Monthly Archives: децембар 2018
Свети Климент свечано прослављен у Дражиндолу
У суботу 8. децембра служена је Света Литургија у храму посвећеном Светом Клименту, свештеномученику и епископу Римском, у Дражиндолу. Свету Литургију служио је надлежни парох протојереј-ставрофор Борис Бандука уз саслужење вјерног народа овога краја. Храм потиче из XVI вијека и у плану је његова обнова. Добри домаћини су за све присутне припремили славско послужење.
Радио емисија „У СРЕТАЊЕ ПРАЗНИКУ“ – 6. епизода
У овој емисији „У сретање празнику“ говорили смо о јеванђељу које ће се читати на светој литургији у недјељу, 9. децембра, о вјеронауци у основној и средњој школи у Љубињу, гдје је Игор Мастиловић вјероучитељ, било је ријечи и о посту, а потражили смо и одговоре на питања која се најчешће постављају о вјери.
Разговарала Сунчица Пешић.
Серијал „У сретање празнику“ реализујемо у сарадњи са Епархијом захумско-херцеговачком и приморском.
Епископ Димитрије: Писмо свештенству и монаштву Епархије ЗХиП
Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње,
По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем:
- да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника.
- да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу.
Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да, слободно и ни од кога принуђен, каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави.
Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерникâ да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а, наравно, у коначници увијек на самога Христа).
Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви, – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу – може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности.
Осуђивање – и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2).
Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13).
Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватити да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13).
- Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима.
Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности.
Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21).
*
На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: „Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ“ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење.
Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу.
Пројекат „ Ђачка славарица“
Ђаци који похађају Православну вјеронауку у Основној школи „ Марин Држић“ Буна у Мостару, у сарадњи са својом вјероучитељицом, реализовали су заједнички осмишљен пројекат „ Ђачка славарица“. Тим за израду обухватио је ученике од четвртог до деветог разреда, од којих је свако својим истраживачким радом припремио текстуални и сликовни садржај на договорену тему. Циљ овог пројекта била је допринијети јаснијем и садржајнијем разумијевању крсне славе у нашем народу, уз жељу да знање стечено у школи претворимо у живо црквено искуство у својим парохијским заједницама и породици. Такође, овом приликом смо настојали и да проширимо своје ученичке компетенције повезивања наученог са свакодневним животом и развијања тимског духа. Обрађујући славске теме, настојали смо да проширимо сазнања људи, који похвално испуњавају традиционално – обичајни дио прослављања крсне славе, али им није довољно познато житије светитеља заштитника и следовање његовом примјеру на који нас позива, те веза са евхаристијским прослављањем празника. Водили смо се мишљу да поменуту књижицу штампамо у више примјерака и подијелимо је у нашим парохијским заједницама као дар најмлађих за старије, чиме бисмо остварили и најважнији циљ наставе вјеронауке – увођење у заједницу са Богом и ближњима.
Вјероучитељица Зорица Гојачић
Слава манастира Добрићево
У уторак, 4. децембра, на празник Ваведења Пресвете Богородице, прослављена је слава манастира Добрићева. Прослава празника почела је вечерњим богослужењем којим је началствовао Епископ ЗХиП Димитрије уз саслужење свештенства и у присуству монаштва и вјерног народа. На почетку богослужења, владика Димитрије је обукао у искушеницу сестру Анастасију. Након петохљебнице, директору Секретеријата за вјере РС, господину Драгану Давидовићу, владика је уручио икону Пресвете Богородице коју је насликала игуманија Текла у знак захвалности за помоћ при покривању манастирске цркве. На дан празника, Свету Архијерејску Литургију служио је умировљени Епископ ЗХиП Атанасије, уз саслужење свештеника наше Епархије и молитвено учешће вјерног народа. После литије и освећења славског колача, за све присутне сестринство манастира Добрићева припремило је трпезу љубави.
Слава Манастира Завала
Епископ захумско–херцеговачки и приморски Димитрије служио је данас Свету архијерејску литургију у Манастиру Завала код Равног у Федерацији БиХ поводом крсне славе тог манастира, Ваведења Пресвете Богородице.
Епископ Димитрије у пригодној бесједи рекао је да братство Манастира Завала чува предање монашког живота, које је, заправо, живот по Јеванђељу, изражен на другачији начин, „али у суштини један исти живот за све“.
„Јеванђеље, његов крст и Христово васкрсење то нам је заједничко, а околности одређују како ћемо тај јеванђељски живот да проведемо. Свима нам је заједничка радост спасења“, рекао је епископ Димитрије.
Игуман Манастира Завала Василије рекао је да Пресвета Богородица свима треба да послужи као примјер.
„Данас је празник духовног рођења Пресвете Богородице и њеног уласка у храм. Почетак нашег духовног рођења је крштење, али и након тога треба да наставимо цијели живот са врлинама јер само тако ћемо спасити себе и довести у заједницу са Богом“, нагласио је игуман Василије.
Обиљежавању славе Манастира Завала, литији и ломљењу славског колача, традиционално су присуствовали бројни вјерници који су стигли из свих дијелова Херцеговине.
Манастир Завала налази се на ободу Поповог поља, на подручју федералне општине Равно, и око 50 километара удаљен је од Требиња. Током протеклог рата оштећени су црква и пратећи објекти манастира. Након рата обновљени су црква и конак, фреске рестаурисане, а вратило се братство Манастира. У Манастиру Завала замонашио се и Свети Василије Острошки.
Извор: СРНА
Прослављена храмовна слава Манастира Жањица
У Манастиру Ваведења Пресвете Богородице, на острвцету Жањица при улазу у Бококоторски залив, који је метох Манастира Тврдош, прослављена је храмовна слава. Свету литургију служили су протојереј Благота Васиљевић, јеромонах Порфирије и јереј Никола Урдешић, уз присуство бројног вјерног народа. Након причешћа сабраних и опхода око храма приступило се ломљењу славског колача. Домаћини су за све присутне припремили трпезу љубави.
Света архијерејска Литургија у Билећи
У прву недељу божићног поста велику радост за све Билећане имао је долазак новохиротонисаног Епископа захумско – херцеговачког и приморског Г. Димитрија. Преосвећени Владика је том приликом по први пут од када је уведен у трон епископа служио у Билећи. Велики број вјерника узео је учешћа у дочеку Владике и светом богослужењу. Преосвећеном Владици саслуживали су протојереј – ставрофор Никола Јанковић, протојереј – ставрофор Вељко Ковач, протојереј – ставрофор Небојша Коловић, јереј Данило Боро, јереј Александар Грчић, ђакон Владимир Вукановић и ђакон Александар Црногорац. У току богослужења преосвећени Владика Димитрије поздравио је сабрани народ поучивши га том приликом надахнутом бесједом са освртом на недељно св. Јеванђеље.
Заједничарење је настављено у саборишту парохијског дома гдје је уприличено и послужење.
Бесједа Владике Димитрија
Почетак обнове старе школе у Горњем Храсну
Годину дана након освећења капелице у Горњем храсну у којој су положене мошти мученика из овог места, почело се са обнављањем старе школе која се налази у порти храма Светог Јована Крститеља. Мештани који тренутно живе у расејању велики труд улажу како би након изградње капелице обновили и некадашњу школу која датира из времена градње цркве. У тој школи је давне 1902 године, 31.августа основана СПКД Просвјета, са седиштем у Горњем храсну. Обнова ове школе је од изузетног значаја за овај крај и за нашу заједницу.
Радио емисија „У СРЕТАЊЕ ПРАЗНИКУ“ – 5. епизода
У данашњој емисији „У сретање празнику“ чућете одломак Јеванђеља по Луки, који ће се читати на светој литургији у недјељу, 2. децембра. Између осталог, вјероучитељица Ивана Хрњез говори о празницима које обиљежавамо сљедеће седмице, али и о томе како да се носимо са искушењима које нам доноси живот између двије литургије.
Разговарала Сунчица Пешић.
„Нојевом барком пловимо и важна знања стичемо“
Продужени боравак у Основној школи „Вук Караџић“ у Требињу се организује од 2015. године, а данас га похађа око 100 ученика првог, другог и трећег разреда. Са ученицима у боравку ради шест водитеља. Иако раде захтјеван и одговоран посао, велики труд улажу да креирају дјеци околину у којој ће се осјећати сигурно, слободно и прихваћено. Ова група наставника прошле године се одважила и потрудила да на конкурсу који је расписао Центар за образовне иницијативе из Сарајева представи своју праксу „Од здраве сриједе до здравог живота“ и постали су чланови заједнице иновативних наставника Босне и Херцеговине. Ове године водитељи продуженог боравка, са својим најмлађим ђацима, осмислили су пројекат под називом „Нојевом барком пловимо и важна знања стичемо“ и њиме се представили на овогодишњем конкурсу. Намјера пројекта је да се покаже корелација између вјеронауке и више наставних предмета и наставних јединица кроз причу “ Ноје и потоп“. Пројекат се састоји од планирања и реализације радионица којима је крајњи циљ да ученици стекну свој лични и колективни идентитет, уз познавање другог и другачијег. Прича о Ноју је прича која подстиче активност свих чула и омогућује активно учешће ученика. Прве почетне радионице састоје се од драматизације и илустрације приче. Најмлађа група је имала креативну радионицу чији је циљ развијање фине моторике и унапређивање креативности. А радионице за старије групе имају за циљ развој моралног осјећаја кроз примјере из приче које су у домену дјечијег разума да разликује шта је добро, а шта лоше. Кроз радионице се посебно истиче важност породице као основне друштвене заједнице,подизање свијести о очувању мира као трајне вриједности, љепота љубави и другарства итд.
Са „Мини географима“, „Воћком из Јерменије“, „Голубом мира“, „Науком од Ноја“, „Дугом“ дружење са својим ученицима иновативни наставници су претворили у чаробну авантуру учења и откривања. Овим искуством и ученици и наставници су се међусобно обогатили, настављајући храбро да плове пучином живота знајући да је Господ са њима и да је Он Спаситељ сваког човјека, сваког народа и читавог свијета…
вјероучитељица Жанела Пажин