У четвртак, 28. маја 2020. године, на празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, свечано је прослављена слава храма у селу Коњско на Зубцима. Свету Литургију служио је надлежни парох протојереј – ставрофор Борис Бандука уз саслужење архимандрита Исаие игумана манастира Светога Георгија и вјерног народа овог краја. Послије Свете Литургије и свечане литије преломљен је славски колач и одслужен помен за упокојене. 
Добри домаћини су за све присутне припремили славско послужење.

Дражен Тупањанин
Парох требињски

О Вазнесењу Господњем

Најпотпунији опис догађаја Христовог Вазнесења налазимо у другој књизи канона Библије Новога Завјета коју је писао апостол Лука, наиме у Дјелима светих апостола. Први опис који Лука даје на самом крају јеванђеља (Лк 24,51) је кратка напомена од само једне реченице у којој се каже и док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо, док други јевенђелист који у своје јеванђеље укључује опис Вазнесења јесте Марко, који такође само кратко казује да Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо, те додаје још и сједе Богу с десне стране. (Мк 16,19)  

 У првој глави Лукиних Дјела апостолских овај догађај описан је подробније почевши  од  првог и закључно са једанаестим стихом.

Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити. До дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповијести апостолима које изабра, Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему. С њима боравећи заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене; Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије ових дана. Онда они који бијаху сабрани питаху га говорећи: Господе, хоћеш ли у ово вријеме успоставити царство Израиљево? А он им рече: Није ваше знати времена и рокове  које Отац задржа у својој власти, Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци  у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље. И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових. И док нетремице гледаху за њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама бијелим стадоше поред њих. И они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо­? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо.

Горњи опис, богат садржајем, отвара могућност да се удубимо у спасењски значај Вазнесења,  у његову релевантност за наш живот у односу са Вазнесеним, као и  у могућност да нашу мисију у свијету обасјамо свјетлошћу непролазног  смисла који Васнесење Христово открива, бивајући истиски „Спасовдан“ за човјека и творевину.

Најприје, од Луке изводимо временско прослављање Вазнесења опште прихваћено у литургијској пракси цјелокупног Хришћанства, јер нам само на основу свједочанства Дјела апостослких бива јасно да се оно збило у четрдесети дан по Пасхи, те да се Исус ученицима (и само ученицима) јављао четрдесет дана по своме васкрсењу, говорећи о Царству Божијему . Ово сазнање омогућује нам и да сагледамо догађај у ширем библијском контексту, контексту Савеза са Богом у коме сâм  број четрдесет у светописамској употреби има значајно мјесто. Навешћу нека од мјеста која то потврђују.

У 1Мојс 7,12 читамо да  је киша падала четрдесет дана и четрдесет ноћи за вријеме Потопа. Израел који је чудесно спашен од ропства у Египту у пустињи на путу до Обећане Земље провео је четрдесет година (4Мојс 14, 33-34, и другдје). Сам Мојсије је такође на гори провео четрдесет дана и ноћи у разговору са Богом (2Мојс 24,18, и даље у тексту). Илија је ходио четрдесет дана прије Божијег јављања nа Хориву у 1Цар 19,8. Коначно, у опису Спаситељевог поста и сусрета са Кушачем у пустињи сазнајемо да је и Он постио  четрдесет дана и четрдесет ноћи (Мт 4,2;Мк1,13;Лк4,2).

Оно што је заједничко свим наведеним помињањима броја четрдесет (који се, ако је вјеровати интернет претраживачу, у Писму помиње на 157 мјеста) јесте да је временски период означен тим бројем период припреме за нешто ново и узвишеније. Потоп тако представља прекретницу у односу на дотадашњи начин живота у коме је насиље царовало и кроз њега бива остварен нови Савез између Бога и човјечанства које репрезентује Ноје са својом породицом; народ Божији лута пустињом како би прочишћен доспио у земљу савеза и Божијег обећања; Мојсије на гори обнавља савез Аврама и праотаца добијајући закон који Бога чини присутним унутар завјетне и обредне заједнице Израела; Господњи боравак у пустињи означава почетак његове јавне проповиједи итд.

Четрдесет дана јављања васкрслога Исуса пред његово Вазнесење треба посматрати у овом контексту. Ако је период од четрдесет дана библијски период припреме, прочишћења и прекретнице, у значењу узвођења на виши ниво односа с Богом, онда је и пасхално-вазнесењска четрдесетница управо то. И као што је Пасха Христова и наша пасха, јер смо  умрли и саваскрсути с Њим (уп.Римљ 6,5; Кол 2,12), тако је и Вазнесење догађај од егзистенцијалне важности за нас, будући да смо и савазнесени са Христом, па стога, када се јави Христос онда ћемо се и ми јавити у слави (Кол 3,3) . Ономе који побиједи даћу да сједи са мном на престолу моме, као и ја што побиједих и сједим са Оцем мојим на престолу његовом (Отк 3,21).

Христово вазнесење није одлазак вољеног учитеља који заједницу ученика оставља сиротом. Када у  тропару празника чујемо уводне ријечи, „вазнио си се у слави Христе Боже наш, сатворивши радост ученицима“,  бива сасвим јасно да се од момента Вазнесења не може говорити о Христовом одсуству, већ о једном новом виду радости сусретања и заједништва. „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама“ (Јн 16,7). Одлазак Христов је заправо „одлазак“, тј.ново и неодузимљиво присуство Његово Духом Светим у заједници ученика, које омогућује да стваралачки потенцијал свега што је за нас учинио , па тако и Вазнесења, буде доступан као стварност а не само као једном забиљежени догађај који се везује са само једну личност историје, или као дио митологије везане за ту личност, што нам се, уколико не учествујемо у тој стварности, на крају своди на исто.

Вазнесење је, као и све Христово, ради нас и нашега спасења. За живот свијета. Да свијет вјерује да си ме ти послао (Јн17,21).

Самим тим, поетски говор о Христу који нам је Вазнесењем „пропутио пут“ или „отишао да нам припреми мјесто“, треба да буде пажљиво тумачен како не бисмо запали у небиблијски, тзв.платоничарски или можда боље речено пагански доживљај догађаја о коме је ријеч. Али и хришћанског откривења у цјелини. Вазнесење Господа Исуса није позив на одлазак одавде на неко, како ћемо у некролозима неријетко чути – „боље мјесто“. Његово значење није митолошко, као што није ни „преднаучно“, па да своју форму дугује непознавању положаја земље у космосу које је вазнесењску „митологију“ учинило прихватљивм за људе тога вренема, али не и за данашњи свијет. Дар новога живота у Исусу не тиче се промјене мјеста, већ се тиче промјене начина постојања.

 Царство Небеско које се помиње код јеванђелиста Матеја (други јеванђелисти преферирају да користе израз Царство Божије) не значи промјену мјеста, одлазак било гдје друго, већ, како је већ подвучено, промјену начина постојања. Када читамо опис Господњег Преображења онда у ријечима апостола Петра који каже да нам је добро овдје бити (Мт 17,4), видимо да је онебешена земља заправо стварност која је, када је прожета енергијама Божанскога Живота и Нестворене Свјетлости, заправо наша истинска и вјечна постојбина. Овим се потврђује и истина Књиге Постања о творевини за коју Творац вели да је веома добра (1Мојс 1,31). Ако размишљамо у овом смјеру, у прилици смо да се удаљимо од паганског дуалистичког погледа на материјалну стварност, који је доживљава као злу по себи и из које настоји да се уз помоћ вишњих сила и њима милих обреда коначно избави. Вазнесење је сушта супротност томе!  Оно што оно представља за Исуса у његовој људској природи  – а значи то да је његова људска природа узнесена у заједницу с Богом, бивајући му с десне стране, те прожета Божанском бесмртношћу – израња пред нама као лично очекивање сопственог остварења. Дух Свети који као квасац квâси тијесто историје чинећи да је Царство небеско приближено и да се спушта ожитворавајући земљу све до пуноће која ће се остварити Другим Господњим доласком, чини да и Христово Вазнесење буде заједничко искуство Цркве на замљи, а не бијег и дистанцирање како Христа тако и његове Цркве од свијета који је Њиме и за Њега створен (уп.Кол 1,16). И вољен.(уп.Јн 3,16)

Пагански поглед на који сам указао понекад успијева да продре и у хришћанско схватање. Тако нпр. у круговима конзервативних евангелиста, поглавито у САД, постоји тзв. „rapture theory“ по којој ће прије невоља које претходе Другом доласку или пак при самој Парусији вјерни бити узети, отети (значење појма rapture, у смислу одношења у стању екстатичне радости), и на неки начин транспортовани на небо са Христом, док ће грешници бити препуштени невољама, казни и пропасти. Овим гледиштем инспирисана су и многа нискобуџетна холивудска филмска остварења која чак по некима представљају посебан жанр и називају се, због приказивања ужаса оних остављених на земљи, „left behind movies“ а постоји и тзв. „left behind literature“ која је надахнута истим паганским схватањем Библије.

Оваква гледишта углавном се „ослањају“ на одјељак из 1 Сол 4, 16-17 гдје се говори да ћемо ми живи који останемо, заједно са њима (уснулима) бити узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху. Јасно је да интерпретације овога типа занемарују метафорички начин изражавања апостола Павла (видљив и даље у тексту посланице, у коме се долазак Царства упоређује са лоповом у ноћи и породиљским боловима труднице, 1 Сол 5, 1 -3)  У склопу истог описа видимо и коришћење империјалне слике дочека владара која није била непозната људима Павловог времена.

 Оно што овај одјељак може да врати на прави пут разумијевања јесте детаљ који га повезује са описом Вазнесења Господњег у наведеном пасусу ид Дјела апостолских. И тамо једнако као и овдје помиње се исти детаљ, наиме – облаци.

Облак или облаци су чест библијски симбол и под њима се најчешће подразумијева Божанска слава, а понекад и анђели. Од 1Мојс 9,13 гдје Бог вели да је метнуо дугу своју у облаке да буде знак завјета између мене и земље, преко 2Мојс 24,16, и бијаше слава Господња на гори Синајској, и облак је покриваше шест дана; и у седми дан викну Мојсија испод облака, преко описа освећења Соломоновог храма (1Цар 8, 10-11) гдје се говори да не могаху свештеници стајати да служе од облака, јер се славе Господње напуни дом Господњи,  као и на много других мјеста све до новозавјетних помињања, попут облака сјајног на гори Преображења (Мт 17,5). Видимо да се слика облака користи како би се описала Божанска слава и Његово присуство на земљи.

На исти начин појам облака функционише како у Лукином опису Вазнесења тако и у опису Доласка Господњег из 1. Солуњанима. Божанска слава која у облаку узима Исуса испред очију ученика  јесте иста она на којој и ми бивамо вазнесени у опису из 1Сол 4,17. У оба случаја не може бити говора о неком ескапизму и напуштању земље. Наиме, вазнесењем се оживотворава земља и тиме бива прожета стварношћу Божанске славе. Заувијек. Спасоносне консеквенце реченог су већ стварност кроз пасхално – вазнесењско – пентикосталну Тајну Цркве, а у потпуности ће бити истина када исто овако тј. на облацима исте Славе Божије Исус поново дође и учини да Бог постане  „ све у свему“ (1 Кор 15,28). Ово ни у ком смислу не смије бити замијењено нити на било који начин редуковано сликом која приличи  далеком паганском богу који са зле земље одводи њему одане негдје друго остављајући земљу властима таме злог Демијурга, већ је откривење  блиског и састрадалог Спаситеља који све земаљске пародије силе преображава, бивајући истински цар над царевима и господар над господарима овога свијета.( Откр 19,16)

Иако у нашим круговима не постоје тенденције да се у рухо црквеног учења заодјену идеје које проповиједају огранци конзервативних евангелиста, ипак се у народној побожности (да ли само ту?) могу уочити идеје које Царство Божије на неки начин дистанцирају од свијета у коме ће оно постати стварност кроз ново небо и нову земљу,  гдје правда обитава (2Петр 3,13). То дистанцирање дакако не стоји јер су „ново небо и земља“ и даље небо и замља а не нешто етерично и разоваплоћено, већ тварно, а опет и стварно и бесмртно. Поменута  размишљања стога и нагињу паганизму а не јеванђељском откривењу у Сину Божијем.

Завршићу ријечима  књиге пророка Авакума, Псалтира, и посљедњим стихом празничног тропара Спасовдана:

Јер ће се земља напунити познањем славе Господње, као што је море водом испуњено (Авак 2,14).

Узнеси се више небеса Боже, и по свој земљи нека буде слава твоја (Пс 57,5).

…јер си ти Син Божији, избавитељ свијета.( А не „од“ свијета).