, њихов вршњак, вјечити трогодишњак.
То је био Таса – Отац, Мајка, Васпитач, Учитељ. А о Таси – Богослову говоре многа његова дјела. Био је жива енциклопедија. У послу који би започео био је неуморан, упоран, прецизан, пажљив. Само је он могао да заоставшину свог духовног оца Светог Аве Јустина припреми за штампу, да под лупом чита његове забиљешке и тумачи скраћенице. А опет, узимао је врло мало својих књига од тиража и чак их је често и куповао да би могао да их некоме поклони.
За њега је Бог – Живи Бог, Жива је Црква и све у њој: Светост, Личности, Предање, Вјера. Живи су и Јасеновачки, Пребиловачки, Косовски Мученици, и сви Свети. Подсјећао је да је наше православље светосавско и да нам је Свети Сава обиљежио „пут који води у живот“.
Тасино стајање пред Богом тајна је знана само Богу, његовом духовном оцу и њему самом. Када читамо ових дана писма која је слао Ава Јустин своме чеду Атанасију и осталим својим ученицима, можемо да наслутимо њихове дарове и светост и како су их вјешто крили. Таса је био истински син свога Оца, и истински брат своме брату Амфилохију, и са њима се сада радује у Свјетлости Непролазној, гледајући Лице Господње. О Ави Јустину Владика Атанасије је написао: „Уопште, треба рећи и нагласити да је Отац Јустин Поповић био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету.“[1] Не бисмо погријешили ако бисмо исто то рекли за Митрополита Амфилохија и Владику Атанасија, који су Богу, Цркви Христовој и своме народу служили цијелу другу половину XX и прве двије деценије ХХI вијека.
Данас су Благовијести, дан рођења и упокојења Преподобног Јустина Ћелијског. Његова духовна чеда, наше Владике и Оци, Амфилохије и Атанасије, рођени су дан за даном – први на Божић, а други наредног дана, на Сабор Пресвете Богородице, исте године. Сви су били проповједници Благе Вијести и нису престајали да говоре да је Богочовјек Христос једино ново под Сунцем, и да треба да буде истинска чежња и стремљење човјека[2]. То су и својим животом свједочили.
У посвети своје докторске дисертације Владика Атанасије је написао:
„Љубави Павловој за Христа
Љубави Златоустовој за Христа и Апостола Павла
Љубави оца ми духовног Јустина за Христа и ову Двојицу“[3]
Вјерујемо да наши вољени Оци Амфилохије и Атанасије, настављају овај непрекинути низ Светог Предања. Неко ће своје дјело посветити њиховој љубави за Христа и ову Тројицу, и тако, даље, до свршетка вијека.
Знамо да су се наши Оци придружили Сабору српских и свих Светих и њиховим молитвама пред Богом за Српски род и напаћено Косово и Метохију, за све хришћане, и све људе. Свеколико Српство може да кличе: „Благо нама што смо их имали у своме роду“. Што би рекао Таса – нисмо криви, а нисмо ни заслужни. Нашим Оцима нека је слава и хвала, и вјечно сјећање. Нека њиховим молитвама и нас Бог надахне да „нам лице буде окренуто према Христу Богочовеку“, да идемо „путем православним, крстоваскрсним – земљом ходећи, а неба се држећи“. И да нас, по Тасиној жељи и молитви, „удостоји Бог да се сви саберемо у Царству Његовом, у Вишњем Јерусалиму…“[4].
[1] А. Јевтић, Живо предање у цркви: руковети са Њиве Господње, Врњци – Требиње 1998, 455.
[2] А. Јевтић, Од слободе до љубави, Призрен 2018, 26.
[3] А. Јевтић, Еклисиологија Светог Апостола Павла, Врњци-Требиње 2006.
[4] А. Јевтић, Од слободе до љубави, Призрен 2018, 26.
Извор: Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
Сјећање на Владику Атанасија
новопредстављеног у Господу, Атанасија (Јевтића)
Име епископа Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности већ и цијелом хришћанском, нарочито православном свијету. Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, Милана Д. Јевтића и Савке (рођ. Брисић), земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (западна Србија), на други дан Божића, 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, нижу гимназију започео 1949. у Шапцу, а завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици, а завршио је у Београду 1958. Исте године уписао је Православни богословски факултет у Београду, али је убрзо позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици и на Косову. По повратку из војске, замонашен је – по благослову епископа шабачко-ваљевског Јована, и то руком архимандрита Јустина Поповића у Манастиру Пустиња код Ваљева, уочи Ваведења, 3. децембра 1960. године, а затим је, као сабрат Манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна 1963. године. Дипломирао је општом оцјеном 8,88.За вријеме студија рукоположио га је епископ Јован у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963. рукоположен је и у свештенички чин. Завршивши Богословски факултет, поднио је молбу Светом архијерејском синоду како би му био одборен одлазак на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964. послао га је Његова светост патријарх српски Герман на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), гдје је остао до јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао је у љето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, гдје је, под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса, припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: „Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту“. Докторску тезу одбранио је одличним успјехом 2. јуна 1967. на истом факултету. Након тога остао је у Атини још годину дана настављајући богословски рад углавном на изучавању светих отаца Цркве.
За вријеме четворогодишњег боравка у Атини служио је као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно вријеме у богословском интернату Грчке цркве, а затим у приватном стану. Све вријеме боравка у Грчкој био у сталној вези са својим епископом – шабачко–ваљевским Јованом. У јесен 1968, добивши за то благослов од свог духовника и епископа, прешао је у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради наставка богословских студија и изучавања француског језика. Након проведене једне године изабран је од Професорског савјета Института за професора на предметима Увод у теологију и Патрологија са аскетиком, и на том положају остао је три године. Посљедњу годину (1971/72) предавао је и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено је пратио предавања из Патрологије на Римокатоличком теолошком факултету (Institut Catholique de Paris) и поједина предавања из византијске књижевности на Сорбони (Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија, учествовао је на Првој теолошкој конференцији православних теолога у Америци, септембра 1970, у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живио је у дому студената Института Светог Сергија. Током љета посјећивао је Свету земљу, Србију и Грчку.
Вративши се из Париза у љето 1972, постављен је од стране Светог архијерејског синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Сљедеће 1973. изабран је за доцента на Богословском факултету на Катедри за патрологију (Црквена књижевност и Мисао светих отаца Истока и Запада). Предавао је и Историју Хришћанске цркве низ година, као и неко вријеме Историју Српске цркве. Године 1983. биран је за ванредног, а 1987. за редовног професора на Катедри за патрологију. Биран је за декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У периоду рада на Факултету објавио је око двије стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дјело Патрологија (књ. 2).
Након доласка у Београд служио је у Манастиру Ваведење на Сењаку. Брзо се укључио у културна кретања престонице, првенствено активним учествовањем на бројним трибинама, гдје је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли те својственом му ерудицијом и свестраношћу задобио велике симпатије и подршку – нарочито омладине – у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Одржао је више десетина предавања омладини у патријаршијској сали у Београду. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима дјелатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свијести и савјести српскога народа, подсјећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и свједочанстава о новомучеништву, завјетовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао је дуг пострадалим Србима и својој цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примјером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин. Својим пастирско-еклисијалним дјеловањем допринио је измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. америчког раскола.
Ратне 1991. године је од стране Светог архијерејског сабора изабран, а на Ивањдан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за епископа банатског, гдје је остао непуних годину дана. Свети архијерејски сабор је, на мајском засједању 1992, епископа Атанасија изабрао за епископа захумско-херцеговачког и приморског. Због ратног пожара није могао бити устоличен у сједишту Епархије, Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992. године. Нови епископ, са сједиштем у Манастиру Тврдошу, наслиједио је Епархију која више деценија није имала свога архипастира. Током рата многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избјеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну вјеру у Херцеговини масовним крштавањем, причешћивањем и просвјећивањем повјереног му народа (покренуо је, између осталог, епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Његовом заслугом Херцеговином су пронијете мошти Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца (10–11. маја 1996).
Због тешке повреде вратних пршљенова (3. децембра 1998) замолио је Сабор епископâ да га разријеши дужности архијерејске катедре, али не и архијерејског служења. На септембарском засједању 1999. године Свети архијерејски сабор усвојио је оставку епископа Атанасија на активно управљање Епархијом захумско-херцеговачком и приморском, а на његово мјесто изабран је епископ Григорије. Епископ Атанасије остао је да борави у Манастиру Тврдошу крај Требиња и да помаже херцеговачким архијерхејима. Наредних година много времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних НАТО трупа у јуну 1999) помажући тамошњем епископу и страдалном народу. Током 2001/2002. провео је осам мјесеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превођења Светог писма Старог завјета на српски, и упознајући боље Свету земљу Господњу те служећи у Јерусалимској патријаршији, нарочито на Гробу Господњем и Гробу Мајке Божје (претходно је посјетио Свету земљу три пута и Синај два пута). По повратку из Јерусалима, Сабор га је, од јуна 2002. до маја 2003, послао на испомоћ обољелом епископу жичком Стефану, када је с другим епископима припремио уношење у календар светих и епископа жичког и охридског Николаја. По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу на преводу Светог писма с јеврејског и грчког, повремено пише текстове или држи предавања. За вријеме погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом.
Епископ Атанасије је нарочито као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и свјетовним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и бесједа на више свјетских језика, преко шест стотина радова. Преводи са старогрчког, старословенског и других језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. Током свог живота је објавио више десетина књига.
Епископ Максим (Васиљевић)
Монах Игнатије (Марковић)
Преузето из књиге Еп. Атанасија Христос Алфа и Омега,
Манастир Тврдош – Братство Св. Симеона Мироточивог,
Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307.
Манастир Житомислић прославио Крсну славу
Крсну славу Благовијести данас је прославио манастир Житомислић, најзначајнији духовни и културни центар православних вјерника у Херцеговини.
Литургију су служили игуман манастира Данило Павловић, требињски свештеници Милан Бужанин и Дражен Tупањанин, коњички Дејан Грчић, мостарски Небојша Радић и Бранимир Боровчанин, те јеромонах манастира Завала Марко Прцовић.
Игуман Данило рекао је да су Благовијести један од најзначајнијих прољећних празника који најављује Рођење Христово, празник објаве велике тајне Божије када архангел Гаврило доноси радосну вијест Светој Дјеви Марији да ће родити Сина Божијег и празник зачећа Исусовог у њеној утроби.
„Увијек кажемо да је он иницијални празник за све догађаје који су се догодили касније. Божића, распећа, Васкрсења не би било да није било Благовијести, када је Богородица зачела Сина Божијег и када је арханђел Гаврило донио радосну и благу вијест. Tо је вијест која најављује рођење Сина Божијег и самим тим спасење читавог свијета“, навео је игуман Данило.
Он је додао да се Благовијести ове године прослављају онако како дозвољава епидемиолошка ситуација.
„Служимо литургију напољу, држимо дистанцу, немамо велике прославе и дружења након литургије како је то била традиција, али је боље него лани, када смо били потпуно затворени“, рекао је игуман Данило.
Он је истакао да је, нажалост, још много болесних и заражених у Херцеговачко-неретванском кантону и у граду Мостару, па и у малом селу Житомислићи, гдје је шест породица заражено.
„Молимо Бога да вирус прође, да се излијече људи који су обољели и да коначно људи схвате да је потребно да се вакцинишу и да се сачувамо од ове пошасти која нас је снашла“, поручио је игуман Данило.
Свештеник Дражен Tупањанин у бесједи је говорио о љепоти и важности празника Благовијести, наводећи да је радост овога празника неизрецива и да би о њему могли много говорити.
„Манастир Житомислић волимо сви јер је он велики благовјесник новога живота, љубави. Жртве и свега онога што нас уводи у нови живот да се и ми са Господом зацаримо и љепоту се обучемо, љепоту царства и вјечног живота“, рекао је Tупањанин.
Литургија је служена на отвореном због епидемиолошких мјера, а присуствовало је знатно мање вјерника него иначе. У току литургије крштен је и дјечак Јаков Бужанин.
За славу манастира вијековима се одржавао и надалеко чувени сабор за Благовијести у Житомислићу, о коме постоје писана свједочанства која кажу како су се на овај дан сабирали мостарски Срби, али и бројни поклоници из Невесиња и осталих дијелова Херцеговине.
Литургији су данас присуствовали конзул Србије у Мостару Марија Бакоч, шеф Клуба посланика СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Сњежана Новаковић Бурсаћ, начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић и замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Велибор Миливојевић.
Бурсаћева је рекла да је први пут присуствовала слави манастира Житомислић, истичући да је празник Благовијести у хришћанском свијету наговјештење стварања новог односа према људима и животу.
„У ова тешка времена јако је значајно да се присјећамо духовних порука и порука из наше историје јер знамо да се овај манастир дигао из пепела и васкрсао два пута у 20. вијеку. Зато требамо вјеровати у нашу личну и колективну снагу и држати се добрих вриједности и сигурно ћемо из ових тешких времена пандемије изаћи на добар начин“, навела је Бурсаћева.
Миливојевић је рекао да је манастир Житомислић одувијек био духовни центар православне Херцеговине.
„Данашњи дан нас обавезује да будемо достојни овог мјеста и данашњег дана. Овај манастир је, захваљујући игуману Данилу и свештенству, васкрсао и то треба да нам буде путоказ којим путем да идемо и да својим дјелима покушамо да дамо допринос нашој заједници и граду у којем живимо“, истакао је Миливојевић.
Манастир Житомислић саграђен је 1566. године, исте године када и Стари мост у Мостару. Задужбина је породице Милорадовића, која је 1566. године од невесињског кадије добила дозволу за обнављање манастира, што указује да је на том мјесту и раније постојао храм.
Од тада до данас манастир Житомислић је најзначајнији духовни и културни центар православних вјерника у Херцеговини.
Порушен је до темеља 1992. године, а његова обнова почела је 2002. и завршена је 2005. године, када га је освештао блаженопочивши патријарх српски Павле као прву православну богомољу која је обновљена у долини Неретве.
Манастир Житомислић налази се на пола пута између Мостара и Чапљине у истоименом мјесту. Један је од најстаријих и најзначајнијих православних манастира у БиХ и проглашен је за национални споменик.
Благовијести Цркве на Црквини – Света архијерејска литугија у Требињу
Слава храма у Дубровнику
На празник Благовијести Пресвете Богородице 07. априла 2021 године у храму у Дубровнику свечано је прослављена слава храма ове црквене општине.
Након прочитаног јеванђеља окупљеним вјерницима се бесједом обратио старјешина ове цркве протојереј ставрофор Владан Перишић.
Након свете Евхаристије освећени су жито и славски колач у славу и част Пресвете Дјеве Марије Богородице.
Испраћај пророка у Земљу живих
Споменица о блаженом уснућу Владике Атанасија (1938-2021)
Монографија под називом Испраћај пророка у Земљу живих – Споменица о блаженом уснућу Владике Атанасија (1938-2021) излази поводом 40- дневног Парастоса Владики Атанасију. Издавач је Манастир Тврдош, а уредник и приређивач је Епископ западноамерички Максим. Књига има 252 стране и илустрована је са преко 380 репродукција (од којих је већина у колору) које, колико је било могуће, хронолошким редом прате живот Епископа Атанасија Јевтића, од детињства у родном селу Брдарици, преко студентских и монашких дана, његових путовања по хришћанском Истоку и Западу, до поседњих дана у Требињу. Монографија садржи преко 65 ауторских текстова личности из црквеног и јавног живота које су у кратком року од упокојења Владике Атанасија до уласка књиге у штампу послали своје телеграме, поруке и осврте. Међу њима су шесторица поглавара Православних аутокефалних Цркава, десетине Епископа (Прослов је написао Епископ Димитрије), свештеника, светогорских стараца, теолога из читавог света, књижевника и… деце! Снажне личне поруке, аутентична сведочења, поетски описи и дирљиви записи искуства дружења и живота са Владиком Атанасијем, у спрези са цитатима Блаженопочившег, овој књизи дају печат непорециве искрености и реализма.
На предњој корици је фотографија Владике Атанасија окруженог децом у храму Васкрсења у Пребиловцима 2019. године (аутор: Радован Дангубић), док је на полеђини приказана купола истог храма са прослављеним Новомученицима којима је у сусрет отишао овај Архијереј Цркве Христове.
Споменица је доступна на глобалној платформи Amazon у Kindle издању.
Сећање на Владику Атанасија са Пацифика – Владика Максим
Епископ Максим у кратком видео запису 28. марта 2021. године говори о недавно преминулом Атанасију (Јевтићу), Епископу херцеговачком, и износи оне његове карактеристике по којима ће га се многи сећати: човек народа, монах, подвижник, теолог, архипастир, професор, проповедник, родољуб, просветитељ народни састрадалник, хроничар и – дете лавовског срца.
Пред дрветом крста – Крстопоклона Недјеља у Мркоњићима
У новосаграђеном Метоху Петропавловог манастира у Мркоњићима, насталом око дрвета, куће и цркве Светог Василија Тврдошког и Острошког, у Недјељу Крстопоклону – трећу Великог Поста, вјерни су се сабрали на Божанственом благодарењу. Сабрањем је началствовао Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, у саслужење свештенства, монаштва ове Свештене обитељи, као и хришћана Требиња и Поповог Поља.
Фотографије: Слађана Гајић
Саопштење из канцеларије Епископа ЗХиП
Поводом вијести која се појавила на порталу Радио Требиње, наиме, да владика Димитрије предводи волонтере који помажу на ковид одјељењу Болнице Требиње, нажалост, морамо скренути пажњу јавности на неколико нетачности и произвољности.
Прије свега идеја о потреби помоћи медицинском особљу, на ковид одјељењу Требињске болнице, је настала пошто смо се лично увјерили колико је медицинско особље посвећено свом позиву и са колико пажње али и надљудских напора се стара о свим болесницима, па и о нашим вољеним новоупокојеним пастирима владики Атанасију и проти Миленку Спрему.
Друго, владика Димитрије не предводи волонтере који долазе да помогну, него су то вјерници који су се осјетили позваним да помогну и, без жеље за публицитетом, по одобрењу и сагласношћу читавог колектива ковид болнице ТБ, помажу тако што бивају предвођени онима који ту свакодневно раде.
И треће, што је и разлог овог нашег обраћања, је да се у поменутом тексту једногодишњи труд и жртва свог медицинског особља не помиње, а помиње се тродневна волонтерска помоћ (не десетина него за сада неколицине волонтера), која се може показати корисна али у суштини тек треба да заживи и да покаже праве плодове.
Због свега реченог, иако не сумњамо у добре намјере писца поменуте вијести, истовремено знајући да она није објављена ни од једног вјерника волонтера, ипак, молимо све који надаље буду укључени у ову акцију солидарности са свима који страдају од ове болести али и са свима који их лијече, да се уздрже од било каквих јавних и медијских објава и експонирања.
Из канцеларије епископа ЗХиП
Помен поводом Дана полиције Републике Српске у Требињу
Распукле брескве – Петропавлово, март 2021.
Распукле брескве
(Владики Атанасију)
Кад проговори
то нису речи
то распукле брескве са неба падају
прште од сока и сласти
миришу
хране те
жеђ утољују
све безбојно и сиво
боје у румено
којим су обојене.
Из очију му муње севају
глас му грми стотинама громова
кроз вене – лава тече
јер вулкан уместо срца у грудима носи.
Али
шта су лава и громови спрам тог осмеха
кад затитра
кад му на лицу гране као сунце после олујне ноћи
чинећи да заборавиш како си дрхтао и зебао
на киши
у мраку
јер греје мило и благо
јер оживљава хиљаде невиђених боја
јер са собом доноси пролеће
а све што дотакне разоружава
шармом вечног трогодишњака.
Знање – неслућено;
вера – планине премешта;
љубав – руши па пресаздава учећи те како да постојиш
раздајући се немилице, а непотрошиво;
врлина – зналачки прикривена;
гостољубље – ненадмашно;
простирање – океан безобални,
свачији а ничији
понајвише свој и Божији …
Док ти мисао малаксава
и речи бледе
док мастила понестаје
а језик гине потучен кишом оксиморона –
он буја у свим правцима
незадрживо
а ти остајеш са три тачке
као јединим оружјем у борби против њега …
* * *
Тишина губи стрпљење.
Уместо њега – камење ће проговорити!
Је ли неко рекао ‘смрт’?
Не, мора да ти се учинило …
Сјећање на владику Атанасија – вјероучитељица Мирјана Зиројевић
Достојанство мутавих
Нижу се дани откако нас је тијелом напустио онај за кога је мало рећи човјек, владика, отац, пријатељ. Био нам све то заједно, а опет је био више од тога.
Није са нама а опет, присутан како никада прије! Са владиком Атанасијем је све увијек баш тако било, необјашњиво и сверадосно, парадоксално…
Сви који су имали радост и привилегију да их он назове својима знају о чему говорим. А ми смо имали ту радост да будемо његови! Најприје смо се са поносом у нашој српској престоници представљали као „студенти владике Атанасија“. Ријеч да си Атанасијев имао је бољи ефекат од ријечи „Сезаме отвори се“. Тада нам се не би само сва врата широм отварала него и срца оних који су Тасу вољели! Постајали смо дио безбројне породице коју је основао владика Атансије својом љубављу! Тек тада смо почели откривати ко је човјек који нам је указао повјерење.
Отворених очију, без ријечи смо слушали професоре и старије колеге о његовој теологији, о његовом фудбалу, његовим доброчинствима… Радовали се сваком сусрету са њим! У почетку са зебњом ишчекујући критику, али врло брзо смо се почели радовати тим прекорима. Знали смо: Док те Таса грди, има наде за тебе, биће од тебе нешто. Нико од нас није желио бити онај кога он само погледа и без ријечи прође!
А како нас је само учио…Таква педагогија нигдје није описана, а тешко да ће икада бити! За један такав опис недостаје ми ријечи, слова… Као студенти смо хрлили у Тврдош, учили смо да будемо корисни: прање суђа, копање, уређење цркве, пјевање на службама, брига о цвијећу…Никада нисте знали одакле ће се појавити његова незграпна фигура и храпави глас и подвикнути познато „Спаваш!“ баш у моменту кад ти мисли одлутају и умјесто да обављаш послушање, ти мрљаш нешто, Бог зна шта! Његова прва лекција је била љубав, друга пажња, а трећа да првим двјема служимо Богу и ближњем!
Сада се питам јесмо ли научили те три лекције… и хоћемо ли некад и у којој мјери?!
Од свега што је развијало наш однос са њим истицала се титула којом нас је прибројао своме племству „изабраних“. Титула „мутави“. Ми смо ту титулу носили достојанствено и са поносом! Не постоји то племство под небеским шаром коме би се више обрадовали! Не знам ниједну ружнију ријеч која је више миловала, тјешила, храбрила и већи понос изазивала као ријеч „мутава“. Невјешти у односу са свијетом, без животног искуства, људе око себе смо процјењивали на основу њиховог односа са „нашим“ Тасом: ко се љутио када га владика назове мутавим, њега смо заобилази у широком луку! Коме је сметало што Таса галами, или је глуп или горд! Дуго смо се тог рецепта за процјену људи придржавали. А онда, са годинама и зрелошћу, било нам је јасно да ти људи једноставно још увијек не виде или не осјећају колика се љубав крије у тој галами.
Онако зелени и неискусни, црпили смо из сваке његове ријечи поуку и знање. Он је био наша неисцрпна тема, наш „типик“ како да постимо, молимо се, служимо, потпуно несвјесни колико смо недорасли да нам он буде мјерило. Сада знам да је добро што смо били несвјесни величине са којом смо се упоређивали, јер да смо тада знали, сигурно би многи одустали! Он је галамио, прскао нас водом, грдио и слао нашим парохијским свештеницима на поуку и исповијест, увијек нас будним оком пратећи. Никада никога није грдио, а да га прије растанка није позвао, призвао, нашалио се или неку другу ријеч утјехе рекао. Никада. А били смо и криви, и смотани и мутави, и спавалице и „слепци“…
А онда је одлучио да „студентарију“ уозбиљи и да их постави за вјероучитеље. Када је дошао тај дан са зебњом смо кренули у учионице да подучавамо дјецу мало млађу од нас.
Још увијек „жути око кљуна“ и са „чорбом у глави“, пуни младалачке срчаности ишли смо да нашим ђацима пренесемо оно чему је нас наш Таса учио.
Били смо истовремено ученици и учитељи.
Нисмо пуно знали али смо жељели оправдати указано повјерење и своје послушање обавити како најбоље умијемо. Владика је осјећао наше стрепње и бојазни и стално бринуо о нама као што мајка бдије над првим несигурним корацима дјетета.
Педагогија нам је била – Литургија, методика – служење, а наставна средства -љубав, пажња, заједница.
Учио нас је да наша највећа достигнућа и успјеси нису само дипломе и научни радови, већ успјеси и достигнућа оних који су нам повјерени да их кроз наставу приведемо Господу под окриљем Цркве. Учили смо се како нам дјеца коју смо некада учили постају колеге, вјероучитељи, свештеници – очеви. То смо највише учили из његовог личног примјера, када се повукао са епископског трона, поштујући свог и нашег владику Григорија, његову ријеч и благослов, бескрајно га волећи и радујући се његовим успјесима. Тако смо посљедњих година видјели да је са једнаком љубављу владику Димитрија поштовао као свог епископа и оца.
Стално нас је подстицао да учимо, да се усавршавамо. Не само из књига него понајвише љубављу у заједници. Трудио се да у оним послијератним временима не оскудијевамо у школском прибору, књигама, стално је бринуо за сирочад које је тих година у Невесињу било много. Бринуо је и нама лично, интересујући се за наше родитеље, браћу, сестре, увијек помажући. Када је видио једну од нас у панталонама, викао је да цијели требињски храм одјекује како је то неприлично! Неколико минута касније, свјестан тешких времена, дајући благослов, у руку је „тутнуо“ новац говорећи тихо: „Купи сукњу“.
Памтим када је послао пет књига хиландарских превода и цијели пакет иконица и слаткиша. Без икакве поруке, знала сам: иконице и слаткише дијели дјеци, а књиге прочитај до сљедећег сусрета! Подстакнути снагом његове љубави окупљали смо дјецу око себе, оснивали хорове, пјевали са њима, одлазили на Литургију, цртали, молили се дружили…Имали смо потребу да његову љубав и енергију пренесемо онима које нам је он повјерио. Неискуство и незнање смо надокнађивали вољом и љубављу, осјећајући обавезу да се усавршавамо. У патријархалној Херцеговини, нас четири вјероучитељице смо те послијератне 1996. године биле чудо невиђено. Стари су вртили главама и крстили се у чуду питајући: „Шта сте ви!?“ Чинило им се да су дошла посљедња времена, кад жене уче богословију. Ми смо осјећали да нам је добро ту бити, ишли смо ношени његовим благословом , на његове молитве се ослањајући.
У тим првим годинама нашег вјероучитељског труда, плодови су били пребогати јер је сјеме које смо сијали владика заливао благодаћу и љубављу. Све заслуге за пуне храмове дјеце и омладине приписивао је нама. Његове незаслужене похвале су нам ипак годиле и шириле нам крила! Тасине похвале су нам биле вредније од свих других признања! Ништа није могло изазвати такву радост и дати толику снагу за нове подухвате као једно Тасино: „Добро је ово мутава, слава Богу. Добри су ти ови ђаци“. Његова подршка нам је дала снагу да наставимо, да се не уморимо и не поклекнемо, све до данас!
Често сам одлазила да га питам за савјет и обично не бих ништа ни морала рећи. Знао је све, без иједне моје изговорене ријечи! Када приђем по благослов, рекао би: „Ево дјецо мутаве вјероучитељице“ погледавши ме својим проницљивим погледом. Након уобичајених поздравних реченица одговарао би на моје непостављено питање. Ријетко сам морала изговорити оно што ме је мучило. Тако је било свих ових година.
Окупљао нас је често, чак и на братске састанке свештенства позивао, заједно са студентима. Радовали смо се тим сусретима, не само зато што нам као мирјанима указује част и достојанство, већ највише јер смо тада живо осјећали радост заједнице. Сви смо били једно у Христу васкрсломе, сабрани око Чаше спасења!
На тим састанцима смо се заједно радовали положеним испитима, постављењу нових вјероучитеља, рођеној дјеци. Као што је владика памтио имена свих нас, наше дјеце, попадија, мужева, тако смо и ми међусобно упознавали, памтили, дружили и плели вијенце братске љубави, пријатељства и кумства који и данас трају, а благословом нашег Тасе и до вјечности!
Како су године пролазиле, и даље смо жељели да будемо уз њега. Било нам је потребно заједничарење са њим, а неизмјерно се радовао и љубављу узвраћао. Сваки тај сустет био је нова лекција знања и љубави. Окупљенима послије Литургије у Тврдошу говорио је о Псалмима, Дечанима, Косову, Косову, Косову, светим Оцима, Јасеновцу, Оригену, Светој Гори, о Брдарици, о Ави Јустину, Индијанцима, Јерусалиму, пити од купуса, лубеници, о Призрену, митрополиту Амфилохију, Васељенским Саборима, Великој Хочи, Пребиловцима, Косову, Косову, Косову, о свом пријатељу зецу, људима, дјеци, затим виц о лисици и лаву… све тако, без неког реда, и увијек завршавао Косовом, његовој рани непреболној.
Завољесмо сва та мјеста о којима нам је говорио, иако на некима никада нисмо били. Завољесмо људе о којима је са таквом љубављу причао, иако их нисмо никада срели, постадоше нам пријатељи, као род најрођенији. Растајали смо се уз пјесму, славећи тако наше сверадосно дружење. Још чујем „Јечам жњела Косовка дјевојка“, „Златиборе питај Тару“, „Славни граде на Бистрици“….
Чекајући дан када ћемо се поново сусрести у Васкрслом Господу наставићемо са пјесмом, свим бићем благодарећи на свему.
Мирјана Зиројевић
