Драга браћо и сестре,  и драга дјецо,

Ни не помишљајући да могу нешто додати свему овдје изреченом, а и чини ми се да је немогуће то урадити, али као домаћин, пошто је владика наш, сви знамо, био добар и гостопримљив домаћин и све нас учио да будемо такви, нећете ми замјерити што сам и ја ових неколико редака захвалности ставио на папир, да не бих некога заборавио. Зато прије свега, како нас је и он учио да радимо, сви скупа заблагодаримо Богу што смо га имали за пастира у Херцеговини. Да заблагодаримо Богу на епохалној и пророчкој личности нашег драгог Владике Атанасија. „Уснуо је лав“, чуло се ових дана. Као нека тајна лозинка ширила се ова порука електронским мрежама и сви су знали о коме се ради, и шта се десило и гдје. Није било потребно рећи ни име, ни ишта друго. И бјеше то заиста човјек лављег, великог, храброг и чистог срца. И не само то, него му је дао Бог да око себе рађа и окупља људе који би убрзо заличили на њега. Такве људе великог срца сам и ја срео дошавши у наш вољени манастир Тврдош и зато бескрајна благодарност Богу за моју старију тврдошку сабраћу – за владике Григорија и Максима, за мог игумана Саву, и његову и моју тврдошку братију. Они су ме научили, као најмлађега и најнеукијега, да слушам и искрено волим и поштујем нашег заједничког оца и учитеља.  

Благодарност и свима вама окупљенима овдје али и онима који нису могли или нису стигли да дођу. Свима који су се молили за нашег деда владику и који су туговали заједно са нама, а њих је безброј расијаних широм земљиног шара. Посебна благодарност свом медицинском особљу ковид одјељења Требињске болнице, из које је отишао испраћен њиховим искреним сузама. Хвала нашој докторици Петри Паовици на необичној посвећености свом позиву и у последњим данима, даноноћној медицинској бризи о нашем владики. Владика нас је увијек учио – када радите било који посао улажите цијело своје биће, не штедите се, Богу радите – и, ето, дао му је Господ да баш таква буде наша драга Петра, на чијим рукама је и преминуо. Хвала доктору Ацу Радановићу, који је дуги низ година бринуо о здравственом стању епископа Атанасија и то је са искреним поштовањем, посвећено, зналачки али и молитвено радио до последњег дана. Хвала нашим добрим и драгим докторицама Славици Турањанин и Љубици Миљановић, на трепетној бризи и помоћи нашем заједничком јеванђелском добром пастиру. Посебна захвалност професору и академику Предрагу Пешку који је, исто тако и за дуго времена, бдио над здрављем нашег владике Атанасија и ког је Владика, као ријетко кога, слушао. А сви овдје поменути су служили, лијечили и старали се о њему као о свом рођеном оцу.

Такође, поздрављам овдје присутне и изражавам захвалност на доласку предсједници РС Жељки Цвијановић, премијеру Црне Горе господину Здравку Кривокапићу, престолонаследику принцу Филипу Карађорђевићу и принцези Даници, министрима у Влади Републике Српске и Влади Црне Горе, градоначелнику Требиња и његовим сарадницима, свештенству и монаштву које је допутовало са Косова и Метохије и из Црне Горе, као и Призренским Богословима које је Владика Атанасије толико волио.

Захвалност и митрополиту Хризостому, који је данас предводио ово евхаристијско сабрање, изасланику његове светости Патријарха Порфирија, који је због самоизолације био спријечен да дође на овај дан у Херцеговину. Хвала и сабраћи епископима који су овдје служили заједно са свима нама.

Сада ћемо, браћо и сестре, кренути у молитвену литију и у погребну поворку према Тврдошу, у реду, миру, молитвено, са љубављу према владики Атанасију, и са љубављу једних према другима, и тамо ће се завршити ова божанствена служба, укопом у црквици Васкрсења Христовог, гдје је он давно себи предодредио гроб и гдје га чека земља херцеговачка али и земља коју је он доносио из Свете земље, са Свете горе и са свих светих мјеста која је обилазио за свог живота.

Царство небеско нашем владики Атанасију!

Старац, вл. Атанасије, обиљежио је живот мој и лично посвједочио за мене приликом мог скорашњег рукоположења за свештеника при Васељенској патријаршији, у Митрополији Вријулској мученичке Мале Азије.

Упознали смо га 60-их година, заједно са групом студената, када је дошао у Атину са Халкија, због докторске дисертације на Теолошком факултету. Од првог момента познанства схватили смо да је, тада млад јеромонах, АТАНАСИЈЕ био откривење за нас. Није био „од овога свијета“. Цијело биће његово било је пламен вјере и посвећености љубави Христовој. Лице његово сијало је од радости када би нам говорио о свом духовном оцу, Светом Јустину и новијим светититељима Цркве – тада није било много оних који говорили су о њима.

Од њега сам сазнао за старца Амфилохија. Када је владика Атанасије отишао на Патмос, старац Амфилогије није знао ко долази, само је издалека видио да долази неки монах. Рекао је тада људима који били су са њим: „Долази Атанасије.“ Када је Атанасије пришао ближе њима, рекао му је: „Добродошао, Атанасије“. Владика Атанасије нам је послије говорио: „… пао сам на кољена тада, јер један светитељ препознао ме је“.

Како долази до таквог повезивања међу људима, као што смо се тада ми, група студената, повезали са владиком Атанасијем, заувијек ће остати тајна необјашњива. Једини убједљив одговор на такву повезаност јесте и биће радост изненађења која долази од присуства Духа Светога. Таква повезаност развила се између оца Атанасија и многих Грка, и та повезаност нас и до дан данас обиљежава и одређује, а вјерујем да ће тако бити и до свршетка вијека.

Та повезаност, тај однос измијенио је животе наше на једноставан начин. По први пут смо схватили значај и улогу Христа у животима нашим, или и још више од тога, да је Христос живот наш.

Карактеристично је и оно што је рекао и што је остало записано приликом опроштаја, када је из Атине пошао за Париз, на академију Светог Сергија: „… у мисији мојој, на путу мом“, говорио је старац,  „циљ и тежња моја јесте слава Христова и ништа друго не желим. Молим Бога да ме одлучи ако бих пожелио било шта осим славе Христове. Желим да кажем да питање које се зове ХРИСТОС, „АМИН“ Божији, није питање слично другим питањима. То је једино питање нашега живота. Ако би нестала вјечност, и за њом све вјечности, ја ћу стајати поред Христа и Он ће побиједити.“

Пут којим је у животу ходио био је однос са Христом и свеобухватна преданост Њему. Христос као Алфа и Омега историје и Царства.

Био је чист, непатворен Човјек. Ништа на њему није било лажно. Све је било аутентично.

Обдарен великим даровима и способностима.

Ум просвијетљен богопознањем.

Ријека богословља.

Јуче ми је један угледни грчки теолог послао поруку коју вам преносим:  „Свесвијетли светионик Православне Цркве цијеле васељене“.

Човјек Царства небеског.

Жива икона богочовјека.

Врстан познавалац историје Цркве и неуморан проучавалац црквених списа. Оци су били ближњи његови, као пријатељи његови. Знао је ко су били познаници и пријатељи њихови. Исти онај теолог којег сам вам претходно поменуо говорио је: „Ходио је међу њима.“

Ријеч његова увијек је у себи скривала Богословље, свима блиско и приступачно кроз примјере из свакодневног живота. Чак је и у фудбалу налазио богословље. Са свима је разговарао на исти начин и никога није потцјењивао.

Сваки сусрет са њим, сваки контакт, поред осјећања радости и весеља, представљао је и наук. Учитељ и ученици његови, који осјећали су да их сматра пријатељима. Као да смо и ми сами слушали оне велике ријечи Христове: „… ви сте пријатељи моји…. вас назвах пријатељима својим“. При таквим сусретима, једини разлог да прекине се тајновођење, био би долазак и појава дјеце. Осјећали смо да нас одрасле напушта и да пажњу усмјерава ка дјеци. Налазио је поред њих и са њима заједницу рајску. Није се претварао у том свом пријатељевању са дјецом, нити у односу свом са њима. Сам се још од младости узвисио до искреног и истинског начина опхођења какав сусрећемо код дјеце.

Али, и сваки други сусрет са владиком Атанасијем почесто би се претварао у богословски разговор. Сјећам се многих наших поклоничких путовања мученичким крајевима Мале Азије и Косова. Још једно поље кроз које смо се све више повезивали са њим.

На једном нашем путовању у Константинопољ, и даље ка Кападокији, говорио нам је о „скандалу“ историје (чињеници да су православни кроз историју често бивали поражени од иновјерних – прим.прев.) и да све обасјано је свјетлошћу есхатона. Говорио је да ћемо и као народи стати пред Бога. Рећићемо тада, И Грци и Срби:“Принијели смо Ти културу која изњедрила је Земљу Живих, једно Свету Софију, Мјесто Несмјестивога, једну Грачаницу, Студеницу, културу која научила је човјека да стоји пред Тобом појући „покајања двери отвори ми Животодавче…“.

Причао нам је како је као млад, када је пошао из Србије и дошао у Константинопољ, отишао право на Халки. „Одмах сам“, говорио је, „отишао у цркву Свете Тројице. У том тренутку појали су „Покајања двери отвори ми, Животодавче“ и ја сам рекао у себи „ово је Византија, сва у покајању“. И пао сам ничице, са спуштеним рукама, од задивљености и изненађености коју сам доживио“.

Другом приликом нам је на путовању у Кападокију, у настаријем под земљом ископаном храму, тражио да пјевамо ранохришћанску химну „Свјете тихиј“ и у наставку из дубина душе дуго говорио, колосалну бесједу, која је касније објављена у истоименој књизи.

Дошао је у Грчку да студира, а учио је нас етосу и богословљу.

Дошао је на кратко, као млад студент, а остао је са нама као старац и духовник, који надахњује, просвјетљује и воли Грчку и дјецу њену. Волио је, а и од нас био много вољен.

Упознали смо владику Атанасија, и кроз њега и Светог Јустина, и завољели смо човјека. И Богочовјека.

Славимо Бога што смо га упознали, што нас је просвијетлио и надахнуо.

У посљедње вријеме говорио је да у животима својим треба да прођемо кроз све стадије узрастања у Христу и страдања Христовог. Сада Свети Отац наш и Владика, пошто се успео на Голготу и Крст, иде даље ка Васкрсењу, ка сусрету са ОНИМ којег је до краја волио.

Изрека „Хвалећи Атанасија врлину хвалим“, која се односи на Атанасија Великог, Архиепископа Александријског, у потпуности пристаје и његовом имењаку, Атанасију, Епископу умировљеном Захумско-Херцеговачком и Приморском.

Говорио нам је да је Грчка „родила“ и накалемила српски народ у Цркву Православну, али и ми, многи савремени Грци, њему дугујемо свој духовни „препород“, који нам је пружио кроз дружење са нама, кроз књиге и бесједе, и кроз љубав своју нелицемјерну.

И за крај, познајем владику 53 године, и више пута сам размишљао да је одабрао да живи своју свакодневницу на такав начин да скривено буде и остане стварно богатство дараова његових.

са грчког превела: Маја Рашoвић

Драги Владико, драги Тасо!

Ево припаде ми част и дужност да се у овом часу у неколико ријечи опростим од тебе у име народа Херцеговине, наше браће из Црне горе, Босне из Србије, Хрватске, Косова и Метохије и у своје име, што је подухват колико частан  толико и немогућ.

Твоје присуство у Херцеговини не моżе се описати томовима књига, а камоли кратким говором изнад твога одра.

Твојим доласком у Херцеговину, у купином  и трњем зарасли манастир Тврдош, васкрсао си скривену светињу и претворио је у поклоничко мјесто васколиког српског народа, и не само српског него и цјелог праславног свијета. Поред Тврдоша васкрсли су и свијету обзнањени, духовним пламеном распламсали и остали херцеговачки манастири. Искра вјере запретена у пепелу безбожништва  разгојела се у грудима многих, који су пожељели и потрчали у сусрет Богомладенцу којег си им откривао,у библијске редове саборног крштења, у ријеци Требишњици поред манастира Тврдош.

Подсјећао си нас на Светог Јована Крститеља, који тврдим, а истовемено благим, гласом позива и призива на лично покајање и опроштење свих замјерки или мржње према ближњима. За тебе су ближњи твоји били сви људи добре воље независно од пола, нације, вјере или боје коже, просто сваки човјек спреман добро чинити.

Драги Владико, хвала ти што си својом слободом према Господу и нас ослобађао од предрасуда о Страшном Богу који бије и кажњава, те нам откривао Бога Пријатеља, Брата, Њежну мајку која брине о свом чеду, Оца који се одрекао својих моћи управљања, дајући човјеку безграничну слободу, бдијући над њим, и водећи га ка вјечном спасењу.

Мој први сусрет, прије много година у вихору рата, био је испуњен зебњом, јер су ми пријатељи представили сусрет са страсним громовитим Владиком, а ја сретох Човјека са дјечијом душом , одважношћу и храброшћу ратника, са пуно љубави и разумијевања, поука и поучавања у вртлогу проблема у којим се налазио наш народ.

Тај велики Горостас се тако брзо и лако у читавом свом животу претварао у безлазлено дијете и пријатеља  дјеце, управо једнак њима у игри и разоноди. Фасцинирао ме је магнетизам којим је привлачио дјецу на свим мердијанима куда смо заједно проходили, а проходили смо доста, и та њихова дјечија радост сусрета са тако великим а опет, њима маленим дјечијим душицама, блиског пријатеља. Како рече једна дјевочица ја и Вадика смо имали исто три године. Ја сада имам четири а Владика је остао на три.

А на питање ко је је цар животиња, један дјечак самоувјерено рече: то је Владика Атанасије, он је цар свих животиња!

Драги Владико хвала ти на породу који си оставио, љубави и вјери у нашим срцима, бројним архијерејима које си изродио, монаштву и свештенству, бесконачном знању у многим књигама  које си написао. Жалим колико је знања отишло ненаписано, али твоји насљедници, увјерен сам наставиће тај рад, бројним пријатељима који кроз тебе завољеше српски народ из многих земаља овога шара небеског.

Чувши за твој привремени одлазак преносим ти поздраве из Израела и Грчке, свих српских земаља, и од бораца II Херцеговачке лаке пјешадиске бригаде ВРС, у војничком строју благодарно и у ставу мирно кличући ти: Срећно ти било Царсво Небеско!

Драги Владико хвала ти за све тренутке с тобом проведене, никада те нећемо заборавити и нека ти је вјечна слава у Царству Небеском.

АМИН