Monthly Archives: април 2021
Немирни апостол савршеног мира – Слово Епископа источноамеричког Г. Иринеја о Владики Атанасију
(Изречено о Четрдесетодневном парастосу Епископу Атанасију у Орланду, у току Св. Заупокојене Литургије у суботу, 10. априла 2021. године)
О, Владико свети и велики, поносе и дико Херцеговине, поносе и радости васколике Српске Православне Цркве, учитељу васколиког православља у овоме свету! Како сада ја неуки, мањи од свих на свету, да станем пред тебе, громаде од архијереја и покушам да својим неуким речима, дрхтећим уснама, душом и срцем опишем тебе и твој живот, који се не може описати? Једину утеху налазим у речима великог Апостола незнабожаца Павла, у оним речима што је написао Коринћанима, када је рекао „…ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем.“ Ово нам говори Свети Апостол (1.4,15), али и овај велики архијереј који сâм по имену не зна за смрт, јер је већ прешао из овог света у живот вечни. И, заиста, живот, рад, све што бива о њему и око њега говори само о Христу, живећи у Христу и за Христа. То је наш владика Атанасије.
Ми смо се сабрали данас око његовог имена, око његових дела, око сећања на њега, а нарочито око Онога који је свима нама доделио живот вечни, Господа нашега Исуса Христа. Како описати човека који је препун контрадикција? Савршено смирење у једном бићу које не зна за мировање. Како описати архијереја Цркве Божије, који је више личио на просјака и који је ходао међу нама у својим чистим, беспрекорним прњама? Како описати великог васељенског учитеља који кад се појави на саборима пред епископима читаве православне Цркве, сви морају да умукну јер ће сада говорити велики Атанасије? Такво знање, таква наука, такав извор знања и науке, долази само из човечијег срца, из онога који је умео да учини оно што су свети Оци тражили од свих нас без изузетка, а то јесте да узмемо ум свој и да га спустимо у своје срце. Јер, само кад дође до савршеног споја ума, рациа, знања и срца, седиште људске душе постаје срце које представља Љубав. Љубав Божја које је посађена у сваком од нас без изузетка, проистиче из човека чије сâмо име Атанасиос (Αθανάσιος), значи бесмртни.
И, заиста, чак ни смрт није могла да га умири, као што се говорило и писало о њему, да је умировљени Епископ херцеговачки, када је већ предао трон и престо Херцеговине својим наследницима. Ко би могао њега умирити? Нико, јер тај његов неспокој у ствари није неспокој, већ Живи Христос у њему. И како да се смири човек који зна да Христос обитава у њему? Он је предао сав свој живот том истом Христу, Господу нашему. Како да се не појави васцела Херцеговина, па и народ широм света на његовом погребу, када је он спасио свој народ у Херцеговини, спасио Херцеговину за Српску Православну Цркву и за српско биће? Светосавску Херцеговину, као што рекох у свом опроштајном писму. Прочитах у једном часопису како су лепо описали владику Атанасија, који је, кад је сав народ кренуо у бекство, да опустоши Требиње, сишао као „оркан“ над градом, говорећи громогласно свима: „вратите се у ваше домове“! И да није он то учинио, данас не би било наше Херцеговине, онакве какву је ми познамо. И не само да је спасио живаљ и дао Херцеговини опстанак, него је вратио херцеговачком народу душу, коју су комунисти покушавали на све могуће начине да одузму од њих. Иако су они трпели дуги низ година без свога архијереја, овај епископ Христове Цркве свете, који је у то време био епископ банатски, где је могао живети у миру, прешао је у Херцеговину, која је толике година имала само администратора. И, он се заветовао том народу, тој светој Цркви, заветовао се Херцеговини, да ће он бити њихов епископ до саме смрти своје. И, испунио је своје обећање.
Међутим, ко може једноставно сахранити таквога бесмртнога човека, човека бесмртнога имена, као што беше владика Атанасије? Он не може да мирује ни сада, јер је он жив. Он живи, јер Христос живи у њему, и он живи због Христа и за Христа, са Христом и у Христу. Такав нам архијереј приличи. Јер, заиста, он је био оличење нашега Спаситеља овде у овом свету. Он, као и велики митрополит Амфилохије, који га је претекао у живот вечни, били су кључни људи не само у Српској Православној цркви, већ у васцелом Православљу, па чак су и други много учили од њих: како да обнове патристички живот наше Цркве, живот по Светим Оцима, како да се литургијски обнови живот и тиме народ. Јер, ако је Литургија жива, а јесте жива, онда ће народ живети. Ако је Литургија умртвљена и ако се она само служи реда ради, нема том народу живота. И зато је владика Атанасије хитао да отвори Херцеговину, да отвори свако херцеговачко срце, а преко њих сва наша срца, како бисмо сви могли схватити шта значи Литургија и живот по Литургији. Јер, Литургија је присуство самога Исуса Христа. Ми се сједињујемо са самим Христом, и ко онда може да мирује?
Сећам се на опелу Светога нашег Патријарха српског Павла, пошто сам био један од млађих архијереја, стајао сам скроз при крају, поред главе Светог Патријарха и његовог ковчега и ту је поред мене био и владика Атанасије. И као што су свештеници стали у ред, ми смо сви стали у ред, али нема код њега таквог реда. Он се измакао од свих епископа и стао је мало накосо на челу ковчега и рекао је мени са осмехом: „Ја сам задужен за неред“. Али, у том савршеном нереду његовом, човек види итекако да ту постоји један виши ред. Сви су препознали светитељски лик његов. Вероватно сте видели, пошто се сад све поруке шире невиђеном брзином кроз читав свет, ону слику владике Атанасија, где стоји на степеницама Царства Небескога и одједном се окреће једном анђелу и говори: „Мутави, где ћеш тамо? Шта радиш ту? Не лети се тако! Рашири та крила!“ То је он. То ми сви знамо. Небо више не може да мирује, јер овај апостол немира и апостол савршеног мира у исто време, се налази у њиховој средини. И сада нас он гледа, и говори ми: „Доста је, не треба више. Прекини, већ си доста рекао.” А, ништа нисам рекао колико има да се каже о том човеку.
И оно што највише говори о њему и о његовом светитељском лику, јесте следеће: Истина јесте његова наука, његове силне књиге, које је написао и оставио иза себе, оне ће надживети њега овде, у овом свету у смислу учења. Сви студенти православља, од данашњег дана, па до окончања века, учиће се из његових књига. То стоји, то сви знамо. Како је он лепо описао Христа, као Алфу и Омегу, Христа на коме Црква наша почива, Христа који се добровољно предао распећу и вратио Дрво живота у едемску башту, у рају, како би свима нама отворио пут ка вечном животу. То нико не може да изусти, а камоли да напише, ако то није лично доживео у додиру са Господом. Међутим, изван и изнад свега тога, анегдоте. Сваки сусрет са тим човеком ће бити предмет разговора о њему, јер све је то било толико необично да је човек осетио живо присуство једнога Свеца у својој средини.
Велики учитељ Православља у прошлом веку и мој духовни отац Александар Шмеман је говорио: сваки људски сусрет, независно од тога колико је дуго трајао или колико је кратко, пак, трајао, оставља свој вечни и вечити печат на сваку људску душу. И сваки тај сусрет и тај печат који оставља на нашим душама, ми носимо са собом у Царство Небеско. Нема ту оно дугме за брисање, него то постоји и бива у нама и ми носимо то са собом у Христово Царство Небеско. То је тајна моћи додира, по речима Светог Владике Николаја Охридског и Жичког. Моћ додира, јер ни једна тајна у нашој Цркви, не може се извршити без тог додира. А, ево сада погледајте ово доба у коме живимо са ковидом, шта би са додиром? Где је? Полако се дистанцирамо једни од других. Међутим, пошто сви носимо тај печат, као жиг на нашим душама и срцима, тај кога се сећамо остаје жив и тај додир са њиме како међусобни наш додир, остаје са нама. Зато је толико битно, суштински потребно, кад год се сећамо наших драгих покојника, да отпевамо „Вечан помен“, јер онога који је предмет наше љубави, ми њега са тим речима предајемо Живоме Богу и Он их прима у своје небеско наручје. И, онај који се налази у загрљају Господа, тај живи. Јер, Бог је ватра, по речима Светог Апостола Јеврејима (12,29). Где бива ватра, ту бива топлота. А где бива топлота, ту нема хладноће. И где нема хладноће, живот обитава. Бити у загрљају Божјем, бити у Његовом памћењу, као и у нашем памћењу, значи само још више бити у додиру са Светлости овог света. Јер је велики Апостол незнабошцима рекао свом ученику Тимотеју да је Бог Светлост (1.6,16 и 2.1,10). И сви знамо да је Бог Светлост и где је светлост више нема таме. Тама не може да уништи ту светлост, јер Христос је Дан који не зна за залазак сунца и такво је и Његово Царство у том живом Дану. И ту је сада наш велики архијереј, громада од архијереја, громада од човека, громада од учитеља, у загрљају Исуса Христа, коме је посветио сав свој живот.
Драги и многовољени, омиљени владико, сети се и нас у Христовом Царству Небеском и кад год се ми сећамо тебе, помени и нас како бисмо се сјединили у Христу и за Христа, а теби хвала и слава за тај живот твој, необични. Живот, који је толико одударао од осталих живота у овом свету. Неко би рекао да си био јуродиво биће, али далеко од тога. Био си најсавршенији украс наше свете Цркве и васколиког Православља.
Нека је драгоме епископу, оцу и учитељу нашему Атанасију, човеку бесмртнога имена и епископу вечан спомен, до нашег коначног и заједничког сусрета са њиме у Христовом Царству Небеском. Амин, Боже дај!
Четрдесетодневни парастос Eпископу, Учитељу и Оцу нашем Атанасију – Орландо САД
Парохија Свете Петке у Орланду је овог викенда имала част и благослов да угости Његово Преосвештенство, Епископа Источноамеричког Г. Иринеја, као и свештенике Јужног намјесништва наше Богом чуване Епархије. Епископу су саслуживали свештеници Милан Крстић из Мајамија, архијерејски намјесник, Борис Чоловић из Гринзбороа, Миладин Благојевић из Атланте, Станислав Крављача из Џексонвила, Саша Ђурђевић из Норт Порта, Драган Жарић из Сент Питерсбурга, Атанас Мегеров из Бугарске Православне цркве у Орланду, Љубиша Брњош, парох из Орланда, и протођакон Милош Ждралић. У овом литургијском сабрању учествовао је и протопрезвитер-ставрофор Будимир Анђелић из Орланда, који је током јутрења обавио исповијест свештенства нашег намјесништва.
Овом приликом владика и свештенство су одслужили Четрдесетодневни парастос Његовом Преосвештенству, епископу, учитељу и оцу нашем Атанасију, умировљеном Захумско-Херцеговачком и Приморском. По прочитаном Јеванђељу, владика Иринеј се обратио присутнима говоривши о величини и значају Епископа Атанасија за васколико православље. Рекао је да смо ”Сабрани данас око његовог имена, око његових дела, око његово сећања, а нарочито око Онога који је свима нама доделио живот вечни, Господа нашег Исуса Христа… коме је он предао сав свој живот и Христос обитава у њему… Савршено смирење у једном бићу чије име означава бесмртност и које не зна за мировање…” Након литургије и трпезе љубави, у просторијама црквене школе, одржано је пригодно слово о Владики Атанасију, у коме су учествовали владика и свештеници који су га лично познавали и преносили своја сјећања и искуства из живота са овим великим угодником Божјим. Присутни су могли да чују многе поуке, али и анегдоте којих је било напретек. Заиста, диван је Бог у Светима својим!
У недјељу Светог Јована Лествичника владики су саслуживали месни парох, протопрезвитер Љубиша и протођакон Милош. На литургији Светог Василија Великог, владика се осврнуо на дјело Светог Јована по коме је и добио име Лествичник, говорећи о три највеће врлине: Љубав, Радост и Мир, те како се овим трима посљедњим степеницама достиже у Царство Небеско. Захваливши се на гостопримству, владика је изразио радост што је трећи пут у релативно кратком времену у посјети нашој парохији.
Хвала Богу и Светој Петки, нашој заштитници, што смо били свједоци и учесници још једног дивног догађаја који ће остати записан у историји наше парохије. Нека би Господ свога великог угодника владику Атанасија, упокојио тамо гдје се духови праведних одмарају, а нама који смо остали осиромашени за његов одлазак, дао утјехе и радости у познању да имамо великог заступника и молитвеника пред Васкрслим Господом.
Владико бесмртнога имена, нека ти је вјечна успомена!
фото галерија: https://flic.kr/s/aHsmVecxhe
O епископу који није волео аплаузе – Александар Р. Жерађанин
04.03.2021
Многи у роду нашем православном, српском, заплакали су данас. Стало је срце неуморног слуге Божијег епископа Атанасија. Православна Црква је изгубила најумнијег пастира, наш народ је изгубио величанственог сведока истинске слободе, баш онакве слободе за какву је Бог створио човека. Наш Атанасије, верни слуга Божији је позван кући, Небеском Дому коме је одавно припадао. Атанасије се успео на трон Св. Василија на исто начин на који га је напустио, као истински бранитељ људског достојанства. Био је инспирација многима у Православном свету, зато ћемо се увек сећати надасве надахнутог и неустрашивог свештеника, који је у нашем нараштају у времену безнађа постао путоказ нама рањенима и изгубљенима и очајнима, који вапимо за мало Воде Живе. Захвални смо Богу да нам је послао таквог човека, сина распете Србије који је заслужио епископско достојанство, и постао наш бесмртни духовни вожд.
Још док сам био студент у Београду, врло често усамљен и без истинске радости, окружен сличнима себи, губио сам веру у будућност и у сам живот. А онда однекуд појављивао се владика Атанасије на филолошком факултету („Завет Светог Саве“) или на машинском факултету („О језику”…) или на Богословском факултету („О богопознању и човекопознању”) итд. и хранио нас мудрошћу која није од овог света, али је јача од овог света. Говорио је често: “Запамтите децо, прегалац добија… то је велика правда Божија”. Упијајући од владике дух охрабрења полако сам поново постајао жив. Полако сам јачао у духу и схватао важност одговорности, важност времена и важност личног напора, али и важност заједништва. Само човек раширених руку према свима, који је рањен а ипак грли читав свет као и распети Господ, може да те научи заједништву. Говорио је владика некад тако аутентично и надахнуто и непоновљиво као да гледа кроз двери које воде у вечност. Бриљантан, ерудита, строг али са брижним очинским погледом, правдољубив али са срцем пуним милости, одважни духовни титан али и пријатељ деце и сам велико дете. Одужио се свом народу сваком истинском свезом, и постао уистину као и Николај, Свенародни Владика.
12.04.2021.
Владика Николај је рекао на одру једног великог Србина: „Многи ће туговати много и премного, али знајте његова слава прождрла је сву тугу“. Исто важи и за тебе, Атанасије. Твој снажни дух, твоје упечатљиво присуство, као да си већ једном ногом крочио у Царство, били су за нас младе прибежиште онда кад је хладноћа овог света постајала неиздржива. Био си увек апостолски скромно обучен, на површини често грубог израза лица али изнутра брижног срца пуног самилости и љубави, баш онакав како те је твој Отац Јустин описао „као лав и срна“. Будући бескомпромисно искрен, несвакидашње непосредан, без театра и без глуме у изразу, у твом присуству нестајале су наше дилеме, маске, сумњичавост… јер си истински поштовао нашу младост и тиме заслужио да ти се верује свим срцем.
Отишао си да се одмориш, али ниси затворио духовне очи, већ пажљиво бдиш над нама који смо остали овде. То је ваљда једна од порука твоје књиге „Загрљај светова“, да и кад затвориш телесне очи остаћеш са твојим народом заувек. Имао сам доста узора у животу, али нисам никад тако снажно доживео губитак некога кога нисам познавао лично већ самo пo духу. У вечери твога упокојења читаву вече сам лио сузе, али сам био тужан на један необичан начин. Отац Јустин је говорио како се након упокојења Владике Николаја прво молио за Николаја а онда самом Николају. Ти си владико исто говорио кад се упокојио отац Јустин; молио си се прво за Јустина а потом убрзо и самоме Јустину. Ако нисам у прелести, и ја имам сличан осећај и чудно ми је да се молим за спасење твоје душе. Срце ми говори да треба теби да се обратим да се ти молиш за све нас. Знам да ниси волео похвале и аплаузе, али је јача од мене била жеља да кажем реч о теби, јер су те они који мисле да су моћници овог света намерно прећутали и учинилли све да будеш на маргини, заборављен и непознат, поготово младима. Али како да сакријеш град који на гори светли… Прећутали су те јер су осетили да си ти силан у Господу и да је реч твоја буђење из мртвих. За моћнике овoг света си био и остао, како ти је један студент дао име, Атанасије – Бич Божији.
И на крају да ти кажем, и ја сам један од оних чије си срце дотакао, иако сам син кога никад ниси срео лицем у лице. Нисам био у Тврдошу да се поклоним твом одру, али доћи ћу једног дана у Херцеговину да те обиђем, јер ме воља Божија везала за тебе и Херцеговину. Kрштен сам са непуних 17 година, 12. маја 1996. године, на дан Светог Василија и то у дане кад су мошти Светог Василија проношене кроз ратом разорену Херцеговину. Тада си ти завапио Светом Василију у храму рекавши: “…Аман, помагај Свети Херцеговче… тешко је бити човек браћо… тешко је бити Србин… пред Владиком нек се свако закуне… бићу човек ко што је он био, усправићу се… нек нас газе светски моћници не могу нас погазити, једино сами себе можемо поништити…” Тек кад сам у тридесетој години живота напустио отаџбину и отишао у расејање схватио сам још дубље твоју реч да је тешко бити човек и да је тешко бити Србин. Уз твоје молитве владико, усправићу се и бићу човек, и нека да Бог милостиви, да се коначно после дугог лутања и тешког страдања усправимо као народ.
Хвала ти, Владико, за твоје велико и неуморно срце у ком си сачувао Огањ Небеске Љубави. До задњег дана си радио, чак и у болесничкој постељи. Твој овоземаљски живот је био најдубља брига за ближњег и чежња и неуморно трагање, али и испуњење и присуство. Говорио си: “Човек је срце“. Псалмопојац као да је о теби говорио кад каже “Приступи човек и срце дубоко“. Недостајаће нам твоја светлост и победоносна радост твога честитога лика. Научио си нас да је Радост Литургијског Евхаристијског Сабрања знак победе и знак Живота. Ти си сад са својима, и са оцем Јустином, и са мојим Павлом Славонцем, бесмртним Патријархом Српским и са твојим братом Амфилохијем и са свима другима, а ми остајемо овде примивши од тебе духовни штит и Завет и утеху, јер је твој најмилији син Григорије са нама. Даће Распети и Васкрсли Христос, Истинити Бог наш да се сретнемо једног дана лицем у лице. Видимо се.
Александар Р. Жерађанин
12.04.2021, Дизелдорф,
на Св. Јована Лествичника,
40 дана након упокојења епископа Атанасија
Одмор у његовим очима – Сестринство Манастира Петра и Павла
Неколико немуштих речи нашем духовном родитељу
У сећању (успомени) увек можемо наћи драге људе, како оне који су са нама (на земљи), тако и оне који су отпутовали, као што је Владика Атанасије. Не морамо ићи нигде, само завиримо у своје срце и наћи ћемо их, ту су, чекају! Владика Атанасије је несумњиво урезан у срце сваког кога се дотакао.
Увек је био ту, у радости и у жалости, са онима који болују и онима који се веселе. Човек бескрајне пажње и брижности, попут мајчинске.
У сваком сусрету са њим трепериле смо као пламичци свећа, који су се његовом љубављу распламсавали. Волеле смо и његове не тако ретке нелогичности, које су и те како имале смисла. Кроз њих нас је учио шта су послушање, смирење и слобода. Понекад би нас и заболела његова педагогија, али се увек на крају показивала као најбоље припрамљен час врхунског професора. Поврх свега, истицао је гостопримство и увек давање предности другом!
Био је неуморан у брижности и пажњи, према свима па и према нама. Волеле смо његове изненадне доласке, када би улазећи загрмео: „Где је мој мутави народ?“, а ако нас не би било ту за минут, додао би са смешком: „Моје племе спава мртвим сном!“ Чезнуле смо за његовом речју, као дуго неоране њиве за орачем. Поучавао нас је на њему својствен начин, као на пример: „Одговор на свако зашто је увек – зато“ или „децу треба тући“. Годинама нам је неуморно говорио о свом пријатељу зецу, о пчелама, ластама, чак и слоновима, а тек недавно је почео да нам прича о Ави Јустину, Владики Николају, мученицима, Светитељима које је и сам познавао и… тек на крају понешто о себи. Све ове речи смо слагале у своја срца, а затим их преносиле и на папир.
Каткад би нам послао мантију, прслук или капу да нешто на њима преправимо или зашијемо. Не зато што није имао друго, већ да би нас научио да будемо штедљиве и да се према свему односимо са великом пажњом.
Радовао се када би чуо да смо засадиле маслине, виноград, разно дрвеће и цвеће, да је Црква пуна деце, да шијемо одежде, учимо вез и иконопис. Посебно се обрадовао обнови Цркве Св. Апостола Павла у нашем Манастиру, а не мање и обнови друге Павлове црквице у селу Доли, у брду недалеко од Павлове пећине. Учествовао је свим бићем у нашем животу и радовао се нашим радостима, али нас није хвалио – то је била педагогија великог Владике Атанасија.
Свака његова реч, иако изговорена силом бурног ветра, била је лековита. Пред њим би све мисли дезертирале, а покушаји да нешто изговориш се утапали у океан његове љубави, који је пленио чула. У његовим очима смо се увек одмарале.
Небројено пута смо му хтеле исказати и речима своју благодарност и љубав, за које верујемо да их је и без речи осећао, али би сваки наш покушај бивао заустављен. Зато му сада кажемо: „Хвала ти Владико за сваки тренутак који си нам посветио и опрости нам за сваки уздах, коме смо ми биле повод.“
Нека нам Господ да снаге да се до краја трудимо и живимо онако како нас је он учио. Да, када једног дана станемо пред Христа и Владику Атанасија, добијемо бар пролазну оцену!
Сестринство Манастира Петра и Павла
Израђена Часна трпеза за Саборни храм у Мостару
Иницијативом и идејом свештеника Милана Унковића из Лас Вегаса, уз благослов епископа ЗХиП г.Димитрија, свештенослужитељи који су служили у Херцеговини или су поријеклом из Херцеговине су дали своје прилоге за израду и уградњу Часне трпезе за Саборну цркву Свете Тројице у Мостару – Катедрални храм наше епархије.
Пројекат Часне трпезе урадила је Јелена Јефтић из Београда у сарадњи са пројектантском кућом Рестауро из Сарајева.
Неизмјерну благодарност дугујемо епископима Григорију (Дурићу) и Силуану (Мракићу), као и свештеницима Владиславу Шиповцу, Страхињи Јањићу, Зорану Савићу, Зорану Алексићу, Станиславу Дурићу, Вуку Милишићу, Милану Унковићу, Љубиши Брњошу, Борису Чоловићу, Горану Спаићу, Зорану Илићу, Данилу Радмиловићу, Василију Брборићу, Ненаду Калему, Миловану Глоговцу, Лазару Манигоди, Милутину Андрићу, Синиши Шаренцу, Михајлу Андрићу и ђакону Немањи Калему.
СПЦО Мостар
Био је духовник наде Другог доласка Христовог
Како смо, нас неколицина студената, видели и доживели о. Атанасија у Атини (1964-1986)
Отац Стаматис Склирис
Знате ли која је била „црквица која је личила на скривену помисао”? Можда она у којој се цариник из Јеванђеља молио сагнуте главе и ударао се у груди. Била је то и црквица коју је насликао Константин Партенис. [Назив његове слике гласи: Τὸ ἐκκλησιδάκι πού ἔμοιαζε μὲ λογισμὸ κρυφὸ (црквица која је личила на скривену помисао). — Прим. прев.] Знам да је био и извесни јеромонах Атанасије који је смерно служио 1966. године у Руској цркви на Синтагми у Атини. Нико га није познавао.
Једно поподне Синтагмом је корачала нека студенткиња и у себи се борила са Богом и говорила му: „Ако постојиш, дај ми пример Твог присуства!” На ћошку угледа Руску цркву и улази у њу. Пали свећу, клања се и обраћа се смерном јеромонаху: „Оче, желим да се исповедим”. „Знате, ја сам из иностранства, кратко ћу боравити у Атини и не исповедам”. „Оче, потребно је да се исповедим сада!” „Чујте, сада ћемо почети вечерње. Ако желите, седите и помолите и одлучите шта ћете учинити”. Села је и после вечерње му је рекла: „Оче, молим Вас да се сада исповедим”. „У реду, станите овде”. Из олтара је узео Крст и једну свећу и исповедио је.
После неколико дана, девојка се нашла на некој студентској забави, где је срела свог колегу студента, који се изгледа и сам борио са Богом, и ушли су у трочасовну расправу, док су други младићи и девојке ђускали. Рекла му је за јеромонаха, какав је изненађујући човек био и рекла му да не пропусти прилику да га упозна. Тај студент га је упознао и довео и друге другаре и пријатељице да га и они упознају.
Отац Атанасије нам никада није истицао себе за наш узор. Увек је упућивао на Христа и водио нас ка Христу.
Када је дошао час да се врати у своју отаџбину, окупио нас је на галерији цркве и поздравио се са нама са неколико очинских речи. Завршио је реченицом: „Не бринем за вас, јер вас остављам Цркви. Христу”. Завештање које нам је оставио било је дубоко евхаристиоцентрично, засновано на Евхаристији. Предавао нам је љубав према богослужењима, жудњу за божанственом Литургијом. Никада Христа није посматрао као одвојеног од Евхаристије, а у спасење је увек веровао као општу а не индивидуалну ствар.
Касније је постао професор Црквене историје и Патрологије, управник студентског интерната и епископ Баната. Бог га је истакао као једног од највећих теолога и оставио је иза себе петотомну Патрологију од преко 3000 страница, можда и најпотпунију у Православљу. Када су започели проблеми у Херцеговини, која је била без пастира дуги низ година, затражио је и добио благослов Светог Сабора да остави Банат и да оде у Захумско-Херцеговачку епархију. Када је започео рат, одлазио је да служи и причешћује војнике у рововима. Тамо где би искрсао проблем, он би први дотрчао. Никада није престао да се бори за веру, за своју отаџбину и за човека. Дао је оставку и повукао се у мировину у Манастиру Тврдошу, у близини Требиња, херцеговачке престонице, док није оболео од болести короне, и упокојио се у болници у Требињу.
Лекар Хараламбос Статакис је рекао: „Ко се није исповедио код Старца Атанасија, тај не може да га разуме у његовој пуноћи”. Слушао је са кротошћу и љубављу и никада није грдио на исповести. Никада нам није оставио утисак да се изненадио нечим што је чуо (на исповести) и увек је био благ наспрам људске грешности и страсти. Хараламбос је био у праву, јер његов пастирски приступ и његови савети које нам је давао били су нешто потресно, нису били морализаторски и увек су циљали на могућност да се спасимо само благодарећи бескрајној љубави Христовој. Није грдио, није говорио о побољшању и спасењу помоћу врлина. Сусретао нас је смиравајући себе уз смерност према нама. Увек је давао наду и сматрао за егоизам то да се неко претерано жалости због својих падова, а безнадежност је сматрао за нешто демонско. Био је духовник наде, који је своју децу усмеравао ка Другом доласку Христовом и васкрсењу целокупног људског рода. Вредно чуђења је било то што подвижништво није научавао речима, него га нам је надахњивао свим својим бићем. Његово лице сам посматрао као да је исклесано у дрвету, скрушено, како сам у иконографији научио да сликам лице Светог Златоуста. Међутим, вредно пажње је било то што су речи које нам је говорио после наше исповести биле врло личне, па су чак и речи и његов говор били врло оригинални за сваког од нас, врло аутентични, а нипошто дрвени и формални, док су и примери које је користио били оригинални. Овде долазимо до оног основног.
Његов карактер је био — нетипичност! У свему своме био је оригиналан, аутентичан. Ништа није радио форме ради. Толико је волео појање да је из дубина свог постојања извлачио ноте и викао као да жели да га Бог чује са небеског балкона. У том тренутку бих помишљао да ће се црква отворити и да ћемо куполу дићи у ваздух. Давао ти је уверење да те воли и да жели да се спасeш и да се радујеш радошћу живота у Христу без глупости егоизма. Говорио је, не дидактично, него егзистенцијално и онтолошки, да Бог не жели да будемо бољи људи, него да вечно живимо близу Њега, пуним животом, као заокружена постојања.
У време када је дошао у Грчку, био је млад монах и рекли бисмо да је уживао у аскетском животу; присиљавао је своју природу са радошћу јер се тако приближавао ближе Христу и истини. На Литургији је био потпуно сабран. Говорио нам је да када се налазимо у Храму да то није као да смо било где, него да смо тада голи и разоткривени пред престолом Праведнога Судије.
Превео с грчког М.В.
Пјесма „Бесмртник“, о Епископу Атанасију, ђакона Бранислава Рајковића
Пјесма ђакона Бранислава Рајковића, посвећена блаженопочившем Епископу захумско-херцеговачком и приморском Атанасију, инспирисана је бесједом Епископа диселдорфског и њемачког Григорија, изреченом над одром Епископа Атанасија.., као и мелодијом, која је претходила тексту, а која тек треба да се сједини са њим, као што ће се, надамо се, о Свеопштем Васкрсењу душе сјединити са тијелима, а и ми, вјерујемо, поново срести са нашим Владиком Атанасијем, у Љубави Христа Господа, Бога нашег.
Сећање на Владику Атанасија
Бошко Ерић
доцент на патрологији на Православном богословском факултету у Фочи
Последњих недеља читам текстове посвећене Владики Атанасију на сајту Захумско-херцеговачке и приморске епархије и тек на дан после четрдесетодневног помена Владики осмелио сам се да напишем нешто из мог сећања.
Први пут сам у Тврдош дошао пре готово 20 година. Био сам ученик богословије и остао сам неколико дана током распуста. До тада сам само слушао о Владики и можда прочитао два његова текста. Након тога, долазио сам током летњих и зимских распуста и остајао по недељу, две. Сећања на тај период су још увек жива, али већину њих нисам у стању да ставим на папир, а да буду верно пренесена онако како сам их ја доживео и како их памтим. Сећам се да је Владика често грмео по манастиру, али та грмљавина није увек била иста. То ми је тада било нешто упечатљиво. Када бих имао неко послушање за које сам мислио да он није приметио да сам га урадио, глуматао бих пред њим како сам уморан, а он би тада загрмео тако да сам помишљао да је безосећајан, без трунке раумевања за оно око чега сам се ја „толико мучио“. Мој „урађени посао“ као да је ниподаштавао, те сам се неколико пута и „наљутио“ на њега, боље рећи дурио унаоколо, опет с надом да ће ме приметити. Изгледало је као да није.
Међутим, сећам се и једног догађаја када сам био стварно уморан, толико уморан да сам заборавио да „треба“ свима да укажем на то да сам нешто радио. Он је опет грмео, али та грмљавина није имала исти звук. Наизглед исто, а опет другачије. Прилазио је „претећи“ да сам у себи помишљао: „Е, ја немам снаге више за ово.“ Али, како је прилазио онај силни глас који је одзвањао унаоколо за мене је постајао тиши. Лице му је било мирно. Очи су му биле другачије. Некако су давале снагу и ослонац. Иако сам се заиста осећао сломљено само неколико секунди пре овог сусрета, након њега све је опет било на свом месту. У оваквим приликама често нисам ни био одмах свестан шта се десило, него сам тек после таквих сусрета схватао да се нешто променило. Наравно, као додатни подстицај стварно-умороном-мени ту је увек била и нека бомбона или чоколадица која би се некако нашла у његовом џепу…
Сећам се и да сам имао послушање да са једним искушеником оперемо подове у приземљу и да очистимо стазе око конака. Све смо то урадили. Дан се завршио. Отишли смо на спавање. После неког времена чуо се Владика како виче и зове нас који смо чистили. Излетео сам из тврдошке „петице“ и дотрчао до кухиње. Чекао ме је са једном ванглом, у којој је било подоста воде, коју је одједном пљуснуо на мене – као „казна“ јер када сам завршио прање подова нисам покупио воду са стола који се налази на излазу из конака. Пошто је видео да сам мокар од рамена до стопала застао је. У мом сећању је остао његов израз лица који ми је изгледао као да није имао у плану да ме баш толико искваси. И сам је себе изненадио. Видео сам кајање у очима. Пре него што је било шта стигао да каже или уради ја сам почео да се смејем. На ово је он одговорио његовим „смешком“ и наставио је да виче и да ме подучава на такав начин да се то не заборави. Не љутито, не са неком мржњом. Без икакве злобе. Већ… онако како је он то радио. Остало је угравирано у мени да морам да пазим јер да је сто остао мокар током ноћи, ујутру би се на њему појавиле избочине где год је остало мало воде. Оваквих „малих“, „успутних“ примера је много. Са сваким сам нешто ново учио и све више осећао његову љубав и бригу…
Неке околности, које нису вредне помена, онемогућиле су ми да одлазим у манастир и током мојих студија, али сам га сретао на Богословском факултету у Београду. Онда су се околности промениле и ја сам опет имао прилику да одем у Тврдош. Сада као неко ко је завршио основне и постипломске студије. Теме су биле нешто другачије. Погледао је два моја превода. Дао ми је савет да сваки превод када завршим да га поново пређем проверавајући га према извору са ког сам преводио. После тога да га оставим да одстоји неко време. Да заборавим шта сам писао. У међувремену да радим на нечему другом. Затим, када прође довољно времена да се вратим преводу и да га дорађујем и сређујем. „Превод мора да живи“. Не може се брзо завршити. Потребно је да му се враћамо. Чак и када се објави и даље да му се враћам. Да је он тако радио најбоље сведочи Псалтир за певницом у Тврдошу. Неко допуњено и преправљено издање, али је у њему и даље било речи које су биле прецртане и замењене другим, руком дописанима. Саветовао је да увек консултујем и друге преводе, да не дозвољавам рецензентима да ми превише мењају превод. Рекао је да није исто „његова реч“ и „реч његова“. Друго је више поетско и не треба сваки текст да буде лишен своје поетске стране. Неки његови преводи су тешки за читање, али из разговорâ са њим сам увидео да није ништа случајно тако стављено. Дао ми је пример ког се не сећам добро. Знам да је помињао извесног човека који је преводио неки тропар и није му било јасно да ли је реч о прилогу или придеву (нешто у слислу „… дело добро ради…“; тј. да ли је „добро дело које неко ради“ или је „дело које неко добро ради“). Владика ми је рекао да је погледао изворни текст, увидео проблем и да је дао савет том преводиоцу да ако је у оригиналу текст нејасан (као што је овде случај) да покуша да то пренесе и у превод. Превод не треба да буде јаснији од оригинала. Једном када смо се срели у Бијељини рекао ми је: „Пишеш много фуснота. То ја радим и то није добро.“
Осврнућу се још само на једну тему. Владика као патролог (онај који се бави рукописима, издаје текстове, прави критичка издања, преводи, пише уводе и анализе) и патристичар (онај који наставља посао тамо где је патролог стао, али му је главни циљ да у тим сређеним текстовима проналази оно што је корисно данас за мисију и живот Цркве).
Мој први сусрет са предметом патрологија није говорио да ћу имати било какаве додирне тачке са том тематиком и да ће се све свести на то да треба само да је отарасим, да добијем неку оцену и то је то. Нисам разумео која је сврха да бубам да ли је од Светог Григорија Богослова сачувано 45 беседа, или 13, или 89? Онда сам срео Владику и патрологија и патристика су добили нови смисао. Он није био неки „стерилни“ патролог који је смисао проналазио у томе да се затвори у неку библиотеку, читоницу, келију и да само проучава рукописе. Исто тако, није био један од оних који се сматрају патрисичарима а чије се ослањање на оце и учитеље Цркве своди на бескрајно понављање истих цитата или препричавање онога што је неко други већ препричао, па макар ти други били Мајендорф, Флоровски, Болотов и њима слични. Он је седео над изворима, преводио их, објављивао, али и приближавао неупућенима, спуштао на ниво његових вршњака, трогодишњака, што причајући, проповедајући, што својим примером показујући. Сви ти догађаји, било да су се они догодили пре 1700 година, или пре 500 година, он их је причао као онај ко је у њима учествовао показујући како да учимо из њих, како да се снабдемо за наш живот сада и овде…
Владико, дао си задатак, показао примером чему служе патролошки извори и како им се приступа, али и када треба престати са читањем и радом над њима – онда када одемо Христу и када се будемо напајали директно са тог Извора. Стазу ниси само прокрчио, него си је исто тако и добро утабао. Помени, Владико, пред Распетим и Васкрслим да да снаге, да пошаље благодат Своју како би могли да наставимо где си стао.
(Средопосна недеља, 2021. године у Фочи)
Недјеља Светог Јована Лествичника у Мостару
У четврту недјељу Великог поста, која се још назива и средопосна, а посвећена је Светом Јовану Лествичнику, на празник преподобног Марка Ареутског у храму Рођења Пресвете Богородице у Мостару Литургију Светог Василија Великог служили су мостарски свештеници, јереј Душко Којић и протојереј – ставрофор Радивоје Круљ уз саслужење вјерног народа, који је узео учешће у Евхаристијском сабрању причестивши се Светим Тајнама Христовим.
У Марковом јеванђељу чији се одломак читао га Литургији Христос говори својим ученицима да ће „Син Јовјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће“ (Мк. 9,31). По ријечима оца Александра Шмемана овдје више није нагласак на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио ради нас и ради нашег спасења.
У бесједи јереј Душко Којић нагласио је како на почетку књиге „Лествица раја“ Свети Јован Лествичник каже да све наше жеље не можемо да задобијемо одмах у овом тренутку, него да морамо бити наоружани стрпљењем, јер је сваки хришћанин позван да цијелог живота буде подвижник.
Његош Вељанчић, вјероучитељ
Литургијска сабрања у Гомиљанима и Старом Слану код Требиња
Четрдесетодневни спомен Епископу Атанасију
