Monthly Archives: октобар 2018
Света архијерејска литургија у Мостару
У Недјељу двадесет прву по Духовима, о спомену Светих отаца VII Васељенског сабора, Преподобне Пелагије и Преподобне Таисе, Светом архијерејском литургијом, први пут у Мостару, након избора, хиротоније и устоличења, началстовао је, Његово преосвештенство, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. У Божанственом благодарењу Епископу Димитрију саслуживали су пароси мостарски: протопрезвитер ставрофор Радивоје Круљ, ставрофор Небојша Радић, презвитер Бранимир Боровчанин, ђакони: Владимир Вукановић, Милош Мандић и Бранислав Рајковић, као и вјерни народ Мостара и околних крајева, од Бијелог Поља до Житомислића, потврђујући својим сабрањем на једном мјесту пријем и прихватање свог новог Епископа, примајући и Тијело и Крв Христову, коју им раздјели.
Током Свете литургије Црква Божија, руком Епископа Димитрија, крстила је и у заједницу мостарских и свих хришћана примила је Мирелу и Луку, на шта се у својој бесједи нарочито осврнуо владика Димитрије, исказујући, прије свега, велику радост, поводом овог Сабрања у Мостару.
Бесједа Еп. Димитрија
Међународни богословски скуп у Источном Сарајеву
У Источном Сарајеву данас ће почети међународни научни богословски скуп под називом “Свети Јован Златоусти данас” који ће трајати до 20. октобра, најављено је из Митрополије дабробосанске.
Организатори су Митрополија дабробосанска и Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву, а повод за организовање симпозијума је 1610 година од упокојења Светог Јована Златоустог.
Научни одбор скупа чине Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Његово преосвештенство епископ бачки Иринеј, академици Бранко Летић и Предраг Пузовић и проректор Универзитета у Источном Сарајеву Дејан Бокоњић.
Симпозијум ће бити одржан данас у Административном центру Владе Републике Српске у Источном Сарајеву са почетком у 18.00 часова.
Скуп ће бити реализован у шест сесија, презентација закључака предвиђена је за 20. октобар у 17.45 часова, док је затварање планирано за 18.30 часова.
У недјељу, 21. октобра, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву биће служена Света архијерејска литургија у 9.00 часова.
ПРОГРАМ РАДА МЕЂУНАРОДНОГ НАУЧНОГ БОГОСЛОВСКОГ СКУПА /СИМПОСИОНА „СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ ДАНАС“
Научни одбор скупа:
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ ДР АМФИЛОХИЈЕ РАДОВИЋ
ЕПИСКОП БАЧКИ ДР ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ
АКАДЕМИК ПРОФ. ДР БРАНКО ЛЕТИЋ
АКАДЕМИК ПРОФ. ДР ПРЕДРАГ ПУЗОВИЋ
ПРОРЕКТОР УИС-А ПРОФ. ДР ДЕЈАН БОКОЊИЋ
Програм скупа:
18.10.2018 – Административни центар Владе Републике Српске, Источно Сарајево
15-18.ч. Долазак гостију – регистрација
18.ч. Отварање научног скупа
19:30 Свечана вечера
19.10.2018 – Прва сесија – модератор ђакон др Здравко Јовановић
ИСТОРИЈА СВЕТИТЕЉА И ЊЕГОВО ДОБА
9:00-9.45 Епископ др Атанасије (Јевтић), (професор emeritus Универзитета у Београду), Уводно предавање
9:45-10:15 Митрополит месинијски Хризостом (Саватос), (Богословски факултет, Универзитет у Атини, Грчка) – Став светог Јована Златоуста према Првом васељенском сабору и теолошком проблему прихватања његових одлука
10.15-10: 45 др Данијел Буда (Православни богословски факултет „Андреј Шагуна“ Универзитета „Лучијан Блага“, Сибињ/Сибиу, Румунија), Христологија Св. Јована Златоуста и антиохијска традиција
10:45 – 11:15 Дискусија
11:15-11:30 Пауза.
Друга Сесија – модератор доцент др Ненад Божовић
ПОДВИЖНИК И ЕГЗЕГЕТА
11:30 – 12:00 Митрополит др Порфирије (Перић) (Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Србија): Павлово учење о праведности Божијој у тумачењу Св. Јована Златоуста
12:00- 12:30 др Мирко Томасовић (Православни богословски факултет Св. Василија Острошког, Универзитет у Источном Сарајеву, Република Српска, БиХ), Свети Јован Златоуст као библијски човек и егзегета
12:30:-13:00 др Здравко Пено (Православни богословски факултет Св. Василија Острошког, Универзитет у Источном Сарајеву, Република Српска, БиХ), О Другом Христовом доласку и сили која задржава Антихриста (2 Сол 1-12) – тумачење Св. Јована Златоустог
13:00 – 13:30 Дискусија
13:30 Ручак
Пауза до 16.ч.
Трећа сесија – модератор асистент Бошко Ерић
ПАСТИР И ЛИТУРГ
16:00 – 16:30 Архимандрит Јелисеј (Раптис) , Исихија као предуслов за духовни и монашки живот по Светом Јовану Златоустом
16:30-17:00 Проф. др Ненад Тупеша, (Православни богословски факултет Св. Василија Острошког, Универзитет у Источном Сарајеву, Република Српска, БиХ), Тајна оваплоћеног богословља у литургијској анамнези Св. Јована Златоуста
17:00–17:30 др Свилен Тутеков (Православни богословски факултет у Великом Трнову, Бугарска), Еклисиолошка етика ближњега код Св. Јована Златоуста и њена релевантност данас
17:30: 18:00 – Дискусија
ПРОМОЦИЈА СРПСКОГ ПРЕВОДА САБРАНИХ ДИЈЕЛА СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА, говоре:
Дејан Лучић, преводилац и издавач
Епископ др Максим Васиљевић
Концерт Камерног хора Музичке академије Источно Сарајево (диригент проф. мр Раде Радовић)
20.10. 2018. – Четврта сесија – модератор: доц. др Владан Таталовић
ЛИТУРГ И ЈЕРАРХ
9.00-9:30 Еп. др Макисм Васиљевић, (Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Србија): Благодаримо ти и на овој литургији. Литургија и сабори у теологији Св. Јована Златоуста
9:30-10.00 Петар Вранкић (Католички богословски факултет Универзитета у Аугзбургу, Њемачка): Теологија свештенства Св. Јована Златоуста и њена рецепција у западној цркви
10.00-10:30 Матија Косимо Киријати, Јосиф Вилела (Универзитет у Барселони), Златоустове беседе о Св. Мелитију Антиохијском
10:30 – 11:00 Дискусија
11.00-11:14 Пауза
Пета сесија – модератор: доц. Др Владан Бартула
ЗЛАТОУСТ – РАЗМЕЂЕ ХЕЛЕНСКЕ КУЛТУРЕ И ХРИШЋАНСКЕ ТЕОЛОГИЈЕ
11:15-11:45 Проф. др Дарко Ђого (Православни богословски факултет Св. Василија Острошког, Универзитет у Источном Сарајеву, Република Српска, БиХ), Златоуст и полис (античка култура живота у пракси и мисли Св. Јована Златоуста)
11:45–12:15 Доц. др Андреј Јефтић, (Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Србија): Постајући светим оцем – позивање на Св. Јована Златоуста током христолошких расправа 5-7 вијека
12:15-12.45 Никола Костић, (Аристотелов Универзитет, Солун, Грчка), Васкрсење мртвих по Светом Јовану Златоустом
Шеста сесија: модератор Вјекослав Јовановић
ЗЛАТОУСТ: ИСКУСТВО СТРАДАЊА
16:00 – 16:30 Проф. др Богољуб Шијаковић (Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Србија): Логос пролога Јовановог јеванђеља у егзегези Св. Јована Златоуста
16:30-17:00 Митрополит Јован Вранишевски (Православна охридска архиепископија, Република Македонија), Писма из прогонства Св. Јована Златоуста
17:00-17:45 Митрополит Василије Мансур (Антиохијска Православна Црква). Сирија и страдање у вријеме Златоуста и данас
17:45 – 18:30 ЗАКЉУЧЦИ НАУЧНОГА СКУПА
18:30-19:00 ЗАТВАРАЊЕ СИМПОСИОНА
21.10 НЕДЈЕЉА – СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА
Саборни храм Рођења Пресвете Богородице – Сарајево
У Херцеговачкој Грачаници служен помен Јовану Дучићу
У Херцеговачкој Грачаници служена је Света литургија и помен Јовану Дучићу. На пјесников гроб цвијеће су положили начелник Одјељења за друштвене дјелатности Зоран Милошевић, пјесници Ђорђо Сладоје и Мирослав Максимовић.
Извор: Требиње данас
Празник Покрова Пресвете Богородице – крсна слава манастира Дужи
На празник Покрова Пресвете Богородице-крсне славе манастира Дужи, Епископ ЗХиП Димитрије служио је Свету Литургију уз саслужење умировљеног Епископа ЗХиП Атанасија и свештенства наше епархије. Послије читања Светог Јеванђеља бесједио је Владика Атанасије. У току Свете Литургије у чин ђакона рукоположен је Милош Мандић. Литургији је присуствовао бројни вјерни народ, који се већ традиционално окупља на овај дан у Дужима. Послије Литургије, опхода око храма са читањем Јеванђеља и ломљења славског колача, припремљена је трпеза љубави.
Муслиманке из Стоца у посјети Петропавловом манастиру
У оквиру пројекта Одбора за међурелигијску сарадњу Требиње, протеклог викенда у посјети Требињу биле су вјернице из исламске заједнице Стоца.
Оне су посјетиле знаменитости нашег града, а у поподневним часовима и манастир Светих Петра и Павла гдје им је предавање о монаштву одржала игуманија овог манастира, мати Павла.
„Ови сусрети су од великог значаја јер морамо да покажемо људима да живимо ту једни поред других, да треба да поштујемо једни друге и да то што неко има другачију вјеру од нас, не значи да је наш непријатељ. Морамо да научимо да поштујемо различитости и да живимо једни поред других“, каже мати Павла.
Игуманија је истакла да је гостољубље у манастиру постало најважнија ствар јер су људи у вријеме отуђености жељни да их неко саслуша.
Она је гошћама из Стоца причала о монаштву као великом подвигу за које је неопходно имати прије свега велику љубав према Богу и према животу.
ИГУМАНИЈА ПАВЛА: МОНАХ МОЖЕ БИТИ САМО ОНАЈ КОЈИ СЕ РАДУЈЕ ЖИВОТУ
„Када се сагледа историја, никада није било пуно монаха али монаси су одржали хришћанство. Временом је било потребно да се монаси разликују од осталих људи, не зато што су они нешто посебно, него зато да би свједочили то што јесу. И зато је прво требало да се обуку овако, другачије од осталих. Каже се да се монаси облаче у црно да би имали радост. Ми смо мртви за свијет, за свјетски начин живота а живи смо за послужање живота у цркви. Зато је изворно монаштво увијек радосно, никада није тужно иако смо обучени овако како јесмо. Оно носи са собом радост јер извор монашког живота почива на томе, да својевољно уђете у то, зато што волите, зато што сматрате да ћете бити испуњенији него у свијету“, објашњава мати Павла.
Она је гошћама испричала анегдоту која се недавно десила испред једног продајног центра у нашем граду.
„Срела сам једну дјевојку која ме питала може ли поћи са мном у манастир. Ја сам је питала због чега би отишла у манастир а она ми је одговорила да је разочарана у живот. Рекла сам јој ако је разочарана у живот, није јој мјесто у манастиру. То није разлог. Јер ако дође неко због тога што је разочаран – сигурно неће остати у манастиру. Потребно је да има љубав према Богу што је основни разлог да неко дође а посебно да остане. Потребна је радост према животу, вјера и љубав према Богу и заједници. Никакво разочарење“, прича игуманија и каже да постоји на неки начин и уставни ред како се то живи у манастиру.
„Пошто сам радила у школи и бавила се образовним радом, видјела сам да је то веома битно. Породице данас тешко могу ред да одрже. Бар недјељом ако успију да имају заједнички ручак. Ми у манастиру поштујемо ред. Дан је посвећен молитви, послушању и изучавању књига и текстова. Ујутру имамо јутрење, у десет часова је ручак а у 17 вечера. Имамо два оброка, а између послушања од којих су нека заједничка а нека посебна“, прича мати и објашњава каква су то посебна послушања.
„На примјер, сестра Варвара је иконописац јер посједује тај дар, Теодосија лијепо везе, она је и економ, Магдалина лијепо пјева, имамо и једну сестру која се бави калиграфијом. Заједничка послушања су нам на примјер кухиња, чишћење по 15 дана. Мијењамо се и трудимо се да то уједначимо, балансирамо. И та наша исхрана је посебна, никада не једемо месо, постимо понедјељак, сриједу и петак. Имамо више посних него мрсних дана јер постимо и све постове у току године. У породицама се често дешава да људи једу онда када они хоће, код нас се то не може десити – сем ако неко нема посебан благослов за то. Ако је ручак у десет тада сви заједно једемо без обзира да ли смо гладни или не јер је јединство врло битно“.
Гошће из Стоца су игуманији постављале питања јер их је прича о монаштву веома заинтересовала. Једно од њих је било колико времена човјек треба да остане у манастиру да би постао монах.
„Када нам неко каже да га интересује монаштво, да жели да буде са нама, ми му предложимо да долази неко вријеме у манастир. Три дана је најбоље да буде за почетак, то смо из искуства видјели. Има доста људи који живе брзим начином живота и не знају да препознају шта желе. И ако препознамо да тај шок један у коме нема интернета, свјетовног облачења, живота без правила, ако препознамо да жена, пошто је ово женски манастир, жели тај живот ми јој дамо титулу искушенице три године. За те три године она је слободна да сваки дан каже не желим ово, није за мене и да оде. И уколико се докаже да је одлука стварно темељна са вјером у Бога, онда након три године отприлике приступа се чину монашења“.
Игуманија Павла свечани чин монашења пореди са светом тајном брака.
„Тај дан дође владика, свештеници и постављају одређена питања на која сестра која се монаши одговара. Прво питање је ’Да ли ти слободном вољом приступаш’ , па ’Да ли ћеш до краја живота да будеш монахиња’ и онда се на крају дају три завјета, да не улази у никакве брачне односе, други завјет послушање и трећи нестицање. Ми немамо ништа од своје имовине, све што унесемо у манастир је заједничко. Све што урадимо је у власништву манастира, ништа није наше лично“, прича игуманија.
Вјернице из Стоца су уживале у бесједи игуманије и о теми монаштва па су искористиле прилику да постављају још неколико питања. Сваку од њих интересовало је како монахиње добијају имена.
„Добијамо имена по оним светитељима који су у историји цркве дали свој допринос у изучавању, мучеништву и тако даље. Ја сам Павла по апостолу Павлу, Теодосија по великом Теодосију, Варвара по великомученици Варвари. Имамо Магдалину, сестру из Шпаније Евлалију, Петру и Емонку“.
Мати Павла је објаснила да је монашка породица примарна, али нико не заборавља своју биолошку породицу, посјете су дозвољене.
НА СЛИЧНОСТИМА ГРАДИТИ МИР И ПРИЈАТЕЉСТВО
Алма Мујакић, испред меџлиса исламске заједнице Столац, каже да је посјета Требињу велико искуство које је протекло у најљепшем гостопримству и љубазности.
„Размијенили смо и различита сазнања о свему и свачему. Посјетили смо саборну цркву, џамије, Херцеговачку Грачаницу. Одушевљени смо и ови сусрети су веома битни да бисмо продубили сарадњу и радили на добрим односима. Предивно предавање о монаштву из којег смо доста научили. Данас смо чули колико има сличности између наших вјера и колико можемо на тој сличности градити мир и пријатељства“, казала је Мујакић.
Мујакић, као вјероучитељица у Стоцу, каже да је кроз вјеронауку доста учила и о хришћанству и другим вјерама, али да је жива ријеч увијек најбоља јер се из живе ријечи много тога научи.
На крају предавања и дружења размијењени су пригодни поклони, уз међусобна обећања – да ће се сусрет опет догодити.
Извор: Радио Требиње
Сунчица Пешић
Прослављена петогодишњица освећења Саборног храма у Подгорици
Поводом петогодишњице освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештанство Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије са свештенством и вјерним народом служили су данас, 7. октобра Свету архијерејску литругију.
Владике су се у овоме Храму, који су 2103. године освештали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу Патријарсима цариградским Вартоломејем, московским Кирилом и нашим Иринејем, помолили да Бог укријепи јединство Цркве Божије у читавом свијету.
Митрополит Амфилохије је честитајући празник пожелио да Бог подари мир и разум нашим Патријарсима који треба да буду чувари јединства Цркве Божје православне. Истакао је да је Храм Христовог Васкрсења јединствен управо по томе што су га освештали Патријарси цариградски, московски и наш српски, као и други поглавари помјесних Православних Цркава и да је свједочанство тога јединства .
„Нека би та сила сачувала јединство Цркве Божје, Цркве православне у читавом свијету а посебно нека би подарила мир нашим Патријарсима цариградском и московском, нарочито цариградском, да чува мир, јер првенство није у власти у Цркви Божјој, него у служењу. И Господ је рекао да није дошао да влада него да служи и да себе принесе за живот свијета тако и они који су Његови, било да су патријарси, било да су епископи или презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни, овдје су да служе а не да им се служи. То је оно што је правило и духовни закон Цркве Божије од апостолских времена до данас“, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије.
Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је велики знак што смо у овом храму, на овај празник освећења посебно данас кад треба сви да се молимо за јединство православља и помолио се да Бог нас и наше смирење сачува у јединству и благослову:
„Велики је знак био оно освећење храма. Сви смо осјетили неки чудесан благослов Божији кад су овдје били Патријарси васељенски, московски и многи други. Дакле, тога да се сјећамо и да се молимо тако сви скупа за јединство, благослов, за мир православља и овдје у Црној Гори.“
Митрополит Амфилохије је изразио задовољство што на овај празник освећања храма имамо двије радости: прва што је са нама нови Епископ захумско-херцеговачки Димитрије – Паштровић. Друга радост је што је у ђакона произведен професор Лека Вујисић, што представља обнову свештеничког служења тог братства из Мораче – Прекобрђа. Подсјетио је да је ово братство дало велики број изузетних људи, а у исто вријеме велики број свештеника међу којима посебно мјесто припада Михаилу Вујисићу потоњем ректору Цетињске богословије која је затворена 1945. године о обновљена деведесетих година.
У литургијској проповједи Преосвећени владика Димитрије је захвалио Митрополиту и оцима, што су га позвали на овај велики и радостан дан подјсећајући да је и сам узрастао овдје, у животу Цркве Митрополије црногорске, а онда отишао у Херцеговину и тамо се у манастиру Тврдош замонашио .
Честитајући славу, владика Димитрије је казао да она подсјећа на ону славу Небеску, славу Христа Господа којој треба да тежимо:
„Вама је слава овога храма празник освећења – годишњица освећења храма и опет је то праобраз нашега живота хришћанскога који је увијек тежња ка преображењу као освећењу. Ми смо као она стријела, кажу Свети оци, која је испаљена и која је увијек стреми ка Господу. Не можемо да станемо, јер ако станемо одмах ћемо пасти и то ће бити крај нашег хришћанског живота. Зато, каже Свети Григорије Богослов, да нас Христос- ријеч Божја не жели затворене саме у себе, да нас жели свагда покретне, лако покретне, свагда новостворене.“
Подсјетио је да Свети Григорије Богослов каже оно што су многи оци говорили, ако паднеш устани, али и додаје, ако успијеваш, у смислу ако живиш хришћанским животом, колико можеш, колико Бог даје, онда још повећај.
Објаснио је владика да нам Свети Григорије Богослов представља ту нашу тежњу, чежњу, вољу за освећењем и обновљањем, за тиме да наш лик заличи на онај праобраз по коме смо створени – који је сам Христос Господ Спаситељ наш: „То данас прослављамо и то је радост.“
Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је најбоље што ми можемо да дамо као Црква је да будемо хришћани.
„Свети Никола Кавасила каже да је највише што можеш да учиниш за ближњега твој хришћански живот, да живимо као хришћани. Исто тако да будем права, истинска Црква да узрастамо у заповијестима Божијим, у љубави према Богу. И онда ћемо бити знак свима и овдје на нашем микроплану у Црној Гори и знак свима у Православљу да је само љубав према Господу једини пут и да је наше стремљење ка томе једини смисао хришћанског живота“, закључио је Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије.
Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави. Домаћин овогодишње славе био је Радош Кастратовић, а кумови славе за следећу годину су Радош и Влатко Иванишевић.
Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова Миланског едикта-слободе хришћанаства
Када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Бесједа Еп. Димитрија
Недјељa дјетета
Поводом Недјеље дјетета, која се одвија уз слоган „Вјеруј у себе“, у сриједу 3. октобра ученицима 9. разреда О.Ш.Ј.Ј.Змај час је одржао свештеник Никола Јанковић. Говорећи на тему „вјере у себе“ из хришћанске перспективе, отац Никола је истакао да наша вјера у себе зависи од нашег повјерења у Бога. Упутио их је на јеванђељске примјере вјере „која и горе премјешта“. Благословио их је и пожелио срећу у даљем школовању. Истим поводом, 5. октобра дјеца са посебним потребама из школе Ј.Ј.Змај са својим наставницама Олгицом Рудакијевић и Драганом Бејат, као и вјероучитељицама Наташом Ђурић и Лидијом Бухом су посјетила Саборни храм. Дјецу је дочекао и угостио отац Никола Јанковић.
Обнавља се црква у Месарима: Почињу археолошки радови
Црквени одбор покренуо је обнову храма Светог пророка Илије у Месарима, једног од најстаријих у Херцеговини, а ускоро почињу и археолошка ископавања у унутрашњости цркве, након чега ће бити познати нови археолошки подаци о овој грађевини.
О томе како је грађевина саграђена, односно њена ахитектура, говори у прилог да се радило о пријероманичкој цркви, периоду од 9. до 11. вијека, а садашњи темељи су из 15. вијека, појаснила је Ивана Грујић, директор Музеја Херцеговине, који ће бити носилац истраживања.
„Овдје се радио од двије средњовјековне некроплоле из периода 12. и 13. вијека. Треба истаћи да се ради о средњовјековној жупи Попово, која се граничила са жупама Приморје, Дубрава и Жабе. Тако да је ово једно веома важно стратешко мјесто, на којем су формиране најмање двије некрополе и десет стећака, који су сачувани до данашњих дана“, рекла је Грујићева.
Црква светог Илије у Месарима обновљена је 1897. године. Претпоставља се да је настала на мјесту неког старијег објекта, на шта указују њен положај облик карактеристичан је за пријероманичко градитељство у Јадранском приморју.
Надлежни парох, јереј Милош Ловрић истиче да је ово значајна црква за села Месари, Kовачина и Жуља.
„Црква коју обнављамо саграђена је 1494. године, а од 2008. године Kомисија за очување националних споменика БиХ уврстила ју је у баштину националних споменика.“, казао је Ловрић.
До сада је урађена спољашња обнова храма, а Влада Републике Српске недавно је одобрила 20 хиљада марака за наставак грађевинских радова на обнови храма.
Извор: Радио Требиње
Преко прага… – путописна репортажа Драгане Радовановић
Није увијек лако догађаје преточити у ријечи. Много је лакше описати стање и емоцију, јер то је нешто лично наше, што нам нико не може рећи да није тачно. Преда мном је један поприлично тежак задатак – да међу маргине овог текста ухватим дешавања, али и проживим и опишем емоције стотинак људи који су се упутили према Дизелдорфу.
Дизелдорф је главни град њемачке покрајине Сјеверна Рајна-Вестфалија и њен други град по величини. Одлуком новоизабраног епископа Епархије франкфуртске и све Њемачке Григорија (Дурића), Дизелдорф постаје епархијско сједиште. Својеврсна мултирелигијска метропола, како се Дизелдорф често назива, тим поводом је постала циљ нашег путовања – устоличење, увијек нашег, владике Григорија.
На путовање аутобусима у трајању од тридесетак сати кренули су становници херцеговачких градова да испрате човјека који је од 1999. године био на челу Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Око поноћи, у ноћи са 13. на 14. септембар, своја мјеста заузели су хорови из Требиња, Билеће, Гацка, Невесиња и Мостара, вјероучитељи, свештеници и вјерници. Помало нервозни због далеког пута провели смо претходни дан у ишчекивању, те је полазак донио олакшање – сваки сат вожње водио нас је ближе цркви Светог Саве и скраћивао сате до те значајне недјеље.
Након изласка из Босне и Херцеговине, преко Хрватске и дијелом Словеније, стигли смо на наше прво одредиште – црква Светих Ћирила и Методија у Љубљани. Црква је грађена у периоду од 1932. до 1936. године, једнака као цркве у Марибору и Цељу. Љубљанска црква једина је преживјела Други свјетски рат, захваљујући чињеници да се налазила у регији коју је контролисала италијанска војска.
Протеклих 35 година, од 1983. године у овој цркви Богу служи свештеник Перан Бошковић. Показао се као добар домаћин, те је уморне путнике угостио на ручку у парохијском дому, а потом повео у обилазак цркве и упутио како да обиђемо најљепше љубљанске улице. У знак захвалности, црквом се орила пјесма, извођена извјежбаним гласовима пет херцеговачких хорова.
У предвечерје тога дана, запутили смо се ка Штутгарту, жељни одмора и сна, а тамо смо стигли у ноћи са петка на суботу. Након кратког одмора, доручка и импресивног погледа на град, који се пружа испред хостела у ком смо били смјештени, кренули смо даље, пут Келна.
Нека срдачна и топла атмосфера дочекала нас је у Келну, готово породична. Са свих страна гласови добродошлице, мирис роштиља и широки осмијеси на лицима домаћина.
– „Добро нам дошли!“
– „Напријед!“ и тек једна одушевљена реченица малишана:
– „Мајко, ово су наши!?“
У келнском храму Возвижења Часног Крста породична атмосфера може се објаснити још једним необичним примјером – свештеници Неђо и Младен су отац и син. Знају се нашалити, гдје су отац и син, ту мора бити и Духа Светога. Ту симболика не престаје, па су нас упознали са историјом ове грађевине, која је дуго година била храм католичке цркве, посвећен Светом Духу.
Овај необичан случај за наше просторе свештеници објашњавају другачијим приликама и средином у којој живе. Кажу како је овај комплекс који чини, уз цркву, више објеката, изграђен 1955. године, те га је градила једна генерација, које више, углавном, нема, те је из тог разлога црквени живот замро. Из потребе за довољно великим простором, који може да прими сав вјерни народ, родила се идеја да одговоре на оглас у новинама и узму објекат у закуп на 20 година. Уз сагласност власника, црква је оправослављена иконама, али и даље стилом градње и архитектонским елементима одаје утисак да се ради о католичкој цркви.
Поред празника Возвижења Часног Крста, који црква прославља, још је један значајан датум за парохијане. То је празник посвећен Светом Арсенију Сремцу, архиепископу српском, коме је посвећен параклис, са улазом лијево поред олтара. Све је прштало неком радошћу, искреним емоцијама и сви смо остали под утиском бесједе оца Младена, којом нас је поздравио у цркви:
– „Нама је свака радост из отаџбине велика радост, јер ми смо у туђини, а туђа земља је увијек туга преголема… Знамо да сте имали искушење на путу, али љубав се мјери жртвом и та ваша љубав коју показујете вашем, а од сутра нашем, епископу, за нас много значи, јер је то потврда да сте га ви у своје срце смјестили и носили, и даље носите, и да га испраћате нама у наручје. И добро нам дошли!“
Угостили су нас, учинили нам част да са њима дијелимо трпезу и позвали парохијане, да нам заједничким снагама приближе љепоте Келна. Подијелили смо се у групе, како бисмо сви видјели оно што нас занима у највећем граду ове покрајине.
Град на Рајни је један од најстаријих градова у Њемачкој, а основали су га Римљани, 50. године нове ере. Прво што се у Келну мора посјетити је Келнска катедрала (Кöлнер Дом), сједиште римокатоличке надбискупије. Са градњом ове готичке грађевине започето је 1248. године, а она је, према оригиналном плану, завршена 1880. године. Према висини, трећа је у свијету, а друга у Њемачкој. Посвећена је Симону Петру и Богородици. Током Другог свјетског рата, град је готово у потпуности разорен, али је врло брзо и обновљен, док је катедрала преживјела ове тешке године. У њој се данас налазе мошти Света три мудраца, а занимљив је податак да се на њеним торњевима налази 12 звона.
Келн је мјесто настанка колоњске воде, те се у овом граду налази музеј чији експонати више пријају чулу мириса, него ли визуелном. Ако говоримо о течним културним тековинама овог града, онда не можемо, а да не споменемо пиво које се призводи у Келну – Кöлсцх пиво.
Вриједи споменути и градски сајам, који је домаћин бројних трговачких сајмова, те познати фебруарски карневал. Мало је времена било да се обиђу знаменитости града, али су се наши водичи потрудили да у кратко вријеме уклопе најзанимљивије приче о граду на Рајни, па им на томе захваљујемо.
Дуга вечерња шетња крај Рајне, за крај дана, одвела нас је до хостела, у ком је било предвиђено да проведемо двије ноћи, које су биле пред нама. А, пред нама је био велики дан, због ког смо и превалили толики пут.
Рано ујутру, у недјељу, 16. септембра, кренули смо у Дизелдорф. Дизелдорф је град чије име значи село на Дизелу, рјечици, на чијем ушћу у Рајну је поникло насеље, које је данас израсло у велики град.
Треба ли да пишем о оном што су пренијели сви медији, о оном о чему смо сви читали, гледали, слушали? Устоличењу владика не присуствујемо сваки дан, а ако нам се, пак, деси, бар једном у животу, нека буде част и срећа, ако вам није превише жао оних који одлазе.
Оних које смо дошли да испратимо из љубави и захвалности. Овдје морам говорити само у своје име. Ја сам плакала уз његове бесједе. У Требињу. У Мостару. У Житомислићу. У Пребиловцима. У Невесињу. На Палама. Они који ме познају рећи ће да пут до мојих суза није тешко наћи. Али, он ме не познаје. Он својим бесједама (које су засигурно, поред његових молитви, највриједније што нам нуди) дира оно универзално у човјеку, одговара на његова питања о битисању на земљи, а његов одговор на сва наша питања је љубав.
– „И дао бих све да никад не одете од мене.“
У тој цркви, тога дана, даривали смо ми своје молитве и своју љубав, а она нам се вратила у само једној реченици.
Наше цркве су пуне, у њима се радујемо и волимо, у њима пјевамо. Ту пјесму су поклонили наши хорови свим окупљеним православцима из свих дијелова Европе, али и гостима других вјероисповијести, током културно-умјетничког програма након литургије. Ничим мање домаћини нису узвратили, па су за сами почетак представили своје најмлађе са извођењем пјесме „Тамо далеко“, одмах затим нешто старије, а онда и своје фолклораше.
Граде на Дизелу, граде на Рајни, можда се и ти чудиш како то да смо дошли. Ти који имаш Шумана, ти који имаш Менделсона, о теби пјева Хајне. Наш је владика отишао преко прага, теби.
„Једна се одрони звезда
са своје висине јасне!
Оно је љубави звезда
Што тамо пада и гасне…“ („Једна се одрони звезда“, Хајнрих Хајне)
Драгана Радовановић
http://kolekcijapufnastihoblaka.blogspot.com
