Monthly Archives: мај 2020

Недјеља Светих Отаца Првогa Васељенског сабора у Требињу

Да бисмо имали праву и чисту веру, за то су се изборили Свети Оци и стубови Православне цркве, међу којима скакако и Оци Првога васељенског сабора, одржаног у Никеји 325. године … Они утврдише све најважније догмате наше вере … рекао је између осталог отац Немања Дражић тумачећи Зачало 56. Еванђеља по Јовану, данас у требињском Саборном храму, у Недељу седму по Пасхи Господњој, у коју се нарочито сјећамо Светих Отаца Првога Васељенског сабора наше Цркве. Данашњим Литургијским сабрањем у Саборном храму у Требињу предстојао је отац Никола Јанковић.
 
 
У ову Недјељу, прву по Вазнесењу Господњем, служили су вјерни и у Раптима поличким, међу којима и чланови породице Пејановић, а уз началствовање мјесног пароха, оца Младена Жуловића. У Храму у Раптима, који је и посвећен Вазнесењу, овом приликом освећени су и раздијељени славски хљеб, вино и жито.
Бранислав Рајковић, ђакон
 

Света Литургија у Томиславграду

У храму Светог Николе у Томиславграду, дана 30.5.2020. године служена је Света Литургија. Служили су отац Радивоје Круљ, парох мостарски и администратор при парохији дувањској, Предраг Црепуља, парох ливањски, те Срђан Белензада, парох веселињски.

У цијелом Томиславграду живе свега три православна вјерника. Но, храм је био испуњен вјерницима који су дошли  са свих страна да увеличају службу. Сабрало се мноштво народа, рођених Дувњака, који данас живе широм Босне и Херцеговине. Велики број људи који долазе сваке године био је спријечен да дође, с обзиром на новосталу ситуацију са коронавирусом. Литургији су присуствовали и гвардијан самостана Светог Ћирила и Методија – Сретан Чурчић, жупник дувањски, фра Славен Брекало, ефендија Амер Југо, те начелник општине Томиславграда са сарадницима, као и министрица рада, здравља, социјалне скрби и прогнаних, херцегбосанске жупаније, Василија Броћета.

Причестивши се Светим Тајнама, осветивши славски хљеб и жито, те завршивши службу,  присутни су наставили заједничарење и трпезу љубави на Мандиној Градини. Мандина Градина и село Рашћани налазе се на локалитету средњовјековног манастира Лабостина. На Мандиној Градини се тренутно гради црква Ваведења Пресвете Богородице, чије се освећење ускоро очекује, по заврштеку радова. Црква се гради понајвише захваљујући прилозима расељених Дувњака, општине Томиславград, те прилозима самостана Светог Ћирила и Методија из Томиславграда. Осликавање цркве радиће сестринство Петропавловог манастира, које је и појало на Литургији.

ЦРКВА (Н)И НА НЕБУ (Н)И НА ЗЕМЉИ

У брдима изнад Петропавловог Манастира, на само пар километара од града, у ували између живописних пропланака и брежуљака огрнутих тишином и небом стоји нешто мало и љупко а истовремено достојанствено и снажно, стоји и храбро одолева забораву. То је мали храм који је недавно пробуђен из вишевековног сна, па љубављу многих изнова обновљен и украшен, посвећен Апостолу Павлу и једанаесторици његових сапутника и сапатника, угнежђен у срцу давно запустелог села Доли. Он је, одскора, опет саборно место многих којима није тешко да се до њега попну уском козијом стазом. Оних који су спремни да на тренутак искораче из предвидљивости  својих живота и преко стрмих  падина брда, кроз густе дренове шумарке, бар једном месечно поране на Литургију.

Још док је лежала у рушевинама, обрасла коровом и трњем, привлачила је ова црква себи чобане који су у близини напасали стада, скупљаче лековитог биља, планинаре, ретке туристе и најразличитије заљубљенике у природу и тишину. Једни су јој долазили да додирну олтарски камен и приме благослов, да пољубе и челом дотакну оно што је могло бити довратак храма –  други да само ослушну њену тишину и удахну атмосферу минулих векова, да можда на тренутак почину на камену урушеног зида. Старији мештани околних села још памте како су се у детињству око ње играли жмурки и клиса, трчали за козама и из праћке гађали чворке и јаребице. Време је, кажу, протицало и живот се под теретом година незадрживо спуштао ‘доле’; она је остала тамо где је одувек била, чекајући да се вратимо и њој и себи, управљајући – самим местом на коме се налази – наша срца и мисли увек према ‘горе’.

И када је прошлог лета за непуна два месеца подигнута из рушевина, када је оживела љубављу пријатеља који су пожелели да у камен овог храма уклешу и тако сачувају од заборава име и лик једног дивног човека, када су након векова тишине са ње једног јутра опет зазвонила звона а са мале Часне трпезе њеног олтара узнесена Жртва за живот света – све се испунило светлошћу и знали смо да ту време не игра никакву улогу: славили смо Васкрс усред јула.

  *     *     *

Али није овај храм само мала камена грађевина на брду!

Он је и онај безимени цвет, један једини, изникао из усека у зиду.

И љубав Милана, Влада, Игора, Вучка, Воја и свих осталих дивних људи чија имена и нису тако важна, јер их познајемо по срцу а не по имену.

Он је ревност вештих невесињских дунђера који су зидали његове зидове, али не мање и ревност пастира и мештана оближњих села и насеља који су, понесени и сами овом чудесном плимом, одлучили да својим рукама и знојем, како најбоље умеју и знају, озидају око њега подзиде и капије, посаде дрвеће и прокрче стазе, и да направе гумно које је већ постало омиљено место како њиховог тиховања, тако и њиховог окупљања.

Овај храм је и суза једног Арсена који се уз помоћ пријатеља, вођен више срцем него својим несигурним ногама, после безмало седам деценија попео да види то чудо у забрану свог детињства. 

И сваки плод заметнут на маслинама засађеним пред улазом.

И благослов Владике Димитрија, на чије је смирено срце чекала прва Литургија.

И труд сестара које су за тај храм дале све што су могле и знале.

И свака на рукама изнета врећа песка, свака положена греда и подигнути камен, и умешена просфора, и на скромном дрвеном иконостасу осликана шара, и онај зрак сунца који се ко зна откуда полазећи, и колико хиљада светлосних година путујући,  пробио кроз узани прозор олтара и без много буке починуо на Часној трпези.

    *     *     *

Да, овај храм је све то, али и много више од тога.

Он је пре свега Дар Божије Љубави, дарован свима нама као предах на путу којим идемо и који, ма како стрм и тешко проходан понекад био, ипак увек води према ‘горе’.

Час вјеронауке у Саборном храму

Ученици VIII1 ОШ ,, Вук Караџић“ су се , након два и по мјесеца наставе на даљину, јутрос су се састали на часу вјеронауке у Саборном храму. Трагом фресака у цркви су са вјероучитељицом урадили систематизацију новозавјетних прича. Старјешина храма, о. Младен Жуловић, их је угостио и проширио тему о којој уче тако што их је упознао са основама богослужбеног живота Цркве. Потом су у градском парку, радосни због поновног сусрета, размијенили утиске о свему што им је обиљежило претходни период.

Глас вјере, радости и наде – Спомен Светог Мученика Вукашина У Требињу

О Спомену Светог Мученика Вукашина Клепачког и Јасеновачког у требињском Саборном храму вјерни су се сабрали на Светој архијерејској литургији, а међу њима и чланови Фондације „Свети Вукашин“  Епархије захумско-херцеговачке и приморске, који су прославили своју Славу.

О мучеништву уопште и о мученику Вукашину нарочито, честитајући Празник и Славу, након еванђеоског читања говорио је невесињски парох, презвитер Бранко Калаба.
По освећењу славског хљеба и кољива, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије обраћајући се и честитајући, захвалио се најприје презвитеру Милошу Мандићу, секретару Фондације, члановима Управног одбора, као и свима онима који су се у протеклом периоду трудили, прије свега, да утјеше друге, рекавши даље:
 
Овом првобитно добром, а касније гријехом суновраћеном свијету, стропоштаном у смрт, неправду.., у болести које нас окружују, овом нашом Фондацијом покушавамо да будемо глас вјере, глас радости, глас наде … Не можемо да стигнемо до свих, нити сваког болесног потпуно да исцјелимо, нити сиромаха да учинимо богатим али можемо људима да зацијелимо душе, јер људска душа и срце жуди за надом, љубављу, жуди за утјехом, а утјеха наше вјере је да ће о Христовом другом доласку све наше неправде, смрти и гријеси бити очишћени ако будемо покајани, срешћемо Христа у радости, а овај живот ће у коначници имати пуни смисао, који ће му дати Христово Васкрсење.
 
 Бранислав Рајковић, ђакон