…Молим Вас, увек сте нам добродошли!
Не сумњам, Ваше присусуство биће овде на спасење многима…
(Писмо о. Јустина Ћелијског Зорану Јевтићу, ученику богословије)

Свети Учитељ своме свагда Христочежњивом Чеду, тада још увек ученику Светосавске Богословије, у своме првом писму, овим речима му се обраћа, овом добродошлицом, одушевљено, управо после првог његовог доласка у Ћелије. Верујем да је, управо присуство Владике Атанасија, у овом и оваквом свету, у нашој и у свим срединама, било на спасење многима.

Не бих могао да говорим о Владики Атанасију, а да се не сетим и других који су ме својим молитвама и својом љубављу упознали са Владиком Атанасијем и довели у Манастир Тврдош. Сећајући се Владике Атанасија, сећам се и честите и дивне породице Љубише Брњоша из Требиња, сада свештеника у Америци, чудесних требињских богослова, који су данас у главном у ђаконском и свештеничком чину и њихових и наших заједничких, готово свагдашњих, окупљања око Владике Атанасија у Тврдошу на богослужењима, али и на уређењима Манастира, на припреми „Видослова“, на разним пословима у разним годишњим добима и различитим временским условима, каткад тешким али сигурно душевно спасоносним.

Сећам се и Епископа Григорија, тада Херцеговачког, а сада Дизелдорфског који ме је замонашио и Епископа Западноамеричког Максима, тада јерођакона и братије Манастира Тврдоша са архимандритом Савом на челу, како садашње, тако и раније, који су ме такође везивали и повезивали нераскидивим нитима за Владику Атанасија. Владика Григорије који ме је замонашио, пред монашење ми је поклонио једну нову камилавку Владике Атанасија, коју је и он такође добио на поклон од Владике Атанасија, за шта сам му, као и на свему небоземно захвалан. Са Владиком Максимом сам радио на Видослову, али и на био-библиографији Владике Атанасија. Рад на био-библиографији је био заједнички, уз живо и активно учешће самог Владике Атанасија, без кога био-библиографија сигурно не би ни била приређена у том опсегу, јер је годинама чувао своје текстове објављене у разним часописима укоричене у неколико свезака, па нам је то много олакшало рад. На крају нам се захвалио и на нашим примерцима књиге Христос Алфа и Омега написао посвету, мада посвете иначе не пише на књигама: „Трудећима се за мене … захвалан…“. Владика Атанасије је такође био невероватно и искрено захвалан и када смо приредили књигу Беседе и речи. Kажем невероватно, јер захвалност у данашње време често пута изостане, неко је можда и подразумева, па изостану речи. На коверти у којој му се и данас налази дискета са беседама, а коју је Владика Атанасије добио 12.3.2004. у Манастиру Жичи, а онда ми је послао натраг остало је записано његовом руком: „брату Игњатију са захвалношћу и љубављу. монах Атанасије“.

Помињући Владике Григорија и Максима и братију Тврдошку, не могу а да не поменем и још једног Тврдошанина, Љубинца и Београђанина великог, чудесног и добротворног Милана Пешута који је много значио Владики Атанасију, али и мени лично, налазећи нам се увек спреман да притрчи и помогне на свој начин, ненаметљиво и братски, уз пуно љубави.

Бескрајно сам захвалан Владики Атанасију за моју мајку Горицу, којој је много значио и коју је у Манастиру Петропавловском у Требињу, где је уз чудесну љубав Игуманије Павле и сестринства проживела више од деценију, често обилазио, поготово од када је пала у постељу, мада је и сам био тешко покретан, непрестано је храбрећи и бодрећи, а када се упокојила, врло често је одлазио на њен гроб и служио јој помен. Похвално је говорио о моме оцу, кога на жалост није могао да упозна. Неизмерно је значио и значи и у животу моје сестре, монахиње Теодосије, коју је такође замонашио Владика Григорије, у Петропавловском Манастиру.

Сећајући се Владике Атанасија сећам се и других људи који су ми много значили у животу – Патријараха српских Иринеја и Германа, сведока Христових у наше тешке дане, по богољубљу и човекољубљу сличних Владики Атанасију и чији је веран и трудољубив сарадник био; Епископа Јустина, некада тимочког, а сада жичког, који је добио име у спомен Оца Јустина, великог учитеља Владике Атанасија, и о коме је Владика Атанасије са много љубави говорио и радосно ишчекивао да му дође на виђење у Херцеговину и коме је ишао на сусретање у Зајечар, а онда и у Краљево и у Жичку Епархију; Митрополита Амфилохија, његовог школског друга кога смо заједнички радосно ишчекивали и очекивали у Тврдошу; Епископа Иринеја Бачког, такође са Митрополитом Амфилохијем и Владиком Атанасијем, учеником Оца Јустина, Владика Атанасије је управо у другој књизи Писама Оца Јустина, која је уједно и последња књига коју је приредио Владика Атанасије, објавио и писма Оца Јустина Епископу Иринеју тада јеромонаху; Епископа жичког Хризостома, наследника Владике Атанасија у Банату, Хиландарца, књигољупца; архимандрита Јована Радосављевића, такође ученика Оца Јустина, који је и ободрио Оца Јована на писање радова из историје Српске Цркве који су углавном његово сведочанство и чијим Мемоарима је Владика Атанасије био одушевљен; протојереја-ставрофора Радована Биговића, дивног ученика Владике Атанасија на Богословском факултету у Београду, који се упокојио као професор…

Владика Атанасије ме везује и са пртосинђелом Германом Авакумовићем, старешином Манастира Јежевице, па Манастира Раче, са којим сам био сабрат у поменутим манастирима, где је са нама био и архимандрит Јован Радосављевић и друга братија. Отац Герман је био „десна рука“ Владике Атанасија док је Владика Атанасије био у Жичи, а и касније му је одлазио увек спреман да му се нађе на помоћи. Говорећи о сарадницима Владике Атанасија, са којима ме је Владика Атанасије такође повезао и са којима ме везује, не могу да заборавим протојереја Радоша Младеновића и Љубишу Чеперковића, који су заслужни и „криви“ за књиге Владике Атанасија, сваки на свој начин.

И са Манастиром Буковом, у коме сам сада сабрат, везује ме Владика Атанасије, са којим сам, по благослову Епископа тимочког Илариона, уочи Мале Госпојине 2018. године, био у посети Манастиру Букову и верујем да сам у данашње дане, управо његовим молитвама доспео у Манастир Буково. Владика Атанасије је био одушевљен пријемом и љубављу игумана архимандрита Козме и братије показаној према њему. После посете Манастиру Букову, са Владиком Атанасијем смо отишли у Зајечар, на његово предавање и на литију поводом градске Славе. Владика Атанасије је показао чудесну љубав према Епископу тимочком Илариону, али и према свему свештенству, монаштву и верном народу и Тимока и Крајине, идући литијом кроз Зајечар, иако уморан и тешко покретљив, тешко је ходао, али је ишао до краја у литији. Док је читао Јеванђеље, приликом опхода кроз центар Зајечара, његове руке су дрхтале од премора тела, али се није дао, „правио се“, понашао се као да се ништа не дешава. Касније, када је Епископ Иларион оболео од тешке болести, често пута се чуо са њиме и бодрио га, радовао се када је чуо да је оздравио. Верујем да га је Христос и исцелио његовим молитвама. И Епископ Иларион са којим сам повезан љубављу Владике Атанасија, бринуо је и молио се за оздрављење Владике Атанасија.

Последњи пут када смо се чули телефоном, на дан Сабора Пресвете Богородице ове, 2021. године, позвао ме је сав радостан тј. терао моју сестру, монахињу Теодосију, да ме позове, три пута: „Зови га… зови га… зови га!“ Док она није схватила, тј. питала: „Кога да зовем?“ Невероватан, чудесан човек, који је, као и увек, толико љубави показао према мени, овог пута захваљивао ми се за неке текстове Оца Јустина из наше предратне штампе, за које нисам ни знао да их имам и да сам му слао. У знак захвалности, послаће ми, рече – и за мене и за Владику Илариона – две књиге Писама Оца Јустина које је приредио. Књиге које ми је послао стигле су до мене тек после мога повратка са његове сахране.

После свега, и ја узвикујем и сведочим са Оцем Јустином за Владику Атанасија: „Видим: твоје распеће и самораспеће је свакодневно; ти сваки дан умиреш, и милошћу Свесладчајшег сваки дан васкрсаваш. Главно је: сваки дан умирати за своје спасење, јер се увек из тако радосног умирања рађа васкрсење…“ (Писма I, Београд 2020, с. 136).

Добри мој Владико Атанасије =Васкрсије, хвала Ти на свему и за све и моли се Христу, којим је свагда била испуњена Твоја душа, ум и срце и који је примио Твоје чудесне подвиге, за Патријарха нашега Порфирија, Твога Ученика и за пуноћу Цркве наше, за свако дете чији си вазда Предводник био према и ка Христу и за сваког човека који ходи овим земаљским шаром, да исто тако сви ми ходимо и будемо и у Небеским Дворима, бољи, живљи, здрављи, још више ближњи и највише Христови ближњи!

Монах Игнатије Марковић

У мору текстова који су се у последње време појавили, а у вези са блаженом кончином великог оца нашег Атанасија Херцеговачког, одлучио сам да и ја придонесем једно необично искуство са њим које се збило у Америци.

Догађај о коме желим да посведочим могли бисмо назвати случајним, или просто обичним, но за мене је овај догађај у сјећању ипак остао сасвим необичан, и чудесан, какав је био и наш блаженопочивши Владика.

Наиме, било је то у мјесецу фебруару 2016. године. На челу са Владиком Максимом организовали смо први институт Светог Севастијана  и Мардарија  за свештенике из Америке у граду Финиксу,  у држави Аризони. Било је природно да први гост-предавач на новооснованом институту буде управо Владика Атанасије. Уједно, то је био и његов последњи долазак у Америку.

Будући да смо имали слободног времена, дан прије почетка Института одлучисмо да Владику Атанасија поведемо до оближњег градића Седоне. Седона је живописно мјесто у пустињи Аризоне, недалеко од Финикса, и позната је по необичним црвеним и наранџастим стијенама, које се уздижу изнад мале ријеке која протиче кроз пустињу, слично библијским ријекама Тигру и Еуфрату.

Дошавши на то мјесто са Владиком Атанасијем затекли смо много туриста, највише Мексиканаца са много дјеце.

Будући да су дјеца и била најбољи и најискренији пријатељи нашег Владике, а Мексиканци као народ некако доста слични нама Србима, било је логично да се по нашем доласку Владика Атанасије брзо спријатељи са многобројном присутном мексичком дјецом.

Загазивши у воду у мантији, необичног и чудног изгледа, праћен са нас пет свештеника у мантијама, који смо изгледали углађеније од њега, привукао је пажњу свих присутних.

Пјевао је тропар Богојављења сасвим природно као да се налази на самом Јордану.

Ми смо помало, и са одређеном врстом нелагодности, посматрали час њега, час присутни народ, који већ бјеше извадио фото-апарате и телефоне да сними овог чудноватог човека у црној хаљини који у води до чланака пјева на неком непознатом језику.

И ми смо га свештеници пратили  у пјевању, истина, некако стидно и тихо, и ни приближно тако слободно…

Владика се пак ни мало није обазирао на нас, ни на знатижељне туристе, већ убрзо на „свом” енглеском језику, својим храпавим гласом, и библијским тоном, позва присутну дјецу прскајући их водом, са радошћу свог препознатљивог осмјеха, и његовом „галамом” као да је у сред свога Тврдоша.

Изненађујуће, дјеца приђоше сасвим слободно, и са осмјесима опколише Владику. И ту настаде необична сцена, која ме подсјети на Херцеговину, када о празницима Владика прослављаше Господа и Мајку Божију Тврдошку, са дјецом, и баш на исти начин – водом и дјечијим смјехом!

Би ми некако мило, и осјетих понос, што ето и овдје у Америци, у непознатом свијету, дјеца на исти начин препознаше душу и срце овог нашег доброг старца.

Но, да ту није крај овом чудесном, или чудноватом дану,  показаће још један догађај који је уследио, и који ме подстакао да све ово и напишем.

Они који су имали прилику да боље познају Владику Атанасија знали су да је Владика необично волио штапове. Ко је икада ушао у тврдошки конак у коме је Владика живио и радио, могао је приметити на улазу главних врата са лијеве  стране мноштво разних штапова.

Владика их је сакупљао на разним странана свијета, и највише „користио” у игри са дјецом, „плашећи” их својим васпитним мјерама, на чије су „пријетње” присутна дјеца овом епископу – дјетету христоносног џиновског срца, како га је дивно назвао један требињски свештеник, обично одговарали смијехом и загрљајем.

Једнако томе, у свој својој васељенској ширини срца Владика Атанасије је имао велику љубав према Индијанцима, и ту је љубав често, и на многим мјестима истицао.

Саосјећао је са њиховом страдалном судбином, као што је то чинио са свим страдалним народима земаљског шара.

У свјетлу ове двије његове љубави, према штаповима које је сакупљао и према браћи Индијанцима које је неизмерно волео, да ли чудом или не, Бог зна, догодио се сљедећи чудесни сусрет, по коме је и ово моје писање добило наслов.

Тек што се завршила његова игра са дјецом Мексиканцима, излазећи из ријеке Владика нас позва да пођемо назад у Финикс. Био је то човјек који је имао план, и никада беспотребно није губио вријеме земаљског живота.

У томе часу примјетих на неких двадесетак метара недалеко од нас једног старијег Индијанца који је смирено са малим ножем резбарио своје индијанске штапове.

Запазио сам да је крајичком ока погледао мало на Владику и нас, мало на свој штап, на коме је вјешто урезивао предивне украсе.

Тај Индијанац није знао ко смо ми, ни то да ли смо ми свештеници, или нисмо. Једино што је могао приметити јесте да је тај необични човјек обучен у исту одјећу као ми најважнији од нас.

У тренутку када смо већ кренули према нашим колима, он приђе, и мирно свој штап који је управо био завршио предаде нашем Владики уз само двије ријечи на енглеском језику: „For You”! (За Тебе!)

Настаде загрљај Владике и непознатог Индијанца.  Владика узвикну: „Ово је мој брат, Индијанац”!

Помислих у тренутку како је могао знати? Како је могао знати да наш Владика тако много воли штапове? Још мање, да тај исти Владика коме поклања такав поклон, тако дубоко из срца воли Индијанце – древни и страдални народ Америке.

Можда је ово све била случајност. За многе можда и јесте. За нас који смо било свједоци овог необичног догађаја ипак није.

Дубоко вјерујем да је у овом случају Бог пројавио своју љубав кроз свог вјерног слугу.

Јер, диван је Бог у Светима својим!

Свештеник Милан Унковић
Лас Вегас, Невада