Monthly Archives: октобар 2020
Славске свечаности на Зубцима код Требиња
На празник Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, 27.октобра 2020. године, прослављена је храмовна слава у селу Граб на Зубцима. Свету Литургију служио је надлежни парох протојереј-ставрофор Борис Бандука уз саслужење архимандрита Исаие и вјерног народа овог краја и околних мјеста.
У литији око храма читано је Свето Јеванђеље и помен парохијанима који су сахрањени у гробљу код храма. Послије благосиљања кољива и славског колача поздравном бесједом свим присутним обратио се протојереј-ставрофор Борис Бандука.
За све присутне, у црквеном дому који је у изградњи, уприличена је трпеза љубави.
Претходно, на празник Светих мученика Сергеја и Вакха, 20.октобра 2020. године, служена је Света Литургија на остацима темеља цркве из средњег вијека на Срђевом Брду. Свету Литургију служио је надлежни парох протојереј-ставрофор Борис Бандука уз саслужење вјерног народа овог краја. У току Литургије освећено је славско жито и преломљен крсни хљеб. У црквеном дому код храма Вазнесења Господњег у Коњском уприличена је трпеза љубави.
Остаци темеља цркве налазе се између засеока Дуба и Брежина. По називу брда и прислугама појединих породица ова црквица је била највјероватније посвећена светим мученицима Сергеју и Вакху.
Аутентични свједок Љубави Христове – Спомен Свете Петке у Требињу
Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16, 24)
Говорећи о овој многопоштованој светитељки, у својој бесједи, отац Дражен је између осталог рекао: Она је била једна тиха појава.., немамо чак ни неке посебне назнаке … да је била поучавана или духовно руковођена од некога … Оно што је она радила: просто слушала је глас Христов у Јеванђељу, и постала аутентични свједок Његове Љубави, Његове Милости…
Бранислав Рајковић, ђакон
Храмовна слава у Мостаћима
У двадесету Недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Свете оце Седмог Васељенског Сабора, у цркви Свете Петке у насељу Мостаћи код Требиња, поводом Храмовне Славе служена је Света Литургија. Светом Божанственом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Милан Бужанин, који је након Свете Литургије и ломљења славског колача поздравио све присутне пригодном бесједом. Послије Свете Евхаристије и ломљења крсног колача и кољива, заједничарење је настављено у мјесној заједници у Мостаћима, уз придржавање свих прописаних мјера.
Празник Покрова Пресвете Богородице прослављен у манастиру Дужи
Празник Покрова Пресвете Богородице свечано и молитвено је прослављен у Богородичином манастиру у Дужима код Требиња у сриједу 14. октобра 2020. године. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије служио је Божанску Литургију уз саслужење умировљеног епископа Атанасија, свештенства и монаштва.
Многи вјерници из Дужи али и околине су дошли да са својим епископима измоле од Пресвете Богородице благослов и заштиту коју она несебично пружа свима који је моле.
Владика Атанасије је послије прочитаног јеванђељског одјељка у празничној беседи најприје честитао свима овај велики празник посвећен Пресветој Богородици, заштитници цијелог рода људског, а затим је укратко указао на значај и потребу нашег молитвеног обраћања Богу, Богородици и Светима.
Послије заамвоне молитве и литијског опхода око храма, Епископ Димитрије је осветио кољиво и славски колач.
У порти храма припремљена је трпеза љубави за све присутне.
текст: Милош Бјелица
фото: Владо Ружић
Саопштење Митрополије и Епархија СПЦ у ЦГ: Крсне славе прославити освећењем славског колача и у кругу породице
Саопштење за јавност
Цетиње, 12. октобар 2020.
С обзиром на сложену и потенцијално изузетно опасну епидемиолошку ситуацију у Црној Гори, а у вези са свакодневним порастом броја случајева грађана заражених новим коронавирусом, позивамо све православне вјернике и све остале грађане на поштовање здравствених мјера и љекарских упутстава ради стављања под контролу болести COVID-19, изазване поменутим вирусом.
Видимо да епидемија овога вируса погађа, како Црну Гору, тако и цијели регион, Европу и читав свијет. Не смије се свакако дозволити да ова болест заустави живот, па ни духовни и црквени живот, али је неопходно да се придржавамо, колико је год могуће, мјера предострожности, како би умањили штетне друштвене посљедице епидемије и, што је најважније, утицали на смањење броја изгубљених живота због ове болести, која, иако погађа све узрасте, ипак највише живота узима међу нашим најстаријима.
Подсјећамо да је наша Црква, одмах по проглашењу епидемије у марту ове године прекинула организацију масовних литија, које су тада ишле улицама црногорских градова из познатих разлога, те да је и многе друге активности свела на минимум или их привремено обуставила. Многе прославе, освећења храмова, научни скупови и округли столови, а први пут послије више од двадесет година, и дјечији сабор, који су били планирани за прољеће, љето и јесен ове године отказани су или одложени. Неки од највећих годишњих хришћанских празника, као што је празник Васкрсења Христовога, прослављени су умногоме другачије него што је то случај у редовним условима.
Стога, руководећи се, недавно примљеним, умјесним и разборитим писмом Института за јавно здравље Црне Горе, али и намјером коју смо имали и прије њега, позивамо православне вјернике, нарочито оне који ће у наредном периоду прослављати своје крсне славе, да ове године то ураде уздржаније и скромније него иначе. Лијепо је и благословено угостити своје рођаке и пријатеље у свом дому на дан крсног имена, али је још љепше и благословеније, нарочито у оваквој здравственој ситуацији, бринути о добробити свих наших ближњих. Сматрамо да је умјесно да се крсне славе, којих је доста у наредних пар мјесеци, по нашим домовима овога пута прославе у ужем кругу, уз благослов дома од стране свештеника или благосиљање славског колача у храмовима, у договору са паросима.
Како народ одавно паметно вели – није свако зло за зло. Можда је ово одлично вријеме да се подсјетимо да је крсна слава, првенствено и изнад свега, духовно славље, којим се подсјећамо на дан кад су наши преци примили спасоносну хришћанску вјеру, те да тај дан проведемо молитвено и благословено. Знамо да, нажалост, наше прославе често знају да прерасту у забаве у којима се заборавља дух побожности и умјерености, удаљавајући нас тиме од њиховог смисла и значаја. Прослава славе у вријеме епидемије може да буде прилика да нагласак у нашем слављу поставимо управо тамо гдје он треба да буде – у молитви и благодарности Богу.
И на крају, не осврћући се превише на поновно захукталу антицрквену и антивјерску медијску кампању, препуну неистина о Цркви и неразумијевања према вјерујућим људима, позивамо све вјернике и све грађане да праштају једни другима и да не забораве оно што је у посљедње вријеме често понављао митрополит Амфилохије – богомржња и братомржња су опакији вируси од било којег познатог вируса. Од њих треба више да се чувамо и приљежније исцјељујемо него од ових болести које нам муче тијело, јер се човјек од њих теже ослобађа и остављају теже посљедице, како на појединце, тако и на читав народ.
Молимо се за брзо оздрављење свих оних који страдају од овог актуелног вируса, као и свих других болести, као и за укријепљење свих који се труде да им помогну на путу исцјељења: љекара, другог медицинског особља и свих доброчинитеља.
Из Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске
Поклоничко путовање у српске светиње
У суботу, 10. октобра 2020. год. у организацији невесињске црквене оштине, група од 48 људи кренула је да се поклони великим светињама које су градили владари из светородне лозе Немањића. Прије уласка на територију Србије вјерници су имали прилику да посјете Андрићев град, манастир Добрун и музеј гдје се налазе експонати из Првог српског устанка. Након пријатне вожње група је стигла у Жичу. У овој великој светињи поклоници су од љубазних монахиња чули кратак историјат манастира који је Свети Сава одредио да буде сједиште првог српског архиепископа.
Сутрадан, у недјељу, 11. окт. 2020. год. група је саслуживала и причестила се на Светој Литургији у Студеници коју је предводио студенички игуман архимандрит Тихон. Заиста не постоје ријечи које могу адекватно описати осјећај након обиласке ове светиње. Чувена фреска Студеничког распећа, мошти Светих Немањиће и много тога другога чини овај манастир правом духовном оазом. У наставку путовања вјерници су посјетили Сопоћане,Ђурђеве Ступове и Петрову цркву у Расу. Гдје год се појавила група је примљена са великим одушевљем јер сви много воле и поштују нашега умировљеног владику Атанасија. Са групом је на ходочашће ишао и невесињски парох јереј Славко Лаловић.
Посјета дјеце вртића „Наша радост“ храму Светог Великомученика Георгија
И ове године, у Дјечијој недељи, дјеца вртића „Наша радост“ посјетила су порту и храм Светог Великомученика Георгија Побједоносца у Горици.То је била дивна прилика за излет, али уз игру и дјечији осмјех и за мали час вјеронауке.
Захвални васпитачицама вртића, радосно очекујемо и наредне посјете предшколаца.
А.И.
Владика Атанасије (Јевтић) у Призрену: Свети Јован Богослов је на челу свих богослова
Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-хецеговачки г. Атанасије данас је на празник Светог апостола Јована Богослова началствовао Светом литургијом у цркви Богородице Љевишке у Призрену. Саслуживали су му архимандрит Михаило, игуман манастира Св. Архангела, о. Ђорђе, старешина Љевишке, професори и ђаци Призренске богословије.
Владика је у литургијској бесједи казао да је Господ Светом Јовану Богослову указао велику част јер му је поверио Мајку своју, а он је наслонивши се на груди Господње на Тајној вечери поцрпео сву дубину богословља, зато се назива Богослов.
“Почиње његове Јеванђеље богословљем, а завршава се овим да Господ предаје Мајку своју њему, а њега Њој и тако се ствара сродство. Мајка Божја се иначе ородила са Сином својим са Господом и тиме са Оцем – Богом Оцем, а Јован је предводник тих орођених и сродника Господњих, браће по благодати Духа Светога”, бесједио је владика и додао да је јеванђелист Јован на челу свих богослова.
Преосвећени владика Атанасије је на крају свог поучног слова честитао празник студентима на Богословском факулту свуда и свима богословима и богословским школама, а нарочито призренским богословима, истичући да Господ и Мајка Божија имају велику љубав према царском граду Призрену.
Владика Атанасије пожелио брз опоравак Митрополиту Амфилохију
Преосвећени владика Атанасије (Јевтић), умировљени захумско-херцеговачки, на свом повратку са Косова и Метохије посјетио је Саборни Храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Владика се сусрео са свештенством и вјерним народом, а највећу радост причинио му је сусрет и дружење са малом Ксенијом, учесницом свих литија.
У току посјете владика Атанасије је у телефонском разговору Митрополиту Амфилохију пожелио добро здравље и брз опоравак. Пренијевши му благослов косовско-метохијских светиња, Митрополита Амфилохија је највише обрадовала вијест да је у припреми нова књига до сада необјављених писама Светог аве Јустиња, њиховог духовног оца и учитеља. Међу њима се налазе и писма која је отац Јустин писао тадашњем јеромонаху Амфилохију.
Телефонски разговор био је прилика и да се присјете Лика и дјела великог духовника XX вијека оца Јустина Поповића, на чијим дјелима се духовно васпитавају бројне младе генерације.
„Дођи, види Љубав шта чини“ – ђакон Бранислав Рајковић за „Данас“
Не очекујући, уствари и прије свега, ни сам дует, током његовог извођења нисам очекивао такву реакцију ни непосредно присутне публике, која је све и снимала, па ни њихово одушевљење на крају, које се онда проширило, као реакција на видео снимак, широм нашег окружења, што свакако није било за очекивати, макар у тој мјери. Иако сам и раније имао нека слична искуства, прво сам снимак, а затим и вијест, па наше изјаве за медије.., преко друштвених мрежа, интернет портала, штампе, видео и радио станица.., ширили су се заиста брзо и вишеструко, што још траје… Једино, а опет вјероватно само дјелимично, објашњење али и мој главни утисак, па и утјеха и охрабрење, јесте да велика већина људи није изгубила осјећај за добро, за лијепо, за Божанско, и ништа мање важно: ти исти људи нису се уздржавали да тај свој осјећај јасно и јавно искажу.
2. Како је дошло до сарадње са Армином Музаферијом? Да ли се познајете од раније, јесте ли вежбали пре наступа?
Током протеклих мјесеци, у вијеме оног најинтензивнијег првог суочавања са још трајућом пандемијом, неколицина пријатеља из Мостара, вјерујући у мој таленат, а као, у извјесној мјери, препознатљиво лице, замолила ме је да подржим један пројекат у којем се пјесмом – севдалинком подстичу људи да прихвате изазов и пјевајући и такмичећи се, такозвану социјалну дистанцу учине само физичком дистанцом, исказујући тако и подршку једни другима… Прихватио сам и послао снимак, пјевајући познату севдалинку „Тамбурало момче у тамбуру“ али и једну илахију, и то на турском језику, под назовом „Gel gör beni“. Поменуту илахију, а што сам такође, уз саме пјесме изрекао, снимио и послао, чуо сам и научио преко интерпретација управо врсног музичара Армина Музаферије, који је такође подржао поменути пројекат… Недуго затим, Армин се поново огласио, реагујући на мој снимак, на моје пјевање и помињање њега, пјевајући исту пјесму али на нашем језику… Е, оно што је услиједило управо је повод и за овај наш разговор, то јест, Армин Музаферија заказао је и одржао свој концерт у Требињу, позивајући и мене да присуствујем, а онда у једном моменту и да учествујем, пјевајући заједно са њим, и то управо ону помињану илахију… Да смо вјежбали, та изведба би сигурно звучала још много боље али нагласак ипак и није био на самом пјевању и музици, него на томе што смо то радили заједно, он као муслиман и ја као православни хришћанин, и притом свештеник – ђакон.
3. О чему говори песма „Gel gör beni“? Иако народ на овим просторима не разуме турски, емоцију су сви препознали. Ваш наступ је подељен на десетине хиљада пута и нема ни једног негативног коментара.
Наслов пјесме, који је уствари и почетак њеног рефрена, најбољи је сажети одговор о чему пјесма говори: „Дођи, види Љубав шта (ми) чини“. Њен аутор је чувени суфијски пјесник из тринаестог вијека, Јунус Емре, стваралац побожних пјесама о мистичној Божанској Љубави, и о опијајућој и изгарајућој љубави ка Богу, који нерјетко у својим стиховима помиње и побожне личности, попут, у овој пјесми, свог имењака Јунуса – Јоне, којег хришћани поштују као старозавјетног пророка… Та Љубав Божија лако је препознатљива онима који трагају за њом, а љубав према Богу и ближњима, (нај)универзалн(иј)а је људска емоција, стога и не чуди њено широко распрострањено препознавање, чак и само у мелодији или у заједничкој интерпретацији. Ипак, као што поменусмо на почетку, то и толико препознавање и одушевљење било је неочекивано за све нас, као и, заиста, скоро потпуни изостанак, макар јавних, негативних реакција, на снимак који је прегледан на стотине хиљада, а подјељен на десетине хиљада пута, као што казасте…
4. Осим што је музика пут до срца људи, шта је оно што спаја народе различити вера и националности који су не тако давно ратовали?
Као што, очигледно, свака различитост не мора бити узрок сукобима, ни сличности не узрокују увијек блискост, напротив, рекао бих. Својатање сличног и заједничког нерјетко је повод, узрок и/или посљедица сукоба међу сличнима. Оно што може да дјелује спајајуће на, у овом случају, различита вјероисповиједања, а сличне националности, вјероватно је (само)свијесност о својим увјерењима и припадностима, па тако и о међусобним сличностима и разликама… У том смислу, иако увјерен да је одлика нашег простора и времена мултирелигиозности, у смислу да се несумњиво ради о различитим вјероисповиједањима, нисам сигуран да се може говорити и о мултикултуралности, него прије о једној култури. Дио те јединствене културе јесте и наша заједничка музика, или макар онај њен дио, који почива на истој левантинској аудитивној естетици (и много чему другом), попут исламске мекамске музике и црквене, дакле сакралне али и профане ромејске (византијске) музике.
5. Рођени сте у Мостару. Ту вас је затекао рат, родитељи су вам погинули 1992. Како је ваш живот даље текао?
Избјегао сам у Бачку Тополу, гдје сам довршио основношколско и средњошколско образовање, и упознао своју садашњу супругу, са којом, након завршетка мојих студија менаџмента у Новом Саду, заједно проводим студентске дане у Београду: она, студирајући историју умјетности на Филозофском факултету, а ја теологију на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Године 2012. након пуних двадесет година, са њом се враћам у Мостар, гдје смо се и вјенчали, а након чега сам убрзо рукоположен за ђакона. У Мостару су се потом родили и наше двоје дјеце: Христина и Григорије, а већ пуних годину дана, живимо у Требињу, мада и даље често на релацији са Мостаром, па и Бачком Тополом. Моја супруга је кустос историчар умјетности у Музеју Херцеговине у Требињу, а ја сам, поред ђаконске службе, у нашој Епархији захумско-херцеговачкој и приморској задужен и за дјелатности у вези са културом и медијима.
6. Упркос чињеници да сте у рату остали сироче никада нисте говорили о вашој личној трагедији, нити се освртали у прошлост. Искључиво говорите о љубави, заједништву и суживоту, значају образовања… Шта бисте поручили онима који и даље живе у деведесетим? Како ставити тачку на мржњу, пребројавању крвних зрнаца, узајамне оптужбе о злочинима… ?
Никада о нашим ратним страдањима нисам говорио на трагичан начин, боље рећи.., или нисам наглашавао трагичност тог страдања.., зато што у тој самој констатацији трагедије, која сама по себи није спорна, а нарочито у ‘констатнтном констатовању’ неке личне, породичне, па и националне трагедије, не видим излаз из тог стања, ако је то циљ, а требало би да буде. Никад ми у потпуности није био прихватљив ни став: опростити али не заборавити. Свети Јован Лествичник би рекао да заиста опростимо само оно што заборавимо… Штавише нисам ни од оних који у памћењу зла и трагедија виде неки нарочит потенцијал за избјегавање истог зла, односно за његово непонављање. Нисам сигуран али ми се то памћење чешће чини као злопамћење, као изговор за осветољубивост и као потенцијал да жртва сама себе начини злочонцем, а злочинца учини жртвом. И тако у круг и у недоглед тако… И онда, умјесто само да памтимо прошлост, ми у њој живимо. Живјећи у садашњости, памтити треба жртве али не и зло. Дакле, порука и одговор би можда могао бити: Памтити жртве – заборавити зло! Јер оно што памтимо одржавамо у животу!
7. Одакле љубав према арапском језику? Мање је познато да сте га увели и у литургију. Реците нам нешто о томе.
Љубав према арапском језику, љубав је, уствари, према једној нарочитој левантинској аудитивној естетици, а понајвише љубав према неким људима, којима је та естетика, такорећи, матерња… Сам арапски језик у Литургију али и у богослужење уопште, увели су, опет, људи, односно Црква, на подручјима гдје је арапски током дужег раздобља потиснуо сирски, грчки и друге језике… Мени се у Мостару само указала прилика да учим неке основе арапског језика као и могућност да, говорећи неке дијелове Литургије на арапском, тај освећујући заједнички простор и вријеме повремено учинимо пријемчивијим опет појединим људима па и да себе саме и читаву заједницу учинимо пријемчивијим за људе у свом окружењу. Мостар је још увијек значајан и студентски центар, гдје се поред осталог налази и Колеџ уједињеног свијета, који похађају млади људи, долазећи у овај град са свих континената, а међу њима су и поједини православни хришћани, који су онда долазили и у наш храм. Поред српског, повремено се током богослужења у Мостару, тако, може чути и арапски али и енглески, грчки, македонски, грузијски…
8. Да ли политичари у региону потпирују националну нетрпељивост и због чега?
Радња коју овај глагол из питања означава, да би се успјешно спровела, и у буквалном и у симболичком значењу, увијек захтјева испуњавање више услова, а не само један, ма колико био моћан и утицајан, тако да и ако би одговор био потврдан због чега год било, ми који ту нетрпељивост не желимо, а нарочито ми, којима је заповјеђено управо супротно од тога, морамо настојати не само да и сами не потпирујемо, нити само да не будемо потпириви, будући трпељиви, него да будемо миротворци, активно дакле творећи и чинећи мир, што, ако је судећи по реакцијама, учинисмо и ми у гесту који је и био повод за овај разговор, позивајући сваког човјека: дођи, види Љубав шта чини!
Саопштење за јавност Епископског савјета СПЦ у Црној Гори
Цетиње, 1. октобар 2020.
На Цетињу је данас одржан састанак Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори и правног експертског тима наше Цркве, у вези неопходности регулисања цивилизованог односа државе према Цркви, а поводом најновијих друштвено-политичких промјена у Црној Гори. Нарочито је разматрано питање уклањања штетног дејства, по живот Цркве и црногорски правни систем, изазваног усвајањем дискриминаторног и неуставног Закона о слободи вјероисповјести.
Констатовано је да су претходних дана изнијете различите политичке иницијативе и предлози за регулисање ових питања, све редом легитимне и правно образложене, да су истовремено и добронамјерне, али да је Црква, у овом тренутку опредјељена за што скорије и ефикасније затварање овог правног питања у нашој држави. С тим у вези, изражена су очекивања да ће конституенти нове црногорске власти усвојити законски текст заснован на поштовању слободе вјероисповјести, црквене стварности, црногорског Устава и важећих закона из области које се тичу живота и рада традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори, али и важећих међународних стандарда.
