Monthly Archives: март 2020

Живо Тело Христово и опасност од епидемије

Извор: Теологија.нет

Када Свети Оци говоре о евхаристијском хлебу и вину, они не остављају ни трунку сумње да су они истински Тело и Крв Христова, иако ова чињеница није видљива људским оком. Евхаристијски дарови се „натприродно претварају у Тело и Крв Божију“ што „није могуће појмити другачије него само вером“ (св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 86). По св. Кирилу Јерусалимском свештеник изговара епиклезу над даровима, јер „све оно чега се дотакне Дух Свети, све се освећује и преображава“ (Мистагошка катихеза 5, 7). Реч Божија која је учинила да постоји оно што није постојало при стварању света може по св. Амвросију Миланском и да учини да оно што већ постоји постане нешто друго, тј. хлеб и вино – Тело и Крв Христова (О тајнама 4, 15). Св. Кирило Александријски каже да нам се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина само због тога да не бисмо били пренеражени видевши месо и крв на часној трпези (Коментар на Лукино јеванђеље 22). За св. Симеона Новог Богослова, Тело Христово „обожено и пуно живота“, чини бесмртнима све оне који се њиме причешћују (Химна51). По св. Николи Кавасили, хлеб и вино се претварају у исто оно Тело Христово које „је било распето, које је васкрсло и узнесено на небо“ (Тумачење Свете Литургије 1, 6). Једном речју, целокупно светоотачко предање православне Цркве је сагласно да су евхаристијски хлеб и вино истински Тело и Крв Христова (овде нисмо у могућности да улазимо у детаље тог учења и његов историјски развој). Неколико покушаја стављања ове заједничке вере под сумњу, који су се десили у највећој мери после пада Цариграда и под утицајем западне католичко-протестантске расправе о присуству Христа у евхаристији, су на ефикасан и бескомпромисан начин санкционисани од стране Цркве.

Међутим, ако се у читању Отаца зауставимо овде, онда нећемо схватити шта заправо они имају да нам поруче оваквим својим учењем. Па тако, св. Кирило нам поручује: „примајућу божанске тајне којих се ви удостојисте, постајете сутелесници и сукрвници Христу“, и да се Тело и Крв Христова дају под видом хлеба и вина „да би ти, сјединивши се са телом и крвљу Његовом, постао Њему сутелесан и сукрван“ (Мистагошка катихеза4, 1 и 3). Дух Свети у Златоустовој анафори се призива „на нас и на предложене дарове“. Окарактерисан од неких научника као „евхаристијски ултра-реализам“, по ком је извор садржаја у путиру сâмо прободено ребро Христово, код св. Јована Златоуста води у следећи закључак: Христос из свог ребра ствара Цркву, као што је Бог од Адамовог ребра створио Еву (Беседа упућена новокрштенима 3, 17). По св. Кирилу Александријском причешћем постајемо „сутелесници Христови и једни других“ (Коментар на јев. по Јовану 11, 11). Св. Максим Исповедник не осећа потребу да посебно појашњава веру да дарови постају Тело и Крв Христова. За њега је најважније да пренесе следеће: „Светим Причешћем пречистих и животворних тајни показују се заједништво и истоветност с Богом кроз учешће наше очекиване подобности (Њему). Преко причешћа човек се удостојава да постане Бог од човека“ (Мистагогија). Св. Симеон Нови Богослов тврди да се причешћем обожујемо јер постајемо Христови сутелесници (Етички списи 1, 10). Следујући павловском предању, по св. Дамаскину, „будући да се од једног тела причешћујемо, сви постајемо једно тело (1 Кор 10, 17) и једна крв Христова и удови један другога, јер смо постали сутелесници (Еф 3, 6) Христови“ (Тачно изложење православне вере 86). Дакле, Оци нису ништа мање експлицитни кад се ради о реалности црквеног Тела Христовог формираног од конкретних људи у односу на реалност његовог Тела положеног у олтару на часној трпези. Шта више, сврха овог последњег је ово прво. Ако је евхаристијски хлеб истинско Тело Христово, то је због тога како би причешћивањем сабрани народ Божији постао и он истинско Тело Христово. 

Вратимо се на тренутак на Тело Христово положено у олтарима наших цркава. Вековима је Црква развијала побожне и лепе праксе одношења према њему и његовог чувања. Хлеб који ће постати Тело Христово се спрема од најквалитетнијег брашна са великом пажњом. Евхаристијски хлеб и вино се стављају у посебно украшене сасуде који се користе искључиво за ту сврху, који се са пажњом чисте и чувају на посебном месту. Часним даровима се указује поштовање и поклоњење, они се прекривају лепо извезеним покровцима како би били у потпуности заштићени. У току причешћивања се користе убруси, како се ниједна кап и ниједна мрва не би просули или изгубили. Ако се не дај Боже деси да се причешће проспе, свештеник ће га са највећом пажњом покупити. Познато је да се у оваквим приликама дешава и то да свештеник устима са пода покупи причешће, да се место на које је причешће пало „омива“ више пута уљем и вином, да се спаљује одећа на коју је кануло итд. Праксе у оваквим приликама су различите, али сврха свих њих је да не остане ниједна једина честица светог причешћа која би била погажена, профанисана, „угрожена“. Освештани дарови за болесне се чувају у украшеним дарохранилницама која се постављају на место на ком ништа не би могло да им науди. Оваквим односом према евхаристијским даровима, Црква потврђује своју веру да су хлеб и вино истински Тело и Крв Христова према којима треба да се односимо са поштовањем и које треба заштитити од било које врсте опасности, профанисања, уништења.

Међутим, шта је са другим Телом Христовим, оним црквеним, које је као што смо видели по Оцима ништа мање свето, истинито и достојно поштовања? Криза која је настала поводом епидемије корона вируса као да показује да у овом смислу нисмо у потпуности схватили Оце, да смо их можда парцијално читали или чак да нисмо имали снаге да их следимо до краја. Сведоци смо да су многи, како клирици тако и лаици, релативизовали опасност ширења вируса међу верницима која се налази у заједничким сабрањима. Овде нећу улазити у детаљну аргументацију за и против евхаристијских окупљања, причешћивања из исте кашичице у време епидемије итд, већ желим да укажем на менталитет који нас је довео у ситуацију да уопште и расправљамо о овим питањима. Како нам се десило то да ћемо панично скочити да „спасемо“ честицу животворног Тела Христовог када је она „угрожена“, тј. када падне са трпезе или из путира, а да ћемо се грохотом смејати и са презиром примати процене да су „честице“ живог Тела Христовог угрожене, па чак и доласком у храмове? Ако би са разлогом било саблажњиво видети свештеника који не реагује када би се не дај Боже изврнуо путир или дискос, колику тек сабалазан ствара видети оне који са лежерношћу примају вести о угрожености црквеног Тела Христовог? Како то да нећемо учинити апсолутно све да заштитимо сваку „честицу“ овога Тела, од којих су најугроженије увек оне најмање и најслабије, без да треба да нам неко намеће решења и начине за то? На крају крајева, да ли ми и даље верујемо да смо Тело Христово, или верујемо само да хлеб и вино то постају? Не треба заборавити да смо Тело Христово не само када смо сабрани на литургији и у тренутку причешћивања даровима, већ да то остајемо и онда када изађемо из храмова и вратимо се у свет (баш као што то остају и освећени дарови који се чувају за болеснике или Пређеосвећену литургију). Како то да ћемо се бунити што неко жели да нам ускрати свете Тајне на одређени период (чије се служење и причешћивање њима неће прекинути заувек, већ ће се наставити), а да нећемо помислити да ли ће црквено Тело Христово бити целовито када све прође и која ће бити наша одговорност у томе? И да ли се то наша вера претвара у пуку религију и ритуализам инсистирањем на одређеним литургијским праксама и формама? Да не буде забуне, праксе и форме нису небитне и увек су постојале у Цркви, али су и променљиве, а ванредна ситуација попут ове захтева посебну осетљивост и спремност на делање.

О конкретним потезима које треба учинити како би се заштитило живо Тело Христово у контексту епидемије не можемо овде говорити, јер о томе треба одлучивати у складу са ситуацијом и препорукама струке. Као што знамо, многе од тих препорука су већ спроведене. Свакако треба имати на уму следеће: треба учинити све што је потребно, без устезања и без страха од потпуно депласиране осуде за неверје, јер је у опасности оно најсветије – Тело Христово. У оваквим приликама би требало посведочити веру по којој нам је животворно Тело Христово, за које се са разлогом са побожношћу бринемо и које штитимо, дато управо ради живог Тела Христовог, које сада треба заштитити и о коме треба са једнаком побожношћу водити рачуна. Притом треба имати на уму да је оно сачињено и од оних са можда мање вере и који се плаше и сумњају, и од грешника и несавршених, али и да за сваког од њих има места у њему. Ово Тело је сачињено како од великих, тако и од сићушних „честица“, које више него икада имају потребу да њему припадају и да не буду изгубљене, погажене и профанисане. Христос се оваплотио, и даље то чини у евхаристији на светотајински начин, управо да би себи присајединио, спасао и сачувао сваког од ових најмањих. А свакако не треба заборавити ни оне који нас са стране гледају на који ћемо начин сведочити љубав једних према другима, и према свету и човеку уопште. Када прочитамо сведочанства о вршењу евхаристије у време епидемије из различитих периода живота Цркве која су нам ових дана представљена у многим чланцима на ову тему, не можемо а да се не запитамо: да ли је могуће да смо ми хришћани 21. века најнеодговорнија генерација хришћана? Зашто нам се то догодило? Питање је комплексно, а проблем свакако лежи између осталог и у слабљењу свести о односу светотајинског и црквеног Тела Христовог.

Свима је јасно да када ова криза прође, више ништа неће бити исто. Кроз ово искушење треба проћи тако да нам у устима не остане горак укус неповерења и сумње да нисмо учинили све како се Тело Христово не би окрунило, а због недостатка бриге и љубави међу његовим удовима. Ако учинимо све да сачувамо Тело Христово неповређено и неокрњено, и не изгубимо због саблазни и патње макар и најсићушнију његову „честицу“, оно ће из свега изаћи још компактније и још лепше, запечаћено међусобном љубављу и бригом једних за друге.

Драган Ковачевић

Реч утехе поводом пандемије – Архимандрит Захарија

Извор: eparhijavranjska.org

Aрхимандрит Захарија (Захару) је духовник Манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Његов духовни отац је један од најистакнутијих стараца нашег доба, старац Софроније Сахаров, ученик Светог Силуана Атонског и састављач његовог житија. Проглашен је за светог крајем прошле године. Отац Захарија, духовно укорењен у истинитим учењима свог старца, написао је неке од значајних књига о хришћанској духовности у савременом свету.

Услед епидемије коронавируса, која се убрзано шири целим светом, многи људи су збуњени, други су у паници…

Мислим, ипак, да не би тако требало да буде, јер шта год Бог чини са нама, чини из љубави. Хришћански Бог је добар Бог, Бог милости, доброте и љубави, Који воли човека.

Значи, не смемо губити из вида чињеницу да постоји и Божије допуштење у свим околностима живота?

Наравно. Бог нас је створио по својој доброти, како би поделио са нама свој живот, чак и своју славу. Када смо пали у грех, допустио је смрти да уђе у наш живот, опет из доброте, како не бисмо постали бесмртни у свом злу, већ да бисмо тражили пут спасења. Па иако смо пали, Бог никада није престао да промишља о нама, не само у погледу материјалних добара, ради одржања нашег људског рода, већ је такође слао пророке и праведнике, припремајући себи пут, како би могао да дође и разреши нашу трагедију. По својој несхватљивој љубави, донео нам је вечно спасење кроз Крст и Васкрсење. Дошао је, узео на себе проклетство греха и показао нам своју љубав до краја: Љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја (Јн. 13, 1). Све што је Бог чинио – када нас је стварао, снабдевао добрима ради одржања света, када је припремао себи пут да дође на земљу и када се лично појавио на њој, да сатвори наше спасење на тако запањујући начин – све то чинио је по својој доброти. Његова доброта је безгранична. Он нас спасава и тако је дуготрпељив према нама, чекајући нас да дођемо у познање истине (1 Тим. 2, 4) и принесемо истинско покајање, како бисмо могли да будемо са Њим кроза сву вечност.

Дакле, на сваком нивоу свог односа према човеку, наш Бог показује једино своју доброту и милост, који су бољи од живота (Пс. 63, 3); доброта је Његова природа и Он све чини на корист људима и за њихово спасење.

Сходно томе, када Он поново дође да суди свету, хоће ли то бити неки други Бог? Неће ли то бити исти Бог милости, доброте и љубави, Који воли род људски? Будимо сигурни да се нећемо појавити пред неким другим Богом, већ пред Њим, Који нас је створио и спасао. Дакле, судиће нам са том истом милошћу и истом љубављу. Зато не би требало да паничимо нити да се колебамо, јер ће то бити исти Бог који ће нас примити и у другом животу, и судити нам са истом добротом и милосрђем.

Човеков најдубљи страх јесте страх од смрти – садашња ситуација то најбоље показује. Како да се ми као хришћани исправно поставимо према неизвесности сопственог опстанка, без обзира да ли смо већ озбиљно оболели или нисмо?

Неки се прибојавају да им је куцнуо последњи час. Искушење са коронавирусом има ту позитивну страну, што имамо неколико недеља од тренутка кад нас нападне, до нашег последњег часа. Стога, можемо посветити то време припреми за сусрет са Богом, како нас одлазак не би задесио неочекивано и како не бисмо отишли неприпремљени, већ након што размотримо читав свој живот сваки пут када станемо на молитву – некад бескрајно благодарећи за све што је Бог учинио и чини за нас, а некад у покајању, тражећи опроштај својих грехова. Ништа нам не може наудити уз једног оваквог Бога, Који све допушта по својој доброти. Једноставно, требало би да имамо бескрајну благодарност и смирену покајничку молитву за опроштај наших грехова.

Морамо да видимо доброту Божију у свим стварима које се дешавају. Свети оци умели су да виде Његову доброту и љубав. Слична епидемија, која се појавила у четвртом веку у египатској пустињи, пожњела је више од трећине монаха. Оци су тада надахнуто говорили: „Бог жање душе Светих за своје Царство“ и нису се колебали. Сам Господ говори у Јеванђељу о последњим данима, о искушењима и невољама кроз које ће свет проћи пре Његовог Другог доласка. Па ипак, у Његовим речима не примећујемо нездраву тугу или очајање. Господ, Који се у Гетсиманском врту молио са крвавим знојем за спасење читавог света каже да, када угледамо страхоте које претходе Његовом Другом доласку, треба одушевљено да подигнемо главе, јер је наше искупљење близу (Према: Лк. 21, 28). Неки ми говоре: „Нека нам Бог пружи своју руку помоћи.“ Али, управо ово и јесте Божија рука! Он жели наше спасење и дела много пута и на разне начине (Према: Јев. 1,1): Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5,17). Овај вирус може бити средство које Бог користи да многе људе приведе самопознању и покајању, да пожање многе спремне душе за своје вечно Царство. Стога, за оне који себе повере и предају промислу Божијем, све ће изаћи на добро, а знамо да онима који љубе Бога, све помаже на добро (Рим. 8, 28). Дакле, нема простора за болесну обесхрабреност.

Како Ви лично доживљавате ово искушење пандемије?

Што се мене тиче, тo искушење ми је од помоћи. Чезнуо сам да поново нађем молитву коју сам имао раније, са којом бих могао да прођем кроз цео свој живот од рођења до сада, захваљујући Богу за сва Његова доброчинства знана и незнана; и са којом бих, исто тако, могао да прођем цео свој живот кајући се за све моје грехове и безакоња. Дивно је када у молитви можеш да прелетиш читав свој живот и изнесеш све пред Бога, истрајно се молећи. Тада осећаш да се твој живот искупљује. То је разлог због кога ми ова ситуација заиста помаже. Нисам у паници, већ тужим ради греха свога (Пс. 38,18).

Мере које прописују државне власти могу нам се учинити као гушење верске слободе. Како да се верујући човек носи са таквим околностима?

Не би требало да се опиремо мерама које предузима држава, у циљу сузбијања несреће коју видимо у животима многих људи. Погрешно је ићи против државне власти. Требало би да поступамо онако како она каже, јер не тражи од нас да се одрекнемо своје вере, већ само да предузмемо неке мере за опште добро свих људи, да би ово искушење прошло – а то није ни мало неразумно. Није поштено да их не послушамо јер, када се разболимо, одлазимо у државне болнице, а тамо ће они преузети све наше здравствене трошкове и болничку негу. Зашто онда да их не слушамо?

То је Христов карактер, који је Он као Бог показао у свом животу на земљи, а таква је и апостолска заповест коју смо примили: „Да будемо покорни и послушни поглаварствима и властима, спремни за свако добро дело; никога да не ружимо, да се не свађамо, да будемо благи, показујући сваку кротост према свима људима“ (Према: Тит. 3, 1-2); и Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару… (1 Пет. 2, 13–17). Ако се не повинујемо представницима власти који не траже много, како ћемо се повиновати Богу, Који нам даје божански закон, много узвишенији од било каквог људског закона? Ако држимо закон Божији, налазимо се изнад људских закона, као што су говорили бранитељи хришћанства другог века, у доба Римског Царства које је гонило хришћане.

Изненађује то што у земљи у којој живимо, Великој Британији, видимо како фудбалери показују такву разумност и расудљивост, да су се први повукли из својих активности, покоравајући се указима власти о мерама заштите. Било би жалосно да ми, верујући људи, не достигнемо меру фудбалера и не покажемо исту такву послушност властима, за којe се наша Црква моли.

Чини нам се да хришћанима најтеже пада могућност укидања Свете Литургије, која је центар нашег живота. Ако се тако нешто догоди, како то да осмислимо?

Ако од нас затраже да прекинемо богослужења, просто се предајмо томе и благосиљајмо промисао Божији. Осим тога, то нас подсећа на древни обичај отаца у Палестини: у Великом посту, на Сиропусну недељу, након заједничког опраштања, они би излазили у пустињу и проводили четрдесет дана без Литургије. Пребивали су само у посту и молитви, да би се припремили и вратили на Цвети, како би побожно прославили Господња Страдања и Његово Васкрсење. Према томе, садашње околности приморавају нас да поново проживимо оно што се збивало у недрима Цркве древних времена. Другим речима, да живимо више исихастичким животом, уз више молитве, која ће надокнадити недостатак божанске Литургије и припремити нас да са већом чежњом и надахнућем прославимо Страдања и Васкрсење Господа нашег Исуса Христа. Ово искушење ћемо преокренути у победу исихазма. У сваком случају, шта год да Бог допусти у нашем животу, то чини по својој доброти на корист човеку и никада не жели да науди своме створењу.

Свакако, ако будемо били лишени божанске Литургије на дуже време, издржаћемо и то. Јер, шта примамо на Литургији? Причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом, пуним благодати. То је за нас велика част и на велику нам је корист; али исто тако, благодат Божију примамо и на разне друге начине.

Можете ли нам нешто више рећи о томе? Тачније, шта конкретно можемо да чинимо ако нисмо у могућности да присуствујемо Светој Литургији?

Када се молимо Исусовом молитвом, пребивамо у Божијем присуству, са умом у срцу призивајући свето Име Христово. Будући неодвојиво од Његове Личности, божанско Име нам доноси благодат Христову и приводи нас у Његово присуство. Ово очишћујуће присуство Христово чисти нас од наших безакоња и грехова, обнавља нас и просветљује наше срце, како би се у њему изобразио Лик нашег Бога, Спаситеља Христа.

Уз то, сваки пут када покажемо добро настројење према нашим ближњима, Господу је то веома угодно. Он сматра да смо то учинили у Његово Име и награђује нас. Показујемо добро настројење према ближњима и Господ нас награђује својом благодаћу. То је други начин како можемо да живимо у присуству Господњем. Можемо задобити благодат Господњу и помоћу поста, милостиње и сваког доброг дела.

Стога, ако смо принуђени да избегавамо заједничка окупљања у цркви, можемо бити уједињени у духу кроз ове свете врлине, познате унутар Тела Христовог, свете Цркве, које одржавају јединство верних са Христом и осталим члановима Његовог Тела. Све оно што чинимо за Бога јесте Литургија, јер служи нашем спасењу. Несумњиво, Света Литургија је велики догађај у животу Цркве, у којој верни имају могућност да свој мали живот мењају за бесконачни живот Божији. Међутим, снага овог догађаја зависи од наше припреме, коју остварујемо уз помоћ свега поменутог – молитве, добрих дела, поста, љубави према ближњима, покајања.

Шта бисте нам укратко поручили за крај?

Драга моја браћо, није потребно да узимамо на себе херојска дела исповедништва против власти, због заштитних мера које предузима за добро свих људи. Не би требало ни да очајавамо, већ да мудро изналазимо начине да не изгубимо живо заједничарење са Христовом Личношћу. Ништа нам не може наудити, једноставно морамо бити стрпљиви за неко време, све док Бог, видећи наше стрпљење, не уклони све препреке и свако искушење. Тада ће нам поново сванути радосни дани и прослављаћемо нашу заједничку наду и љубав коју имамо у Христу Исусу.

Архимандрит Захарија
17. март 2020. године, Есекс, Енглеска
Превод са енглеског: сестринство Манастира Светог Стефана, Врање

Помоћ Епархије Захумско+херцеговачке и приморске у борби против пандемије болести COVID-19

Eпархијски управни одбор Епархије захумско-херцеговачке и приморске, дана 26. марта 2020. године, на сједници одржаној електронским путем,  донио је одлуку којом се Болници у Требињу, као јединој инфективној болници у Источној Херцеговини, одобрава помоћ у износу од 50.000,00 КМ за куповину неопходне медицинске опреме потребне  у борби против пандемије болести COVID-19, коју изазива корона вирус (Sars Cov 2). 

Прије неколико дана  манастир Успења Пресвете Богородице у Тврдошу донирао је Болници у Требињу 13.000,00 €, за куповину једног респиратора.

 

 

СПЦО Дубровник  даровала је 13.000 евра за куповину једног респиратора за Опћу болницу Дубровник. 

 

 

COVID поука – Свештеник Лоренс Фарли, Православна Црква Америке

Извор:
https://www.oca.org

У наставку вам доносимо ауторски есеј свештеника Православне Цркве Америке, о. Лоренса Фарлија. Ситуација о којој о. Лоренс говори свакако је нешто другачија од оне у нашој Епархији. За разлику од његове црквене заједнице у Канади, и даље смо у прилици да служимо Свету Литургију, премда не уз присуство вјерног народа. Међутим, и ова наша ситуација у којој се „два или три сабирају“ у име Христово служећи Свету Евхаристију, након чега се вјерни причешћују, представља изузетак од уобичајеног правила. О томе како из оваквих ванредних ситуација можемо да извучемо важне поуке за наш хришћански живот говори овај текст који препоручујемо Вашој пажњи.


Док пишем ове ријечи, на снази су мјере изолације због ширења Корона вируса, званог још и COVID-19. У тренутном недостатку вакцине, здравствена одјељења разних влада, овдје у Канади, одлучила су да је једини начин да се ширење болести успори  тзв. „друштвена дистанца“ (social distancing), тј. да се од осталих удаљимо на одстојање од неколико стопа. Ово очигледно представља проблем  за оне који се окупљају на јавним скуповима, попут спортских догађања,  одлазака у биоскопе, ресторане – и цркве. Због тога су наши епископи, свакако нерадо, одлучили да за сада затворе храмове како би сарађивали са властима и били добри грађани, будући да чак и када дезинфекујемо зидове, столове, столице и иконе, напросто не може да се задржи довољна удаљеност међу вјерницима.

Ово питање  се, наравно, тиче љубави према ближњима. И у случају када неко не брине за сопствено здравље он жели да избјегне могућност да угрози здравље другога. Просто речено, „имај повјерење у Бога“, није одговор. На више мјеста заповијеђено нам је да слушамо секуларне власти које је Бог поставио над нама (Мт 22, 21; Рим 13, 1-2; 1Петр 2, 13-15). Божанским примјером смо такође поучени да не скачемо са крила храма, уздајући се да ће нас Бог прихватити и спасти нас од посљедица наше глупости. Бог нам је свима дао мозак, и очекује да га држимо прикопчаног и укљученог.

Ова садашња криза учи нас мноштву важних лекција, чак и мимо оне да треба да будемо послушни секуларним властима и својим епископима. Учи нас важности усрдне молитве. Поучава нас врлинама стрпљења и истрајности. И на крају, поучава нас важности Цркве и њеној истинској природи, а то је заједница.

Већ смо уочили да привремена одвојеност од црквене заједнице може да послужи као дјелотворна великопосна дисциплина. Ова одвојеност од заједнице Цркве је ефективна дисциплина управо стога што је привремена и несвакидашња.  Она то бива на исти начин као и друге врсте великопосног уздржања, као што је рецимо уздржање од меса дјелотворна пракса баш зато што је уобичајено да се од меса не уздржавамо. (Претпостављам да вегани налазе додатне начине да испуне форме великопосног уздржања). Раздвајање од наших пријатеља из парохије на богослужењима је, у овом случају, одлика поста баш зато што се у већини недеља налазимо у њиховој близини. Постоји јасна разлика између наше тренутне праксе и норми по којима би ту праксу претворили у правило.

Уочавамо да примање свете Евхаристије не може разборито бити одвојено од нашег заједничког сабрања као Цркве. Заиста, и сама ријеч „Црква“ – ekklesia на грчком – значи „сабрање“. Сваки хришћанин појединачно бива прибројан недељном сабрању Цркве, и резултат овога дјела је сабрање, заједница, ekklesia, Црква. Христос је обећао да ће бити међу својим народом када се они сабирају на овакав начин, чак и у случају да је то сабрање веома мало, састављено само од двојице или тројице (Мт 18,20). Ово чини  Цркву Тијелом Христовим – Христос је дакле присутан у овом сабрању и кроз њега, као што и дјелâ кроз њега на исти начин на који смо ми присутни у своме тијелу и кроз њега, а кроз њега и дјеламо.

Евхаристија подразумијева ово сабрање, и одржава га. Свети ап. Павле учи да када хришћани појединачно примају евхаристијски Хљеб, они се изнова присаједињују Христу у Његовом Тијелу. На овај начин Црква сваке недјеље бива реконституисана на Евхаристији. Ријечима апостола Павла: „јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ (1Кор 10, 17). Другим ријечима, постајемо једно Тијело Христово будући да дијелимо један евхаристијски Хљеб. Евхаристија је оно што хришћани чине када се заједно окупе у Име Господње, те служење Евхаристије претпоставља претходно сабрање.

Из овог разлога нико Евхаристију не може служити сам. Свештеник не може да служи Евхаристију сам за себе, јер Евхаристија подразумијева окупљање свих вјерних, па макар то значило окупљање не више од двоје или троје људи. Из истог разлога нико сам за себе не може примити Евхаристију уз помоћ ТВ пријемника. Сјећам се дана своје младости када сам гледао на телевизији Рекса Хумбарда који је себе називао „ваш ТВ парох“. Понекад би обављао службу Причешћа у својој телевизијској емисији позивајући оне који су код својих кућа да се причесте заједно с њим узимајући комадић хљеба и гутљај вина (заправо, радило се о соку од грожђа), сви у исто вријеме. Они нису тиме били дио Цркве нити сабрања зато што у ствари и нису били то – сабрање. Гледање телевизије код куће није окупљање, већ напросто сједење и гледање. Бити дио јутарње ekklesia подразумијева да такав мора напустити свој дом и доћи на окупљање. То ова ријеч значи.

Како да се, у том случају, односимо према древној пракси (поменутој од стране св. Јустина мученика у 67. гл. његове Апологије) по којој ђакон носи Евхаристију онима који у недјељно јутро нису присутни на сабрању? Ово је изузетак који потврђује правило. Они који нису присутни нису изостали зато што су одлучили да спавају или што држе да је сабрање неприлично. Са друге стране, ђакони њих нису причешћивали напросто како би им удијелили св. Тајну, као да је Црква напросто дистрибутер Тајни, која свима индивидуално чини св. Тајне доступним. Разлог је био  тај да се сачува њихово јединство са заједницом од које их је на неко вријеме одвојила болест. Примање дарова из Евхаристије такве није ујединило само са Христом, као да је посриједи био неки духовни витамин који је по себи дјелатан и када је одвојен од сабрања. Евхаристија коју су из ђаконових руку примали уједињавала их је са заједницом у којој је она служена. Другачије речено, сједињавала их је са Христом који је себе пројавио у сабрању вјерних. Евхаристија тиме објављује централним значај Црквенога окупљања.

Ово је једна од  лекција коју нам нуди COVID 19. Док постојећа криза траје, постимо од сабрања на исти начин као што постимо од одређене хране у периоду Великог Поста. Као што правила поста повећавају наш апетит у односу на оно што не једемо, и након четрдесет дана поста од меса и млијечних производа радујемо се што ћемо се свим тим почастити на Пасху, када се Велики Пост оконча. Пропуштамо, дакле, да једемо ове врсте хране и осјећамо ревност уздржавајући се.

На исти начин, сада очекујемо да се наново саберемо када криза буде превазиђена, тако што  ћемо ревносно гајити осјећај да нам Евхаристија недостаје. Не недостаје нам напросто само примање Причешћа, већ нам недостаје и да се видимо са пријатељима. Уколико подвиг поста чини (барем у мом случају) чак и Мекдоналдсове хамбургере примамљивим, можда ће подвиг пропуштања одласка у Цркву, то Сабрање учинити примамљивим у очима неких наших парохијана који су раније налазили да је то тежак задатак.

У међувремену, настављамо са постом, постећи од Евхаристије и црквеног сабрања. Хајде да у том периоду апстиненције узрастемо ближе Христу кроз усрдну молитву и дозволимо да она изоштри наш апетит према Евхаристији. Захваљујући Корона вирусу, можда никада више недјељну Литургију нећемо узимати здраво за готово.

Превод:
братство Саборне цркве, Требиње

ОТПОР ПАНДЕМИЈИ

Извор: orthodoxalbania.org

Атанасије, архиепископ Драча и цијеле Албаније


Драга браћо и сестре,

Сви смо запањени – као да је невидљиви непријатељ, вирус Корона, објавио нови свјетски рат.

Сви смо суочени са непредвидљивим промјенама које ова пандемија, без преседана, изазива у животу богатих и сиромашних, образованих и необразованих, промјенама у здрављу, економији, превозу, разним облицима разоноде и прославама.

Наша одговорност се огледа у томе да не подлијежемо паници, депресији и очају. Од нас се сада тражи сабраност, трезвеност, брижност и дисциплина у придржавању инсктрукција и смјерница које издају одговорне владе. Исто тако, дугујемо велику захвалност онима чији је задатак одржавање јавне чистоће, реда, информисања, а нарочито здравственим радницима који предводе битку у бризи о зараженима.

Остајући у својим домовима, не дајмо простора нестрпљењу и сукобима, него његујмо стваралаштво, смирење, љубазност, разумијевање, наклоност и љубав.

Ми, вјерни, појачајмо своје молитве да се не продужи вријеме трајања овог искушења, за опоравак озбиљно обољелих, те за заустављање ширења пандемије COVID-19. Још више појачајмо молитве да Бог просвијетли научнике да што прије установе процесе заштите и лијечења.

Прије свега, морамо оснажити нашу вјеру у Бога. Вјера и љубав су најмоћнија оружја одбране од напада овог невидљивог вируса који пријети човјечанству. Нешто добро ће на крају произаћи из ове кризе и надамо се да ће људска друштва преиспитати своје вриједности и приоритете.

Дакле, браћо и сестре – без нервозе и без узнемирености! Имајмо више храбрости, помирљивог става, послушности за наредбе и, изнад свега, искрене солидарности. Спокој и нада у Бога снажи наше стрпљење и отпор и нека нас они воде на нашем путу правог избора и промјена у нашим животима након ове тешке кризе.

20. март 2020.

превод: Епархија ЗХиП

 

У Цркви не постоји учење о „стерилности“ светиња

Извор : Поуке.орг

Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.

Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

– у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;

свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице…

8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић

Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода – 23.3.2020.

У трећу недељу Часног и Великог поста (Крстопоклону) у свим храмовима Српске Православне Цркве служена је света Литургија, при чему су поштоване све инструкције предвиђене за заштиту од вируса ковид-19 (у храму не више од пет особа, верници испред и око храма са прописаном удаљеношћу једног од другог и тако даље). Појавили су се, међутим, незвани гости из познатих антицрквених и антисрпских кругова, да би у резултату њихови и њима склони медији кренули у оркестрирану клеветничку хајку против Српске Православне Цркве.

Дотични грађани (не можемо, нажалост, да кажемо дотична господа) оптужују нас, наиме, што вернике причешћујемо из исте Чаше, на традиционални начин који се примењује ево већ две хиљаде година. То проглашавају кршењем обавезујућих инструкција државних власти, што  је чиста лаж будући да се држава не бави нити може да се бави садржајем и начином вршења свете Литургије и других црквених богослужења. То је искључиво ствар интерног или аутономног црквеног поретка и законодавства, које држава прихвата као валидно, легитимно и легално у јавноправној сфери.

Нико се, уосталом, не причешћује принудно већ добровољно. Неразумно је и крајње злонамерно очекивање оних који нити долазе у цркву нити се причешћују да ће сама Црква ускратити својим верницима оно што је за њу и за њих најважније и најсветије – свето Причешће. Притом поново апелујемо на све наше вернике да доследно и одговорно примењују све мере прописане за овај тешки период, посебно да у свете храмове улазе ради молитве и благослова појединачно или у групама до пет душа, за време богослужења у великим храмовима у више дозвољених група, али са што већим растојањем међу њима, а и када прате свето богослужење стојећи напољу, под отвореним небом, да се не окупљају у групе веће од дозвољеног броја и растојања једних од других унутар сваке групе и између разних група.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Извор: http://www.spc.rs/

Вјера у доба короне

 

1.

Пандемија болести COVID-19, коју изазива корона вирус (Sars Cov 2), ставила је цјелокупно човјечанство пред бројне изазове. Међутим, вјероватно је ријетко ко очекивао да ће ширење вируса постати својеврстан изазов за нашу вјеру. Притом, не мислим на упитаност о смислу такве појаве и разлогу због које је Бог допушта. Мислим на изазов нашем уобичајеном практиковању хришћанске вјере у богослужбеном простору и редовно учешће у светој литургији.

Од избијања пандемије епархијски архијереји наше Цркве издали су низ саопштења у којима су се на различит начин одредили према питању – да ли можемо да наставимо са својом богослужбеном праксом као да се ништа не догађа? Први одговори на ово питање варирали су од тога да наравно да можемо будући да је црква простор спасења, како душе тако и тијела, до тога да би требало да се у цркви владамо с појачаним мјерама опреза, избјегавамо сувишне физичке контакте и престанемо са цјеливањем светих икона, свештеничке руке и томе слично. Врло брзо, под лупу дошло је и питање причешћивања из једне чаше и једном кашичицом. Многи су одмах истакли како се нико никада преко причешћа није заразио (запањујуће је знати да неко располаже тако поузданим подацима о двијехиљадугодишњој историји Цркве) и да је онима који имају икакву сумњу у погледу могућности да се на тај начин пренесе било каква зараза боље да на литургију ни не долазе. У реакцијама на ова саопштења могло се уочити својеврсно презрење према саопштењима црквених предстојатеља којима је уопште отворена могућност да црква може бити простор заразе. Такви архијереји су сумњичени за модернизам и поводљивост за трендовима овог свијета и недостатак вјере. 

Међутим, није много требало па да различите државе у којима наша Црква живи донесу ванредне мјере којима је простор за даље спекулације око тога шта чинити сужен. Тако је у неким случајевима ограничен максималан број вјерника на богослужењу, а у другима су богослужења у потпуности забрањена. У тим случајевима нашим архијерејима није преостало ништа друго него да ове одлуке спроведу и затворе цркве. Слично се десило молитвеним литијама у Црној Гори, те је Митрополија црногорско-приморска објавила да се у наредном периоду литије неће организовати. Сличан развој догађаја могли смо пратити и у другим помјесним али и у другим хришћанским црквама.

Да ли је замисливо да нам цркве буду затворене? Како можемо а да не служимо литургију? Шта ћемо без редовних обреда? Зар је могуће замислити да се у „лађи спасења“ која је Црква, шири зараза? Шта у овим околностима уопште можемо да предузмемо? Како је обичај да се у сусрету са различитим па и оваквим изазовима обраћамо црквеном предању, тако ћу и ја покушати да, разматрајући неколико примјера из историје Цркве, изнађем одговоре на нека од ових питања.

2.

Када размишљамо о епидемији у старом вијеку, прво што нам на ум пада је куга. Епидемије куге су свакако најбоље документоване. Можда због тога што је болест услијед својих карактеристичних симптома и брзог ширења омогућавала да буде лако препозната. Поред тога, високом стопом смртности изазивала је застрашујућа пустошења која су свакако остваривала и најјачи психолошки ефекат на хроничаре оног времена. Шта се у доба куге дешавало са црквама и њеним обредима?

Најпознатија епидемија куге у Византији била је она која је избила за вријеме владавине цара Јустинијана. Епидемија је избилa у љето 541. у Пелусијуму, у Египту, и ширила се у два смјера: на запад, даље према Египту и сјеверноафричкој обали, и источно, ка Палестини. Убрзо је болест стигла у све веће градове на том потезу, попут Александрије и Јерусалима, а средином прољећа 542. и у престони Константинопољ. Најдетаљнији опис збивања даје нам Прокопије Кесаријски у другој књизи своје Историје ратова. Приказујући застрашујуће ефекте епидемије, он нас извјештава о бројним жртвама које је из дана у дан болест односила. Иако историчари сумњају у вјеродостојност бројки које наводи, оне могу послужити макар као симболички приказ размјера катастрофе. Ова фасцинација бројем мртвих тијела за које је требало побринути се на којекакве начине (сахрањивањем у све постојеће гробнице, затим у масовне, потом у куле, а на самом крају у море), једнако је карактеристична и за опис који нуди његов савременик Јован, епископ Ефески, у својој Црквеној историји. На врхунцу епидемије, дневно је умирало по више од 10.000 (према Прокопију) или читавих 16.000 (према Јовану) људи. И то само у престоном Константинопољу. 

Прокопијев опис нуди три застрашујућа, али за нашу тему занимљива детаља. Прво, он наводи како је куга дошла са бројним приказама које су се јављале у људском обличју, а сличан опис даје и Јован, говорећи о указањима људи без главе у бронзаним бродицама. Оне које би их срели, ове приказе би удариле у неки дио тијела и несрећник би се одмах разбољео. Људи су покушали да се одбране зазивајући „најсветије име“ Божије, али то није помагало. Није помагало ни то што је велики број људи уточиште потражио „у светињама“, тј. црквама, гдје би се сакривали. И тамо су, вели овај хроничар, „непрестано умирали“.[1]

Друго, Прокопије нам говори да су, услијед великог броја преминулих, њихови остаци сахрањивани на различита (горе побројана) мјеста, те да су у то доба „уобичајени обреди погреба“ били занемарни. Није било погребних поворки, нити су се „уобичајене пјесме пјевале“ над њиховим одром. Кратко, речено, није било опијела, а тијела су сахрањивана којекуде.

На крају, Прокопије наводи и да су улице Цариграда биле сабласно пусте. Било је немогуће срести човјека, а и ако бисте га срели, вели он, тај би носио тијело неког покојника. Они који су били те среће да их је болест заобишла или су се старали за болесне у кући или туговали за преминулима. И још једном додаје: „сваки човјек носио је одјећу примјерену приватном боравку и мирно пребивао код куће“.[2] Тако и Јован Ефески пише да је све стало, и да „нико није радио свој посао“[3]. Додаје да би свако ко је излазио напоље носио своје исписано име које је висило око врата или руке.[4] На тај начин се, можемо закључити, осигуравало да су на улици само они који морају да буду.

Из ових описа можемо да закључимо сљедеће. Људи су уточиште од опаке болести тражили у светињама, тј. црквама (и манастирима), надајући се да су макар у овом простору спасења сигурни. Међутим, ипак нису били. Узгред, знамо да је неколико вијекова раније, у вријеме Светог Пахомија, избила епидемија куге која је однијела не само његов, него и живот великог дјела његовог братства, и то управо у васкршњем периоду 346. године. На врхунцу епидемије, опијело и други обреди нису вршени. Напросто, ако је и имао ко да их врши, а таквих је свакако из дана у дан било све мање, то се није чинило – што, вјероватно, због високог ризика од заразе, што због чињенице да ни иза умрлих више нису остајали чланови породице који би у обреду учествовали. Коначно, сви они који су и даље били здрави у вријеме трајања епидемије остајали су у својим кућама, а град је био пуст.

Иако у овом опису хроничари не експлицирају шта се у периоду епидемије збивало са црквама и богослужењима, чини се да је могућност да су се хришћани ипак редовно окупљали на заједничким богослужењима веома мала. Ако се у црквама умирало, опијела се нису вршила, а ријетки преживјели су остајали у својим кућама, вјероватноћа да се вјерни народ ипак редовно окупљао на недељном богослужењу чини се готово непостојећом. 

Неко ће можда рећи: да, богослужење је престало, али тек онда када више није имао ко да га врши. Међутим, чак ако узмемо у обзир најпесимистичније процјене стопе смртности које нам говоре да је у Константинопољу током ове епидемије умрла половина становништва[5], не би се дало закључити да је сав црквени клир страдао од куге. Друго, чак и да је извјесно да су сви свештеници умрли од куге, какву поуку из тога можемо да извучемо? Да ли то онда значи да треба да сачекамо да сви свештеници помру да бисмо затворили цркве? Ако не, какво оправдање можемо да понудимо за различите облике превентивног дјеловања?

3. 

Анастасије Синаит у 7. вијеку разматра питање да ли је морално предузети превентивне мјере и побјећи од ширења куге. Овај богослов разликује кугу изазвану природним узроцима и ону изазвану гњевом Божијим. Уколико болест долази као посљедица гњева Божијег и казна је за гријех, онда је од ње немогуће побјећи. Ако је, међутим, ријеч о болести која долази као посљедица природних, а не натприродних узрока, онда је сасвим оправдано одатле се удаљити из такве средине и потражити спас другдје.[6] Који су то природни узроци?

Под овима Анастасије подразумијева оно што нам Хипократ и Гален говоре о узроцима ове и других заразних болести. Хипократ је сматрао да куга настаје као посљедица злоћудног загађеног ваздуха, названог мијазма. Ову идеју усвојио је и Гален, други највећи медицински ауторитет антике, и она је била доминантно објашњење поријекла заразних болести попут куге, колере, маларије све до 19. вијека. Отуда су препоручени начини борбе са загађеним ваздухом (за који се сматрало да махом погађа урбане средине) били да се од њега побјегне или да се покуша прочистити удисањем снажних арома зачина и биља. Узгред, то је разлог зашто су доктори који су лијечили кугу од 17. до19. вијека носили маске са карактеристичним „кљуном“ у коме се налазило миришљаво цвијеће и зачини, а које су постали визуелни синоним за ову болест. 

Ово кратко свједочанство говори нам да, иако болест долази (по правилу) као казна Божија, она је (макар) понекада и пука посљедица природних узрока, првенствено загађеног ваздуха који често карактерише пренасељене градове. Од Божијег гњева се може бјежати, али се не може побјећи, и стога је таква врста подухвата не само погрешна, него и узалудна. Међутим, од болести која долази као посљедица природних узрока не само да се може бјежати, него се може и побјећи. Зато се мјере предострожности које могу да помогну да човјек не постане жртва заразе не сматрају неморалним, штавише, оне се препоручују.

4.

Зашто онда Византинци нису више радили на превенцији ширења заразе? Прво, зато што уколико је једино рјешење да се побјегне од мјеста заразе, оно није универзално примјењиво. Можда неко и може у неком тренутку да побјегне од мијазме, али то свакако не могу учинити сви становници једног града истовремено, а нарочито не свих градова у исти час. Друго, (можда и важније од тога) иако су постојала, натуралистичка објашњења поријекла епидемије нису била задовољавајућа. Загађен ваздух није могао да објасни зашто епидемија избија периодично и зашто се у тим периодима креће од једног до другог града, зашто не погађа све становнике града него само неке, и зашто (ако је тако) онда не прави разлику између оних који су изложенији загађеном ваздуху и лошим животним условима (сиромаха) и оних који нису (богаташа). Већу експаланаторну моћ нису имала ни друга објашњења, попут различитих сујевјера или оних која су узрок појаве епидемије приписивали кретањима небеских тијела.

Наравно да су као хришћани Византинци сматрали да Божија воља и провиђење управља током историје и појединачним судбинама. Међутим, да се закључити да је управо овај недостатак другог ваљаног објашњења поријекла болести био прави разлог зашто је она приписана гњеву Божијем. Тако, рецимо, аутор Чуда Светог Димитрија, писаног у седмом вијеку, видјећи како болест не штеди ни дјецу, ни жене, ни младе, ни снажне, ни слабе, закључује да је то стога како нико не би могао да окриви мијазму за узрок болести, него би свако могао да закључи да је у питању дејство божанског гњева.[7] Прокопије Кесаријски констатује да се болест не преноси додиром, будући да су многи од оних који су (попут љекара) видали болесне или сахрањивали мртве остали незаражени, док су други који нису дошли у контакт с њима падали као покошени.[8] Он се отворено изругује онима који настоје изнаћи каква природна објашњења ове болести јер су она сасвим нејасна и њима заваравају сами себе и друге. Слично томе, Јован Ефески наводи како је болест једнако погађала слабе сиромахе као и моћне богаташе како би људи били задивљени праведним судом Божијим који се не може разумијети ни појмити.[9]

 Можемо да претпоставимо да су у оно вријеме заразне болести у много значајанијем проценту погађале оне који су живјели у тежим животним (па самим тим и хигијенским) условима – тј. сиромашне слојеве друштва. Управо то је разлог што Пропокије Кесаријски и Јован Ефески стално подвлаче да болест није дискриминисала између богаташа и сиромаха. Када се епидемија једнако распростире дуж скале друштвене моћи која се подудара са скалом услова живота, то мора да је знак да она са природним узроцима нема везе. Она је божанског поријекла.

Из овог се да закључити да је поред општег повјерења у божанско провиђење, на Византинце велики утицај имала чињеница да није постојало задовољавајуће објашњење природног поријекла куге. То је мање-више био случај све до краја 19. вијека када је Александар Јерсин открио да ову болест изазива бактерија Yersinia pestis коју са пацова на људе најчешће преносе пацовске буве. Поријекло и начин ширења зараза уопште добило је адекватно објашњење тек када је откривено постојање патогена (бактерија, вируса, гљивица…) који их узрокују. Данас знамо неупоредиво више о куги и њеним различитим облицима (бубонској, пнеумонској), начину њеног ширења, лијечењу (антибиотицима) и превенцији (вакцинацији у ризичним подручјима и међу ризичним групама). И то знање има велику експланаторну моћ, тако да не оставља много простора за сумњу да је ријеч о појави која има натприродне узроке.

5.

Видјели смо да је Анастасије Синаит сматрао да се болест која има природне узроке може, па чак и треба избјећи превентивном промјеном боравишта. Неки светитељи су такође предузимали конкретне мјере како би спријечили ширење куге. Тако је, рецимо, Свети Никола Сионски, који је живио у 6. вијеку, био осумњичен за то да је намјерно хтио да изазове оскудицу хране у граду у коме је био епископ (Пинара у Ликији). Сазнавши за ширење куге (у вријеме цара Јустинијана) Свети Никола је забранио сељацима из околине да улазе у град и продају своје производе на градској пијаци, држећи вјероватно да су они или преносиоци болести или потенцијалне жртве заразе која је већ овладала градом. Царски службеници су посумњали у његове намјере, држећи да заправо жели да доведе град у оскудицу (или подигне цијену робе), и покушали да га ухапсе, како нам његово житије свједочи.[10]

Два вијека раније, Свети Јефрем Сирин је сазнао да се куга шири Едесом и прекинуо је, како нам Созомен говори, свој отшелнички „живот философа“. Дошао је у град, прикупио прилоге и обезбједио око 300 лежајева за болесне који су смјештени испод јавних тремова. У наредном периоду, Јефрем се сам старао за болесне да би послије неког времена преминуо, вјероватно и сам се заразивши кугом.[11]

Ова два примјера свједоче нам да су хришћански јерарси, били они ђакони попут Јефрема или епископи попут Николе, у вријеме епидемија куге настојали како да спријече ширење заразе, тако и да обезбједе здравствену његу за оне обољеле. Притом ваља имати на уму да су се, као и за неке друге маргинализоване друштвене категорије, за болесне истински старали једино хришћани. Тако је и болница, као установа која нуди бесплатну професионалну здравствену његу, изворно хришћански изум, на коме првенствено можемо захвалити још једном епископу – Светом Василију Великом.

6.

Шта нам ови историјски примјери говоре о томе како као хришћани треба да се владамо у доба пандемије корона вируса? Имајући у виду да упркос историјској дистанци која са собом носи све оне разлике у животној условљености између нпр. 6. и 21. вијека, некакве аналогије са савременошћу могуће је успоставити, а онда извући и неке поуке. Како из сличности, тако и из разлика између тог и данашњег времена.

Прво, пусте улице и празне цркве нису ништа ново. Цркве су, по свему судећи, баш као и улице биле пусте и у царском граду у јеку његове славе, у доба славног Јустинијана, када га је задесила епидемија куге. За разлику од оновремених Византинаца, нама је познато како епидемије настају, па самим тим можемо да просудимо да ли је одговорније повући трагичне али може се испоставити спасоносне потезе и привремено затворити парохијске цркве онда када тако можемо спријечити ширење заразе или онда када више не буде никога ко би у њих ишао.

Друго, ни тада као ни данас, није се могло рачунати на то да је физички простор цркве безбједан од ширења заразе. Они који су се у шестом вијеку надали да ће избјећи епидемију сакривањем у свештени простор, „умирали су непрестано“, како вели Прокопије. Пошто знамо да су патогени преносиоци заразе, имамо прилику да предузмемо све што је у нашој моћи да се не понови да људи шире заразу, или не дај Боже умиру, чак и у светињама.

Треће, у ситуацији у којој су сматрали да могу да спријече ширење заразе или помогну лијечење оних који су од ње обољели, поједини прослављени светитељи чинили су све што су могли да тако и буде. Уколико је зараза изазвана природним узроцима, а знамо да корон авирус то јесте, с њоме се може и треба борити. Како превенцијом тако и помагањем онима које је болест већ задесила.

Тако долазимо до суштинске разлике између ова два контекста – епидемије куге у 6. и пандемије корона вируса у 21. вијеку. У периоду када се није знало за постојање патогена који узрокују заразне болести (вируса, бактерија) овај недостатак ваљаног објашњења узрока њиховог настанка представљао је доказ да се ради о натприродној појави. Друкчије речено, недостатак доказаних узрока био је доказ њиховог непостојања, због чега је читава ствар примарно схваћена као божанска казна. Међутим, данас смо савршено свјесни да како куга, тако и болест COVID-19 има у потпуности природне узроке. А то нас ослобађа терета објашњавања тога какав је то Бог који тако кажњава човјечанство, али нам зато ставља терет одговорности, јер знамо да ширење заразе зависи директно и искључиво од нас самих.

7.

Тренутно се налазимо у ситуацији у којој државне власти (како у Српској тако и у Србији) не желе да наруше „светост“ богослужбеног простора и пропишу додатне мјере предострожности – ограниче број окупљених вјерника или у цјелини забране богослужбена сабрања. Неко ће рећи да би такав потез био непопуларан и утицао би на рејтинг у традиционалним друштвима какво је наше. Истовремено, чини се да велики број архијереја и даље сматра да би то било сувишно – јер је простор Цркве безбједан када су вируси у питању. Они пак који предузимају одређене мјере предострожности не одлучују се на радикалније потезе (попут укидања обреда и парохијских богослужења или промјене праксе причешћивања) вјероватно страхујући да би такви поступци изазвали саблазан, барем у неким хришћанским круговима. Изузетак су наравно архијереји који живе у оним земљама дијаспоре у којима су их државни органи лишили могућности избора забраном свих богослужења. 

Оно што нарочито забрињава јесте чињеница да је читаво питање у многим изјавама црквених предстојатеља интерпретирано као „испит вјере“, и то оне личне. Они који вјерују, тврди се, наставиће са досадашњом праксом, а они који не вјерују „боље да не долазе“. Такав став непотребно дијели црквено тијело на „невјерне“ и „вјерне“. То забрињава јер управо је задатак пастира, усудио бих се рећи, да никакве, па ни такве подјеле у од Бога им повјереним заједницама не дозволе. Ако говоримо о томе да је наша вјера на испиту, онда бих рекао да је оно што се испитује наша вјера у дјелатну љубав према ближњем на коју нас Господ прије свега позива, оличена у одговорности за његово добро, а не поносита увјереност у сопствену вјеру. Уосталом, можда ће се услијед нових мјера државних власти испоставити да ће и једни и други бити ускраћени да доказују своју „(не)вјеру“ учешћем у богослужењу. Што ће у очима многих оне „вјерне“ ставити у помало понижавајући положај да „вјерују“ све док им власт не каже супротно. 

С друге стране, заиста је трагично замислити да се у црквама не служе литургије. Вјероватно се нико од данас живих хришћана није срео са сличним стањем. И то пред нас поставља бројна питања на која треба да изнађемо одговоре. Да ли је рјешење да се радикално ограничи број учесника на литургији?[12] На који број и ко би они били, како би се бирали? Да ли би и у таквим условима могли да се спроведу превентивне мјере предострожности и присутни заштите од заразе? Да ли би то власт у Српској и у Србији дозволила? Или је рјешење да се богослужења у парохијским црквама у потпуности укину а да остану само она у манастирима? Да ли је сада тренутак да оставимо монахињама и монасима да се моле за нас и савршавају евхаристију „за живот свијета“? Или је пак нужно прекинути са свим богослужењима на свим мјестима? У каквом стању ће се Црква, као заједница утемељена на евхаристијском сабрању, тада наћи? Теолошки одговори на ова питања могу или да диктирају нашу праксу или да је слиједе, нудећи накнадне рефлексије о ономе оно што ситуација од нас буде захтијевала. Утисак ми је да ће брзе промјене у развоју догађаја условити да ово друго буде случај.

У данима који слиједе можемо очекивати да ће се потврдити да је поред мог пријатеља, о. Милана, одређени (надати се не и велики) број свештеника већ заражен овим вирусом. По природи своје службе која подразумијева бројне контакте с људима (укључујући и давање благослова на традиционалан начин – љубљењем руке), свештеници су међу људима који су највише изложени опасности од заразе. У сјеверној Италији је од корона вируса већ страдало 28 свештеника Римокатоличке Цркве. Поред тога, с обзиром на период инкубације (од 4 до 14 дана) током кога заражени нема никакве симптоме па ни не зна да је заражен, они су у највећој опасности да заразе велики број других људи. Шта ћемо урадити? Да ли ћемо чекати да нас држава примора да реагујемо или ћемо сами преузети одговорност? Да ли ћемо прије послушности властима показати одговорност према вјернима? И ако ћемо нешто предузети када ситуација ескалира, какво оправдање ћемо имати за то што то нисмо раније учинили? 

 


[1] Прокопије Кесаријски, De Bellis, II.XXII.

[2] Ibid.

[3] Јованова хроника епидемије куге, сачувана је у Хроникама Псеудо-Дионисија из Тел-Махре. В. Pseudo-Dionysius of Tel-Mahre, Chronicle. Part III, ed. Witold Witakowski (Liverpool University Press, 1996), стр. 88.

[4] Ibid, 93.

[5] Thomas Henry Hollingsworth, Historical Demography (London, 1969), стр. 365–367.

[6] Анастасије Синаит, Quaest. moral. 114 (PG 89.765).

[7] Lemerle, Paul, Les plus anciens recueils des miracles de Saint Démétrius et la pénétration des slaves dans les Balkans: Le monde byzantin“, (Paris: Centre National de la Recherche Scientifique, 1979), стр. 77.

[8] Прокопије Кесаријски, De beliis, II.XXII.

[9] Pseudo-Dionysius of Tel-Mahre, Chronicle, 87. По свему судећи, Константинопољ је у то вријеме погодила епидемија бубонске куге која се преносила углавном уједима пацовске буве. За разлику од ње, много опаснија је пнеумонска куга која напада плућа и преноси се капљичним путем (попут COVID-19).

[10] G. Anrich (прир.), Vita Nicolai Sionitae, (Leipzig, Berlin, 1913, 1917), I, стр. 40; II, стр. 243 и даље.

[11] Созомен, HE, 16. Иначе, смрт од куге није била ријеткост међу светитељима. Као што смо видјели, тако је скончао и Свети Пахомије, али и многи други.

[12] У тренутку закључења овог текста, објављена је вијест да је Патријарх Иринеј наложио свештенству београдско-карловачке архиепископије да богослужбени живот саобрази мјерама Владе Републике Србије којима се забрањује окупљања више од петоро лица на једном мјесту.

Извор: Теологија.нет

Херцег ТВ 21.3.2020. – Гост свештеник Дражен Тупањанин

Саопштење из Епархије ЗХиП – 21. март 2020.

Драге грађанке и грађани Херцеговине, драга браћо и сестре, драги наши ближњи. Људске врлине несебичности, дјелатне љубави и живљења за другога, можда нам никада нису биле потребније као у овом времену искушења. Све у вези са пандемијом која се у свијету, као и у нашој земљи, дешава последњих седмица, прилика је за темељно преиспитивање свих наших животних принципа и за укупно преосмишљавање нашег живота, не бисмо ли, подстакнути заједничком невољом, постали заиста истински хумани и саосјећајни једни према другима.

Свакако, ово није вријеме за страх и панику, него за разумно и смирено дјелање за опште добро. Ово је вријеме прије свега за чојство, како би друштвено одговорним понашањем заштитили друге од себе, али и за јунаштво, како би ово вријеме искористили не за непотребно ширење панике и страха, него као прилику за помоћ и топлу ријеч свим нашим ближњима, а посебно онима које ово стање највише погађа. Довољно је окренути се око себе да бисмо схватили да је много оних којима је потребна утјеха и да од нас зависи хоће ли ово вријеме кризе бити испуњено топлином и саосјећањем према онима са којима живимо или ће бити нешто чега ћемо се, када прође, морати стидјети. Према томе, ове уопштене мјере о којима ће надаље бити ријечи нека свима буду подстицај и инспирација, да и сами у свом животу – одговорношћу, пажњом, топлином и свим оним што јесу, али и оним што посједују, помогну људима око себе (па ће тако помоћи и себи). Чувајте и своје душевно здравље, трудите се да примјером личног оптимизма и радости, која је сваком истинском хришћанину природна, утичете на све око себе.

Можда је сувишно помињати, али сви ми који се трудимо да се придржавамо прописаних ванредних превентивних мјера не чинимо то из страха, него из бриге за добро нашег друштва и сваког појединца у њему. Зато у циљу солидарности са свима који су показали одговорност у новонасталој ситуацији која је изазвана вирусном пандемијом, и у складу са одлуком Владе Републике Српске од 18. 3. 2020. године и уведеним ванредним мјерама на подручју цијеле Републике Српске, узимајући у обзир и одлуке које је донио кризни штаб Херцеговачко – неретванског кантона (на сједници одржаној истог датума), са заједничке сједнице представника наше Епархије и координације општинских кризних штабова Источне Херцеговине, одржане данас 21. марта 2020. године, обавјештавамо вјерни народ да ће у сљедећим храмовима у нашој Епархији имати могућност да се недјељом причесте у устаљеним терминима литургијских служби од 9 до 10 часова (и тако ће бити све до окончања ове ванредне ситуације):

Саборни храм у Требињу
Стара црква у Мостару
Манастир Житомислић
Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима
Храм Вазнесења Христовог у Невесињу
Храм Силаска Светог Духа у Гацку
Храм Светог Саве у Билећи
Храм Рођења Пресвете Богородице у Љубињу
Храм Светог Кнеза Лазара у Берковићима/Дабру

У осталим храмовима на подручју наше Епархије све док трају ванредне мјере Владе Републике Српске богослужења неће бити. Монаси у манастирима ће наставити са редовним богослужбеним животом, молећи се, као и сви ми, за спасење читавог свијета и прекраћење ове нарастајуће заразне болести, али без присуства вјерника (осим што ће се, како је већ поменуто, због пастирских потреба, вјерници причешћивати и у манастиру Житомислићу).

Звона са свих саборних и манастирских храмова ће звонити свакога дана у 12 часова и све нас позивати да се додатно и заједнички, у својим домовима, помолимо за све болесне, и подсјетити нас: „да у својим молитвама у ове дане Часнога Поста не заборавимо на све оне који су заражени, нарочито оне чије је стање тешко или критично. Молимо се за све њих, њихове породице и пријатеље, као и за све медицинско особље које широм свијета пружа примјер жртве, саосјећања и љубави.

У нашим молитвама сјетимо се и оних који су се упокојили, молећи се да им Господ подари насљеђе Вјечнога Живота, као и да њихове ближње утјеши и сачува”. (из Саопштења Епархије ЗХиП од 14. марта ове године)

Молимо све болесне и старе, којима у овим данима није препоручено напуштање домова, да се придржавају свих препорука надлежних служби. Њихови парохијски свештеници су дужни да им се обрате и причесте их у дому (на начин примјерен ванредним околностима, строго се придржавајући упутстава која се тичу хигијене и заштите од вируса) и, ако је потребно, постарају се о свим њиховим духовним али и осталим животним потребама, уз подршку Епархије и локалних општинских служби. О евентуалном причешћу вјерника по селима и удаљеним крајевима општина надлежни свештеници ће се договорити са својим парохијанима.

Eпископ Димитрије са свештенством Епархије ЗХиП
Градоначелник Требиња и начелници општина Источне Херцеговине

 

Упутства, која се односе на обављање сахрана у парохијама на подручју Епархије ЗХиП – 20. март 2020.


Због проглашења ванредне ситуације и увођења ванредних мјера заштите од епидемије корона вируса, дајемо следећа обавезујућа упутства, која се односе на обављање сахрана у парохијама на подручју Епархије ЗХиП и то:

Тачка 1.

Приликом изјављивања саучешћа не цјелива се ковчег и не рукује се са родбином. Приликом уласка у капелу или дом поклонити се покојнику а родбини усмено изјавити саучешће без икаквог физичког контакта. (На примјерен начин, свештеник треба да упути молбу и свима присутнима на сахрани/парастосу да избјегавају физички контакт.)

Тачка 2.

На вратима капеле или дома одредити особу/е која ће водити рачуна о спровођену прописаних мјера  а посебно томе да број особа у капели/дому буде смањен према општим упутсвима цивилиних власти о јавним скуповима. Свештеници треба да, у договору са родбином покојника, обезбиједе услове за прање руку свих присутних, посебно у случају међусобног физичког контакта међу њима.

Тачка 3.

По савјету и препорукама надлежних Републичких институција не би требало организовати послужења и ручкове након завршетка обреда. (Ово се односи и на сахране и на парастосе. На сахрани, ожалошћенима сугерисати да ручак и послужење организују приликом четрдесетодневног или полугодишњег помена, а у складу са развојем ситуације.)

Тачка 4.

Узимајућу у обзир савјете љекара да људи који се налазе на јавним скуповима буду на међусобном одстојању од најмање једног метра, на сахранама и саучешћима правити што мању гужву а све прописане богослужбене обреде и заједничке молитве обављати напољу (испред капеле/дома или на гробљу). 

Тачка 5.

Надлежни свештеници приликом заказивања сахране, дужни су о свему овоме да упознају породицу. Такође, веома је важно да свештеници буду у контакту са општинским институцијама, са истим се о свему договарају и ова наша упутства прилагоде локалном нивоу, пошто општински кризни штабови, због ситуације која се мијења из часа у час, често ажурирају своје постојеће одлуке и доносе нове. Поред Сопштења наше епархије од 14. марта 2020. године које, наравно, и даље остаје на снази, ова упутсва нека, дакле, буду додатна оквирна начела како да се понашамо у овој ванредној ситуацији. Пратећи даљи развој ситуације изазване корона вирусом, о евентуалним новим мјерама заштите и одлукама поводом тога бићете благовремено обавијештени.

Епископ ЗХиП + Димитрије

Еп. Григорије – Ђоко Марић је био символ наше заједнице…

Јавили су ми јуче да се упокојио Ђорђе, Ђоко, Марић.

Није био млад човјек, а ни стар да бисмо рекли – поживио је. Био је вриједан, честит, поштен. Имао је дивну супругу и троје одрасле, способне дјеце, двије кћери и једног сина. Дочекао је и унуке. Рекао би човјек, хвала Богу, смрт je његова наступила природним слиједом. Међутим, одавно нисам тако искрено заплакао за неким кога сам познавао, а ко одлази.

Данас, дан касније, покушавам одгонетнути зашто, зашто ме је та вијест толико погодила. Mислио сам да је то стога што је Ђорђе био ДОБАР – мада ова ријеч ни приближно вјерно не представља његову доброту. Наиме, био је толико добар, да тврдим да никада никога није повриједио. Био је ТИХ и ненаметљив, истински смирен. Све је стварао својим рукама и умом, иако је могао бити и непоштен. Могао је, јер та су времена погодовала томе да човјек буде непоштен. Али он није био такав. Замислите код нас некога ко је био ГРАДОНАЧЕЛНИК у ВРЕМЕНУ ОНОМ (или ОВОМ), а био је и остао поштен!

То је био само један његов подвиг. А био је и вјерник! И те какав вјерник! Поштен, тих, смирен и добар! О, има ли пуно таквих вјерника?! Служио је Цркви увијек, а никада није хтио никакав положај унутар ње.

Ђоко Марић је био символ наше заједнице, која се стварала с муком, али без таквих као што је био он – та заједница не би била могућа. Ђоко Марић није био само символ наше црквене заједнице, него символ и оног лијепог, отменог Требиња, господственог и вјерног… Да, схватио сам, зато сам плакао, јер сам, по људској слабости, помислио како одлази, нестаје моје Требиње, како одлази заједно са Ђоком Марићем.

Међутим, утјешила ме је помисао да негдје тихо, ненаметљиво, смирено и побожно расту неки млади људи који су се учили од њега и могли угледати на високог, тихог и смиреног брку-добричину, Ђоку Марића, чији је сав живот саткан да буде образац, обрaзац доброте, достојанства и досљедности.

Вјечан му помен. И да имамо његове молитве пред Господом.