САРАЈЕВО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
ИЗМЕЂУ КОНФЛИКТА И СУСРЕТА

Задата тема, имајући у виду географски простор на којем се скуп одржава, имплицира да се говори о претходном рату и потоњем помирењу на тлу Босне и Херцеговине, и шире – у овом дијелу Балкана. Наша намјера није да се узроцима конфликта на простору БиХ бавимо с политичког, друштвеног или националног аспекта, мада то није могуће у потпуности избјећи. О њему ћемо покушати да говоримо из непристрасног угла, ако је он уопште могућ када су посриједи осјетљива питања попут овог.

Премда је најчешће болно и мучно говорити о блиској прошлости чије ране још увијек нису зацијељене, нарочито када је ријеч о догађајима из деведесетих – за разумијевање узрока конфликта, његовог превазилажења и преображавања у помирење и сусрет нужно је бар поменути друштвено-историјски оквир у којем се процес сукоба и сусретања догађао и још увијек се догађа. Поменути контекст је, када је у питању Босна и Херцеговина, веома комплексан и слојевит. Није потребно посебно наглашавати да је на простору бивше Југославије Босна и Херцеговина била једина република у којој су вјерска и национална заступљеност биле специфичне и – за разлику од осталих дијелова земље – без доминације и преваге самог једног националног и вјерског елемента. То ће умногоме допринијети да се, приликом распада државе, највеће посљедице осјете управо овдје. И док се у другим републикама, сем неколико изузетака, ситуација убрзо стабилизовала – овдје се водио рат, у правом значењу те ријечи. Он је post factum у политичким и историјским приручницима проглашен грађанским. Без обзира на његову дефиницију и именовање, чињеница је да се сукоб одвијао између дојучерашњих комшија, пријатеља и, у крајњој линији, сународника.

Ако, водећи рачуна о свему реченом, покушамо сагледати узроке минулог рата, или, како је у наслову теме апострофирано – конфликта, врло брзо ћемо уочити да је све оно што се догађало на ширем плану – могуће пренијети и анализирати на нивоу међуљудских односа уопште, а који се прије свега остварују кроз комуникацију двије личности, у којој и ми свакодневно учествујемо. Да би такав један однос – однос двије личности – могао успјешно да функционише, потребно је кренути од три неопходне претпоставке, а то су, како савремени православни теолог Јован Зизјулас истиче: „слобода”, „другост” односно „различитост” и „заједница”. Другим ријечима, да бисмо испоштовали интегритет друге личности, неопходно је да је прихватимо онакву каква она јесте, са квалитетима, али и слабостима које посједује. Уколико тако поступимо, остављамо јој слободу да буде, иако другачија од нас – слободна и непоновљива личност. Тек је на оваквим темељима могуће градити заједницу са другим, прихватајући његову другост/различитост и дозвољавајући му да буде другачији, али ипак прихваћен и вољен. Све ово важи и за однос унутар вјерских и националних заједница, било гдје да се налазе. Наравно, под претпоставком да слободу и различитост схватимо не као празнословље већ као истинску одговорност и позвање сваког од нас понаособ. Тек у таквој констелацији односа – могуће је говорити о заједници, сусрету и помирењу.

Директну потврду за такав образац односа имамо у Старом завјету, на примјеру Адама и Еве, а касније и у Новом завјету, у којем Христос свим насљедницима оставља слободу да изаберу пут којим ће ићи, не намећући им, иако би могао по природи ствари и свог „положаја” – сопствену вољу. Мада би то по преимућству и „власти” коју посједује могао, Бог не нарушава слободу личности, чак и ако је јасно да избор, као у случају Адама и Еве – може бити погрешан. Упркос њиховом паду, Бог Адама и Еву није погубио нити их је одбацио већ је тражио начина да их поново уздигне, пружајући им шансу за нови живот и поновно успостављање заједнице са Њим.

У таквим оквирима функционишу и међуљудски односи. Ниједан члан заједнице не може рећи другоме: ниси ми потребан, одбацујем те, јер је другост срж заједнице. Личност се остварује тек у заједници и кроз заједничарење, а другост је саставни елемент јединства. Када и ако се то исправно протумачи, онда је могуће закључити да другост или различитост не угрожава јединство већ представља његов услов, његов sine qua non. Стога је постојање личности несхватљиво без односа. Заједница не угрожава личност – она је афирмише, остављајући слободу да се посједују различити квалитети. На тај начин слобода се поистовјећује са љубављу, јер вољети можемо само ако смо способни допустити да други увијек буде други, а да ипак буде у заједници са нама.

Уколико бисмо пошли од претпоставке да, иако различит, други може са нама ући у заједницу, не угрожавајући наш интегритет – вјероватно бисмо уклонили један од главних узрока конфликта. Ако већ трагамо за његовим узроцима, чини нам се да је овај „неспоразум” један од оних који су у основи међунационалног и међувјерског сукоба на овим просторима. Када одстранимо националну и вјерску острашћеност и нетрепељивост, свима који су били судионици у протеклом рату и који су обремењени том врстом искуства, итекако је јасно да је рат појава која никоме није донијела добро. Као још увијек млад монах, често сам сахрањивао људе својих или приближно истих година, постављајући себи питање – који је смисао рата и убијања? До одговора нисам дошао.

Али, и у тумачењу узрока конфликта постоје претјеривања, као што то је случај са западном перцепцијом претходног рата у Босни, која је најбоље рефлектована у термину „балканистички дискурс“, а који у потпуности носи негативну конотацију. Западно виђење рата у Босни, и уопште сукоба на Балкану, полази од давно увријеженог мишљења да на овим просторима живе примитивни народи који не могу да надиђу међусобну мржњу и потребу за убијањем. О овом проблему и западном доживљају Балкана, као што је познато, писали су Бугарка Марија Тодорова, у књизи Имагинарни Балкан, и Богољуб Шијаковић, у књизи Критика балканистичког дискурса, обоје вјешто демистификујући узроке и поводе за такву перцепцију, а које нећемо овом приликом понављати. Засебно је питање, у које не желимо залазити како се не бисмо превише упуштали у политичкие опсервације – да ли су народи који живе на овим просторима искључиво криви за тај сукоб или су, можда, подстицаји долазили и са стране?

Међутим, оно што је за нас тренутно важније од питања да ли je конфликт имао смисла и ко га је изазвао – јесте да ли су, послије свега, могући сусрет и помирење? Наравно, под условом да ријечи „мир” и „помирење” не схватимо олако, као пусто слово на папиру, што такође није риједак случај у наше вријеме. Опет ћу говорити из личног искуства – прије непуне двије године сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар, гдје се и налазило до почетка посљедњег рата. За релативно кратко вријеме успјели смо да изградимо добре и пријатељске односе са својим римокатоличким колегама, али и бошњачким. Као и у сваком односу, има и потешкоћа и проблема које, и с једне и с друге стране, превазилазимо добором вољом и спремношћу на компромис. Прије свега, поштујући другога као самосвојну и другачију личност која својом особеношћу и различитошћу не угрожава наш интегритет већ га обогаћује. На тај начин намјеравамо градити заједницу која, као и свака заједница, захтијева труд и треба да се његује. На основу таквог исуства, усуђујем се рећи да су сусрет и помирење могући, али у околностима и под условима о којима смо већ говорили. Подразумијева се, неопходно је и вријеме које ће помоћи не само да се зацијеле ране из рата него и да се одњегује истинска спремност за живот са другима.

И као што је Бог Адама и Еву – у својој милости и доброти – поново уздигао, тако и нама пружа нову шансу да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да почнемо из почетка, на добрим темељима. Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати.

Сарајево, 11. септембра 2012.
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије

Eпископ ЗХиП Г. Григорије  на ПАНЕЛУ О САРАЈЕВУ

– Пружа нам се нова шанса да надиђемо гријехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих. Да поченмо из почетка, на добрим темељима – порука је коју је Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Григорије упутио свим људима добре воље, учествујући у панел дискусији под називом „Сарајево двадесет година касније – од (између) конфликта и сусрета”.

– Да ли је то могуће у Сарајеву – не знам, али знам да треба покушати – рекао је владика Григорије.

О томе колико је Сарајево спремно да се преобрази, убрзо се видјело из дискусије поглавара Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића, који је рекао да се у БиХ „зна ко се коме треба извинити и тек онда могу доћи у БиХ и, ако желе, живјети овдје”. Церић је у излагању говорио о свом сну, о БиХ са једним предсједником, са једном владом, о Сарајеву као симболу мултиетничког града и заједнице свих вјера и религија, иако у њему данас живи свега пет одсто хришћана.

– Реис сања и ја ћу сада да га пробудим. Приликом боравка у Вашингтону, на скупу организованом поводом десет година од потписивања Дејтонског споразума, на којем смо заједно учествовали, чуо сам реиса Церића како Артуру Шнајеру, њујоршком рабину, у једном ресторану, на вечери, говори: „Срби имају Србију, Хрвати Хрватску. Зашто нама не дате цјеловиту БиХ?”

Након овог открића, реис Церић је викнуо: „Зашто лажете!” Владика Григорије је мирно одговорио да добро памти и наставак разговора из Вашингтона и Церићеву реченицу: „Нема јеврејства без Јевреја, ни ислама без исламске државе” .

– А ја кажем: нема Босне без Срба и Хрвата. Она се покушава направити без Срба и Хрвата, а то тако не може. Ја сам овдје рођен и кардинал Пуљић је овдје рођен, ми хоћемо да живимо овдје и хоћемо да БиХ буде земља свих – поручио је владика Григорије.

Идеја коју је поглавар Исламске заједнице ширио по свијету и која је откривена у центру Сарајева, које је хтио представити као мултиетничко, изазвала је његову неконтролисану и бурну реакцију, потпуно разоткривши намјере и стремљења унутар Исламске заједнице на чијем је челу.

– Бошњаци су незаштићени, немају државе. БиХ је њихова домовина, нема Босне без Бошњака. Питање Босне је питање Бошњака и овдје су сви добродошли – рекао је Церић. Потом се обратио епископу Григорију и кардиналу Пуљићу, рекавши им: „Добро нам дошли! Добро нам дошли!” Поглавар Исламске заједнице тиме је недвосмислено поручио црквама, које су вијековима присутне у БиХ – ко треба бити домаћин у овој земљи и од кога зависи опстанак других.

Од отварања Међународне конференције за мир у Сарајеву, поглавар Исламске заједнице Мустафа Церић страним делегацијама и представницима цркава и вјерских заједница из цијелог свијета режира представу о само једном „домаћину“, како у Сарајеву, тако и цијелој БиХ, додјељујући себи ту улогу. Без обзира на Церићев труд, наступ није наишао на одобравање присутних.

И Јевреји и римокатолици, и сви људи добре воље, након дискусије о Сарајеву, која је била најпосјећенији панел током Међународне конференције за мир – били су задовољни што је, коначно, поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић показао своје право лице.

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у пратњи епископа захумско-херцеговачког и администратора Митрополије дабробосанске господина Григорија, зворничко-тузланског Василија, врањског Пахомија и викарног епископа јегарског Порфирја, посјетио је храм Светих Архангела Михаила и Гаврила у Сарајеву. Патријарх српски са епископима служио је мали помен блаженопочившем митрополиту Нектарију Круљу, чији се гроб налази у порти Старе цркве. Након тога, Патријарх српски посјетио је Музеј Старе цркве.

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у изјави новинарима, упозорио је да српски народ, који је некада чинио главнину Сарајева, више не живи у том граду гдје је хришћанство угрожено.

„То је посебан проблем, како наш тако и целога света, нарочито Европе. Мора се исправити велика неправда и онима, који су силом прилика напустили своја огњишта, омогућити повратак домовима, храмовима, гробљима и местима где је српски народ вековима живео. Знам да у Сарајеву постоји велики проблем око поврата имовине Српске Православне Цркве. Изгледа да се овде српски народ и Српска Православна Црква маргинализују, јер за њих није учињено оно што је учињено другим црквама и верским заједницама“, рекао је Патријарх српски.

„Српска Православна Црква учиниће све да се тај проблем реши. Колико ћемо успети – видећемо, али сматрам да ће то временом морати да се реши“, рекао је Патријарх српски господин Иринеј приликом посјете Старој цркви на Башчаршији.“

Извор: Митрополија даборбосанска

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у препуној Цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву, уз саслужење митрополита шпанског и португалског Поликарпа, Зимбабвеа и Анголе Серафима, јекатеринбуршког и верхотурског Кирила, њемачког и средњоевропског Серафима, епископа бобрујског и биховског Серафима, ђуланског Силуана, зворничко-тузланског Василија, врањског Пахомија, славонског Саве и захумско-херцеговачког Григорија. Литургији су присуствовали митрополити дабробосански Николај, ахајски Атанасије, епископи бачки Иринеј и крујски Андон.

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, обраћајући се вјерницима, поручио је да нема мира код оних који немају мир са Богом а који је услов за мир са другима.

„Живимо у времену када је мир поремећен међу људима. Треба да носимо семе мира, пре свега, у себи, и да то семе Божије, семе љубави сејемо свугде где се налазимо. Врхунац свега што је Господ створио јесте човек, који није створен да живи кратко време него вечно у Царству Божијем. Сваки човек је слика и икона Божија и зато смо дужни да поштујемо сваког човека, јер је он дело руку Божијих намењено за вечност и бесмртност“, поручио је многобројним вјерницима Патријарх српски.

Светој архијерејској Литургији у Саборном храмну у Сарајеву присуствовали су кардинали и бискупи Католичке и Протестанске цркве.

На позив Патријарха српског окупљенима се обратио надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић, који је све Цркве и вјерске заједнице позвао на међусобно разумијевање и уважавање.

За све цијењене госте, представнике дипломатског кора, међународне заједнице, политичког и јавног живота у БиХ и Републици Српској домаћини су приредили пријем у Митрополији дабробосанској у Сарајеву.

Извор: Митрополија даборбосанска

12►

Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја, у порти сарајевског храма Рођења Пресвете Богородице, дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Василије, Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Сава, Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки, замјеник Митрополита дабробосанскога, Г. Григорије, са свештенством и многобројним вјерницима.

У храму су доксологију служили архимандрит Данило (Павловић) и ђакони Митар Танасић и Владислав Ковач. Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки у својству замјеника Митрополита дабробосанскога Г. Григорије упутио је поздравну бесједу у којој је рекао да су некада, када је Патријарх српски долазио у Сарајево његове улице биле препуне православног народа. „Данас нас је мање, али није мања наша вјера. У овој нашој Цркви, молимо се и тражимо Ваш благослов да опет из онога свјетла које је остало изникне пшеница нова и да они који желе да се врате и живе у Сарајеву, живе мирно, као што смо увијек живјели са нашим комшијама, римокатолицима и муслиманима. Нека је Благословен онај који долази у име Господње. Нека је благословен овај дан, који је велика радост за ову нашу паству у Сарајеву“, казао је Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије.

Затим се пригодном бесједом обратио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј.

„Благодарим Господу што ми се дала прилика да посетим град Сарајево, да посетим народ, наше православне Србе. Драго ми је што сам у православном храму, који је градили исти мајстори који су градили и цркву у Нишу, у којој сам био 35 година, тако да су се ове Цркве, на један начин, сродиле међу собом. Још ми је драже што ми се дала прилика да посетим наш православни народ у граду Сарајеву, који су се увек поносили, дичили и били познати као народ вере и љубави према Господу. Ми данас нисмо у толиком броју, али тешимо се и радујемо што је вера остала снажна и моћна, као што је била вера оних који су у већем броју живели овде. Радујем се што ћу добити прилике да се сусретнем и поразговарам са представницима других цркава и верских заједница, браће католика, муслимана и верујем малог броја оних који припадају јеврејској вери. Биће то прилика и, ја се молим Господу да буде што више таквих прилика, да поразговарамо о ономе што је свима нама драгоцено, а то је мир. Да разговарамо о оном миру који Господ даје онима који су са Господом, о миру који је услов живота свакога народа и сваког појединца у сваком времену. То је највећи и најдрагоценији дар Господа своме народу. Тај мир нам је данас неопходан. Проживели смо страшну трагедију у прошлости, нема оних који нису страдали и нема оних којих не носе на души својој последице тога страдања. Верујем да ће то дуго бити и трајати у свести, у осећању свих оних који су живели на овим просторима. Господ нас је послао и призвао да лечимо ране. То је мисија Цркве, то је мисија Цркве православне, то је мисија Римоктаоличке цркве, а то је сигурно и мисија Исламске верске заједнице, јер је то оно што Господ жели, што Господ даје и што Господ очекује од свих нас. Нека би дао Господ да оно што се десило страшно буде заувек иза нас, да се никада и нигде не понови, не само код нас, него у читавоме свету. На жалост, тога је и данас много присутно у нашем времену. Ми осећамо и добро разумемо те народе који пате, страдају, јер смо и ми, на жалост, пребогати тим страшним догађајима. Зато се и молимо свакодневно Господу нашем за мир у свету и мир међу светим Црквама његовим. Нека ми дао Господ да то тако и буде. Све вас који сте присутни, у овом предивном Храму Рођења Пресвете Богородице, поздрављам и нека би дао Господ да се у њему увек и свагда окупљамо. Ако се будемо овде окупљали и сабирали, онда ћемо наслеђивати и носити оно што нам Господ кроз своје храмове нуди. То је мир, благослов и благодат који осмишљава и улепшава наш живот. Нека је благословен свако ко далази у овај свети храм и који прима и разноси милост и благослов Божији“, рекао је у свом обраћању народу у Сарајеву, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј ће током посјете Митрополији дабробосанској, као што је већ најављено, учествовати у раду Међународне конференције за мир под називом „Наша је будућност живјети заједно – Религије и културе у дијалогу“, у организацији Заједнице светог Егидија из Италије, која се од 9. до 11. септембра одржава у Сарајеву.

Извор: Митрополија даборбосанска

12►

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј стиже у четверодневну архипастирску посјету Митрополији дабробосанској Српске Православне Цркве у Сарајеву. Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј у сједиште Митрополије дабробосанске у Сарајево стиже из Београда, у суботу 8. септембра 2012. године. Свечани дочек Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја биће уприличен у порти Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву у 16,00 часова. У недјељу 9. септембра у 9,00 часова у Саборном храму, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј служиће свету архијерејску Литургију уз саслужење представника високих делегација Васељенске, Александријске и Руске Патријаршије, епископа Српске Православне Цркве и осталих помјесних Православних Цркава.

У оквиру архипастирске посјете Митрополији дабробосанској, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј учествоваће и у раду Међународне конференције за мир „Наша је будућност живјети заједно – Религије и културе у дијалогу“, у организацији Заједнице светог Егидија из Италије, која се одржава у Сарајеву од 9. до 11. септембра, уз учешће више од четири хиљаде представникâ Цркава и вјерских заједница из цијелог свијета.

Новинарима, сниматељима и фоторепортерима биће омогућено да медијски пропрате дочек Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја у Митрополији дабробосанској у Сарајеву испред Саборног храма, у суботу у 16,00 часова, и у недјељу у 9,00 часова свету архијерејску Литургију у саборном храму Рођења Пресвете Богородице.

Молимо све заинтересоване медијске куће да, најкасније до петка 7. септембра у 11,00 часова, доставе списак новинарâ, сниматељâ и фоторепортерâ, који ће пратити дешавања у Митрополији дабробосанској, на мејл адресу spc.mediji@gmail.com

НАПОМЕНА: Дочек Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја у Митрополији дабробосанској и свету архијерејску Литургију у Саборној цркви моћи ће да прате само медији акредитовани од стране Канцеларије за односе с јавношћу Митрополије дабробосанске.

Контакт телефони за додатне информације: 033/571-065 и факс 033/571-066.

С поштовањем,

Митрополија дабробосанска Канцеларија за односе с јавношћу