Monthly Archives: април 2020

Велики Четвртак и Петак у Саборном храму у Требињу

Службе Великога Петка, јутрење са јеванђељима, вечерње са изношењем плаштанице, те потом и Статије, погреб Христов, служене су у Саборној цркви у Требињу. Службе су служене у терминима другачијим од уобичајених због ограничења кретања полицијским сатом који почиње у петак у 15.00. Саборна црква ће до тог времена бити отворена како би вјерници, уз поштовање мјера везаних за епидемију, били у прилици да укажу поштовање Плаштаници која симболично представља гроб Христов. У овим необичним данима који се огледају и у нашим богослужењима, , Христов крст и гроб и даље сијају као знакови крајњег смирења нашега Господа. Они и нас позивају на смирење и трпљење. Да Бог да то сви осјетимо и спознамо у дубинама свога бића.

Камен гробни


КАМЕН ГРОБНИ

Дражен Тупањанин

Извор: Теологија.нет

У Великој седмици Христових страдања наша пажња усмјерена је на величанствене догађаје Спасења кроз Пасху Христову, Његов добровољни жртвени чин, пролазак кроз агонију предаје, мучења и сурове смрти на Крсту. Пасха је пролазак кроз мрак смрти и гроба, и укључује и онај дан када нас је обасјало Сунце Живота у васкрсењу Његовом, које је залог нашег живота, наде, и тиме елана за пролазак кроз све пасхалне противрјечности наших живота. Пасха су дакле више догађаја спојених у једно пасхално искуство. Васкрс се још увијек назива и Пасха, мада је тај назив рјеђе у употреби, а ваљало би га објашњавати и тиме оживљавати јер представља пунији опис онога што тај празник јесте.

Као свештеник, по природи своје службе, вјероватно сам знатно чешће од других људи у прилици да присуствујем сахранама. Растанак са вољеним кога нам је одузела смрт увијек је болно и јединствено искуство, у коме се огледа драма људскога живота и наговјештава да је то драма која и нас очекује, у којој смо сви уједињени и које нико није поштеђен. Да је тако показује нам се баш у овим данима спомена на смрт Сина Божијег у људској природи Његовој. Ни Њега она није заобишла, али је свакако та смрт својом уникатношћу означила прекретницу у схватању смрти и отворила један до тада немогући хоризонт нове могућности за људе и творевину уопште. Тиме и нови однос према стварности смрти, инспирисан њеном пасхалном промјеном. Сав текст јеванђеља очигледно је својеврстан предговор за ове догађаје кулминације и коначног расплета драме постојања свега и свакога у Христу. Јер, не заборавимо – Он дође „за тај час“ (Јн 12, 27).

На сахранама које сам споменуо један моменат је посебно упечатљив. Ријеч је о затварању гроба. Када наиме након заједничке молитве и спровода од капеле до гробног мјеста завршимо са молитвама, опроштајним говорима и цјеливима опраштања, мртвачки сандук се спушта у раку и гроб се запечачаћује, поклопнице се затварају. Ово бива нарочито потресно за оне ближње из чијих живота покојник тога часа дефинитивно одлази. Све до тада је био са њима физички.. Иако беживотно, тијело умрлога даје одређени осјећај присуства јер је он ипак ту. Када се гроб затвори, након што грозничаво бацамо посљедњи поглед на онога који је доле, приморани смо да се окренемо и одемо. Тога часа постајемо сурово свјесни да је једно поглавље дефинитивно завршено, и да вољена или вољени није више ту са нама на начин на који је до тада био. Чини се да се у том часу побједа смрти над животом показује у свој својој немилосрдној стварности. Крај је непорецив, помоћ неуказива, а срце и ум могу само да се окрену нади која пркоси трагичној слици безнађа која је пред нама.

У тим тренуцима када се гроб рукама погребника или родбине запечаћује и осигурава непомичност гробних поклопница (јер у Херцеговини, као ни у Црној Гори или Далмацији, лопата се готово и не користи, гроб је раније припремљен и затвара се бетонским или каменим поклопницима), у ум ми долазе јеванђељски описи запечаћивања Господњег гроба „великим каменом“. Овај гробни камен је детаљ који сва четири канонска јеванђеља, у по много чему другом различита у детаљима, не пропуштају да помену, било у контексту затварања или у опису у коме је, по васкрсењу он већ „одваљен од гроба“. (Мт 27, 60; Мк 15, 46; Лк 24, 2; Јн 20, 1) . Свака сахрана код нас самим тим подсјећа на Христову. Камен гробни бива запечаћен.

Укључивање описа смрти Христове у текст јеванђеља био је први и основни критеријум по коме су канонска јеванђеља предањем Цркве одвајана од тзв. „апокрифних“ јеванђеља, углавном гностичких списа који су у раној Цркви кружили позивајући се на апостолски ауторитет и по много чему били слични канонским списима када су у питању извјештаји о Исусовим говорима или чудима. Можда би се вјеродостојност неких од описа у апокрифним јеванђељима а која се не налазе у канонским могла чак и позитивно врједновати, но управо недостатак основне претпоставке која јеванђеља и чини јеванђељима, а то је Пасха Господња, био је разлог њиховог одбацивања од стране Отаца. Пасха је основ „благе вијести“, без које је све друго узалуд (1Кор 15, 14). Ако Он није истински умро, те ако Његов гроб није празан, онда је празно све остало.

Смрт је очекивана стварност заједничка свему живоме. Како то парадоксално звучи! Поклопнице које се над тијелом покојника затварају, затварају се симболички речено и над свиме што у себи има живот. Камен се наваљује на врата гроба! То је стварност која је за Бога као апсолутни Живот , дакле апсолутну Бесмртност, неприступна. Она не може да га дохвати. Осим у Његовој људској природи. И баш је зато, по ријечима Св. Атанасија Великог, Син Божији и дошао да учествује у творевини. У његовом величанственом дјелу „О оваплоћењу Бога Логоса“, из којега обично цитирамо оно познато „он се очовјечио како би се ми обожили“ (погл. 54), што је реченица која је цитирана вјероватно многоструко више неголи све остало у том спису, стоји пак и сљедећа реченица, мање цитирана, а (можда) важнија. Она гласи, „стога је Он, да би могао умријети, узео на себе тијело…“ (погл. 9). Разлог оваплоћења је по Св. Атанасију учешће у смрти. Можда не би било погрешно рећи да је само очовјечење Исусово процес, а не само тренутак Благовијести или Рождества (без намјере да се ишта од Тајни ових догађаја омаловажи, напротив).

У прологу Јовановог јеванђеља, које се, свакако не случајно, у нашој Цркви чита баш на служби Васкрса, чујемо ријечи које говоре о оваплоћењу јер, „Логос постаде тијело, и настани се међу нама“, те у истом стиху да „видјесмо славу његову, славу као јединороднога од Оца, пуна благодати и истине“ (Јн 1, 14). Ово је пасхална објава, која оваплоћење Христово од Дјеве (коју Јован у прологу ни не помиње), спаја са прослављењем, славом Христовом која је остварена у Његовом страдању и Васкрсењу, у Пасхи. „Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе“ (Јн 17, 1) Ово бива Пасхом, а не дискретним рођењем у Витлејему, које је само из пасхалне перспективе могуће доживјети као истину оваплоћења Логоса. „Свјетлост која свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) указује на пораз таме са унутрашње стране гробног камена.

Потпуни човјек је онај који искуси оно што су сви људи искуствују, када се „камен навали на врата гроба“. Тако и оно „сврши се“ (Јн 19, 30) након кога Исус преклања главу и умире по опису истог јеванђелиста јесте крајња тачка Његовог сједињења са свеумирућом творевином, која га открива као Спаситеља, док смрт открива као оруђе живота, која у Њему постаје „тајна сакривена од вијекова и покољења, која се сада јави светима његовим“( Кол 1, 26), јер нас измири „смрћу његовог људског тијела“ (Кол 1, 22).

Чаша смрти Христове је воља Божија, као што нам опет јединственим гласом свједоче јеванђеља (Мт 26, 39; Мк 14, 36; Лк 22, 42; Јн 18, 11). Смрт Христова је тиме више од резултата судског процеса и неправде, од политичких и вјерских разлога Пилата и Синедриона. Више, дакле, од условљености било чиме што се збило од почетка. Воља Божија! И није самим тим нешто наметнуто, већ остварена спасењска љубав у слободи жртве Јагњета Божијег које је „заклано од постања свијета“ (Откр 13, 8), штавише, у коме смо изабрани и „прије постања свијета“, а у коме имамо „избављење крвљу његовом“ (Еф 1, 4–7).

Оно што искрсава као најблиставија стварност и оруђе живота јесте најболније и најстрашније искуство човјечанства – смрт! У пјесми која ће се ових дана по небројено пута пјевати у црквама и у домовима говорићемо ово ријечима „смрћу смрт уништи“. Све мање од овога не би значило спасење и свако ко је спреман на мање од овога није и не може бити стварни Спаситељ.

Зато је хришћанско искуство у најузвишенијем смислу искуство смрти. Крштење је крштење „у смрт“ Христову (Рим 6,4), смрт је „добитак“ јер се Христова смрт јавила као Живот (Фил 1, 21). Исус се смрћу својом распростро на све људе, што је омогућило светом Златоусту да изрази универзалну наду да „ниједнога мртвог у гробу више нема“ („Пасхално слово“ Св. Јована Златоустог) као и Св. Игњатија Богоносца да уз одсуство свега што би могло личити на некрофилију идући на страдање хришћанима Рима пише да га „обузимају порођајни болови“ те да му „не одмажу да живи“ и „не желе му смрт“ тиме што ће интервенисати код власти у престоници како би био поштеђен (Римљанима 6, 1–2).

Христови ученици се оваплоћују као и Он, бивајући рођени „не од жеље тјелесне“ (Јн 1, 13) већ од Духа и дјевичанске Мајке Цркве, крштењем у Његову смрт, и живим сјећањем Евхаристије учествују у Тијелу и Крви распетога, умрлога и васкрслога Исуса, који је Пасха свих њих који треба да буду „со земљи“ (Мт 5, 13). Да та со не би обљутавила и да на крају, по изреченој Златоустовој нади „ниједнога мртвог у гробу“ више не би било, они треба да пригрле Спаситељеву смрт као што је Он пригрлио њихову. Дакле добровољним умирањем за друге, у жртвеној љубави која их показује као „свјетлост свијету“ (Мт 5, 14).

Звук затварања врата гроба, сурово стругање, шум зебње, очаја, мрака и краја, слушањем уз помоћ јеванђељских слушалица постаје бруј, исон или труба која најављује преузвишену Божију симфонију Живота у и кроз Пасху Христову. Објаву Господње смрти, докле не дође (1Кор 11, 26).

Смрт је Твоја живот мој!

Васкршња акција у Мостару

Љуби ближњега свога, као самога себе (Мат. 22, 39). Држећи се ове Христове заповијести о љубави, служећи једни другима, помажући једни другима и носећи бремена једни других, показујемо да желимо да будемо Људи и да будемо Хришћани. Црква заиста јесте та која осмишљава наш живот. Отац Александар Шмеман у свом Дневнику говори да је потребно бити вјеран само Христу, а Тајна Христа јесте: давање Себе у потпуности свакоме. Ослањајући се на ове ријечи, надовежимо се на васкршње акције које наша епархија организује и уз свесрдну помоћ других реализује.

На Велику сриједу, 15. априла, уручена је помоћ хуманитарном друштву „Добротвор“ из Мостара, које дјелује заједно са  СПЦО Мостар. Акцију су помогли парохијани СПЦО Мостар, организација „Срби за Србе“ и министар Сташа Кошарац. Помоћ је уручена свима који је потребују – старијима, изнемоглима, онима који су сами и болесни. Обухваћено је 60 породица, те су уручени пакети са храном, дезинфекционим средствима, маскама, хигијеном, лијековима, као и васкршњим јајима. Лијепо је видјети захвалност и осмијехе људи којима неко макар на тренутак помогне да забораве на свакодневне бриге. Солидарност, повезаност, емпатија и слога су веома важне особине, које посебно осјећамо ових седмица и дана.

вјероучитељица Тијана Башић

Видослов – Васкршњи број 2020.

Уредништво Саборника Епархије ЗХиП „Видослов“ је одлучило , уз благослов Епископа ЗХиП Димитрија, да комплетан садржај часописа за Васкрс 2020. (ВАСКРС, година 27 / број 80, 2020.) буде доступан вјернима на интернет страници наше епархије. Христос Васкрсе!

 

САДРЖАЈ


ЕПИСКОП ДИМИТРИЈЕ
ПИСМО ВЈЕРНИМА ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО+ХЕРЦЕГОВАЧКЕ И ПРИМОРСКЕ (ПДФ)

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
VI ПРОПОВИЈЕД – ПРВА ПОСЛАНИЦА ТИМОТЕЈУ 2, 1-4 (ПДФ)

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
ОМИЛИЈА XX НА ДРУГУ ПОСЛАНИЦУ КОРИНЋАНИМА (ПДФ)

ВЛАДИСЛАВ ТОПАЛОВИЋ
РЕСПИРАТОР

РАДИВОЈЕ КРУЉ
EПАРХИЈА ЗАХУМСКО – ХЕРЦЕГОВАЧКА И ПРИМОРСКА 1992 – 2020 (ПДФ)

ВЛАДИСЛАВ ТОПАЛОВИЋ, ДАРКО ЂОГО
ПОЛНИ ИДЕНТИТЕТ У ЈАВНОМ БОГОСЛУЖЕЊУ ПО 1КОР 11, 2-16 (ПДФ)

ТОМАШ ХАЛИК
ОНО ШТО ЈЕ ВАЖНО ОЧИМА ЈЕ НЕВИДЉИВО (ПДФ)

ДРАЖЕН ТУПАЊАНИН
НА СЦЕНИ ЈЕ БОРБА ПРОТИВ ПАНДЕМИЈЕ, НЕ ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА (ПДФ)

АНДРЕЈ ЈЕФТИЋ
ВЈЕРА У ДОБА КОРОНЕ (ПДФ)

ДРАЖЕН ТУПАЊАНИН
РАЗМИШЉАЊЕ О ПЕДЕСЕТОМ ПСАЛМУ У ЗАЈЕДНИЦИ ИЗОЛАЦИЈЕ (ПДФ)

НЕМАЊА С. МРЂЕНОВИЋ
ПРОТИВ ДУХОВНЕ ЗАРАЗЕ (ПДФ)

ЈОВАН БЛАГОЈЕВИЋ
ПРИПОВЕСТ КОЈА СЕ ПОНАВЉА – ПОКУШАЈ АЛТЕРНАТИВНОГ ЧИТАЊА НАРАТИВА О КАИНУ И АВЕЉУ (ПДФ)

БЕЊАМИН Д. СОМЕР
ПЕРЦЕПЦИЈА БОЖАНСТВА У БИБЛИЈСКОЈ ТРАДИЦИЈИ (ПДФ)

ЈЕРЕЈ БОРИС ФАЈФРИЋ
РАД МОНАШКЕ ШКОЛЕ У МАНАСТИРУ РАКОВИЦА И ЊЕНИ ПРОФЕСОРИ КАО ЕПИСКОПИ (ПДФ)

РАДИВОЈЕ КРУЉ
МОСТАРСКИ ДИПТИХ (ПДФ)

ГОРАН Ж. КОМАР
НАТПИСИ У ПОРТИ ЦРКВЕ СВ. КОНСТАНТИНА И ЈЕЛЕНЕ У ГОМИЉАНИМА КОД ТРЕБИЊА (ПДФ)

Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП

Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској са тугом суочили са новонасталим искушењем које је изазвано неовлаштеним и противзаконитим звучним снимањем расправе нашег умировљеног Владике Атанасија и Игумана тврдошког, Саве јеромонаха, у гостопримници тврдошког манастира (29. марта). Како у свакој породици, тако и у монашком братству, догађају се искушења и непријатне размирице, али је показатељ духовне зрелости једног домаћинства и братства то да оне буду превазиђене. Баш онако како се то, на славу Божију, збило већ у наредним данима са тврдошком братијом. Братска љубав, покајање и измирење запечаћени су тајном над тајнама, Божанственом Литургијом коју су Владика Атанасије и Игуман Сава служили заједно са Владиком Димитријем на празник Благовијести (7. априла).

Међутим, ненавидник жели да пред наше очи стално изводи наше гријехе, како никада не бисмо били у стању да примимо Божји опроштај и благодат искупљења. Нажалост, неки међу нама који себе сматрају не само духовно зрелим, већ и кудикамо зрелијим и трезвенијим од монаха, свештеника па и Епископа наше Епархије, показали су се као сарадници непомјаника и извршиоци његовог наума. И као да није било довољно што се пласирањем споменутог снимка у јавност већ створила пометња и саблазан у нашој Цркви, група вјерника је такође неовлаштено и противзаконито у јавност пустила тајно снимљени аудио запис њиховог разговора (од 10. априла) са Оцем Младеном, старјешином Саборне Цркве у Требињу.

Дијељењем ових записа у интернет простору створена је велика смутња и саблазан у народу, а потом је покренута и интернет петиција самозваних „бранитеља“ Владике Атанасија који инсинуирају да је на сцени тобоже прогон нашег духовног Оца из Херцеговине. Све ово оцјењујемо као несрећни и злонамјерни покушај изазивања смутње и саблазни. Из тог разлога, упознавши Преосвећеног Владику Атанасија са свим овим дешавањима, замолили смо га да јавно изнесе свој став, на шта је он у духу очинске бриге за своју вољену Херцеговину без предoмишљања пристао, и ДОЗВОЛИО да се начини звучни запис његове изјаве. У наставку доносимо његову поруку, у текстуалном и звучном запису, коју је саопштио у разговору са протопрезвитерем Оцем Радивојем Круљем.

Такође, и овом приликом упућујемо све вјерне на недавно изречене молбене ријечи Владике Димитрија: „молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви.“ Ако благе ријечи и преклињања херцеговачког Владике некоме нису довољна, подсјећамо и опомињемо све вјерне на громке ријечи Апостола Павла, упућене онима који су уносили смутњу и раздор у коринтску Цркву, али и свима нама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1. Кор. 3, 17). Све оне који мисле да „Богу службу чине“ (Јн. 16, 2), а заправо руже јединство наше Свете Цркве и изазивају саблазни опомињемо и на ријечи самог Спаситеља: „Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе“ (Лк. 17, 1).

На крају, све оне који желе да отму духовни мир, слогу и јединство од честитог братства манастира Тврдоша, а тиме и од наше Епархије којом је столовао Свети Василије, подсјећамо на његове страшне и бесмртне ријечи: „Ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове“.

Овим стављамо тачку на покушаје да се часно име и свијетли лик нашег Оца и Учитеља, Владике Атанасија, злоупотријеби за сијање раздора, уношење смутњи и стварање саблазни у нашој Цркви. Они који то чине треба да знају да се не разликују од римских војника који су наносили ране на тијелу Христовом, на шта нас опомињу ови дани Велике недјеље. Јер тијело Христово јесте Црква (1 Кор. 12, 12-27).


Извод из разговора Владике Атанасија са о. Радивојем Круљем


Владика Атанасије:

Ове [покретаче петиције] не треба узети озбиљно, то су људи који хоће само да роваре. Зилоти су пре свега немирни са собом самима и сигурно им савест није мирна. Да они спасавају Цркву… од кога спасавају Цркву? Спасавају мене, од кога? Ми смо служили за Благовести предивно, са Димитријем и са Игуманом.

Отац Радивоје Круљ:

Реците нам о тим односима између Вас и Игумана, Вас и Владике Димитрија.

Владика Атанасије:

Па фино, ништа, брате. Служили смо заједно, причестили се заједно, било је и народа. Па нисмо скоројевићи, нисмо јуче дошли. Свима њима ја признајем: Димитрије ће, ако Бог да, учинити доста, и Игуман је урадио доста, и претходни Григорије. Сви су они урадили, и ти си доле урадио доста са нашом Црквом. Та Црква цвета. И хвала Богу! Него, само злобници… Није искључено да ту постоји рука неких удбаша, а поготово отуда што сам ја познат у Србији, што ме не трпе, зато што хоће да издају Косово и то је тако јасно, и писао сам о томе и Патријарху и коме све не.

За име Божије! У моје име нико нема благослов да то ради нити да мене штити. Од чега да ме штити? Од мог народа, од мојих свештеника, од мог Владике кога стално помињемо? И он је ту био пре неки дан.

О. Радивоје Круљ:

И од Вашег Игумана?

Владика Атанасије:

Па и од Игумана нашег, сигурно. Али, рецимо, људски је… Рекао је Свети Теодор Студит, у време кад није било да се глачају даске, па су их грубо тесали, и онда трљају једну о друге и једна другу глачају. Али и једна другој и извесни бол наносе. Људски односи бивају … знате, бивају да има извесних некада… али све се то … „стрпљен – спасен“ каже народ. И поготово сада Велике недеље, шта је све Господ наш претрпео, шта су му све радили, каква су подметања… Он је кротко [рекао]: „Оче опрости им, јер не знају шта раде”. И онда је његов следбеник Стефан рекао: „Не прими им Господе ово за грех“, за ове који су га каменовали, кад је видео небо отворено. То што се шири зло, то је нажалост… отац Јустин је говорио: да се зло ради и зло се шири и зло напредује у свету, како каже и Апостол Павле. Али победићемо Васкрсом, вером у Васкрслога Господа, распетога и васкрслога.

Ја сам овде направио гроб себи и ту ће ми бити гроб. То је први доказ да ја не мислим да идем из Херцеговине. И, хвала Богу, то је у тој црквици која је пола у гробљу, пола ван гробља. Јер ионако се жале да није одавно ни један Херцеговац [Епископ] преминуо овде. То је донекле била кривица и централне управе у Цркви – што нису обраћали пажњу. Хвала Богу, ту смо већ колико година, више од 20 година и бићемо, и да овоме народу помогнемо, страдалном народу.

Тако да, једноставно, те свађалице, те такозване зилоте и псевдозилоте, најбоље их је игнорисати, што каже народ, као кад ђаво напада неким мислима, не треба се препирати са тим мислима, него игнорисати их да будеш ослобођен. Ђаво само подмеће зло и где год може, забада трн у ногу здраву.

О. Радивоје:

Амин. Можда је најбоље на крају да дате поуку и поруку народу коме се сервира ова петиција – како да реагују.

Владика Атанасије:

Једноставно да игноришу, рекао сам и понављам. Каква петиција, од кога и у име кога?! Управо ти који су најмање црквени и најмање су људи љубави, људи слоге у овој земљи Светога Саве. Да је Свети Сава тако радио, шта би било од Херцеговине?! Па овде се родио  Свети Василије. Отац Јустин је говорио: „Херцеговина је земља јунака, песника, светаца, хероја и гуслара“. А Свети Николај је говорио још лепше о Херцеговини: „То је једна српска принцеза која има на глави седу косу, на грудима јој расту смокве и грожђе, а ноге пере у мору“. Ја те зилоте зовем „зурлоти“, они су пре свега ван себе, ван своје савести и онда муте – мутиводе обичне… пусти то. Тако је радио Артемије, погордио се, ено га сад отишао тамо, створио своју групицу и остаће секташ ако се не покаје.

Звучни запис 


Из канцеларије Епархије ЗХиП

 

„Из уста дјеце и одојчади начинио си Себи хвалу“. Мт.21,16

Лазарева субота, Врбица, празник је који  дјеца увијек дочекују са много радости. Седмица пред Лазареву суботу  у Продуженом боравку требињске школе „Вук Караџић“ увијек је била испуњена посебном радошћу, пуна креативности и спремања за празнике који долазе.

Вријеме и ситуација у којој смо се нашли физички нас је дистанцирала, али не смијемо дозволити да будемо и социјално дистанцирани нити да нам контакти буду искључиво повезани са наставом и учењем. Ученици и актив наставника Продуженог боравка су то показали и на дјелу.

Као и сви спријечени да учествују  у традиционалној  литији на Лазареву суботу, одлучили су да вријеме проведено у кругу породице искористе и направе сами своје вјенчиће од врбових гранчица. Осим вјенчића, писали су и поруке за своје другаре, учитељице, а понеко је направио и послао вјенчић као изненађење које чека другара у дворишту. На овај начин симболично су представили поздрав Христу, који је улазио у Јерусалим.

Отац Јустин Поповић је често говорио да ће нас дјеца и цвијеће оправдати пред Богом. Зато, радујмо се сви духовном радошћу, али оном искреном, нaјчистијом, као што се радују ова дјеца, узвикујући „Слава на висини Богу“.

Вјероучитељица, Жанела Пажин

 

Епископ Димитрије – Писмо вјернима Епархије Захумско+херцеговачке и приморске


Драга у Христу браћо и сестре,

Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији.

Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52).

Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста?

Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо.

Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи.

Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља.

Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет.

„Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира.

Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7).

Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима.  Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека.

Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално?

Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса.  Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на  једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8).

У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети.

Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17).

Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама.

Епископ Димитрије,
Лазарева Субота 2020.

Чувајући себе, чувамо и друге – Не престајемо бити с Богом

Извор: Дневни аваз

Еф. Фазлагић каже да је вријеме у којем се налазимо пуно искушења, а ђакон Рајковић истиче да је нашем здрављу данас етимологија потребна колико и епидемиологија.
 
У вријеме када у цијелом свијету влада ванредна ситуација изазвана пандемијом коронавируса и када људи умиру у све већем броју, потребно је остати код куће, јер чувајући себе, чувамо и друге, поручио је у разговору за „Дневни аваз“ главни имам Меџлиса Исламске заједнице Требиње, хафиз Садик еф. Фазлагић. Фазлагић каже да је вријеме у коме се налазимо, пуно искушења, која погађају све подједнако.
 
– Вријеме у којем се налазимо, пуно је искушења, која су нас све подједнако окружила. Највећа кушња с којом се суочавамо је појава пандемије коронавируса.
 
Гледамо и свједочимо немилим сценама из цијелог свијета па тако и из Босне и Херцеговине, како овај вирус нема препреке пред собом, узима све већи данак, а људе ставља у потпуну или дјелимичну изолацију – наводи еф. Фазлагић.
 
Додаје да нам слиједе благдани које смо увијек дочекивали с радошћу.
 
– Вријеме које је пред нама и мјесец у којем се налазимо, доноси нам три велика благдана у врло кратком времену. Имамо благдан Ускрса, послије којег долази благдан Васкрса, а затим и рамазан. Сваки дочекујемо с радошћу и весељем, али и с великим жалом и тугом што их нећемо моћи испратити онако како смо то и обичавали претходних година – истакнуо је еф. Фазлагић. Kаже да је веома мали број градова који није захваћен вирусом.
 
– Захваљујући, прије свега, драгом Богу, а затим на вријеме донесеним превентивним мјерама надлежних органа, али и савјесном и одговорном понашању грађана, Требиње је један од таквих градова, и надамо се да ће тако и остати и у наредном периоду.
 
Стога, да наш град остане чист од овога вируса, потребна је максимална одговорност свих нас, без изузетка. Зато чувајмо себе и своје породице. Чувајући себе, чувамо и друге, чувамо и наш град – поручио је еф. Фазлагић.
 
Требињски ђакон Бранислав Рајковић истиче да је нашем здрављу данас етимологија потребна колико и епидемиологија.
 
– Црква је жива заједница вјерних, а црква, као храм, само су зидови око Светог Причешћа… Арапска ријеч „џамија“ означава мјесто окупљања и ближа је ономе што се назива џемат и џума, па и универзитет, дакле мјесто окупљања, заједница, више него сам објекат у којем се људи моле. И синагога је прије скуп, скупштина, па тек онда и кућа молитве… – објашњава за „Аваз“ ђакон Рајковић те додаје да „Највиши не живи у рукотвореним црквама“.
 
– Он је ту, додуше, борави када боравимо ми окупљени, зато су нам сабрања у храмовима важна, али и изван њих ми не престајемо бити с Богом, нарочито ако је двоје или троје сабрано у име Његово, дакле и у сопственим домовима. Неодлазак у храм, стога, а нарочито привремено и не због своје лијености и немара, неће нас одвојити од Бога мимо наше воље – истакнуо је ђакон Рајковић.
 
Наглашава да је у овим данима пандемије коронавируса останак у властитом дому веома важан.
 
– Останак у сопственом дому, с друге стране, колико год то можемо, у овим данима нарочито је важан. Важан је и у случају да не уважавамо баш све аргументације о ванредности ситуације, па и у случају да се не бојимо за себе. Уколико постоји и најмања могућност да наше схватање и храброст изазове понашање које свјесно доводи у питање живот другог, наше пребивање у храму свакако неће имати смисла, јер храм, то смо ми, а не зидови – закључио је ђакон Рајковић.
 

Благовијести – Слава манастира Житомислић

Манастир Благовештења Пресвете Богородице прославио је своју славу. Много пута у историји ова светиња је рушена и поново обнављана. Одувијек је житомислићки манастир богослужбено мјесто окупљања и чврсти ослонац опстанка вјерног народа Долине Неретве. Надалеко је чувен благовештенски сабор о коме постоје писана свједочанства, како су се на овај дан сабирали мостарски Срби али и бројни поклоници из Невесиња и осталих дијелова Херцеговине. Тако је било и протеклих осамнаест година, служила би се Света Литургија са великим бројем окупљених вјерника а пјесма би одјекивала до вечери. Ове године, нажалост, пандемија корона вируса нагнала нас је да прославимо другачије. Зато што бескрајно пазимо једни на друге, желећи да се сачувамо неповређени за поновни сусрет, Свету Литургију je служило само братство манастира. Међутим , наше служење није било без духовног молитвеног присуства заједнице вјерних и тако нисмо ни у овим околностима прекинули сабор за Благовијести. Како смо се договорили многи су у својим домовима стали на молитву и на тај начин исказали смо неповређено јединство и међусобну љубав. Хвала вам на фотографијама које сте послали а које свједоче да су ваше породице постале истинске домаће цркве.

Бесједа игумана Данила

 

Света Арх. Литургија на Благовијести у манастиру Тврдош

На празник Благовијести, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Тврдош,  служили су Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, умировљени Епископ Атанасије, игуман тврдошки Сава, уз саслужење и присуство свештенства и монаштва наше епархије. Присутнима се бесједом обратио Владика Атанасије.


Фото галерија 1


Фото галерија 2

На сцени је борба против пандемије, не против хришћанства

Извор: Теологија.нет

Неко би помислио да нешто што се чини очигледним није потребно нарочито потцртавати, јер би здрав разум, а у случају хришћана појачан и јеванђељским наглашавањем трезвености и „стражења“ (Мт 24, 42–44; 25,13 итд), подразумијевао по себи шире, дубље и пажљивије сагледавање стварности.

Ипак, наслов овога осврта чини ми се потпуно примјереним ситуацији у којој се данас као православни хришћани налазимо, због тога што чујемо и гласове који алудирају (штавише, неки убијеђено тврде) да је борба против пандемије вируса корона заправо гоњење православне Цркве у сусједној нам Србији.

Чини се стога да не би било наодмет подсјетити на неке очигледне ствари. Наиме, COVID-19 детектован је у Кини, ријеч је о вирусу, те самим тим о твари која не познаје било какве границе које постоје у творевини па тако ни оне конфесионалне. Вирус нажалост постаје (или већ јесте) свечовјечанско искуство те самим тим није никакво екслузивно искуство било које групације или заједнице, па тако ни хришћанске. (Ово не подразумијева да различите заједнице не могу на овај феномен да имају рефлексије из сопственог угла гледања на ствари). И све је ово опшепознато, зар не?

Но опет, иако је у тренутку док ово пишем (3.април) епидемија проглашена у чак 204 земље свијета, дио српске црквене јавности, углавном уз охрабрење појединих „искусних“ свештеника, поглавито кроз фејсбук комуникацију, не престаје да ламентира над ситуацијом која по некима од њих изискује својеврсни „катакомбни“ одговор како би се одбранила вјера у овим данима „гоњења“. Питање које се намеће само по себи гласи – на који начин је вјера заправо на удару?

Одговори стижу брзином вјетра, или панике, и крећу се у коментарима који се броје стотинама, ако не и хиљадама, у смјеру указивања на рестрикцију кретања наметнуту од Владе Србије[1], која за посљедицу има и то да православни нису у могућности да се окупе на Литургији. Предлажу се радикална рјешења кризе, попут задржавања у храмовима за све вријеме рестрикције како би се пошто-пото учествовало у Служби. Поменуо сам већ и „катакомбе“, што ваљда жели да укаже на потребу тајне самоорганизације како би се обавила Литургија у неким алтернативним просторима. Могу се уочити и позиви на страдање, „мучеништво“ или „исповједништво“, кроз прихватање законских казни и осталих могућих консеквенци.

Све ово, понављам, бива мање или више подржавано од стране појединих свештеника (и, колико кроз медије могу да се обавијестим, у овом тренутку и барем једног епископа), за које би се очекивало да знају боље и трезвеније. А ево и зашто тако мислим.

Најприје, зар није сасвим очигледно да мјере забране кретања и окупљања погађају све грађане Србије? Дакле, и муслимане и будисте, и агностике и атеисте и уопште баш све подједнако. Због чега би се онда православни хришћани осјећали посебно погођенима? Одговор се, како сам увише већ навео, крије у немогућности одласка у цркву на заједничко богослужење. Сљедбеници оваквог начина резоновања пројављују специфичан духовни феномен који бих овом приликом окарактерисао појмом литургизам. Литургизам, као и многи други „изми“ (морализам, ексклузивизам, комунизам, ригоризам…), у мом појмовнику има негативан предзнак.

Да бисмо стекли јаснију слику стварности у којој се налазимо, не би шкодило да се у маниру добрих сликара одмакнемо „од платна“ корак-два уназад и тако, попут њих који тим начином у процесу сликања стичу прилику да боље процијене ваљаност ликовне композиције коју стварају, и одмјере којим путем да наставе са радом, и ми правећи мисаони корак уназад омогућимо шире и јасније сагледавање стварности у којој смо.

Одлазак на Литургију у времену (и бремену) ванредних околности изазваних епидемијом заразне болести представља ризик. Тај ризик присутан је и у случају када се поштује тзв. „социјална дистанца“ (исправније би свакако било рећи „физичка“) па и када се испуњавају хигијенски услови јер је чак и тада фактор ризика већи од истога у случају да смо код својих кућа. Питање је у којој мјери, поготово уколико инсистирамо на пракси причешћивања једном кашичицом (што, као што је општепознато а и у посљедњим данима аргументовано бројним теолошким публикацијама, није и не мора бити једини начин) то може да кореспондира са мишљењима оних који руководе борбом против пандемије, а то су у првом реду љекари епидиемиолози и вирусолози.

Ми наравно, без обзира на лична увјерења, не можемо понудути доказе по овом питању (непреносивости болести употребом једне кашичице) а који би њих са становишта струке задовољили. Они са друге стране не смију себи да дозволе преседан да уваже ненаучне закључке и зато јер би у том случају један такав преседан отворио простор и другима да евентуално, на основу сопствениих вјерских претпоставки траже сличне изузетке. Тако би наши суграђани муслимани могли да устврде да се на џуми која се петком обавља у џамијама нико не може заразити[2], или да се то не може догодити на молитвеним скуповима Харе Кришна покрета итд. Када би се такви разлози почели уважавати, бојим се да љекарима не би преостало ништа друго него да се помакну и препусте вјерским лидерима да руководе ситуацијом. То је ваљда сценарио који нико разуман не би пожелио.

Уколико би у једном грађанском друштву хришћани покушали да се наметну као неки sui generis ентитет[3], подразумијевајући за себе другачији третман од свих других, онда на сцену ступају још два „изма“, наиме анахронизам и елитизам, оба штетна и у основи антихришћанска појма.

Размотримо сад и идеју по којој „екипа за једну кашичицу“[4] својим доласком на Службу упркос забранама заправо пројављује „исповједнички“ или пак „мученички“ дух и настројење. Најприје ваља подсјетити да су мученици у Цркви они који су свој живот положили за Христа, док су исповједници они који су сами поднијели страдање, али преживјели не одрекавши се своје вјере. Као такви, и једни и други су уживали и уживају нарочит углед у предањском искуству Цркве (уп. Отк 6, 9–11).

Уколико се још једном мисаоно одмакнемо корак или два уназад и покушамо да упоредимо горљиве позиве на исповједништво кршењем забрана, вјерујем да ћемо уочити значајне проблеме које такав став собом доноси. Наиме, када у овим данима неко по сваку цијену инсистира на одласку у цркву на Службу, морао би да зна да вјерски идеали којима следује у животну опасност не доводе само њу или њега, као што је случај приликом хришћанских мучеништва и исповједништва, већ се та опасност преноси на друге, на ближње којима можемо прослиједити вирус.

Право питање које онда икрсава и није да ли такав поступак представља исповједништво, јер очигледно да не, већ да ли би се такво поступање могло у крајности окарактерисати као вјерски тероризам, будући да фаталне посљедице тога вјером мотивисаног поступка могу да сносе други. У времену од 11. 9. 2001, послије ког датума свијет по много чему није више исти (као што сасвим извјесно по много чему неће бити исти ни након што ова епидемија прође), не треба посебно питорескно објашњавати овај добро познати феномен.

„Ко није против вас с вама је“, читамо у Мк 9, 40[5]. Не видим да би се поступци власти генерално требали тумачити као антихришћанско дјеловање. Зар Господ није кроз знамења исцјељења које сусрећемо у јеванђељима показао да је Његова жеља здравље, цјеловитост (тј. спасење) и пуноћа живота за човјека и сву творевину (уп. Јн 10, 10; 17, 2). Зашто би се онда препоруке љекара, које између осталог, а не искључиво, подразумијевају и забране које укључују и хришћане, требале доживљавати као подстрек за овакву панику и пројаву литургизма код дијела вјерника?

Умјесто тога, не би ли било сврсисходније не подгријавати тензије које могу имати и несагледиве посљедице јер и неки од вјерника могу да овакву атмосферу доживе исувише трагично[6], те имају озбиљне психичке кризе под теретом притисака, па да им се учини да холивудске варијанте[7] апокалипсе куцају на врата итд.

Хришћанскије би ваљда било пред себе у овим тренуцима ставити оно павловско да „ нико не тражи оно што је његово, него сваки оно што је другога“ (1Кор 10, 24)[8]. Самим тим, панични литургизам требало би замијенити осјећањем хришћанске друштвене одговорности те покушати рецимо Литургију доживјети и као служење не само сопственој – „ја усресређеној“ – вјерској потреби (или можда и само навици). Препознати прилику за служење најрањивијим у друштву, уз свијест да је овај период прилика да „дјела побожности“ не поистовјетимо искључиво са постом и молитвом.

Прилика је можда да се освијестимо и за постојање друштвене аскетике, попут одвајања времена и новца за оне који су у оскудици. У исто вријеме, даје нам се могућност да освијестимо себе за истински јеванђељску аскетику која подразумијева одрицање од лажи, од лицемјерја, од сплеткарења и од свега онога што нас чини дубље недостојнима. Нисмо ли умјесто те теже и Христу милије аскетике (уп. Мт 9, 13; 25, 31–46) свели све на пост и Причешће, у много чему их разумијевајући само као остварење појединачних духовних потреба. Међутим, св. Причешће није нека предањем освештана пречица на којој ваља инсистирати ван контекста свега осталог.

У времену пандемије откива нам се могућност да можда по први пут у својим животима Велики Пост постимо како ваља, по угеду на древне пустињаке од којих нам долазе дивне приче о вишенедељној самоћи и апстиненцији од Светог Причешћа у току поста.

Имајући у виду све напријед речено, можда бисмо и познату крилатицу по којој су „пост и молитва два крила којима летимо ка Богу“ могли и да проширимо на основу величанствене визије славе Божије из књиге пророка Исаије и Откривења (Ис 6, 1; Отк 4, 8). Тамо се анђелске силе описују као „шестокриле и многооке“. Крила којима се ка Богу лети има више од само два, док многоокост анђелских сила треба да нам укаже на пажљив однос према свима и свему, на потребу „по једног ока“ за разумијевање различитих ситуација, углова и гледишта, па тиме и њиховог трезвеног а не идеолошког и једностраног процјењивања. Једна од литургијских пјесама казује нам да смо ми ти који херувиме „тајанствено представљају“, што нам не би требало измаћи пажњи, поготово сада.

Оно што, такође, не би било од користи јесте да нам промакне да данашње „урбано пустињаштво“, које нам је наметнуто изолацијом и које треба са разумијевањем прихватити као духовни изазов, ипак поред сличности баштини и значајне разлике у односу на пустињаштво описано у монашким зборницима ранохришћанских Палестине или Египта. Прије свега по томе што је ова изолација ипак привилегија коју себи могу да приуште само они који посједују кућу или дом, што је срећа коју нажалост немају на стотине милиона људи широм свијета, у Индији или тзв. земљама „трећег свијета“. Али и код нас. Мигранти на граници између Турске и Грчке, о којима смо до само прије пар недеља слушали у вијестима из сата у сат, као да су орвеловски „испарени“, а требало би да у „многоокости“ херувимског погледа будемо свјесни да није тако, већ су и сада тамо негдје ко зна гдје, и не могу рачунати са привилегијом изолације против које ми кличемо „бранећи вјеру“.

Надаље, наша изолованост у кућама са храном, водом, интернетом и свим оним, што нам се подразумијева као нормално, заправо у стварности подразумијева да стотине милиона људи широм планете, на челу са здравственим радницима, ризикује своје животе како би обезбиједили нашу „пустињу“.

Гледајући „многооко“, крећимо се свјесни благослова ове пустиње, ка Пасхи, одржавајући своју евхаристијску глад за Хљебом Живота, не дозвољавајући да то путовање протраћимо беспотребним и неутемељеним ставовима и инсинуацијама. Боље га саобразимо опису пута двојице од ученика за Емаус из Лк 24, 13–32 на коме им је спаситељ „у другом обличју“ прије ломљења хљеба цио дан објашњавао Писма.

На том путу било би добро припазити да се наша евхаристијска глад не претвори у евхаристијску пожуду. Онда ће нам Емаус бити много даље од јеванђељских шездесет стадија.

Дражен Тупањанин


[1] Намјера овога текста, како ће се надам се моћи видјети, није у томе да коментарише оправданост оштрине мјера Владе, које су подложне критици, као што смо могли видјети између осталог и у обраћању дијела опозиционих парламентараца од прије неки дан, за која лично држим да нису неоснована (али ни лишена политичког опортунизма), већ је намјера да начелно укаже на перцепцију коју поједини хришћани имају с тим у вези, а која је по мом схватању наопака.

[2] Занимљиво је за размишљање уочити да су се, колико знам, вјерници других вјерских заједница у Србији, укључујући и хришћанске, много смјерније и трезвеније понијели по овом питању у односу на православне о којима говорим.

[3] Са овим у вези ваља уочити и појаву петиција које круже интернетом а које се Његовој Светости обраћају да заштити права оних који су већина у Србији, наиме православних. Таква појава занемарује да у ванредним стањима попут овога правила понашања нису (на срећу) условљена већинским, већ мишљењем стручњака. Посебно је питање и колико се може заиста говорити о већини оних који захтијевају право на учешће у богослужењу ако имамо у виду не тако непознату статистику да у корпусу оних који се изјашњавају као православни у Србији имамо у најбољем случају свега 2% оних који редовно похађају недељна богослужења. Ова статистика, као и многа друга питања која у овој ситуацији искрсавају, остављају огроман простор за размишљање о квалитету катихизације који над вјерницима спроводи наша мајка Црква.

[4] Овако на моје изненађење један свештеник у разговору са фејсбук пријатељима назива оне које се боре за учешће у Евхаристији, баш као да је то борба „за кашичицу“ која, како се обавијестих, гарантује „непосредност“(?!) међу вјерницима приликом причешћа на тај начин, а та непосредност је у случају свештеника остварена тако што се он на крају опет „причести“ (?!) када употребљава дарове том истом кашичицом.

[5] Ово дакако није у супротности за изјавом из Мт 12, 30 „ који није са мном против мене је“ јер контекст прве изјаве из Мк 9, 40 упућене синовима Зеведејевим да не бране ономе који именом Исусовим протјерује зло другачији је од контекста ове изјаве упућене као критика фарисејима који Господа оптужују да помоћу кнеза демонскога прогони демоне.

[6] Призивам у сјећање давнашњи разговор са блаженога спомена игуманом острошким Лазаром Аџићем у коме ми је као младом свештенику савјетовао да увијек морам добро да пазим на оне у заједници који су психички „начети“, јер такви могу много тога погрешно да протумаче и поступе крајње радикално.

[7] „Холивудске варијанте“ којима подлијежу и неки православни указују на оне наративе који се тичу апокалипсе и доживљавају је не као „Апокалипсу“, тј. коначно откривање славе Божије Другим Доласком, које сви жељно треба да призивамо, већ као хорор и муку, а апокалипса је управо супротно, окончање свега злог, насилног и поквареног.

[8] Овим би и евентуалне замјерке властима које се тичу садржаја и начина спровођења мјера у борби против „најсмешнијег вируса у историји човечанства“ требале да укључе хришћане у смјеру борбе за опште добро а не само ка задовољењу хришћанских потреба.

Манастир Житомислић – Одлука о прослављању Благовијести без присуства народа

Братство Манастира Благовештења Пресвете Богородице у Житомислићу на челу са игуманом, архимандритом Данилом Павловићем, обавјештава вјерни народ житомислићке парохије и поклонике из осталих крајева сљедеће:

Ове године на празник Благовијести, који је уједно и слава наше свештене обитељи и на далеко познати литургијски сабор читаве Херцеговине, манастирске капије, нажалост, биће затворене.

Са тугом, али исто тако са пуном одговорношћу и љубављу једних према другима,  сходно препорукама  нашег Епископа, а у складу са одлукама Кризног штаба Херцеговачко-неретванског  кантона,  донијели смо ову одлуку. Узимајући у обзир све веће ширење корона вируса у Мостару, а однедавно и у сусједној општини Читлук, морамо показати још већу дозу опреза и остати у својим домовима. Благовјештење ћемо прославити тако што ћемо свету литургију служити само ми, братство свете обитељи, а ви браћо и сестре, у то вријеме, у својим домовима, станите на усрдну молитву! Иако раздвојени физички, будимо обједињени свезом Духа у молитви која, и на овај начин, може бити саборна. Јер гдје су два или три сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима (Мт 18, 20),  ријеч је Господња. Нека зато предмет наше заједничке молитве буде, на првом мјесту, престанак овог смртоносног вируса. Молимо да Господ, Извор живота и здравља, подари излечење обољелима, особито онима које овај вирус животно угрожава. Опет и безброј пута сјетимо се љекара, медицинских сестара и техничара, који су у најближем контакту са обољелима и чије је, самим тим, лично здравље, као и здравље њихових укућана, најугроженије. Сачувај их, Господе Боже наш, и даруј им снаге и љубави да истрају у своме позиву! Оно што сте мислили да дарујете у касице крај икона или куповином свијећа, како то обично чините на Благовијести у Житомислићу, дарујте овог пута онима којима је то у ове дане најпотребније – ковид болницама или једноставним позивом у ову сврху на хуманитарни број Еронет-а или других провајдера. Наша посебна молба вама је да у овим наредним седмицама нарочиту пажњу посветите придржавању прописаних мјера. Останите код куће! Будите са својим породицама! Ако сте сами, покушајте у својој самоћи да препознате присуство Божије који је највећа утјеха! Наша тренутна раздвојеност чува нас и припрема за што радоснији поновни сусрет. Опет ћемо, ако Бог да, заједно служити свету литургију и радовати се дружењу након ње у нашој гостопримници.

Тропар, глас 4.

Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом!

Кондак, глас 8.

Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неудата!


Литургијска библијска читања за празник Благовијести

Прва књига Мојсијева (28,10-17)

  1. А Јаков отиде од Вирсавеје идући у Харан. 11. И дође на једно место, и ондје заноћи, јер сунце беше зашло; и узе камен на оном месту, и метну га себи под главу, и заспа на оном месту. 12. И усни, а то лестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху; 13. и гле, на врху стајаше Господ, и рече: „Ја сам Господ Бог Аврама оца твог и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и семену твом; 14. и семена ће твога бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на север и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у семену твојем. 15. И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те нећу оставити докле год не учиним што ти рекох. 16. А кад се Јаков пробуди од сна, рече: „Зацело је Господ на овом месту; а ја не знах.“ 17. И уплаши се, и рече: „Како је страшно место ово! Овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.

Посланица Светог Апостола Павла Јеврејима, зачало 306 (2,11-18)

  1. Јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од једнога, зато се не стиди да их назива браћом, говорећи: 12. „Објавићу Име твоје браћи својој, усред сабора песмом ћу те величати.” 13. И опет: „Ја ћу се уздати у Њега.” И опет: „Ево ја и деца коју ми даде Бог.” 14. А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, 15. и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање. 16. Јер, заиста се не присаједини анђелима, него се присаједини семену Авраамову. 17. Стога је требало да у свему буде подобан браћи, да би био милостив и веран првосвештеник у служби Богу, како би очистио грехе народа. 18. Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани.

Свето Јеванђеље од Луке, зачало 3 (1,24-38)

  1. А после оних дана затрудне Јелисавета жена његова, и кријаше се пет месеци говорећи: 25. „Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” 26. А у шести месец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, 27. девојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и девојци беше име Марија. 28. И ушавши к њој анђео рече: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама!” 29. А она видевши га, уплаши се од речи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав? 30. И рече јој анђео: „Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога! 31. И ево зачећеш и родићеш сина, и наденућеш му име Исус. 32. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида оца његова; 33. и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству његову неће бити краја.” 34. А Марија рече анђелу: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?” 35. И одговарајући анђео рече јој: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији. 36. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести месец њој, коју зову нероткињом. 37. Јер у Бога је све могуће што каже.” 38. А Марија рече: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!” И анђео отиде од ње.