Ако постоје двије ријечи, које.., драга браћо и сестре, и драги владико.., на најбољи начин сажимају данашњи дан, а истовремено и живот и личност светитеља кога прослављамо, омиљеног и чудесног чудотворца Василија, то су ријечи: слава и милост. И зато није чудно, ни чудо, то што уз сваки спомен имена Светог Василија, спонтано, из уздаха и на уснама нашег благочестивог народа ове двије ријечи долазе, као искра и као симбол…

Овим ријечима отпочео је своју бесједу Епископ западноамерички Максим, на литургијском спомену Светог Василија Тврдошког и Острошког у Мркоњићима…

Слава и милост Божија – окоснице личности Светог Василија

(Слово на Литургији у Мркоњићима, 12. маја 2021. године, поводом 350 година од престављења Св. Василија митрополита Херцеговачког)
Епископ западноамерички Максим

Свако ко ходи путем Божијим зна да се тајна Божија и тајна Божијег односа према нама људима сажима у двјема ријечима. Те ријечи су „слава” и „милост”.

Није чудо што те двије ријечи прате личност Св. Василија и што оне као уздах или усклик спонтано долазе из бића и са усана хришћана Херцеговине и Црне Горе при помену имена Острошког Свеца: „Слава му и милост!”

Но, шта ове двије ријечи тачно значе? Као млад човјек питао сам се откуд такав одзив или реакција на спомен Св. Василија. Признајем да ни данас нисам сасвим сигуран како бих то протумачио, али сматрам да можемо макар да покушамо да ове двије ријечи сагледамо. У том настојању нам може помоћи примјер данас слављенога Светитеља. Јер, у његовом животу те ријечи су спојене нераскидиво и на органски начин.

Слава Божија је атмосфера, амбијент постојања Тројичнога Бога. Ту славу ниједна од божанских личности не присваја за себе, него је приноси Другоме, и кроз то узајамно прожимање прославља се Триипостасно Божанство Оца, Сина и Светога Духа. Када нам један од Тројице, оваплоћени Син Очев, предочава Славу Очеву, Он каже: „Ако ја прослављам самога себе, слава је моја ништа. Отац је мој онај који ме прославља” (Јн 8,54). Стога и Јован Јеванђелист каже да пошто је Логос постао тијело и настанио се међу нама, ми тада „видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине” (Јн 1,14). А у својој агонијској гетсиманској молитви, Богочовјек моли: „Оче, прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити!” (Јн 12, 28). Одговор Бога Оца долази управо због тога што је Христос испунио благовољење Очево, па каже: „Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде.” (Јн 17, 4-5).

Ова вјечна слава Божија јесте и циљ постојања човјека. Међутим, драга браћо и сестре, овај пут у историји пролази кроз самоодрицање, жртву и Крст, баш онако као што је показао Син Божији. Једино кроз крст досежемо до Васкрсења, које се у химнама описује као „слава Цркве”.

Св. Василије је тражио искључиво славу Божију и једино је Бога прослављао. Да је хтио своју славу, онда се не би повлачио у пећинску испосницу у Горњем Острогу гдје је, како кажу историчари, провео последњих петнаест година свог живота. Прије тога, читамо у његовом житију, Свети Василије је као архијереј живио у манастиру Тврдош и одатле утврђивао у православљу своје вјернике, чувајући их од турских свирепости и лукавства инославних сусједа.

Друга кључна ријеч која карактерише Божији однос према човјеку јесте његова милост, која је неизрецива и неизмјерна. Милост је оно што тражи човјек који приступа живом и личносном Богу. Међутим, не само да Бог према човјеку показује милост, него њу поставља и као главни задатак човјеку. Он је ту милост показао када нам је за примјер дао Милостивог Самарјанина.

Када је млади Стојан из Мркоњића за циљ свог живота изабрао не своју него славу Божију, од тада га је милост Божија пратила до краја живота, па и даље. Заиста, изненађен истрајношћу Божијег промисла који му чини само добро, човјек осјећа, признаје и исповеда: „Милост Твоја Господе пратиће (претицати, „прогањати”, καταδιώξει) ме у све дане живота мога” (Пс. 22,6). Он је тада затечен и „праћен” милошћу и трпљењем љубави која се стара о цјелокупној творевини и о сваком детаљу живота.

Ипак, не заборавимо, драга браћо и сестре, да ове двије ријечи свој најпотпунији смисао налазе у Св. Литургији. Сва литургија је „милост мира, жртва хвале” – у којој је све у знаку једнога Светога који нас све упућује на славу Бога Оца.

Овдје долазимо до пресудног питања. Како, ми данашњи хришћани, да схватимо, препознамо и доживимо „славу” Божију и „милост” његову?

Јер, као што видимо, људи, посебно они који имају свјетску власт, а нерјетко и они са духовном влашћу, теже да славу припишу искључиво себи и боре се за своју славу. Видимо то на примјерима многих савремених владара и политичара који нас скоро свакодневно засипају салвом самохвалисања, тражећи искључиво своју славу. Притом, они сами према онима који их не хвале, не показују милост, него гњев и нетрпељивост. Не могући да поднесу критику, одмах износе самоапологију и желе да пониште другога. То није слава Божија, него симулација славе. То није пут Божији, није пут Цркве нити је пут Светога Василија.

Као што видимо, није лако тежити слави некога другога осим себе. Али, једино тај пут води спасењу. Ми од Св. Василија примамо поруку о правом смислу и значењу ових двију ријечи.

Када је 10. маја 1996. године у Требињу дочекао мошти Светога Василија Острошког, тадашњи херцеговачки владика Атанасије је рекао: „Тешко је бити човек, браћо… Зато пред Свецем овде сваки у себи нек се зарекне: бићу човек као што је он био, усправићу се, остаћу човек!” Двадесет и пет година касније нека то буде завјет и нас, окупљених овдје у родном мјесту Светога Василија.

Да Господ славе и милости, молитвама Острошког чудотворца, помилује и спасе све хришћане и све људе добре воље.