КАМЕН ГРОБНИ
Дражен Тупањанин

Извор: Теологија.нет

У Великој седмици Христових страдања наша пажња усмјерена је на величанствене догађаје Спасења кроз Пасху Христову, Његов добровољни жртвени чин, пролазак кроз агонију предаје, мучења и сурове смрти на Крсту. Пасха је пролазак кроз мрак смрти и гроба, и укључује и онај дан када нас је обасјало Сунце Живота у васкрсењу Његовом, које је залог нашег живота, наде, и тиме елана за пролазак кроз све пасхалне противрјечности наших живота. Пасха су дакле више догађаја спојених у једно пасхално искуство. Васкрс се још увијек назива и Пасха, мада је тај назив рјеђе у употреби, а ваљало би га објашњавати и тиме оживљавати јер представља пунији опис онога што тај празник јесте.

Као свештеник, по природи своје службе, вјероватно сам знатно чешће од других људи у прилици да присуствујем сахранама. Растанак са вољеним кога нам је одузела смрт увијек је болно и јединствено искуство, у коме се огледа драма људскога живота и наговјештава да је то драма која и нас очекује, у којој смо сви уједињени и које нико није поштеђен. Да је тако показује нам се баш у овим данима спомена на смрт Сина Божијег у људској природи Његовој. Ни Њега она није заобишла, али је свакако та смрт својом уникатношћу означила прекретницу у схватању смрти и отворила један до тада немогући хоризонт нове могућности за људе и творевину уопште. Тиме и нови однос према стварности смрти, инспирисан њеном пасхалном промјеном. Сав текст јеванђеља очигледно је својеврстан предговор за ове догађаје кулминације и коначног расплета драме постојања свега и свакога у Христу. Јер, не заборавимо – Он дође „за тај час“ (Јн 12, 27).

На сахранама које сам споменуо један моменат је посебно упечатљив. Ријеч је о затварању гроба. Када наиме након заједничке молитве и спровода од капеле до гробног мјеста завршимо са молитвама, опроштајним говорима и цјеливима опраштања, мртвачки сандук се спушта у раку и гроб се запечачаћује, поклопнице се затварају. Ово бива нарочито потресно за оне ближње из чијих живота покојник тога часа дефинитивно одлази. Све до тада је био са њима физички.. Иако беживотно, тијело умрлога даје одређени осјећај присуства јер је он ипак ту. Када се гроб затвори, након што грозничаво бацамо посљедњи поглед на онога који је доле, приморани смо да се окренемо и одемо. Тога часа постајемо сурово свјесни да је једно поглавље дефинитивно завршено, и да вољена или вољени није више ту са нама на начин на који је до тада био. Чини се да се у том часу побједа смрти над животом показује у свој својој немилосрдној стварности. Крај је непорецив, помоћ неуказива, а срце и ум могу само да се окрену нади која пркоси трагичној слици безнађа која је пред нама.

У тим тренуцима када се гроб рукама погребника или родбине запечаћује и осигурава непомичност гробних поклопница (јер у Херцеговини, као ни у Црној Гори или Далмацији, лопата се готово и не користи, гроб је раније припремљен и затвара се бетонским или каменим поклопницима), у ум ми долазе јеванђељски описи запечаћивања Господњег гроба „великим каменом“. Овај гробни камен је детаљ који сва четири канонска јеванђеља, у по много чему другом различита у детаљима, не пропуштају да помену, било у контексту затварања или у опису у коме је, по васкрсењу он већ „одваљен од гроба“. (Мт 27, 60; Мк 15, 46; Лк 24, 2; Јн 20, 1) . Свака сахрана код нас самим тим подсјећа на Христову. Камен гробни бива запечаћен.

Укључивање описа смрти Христове у текст јеванђеља био је први и основни критеријум по коме су канонска јеванђеља предањем Цркве одвајана од тзв. „апокрифних“ јеванђеља, углавном гностичких списа који су у раној Цркви кружили позивајући се на апостолски ауторитет и по много чему били слични канонским списима када су у питању извјештаји о Исусовим говорима или чудима. Можда би се вјеродостојност неких од описа у апокрифним јеванђељима а која се не налазе у канонским могла чак и позитивно врједновати, но управо недостатак основне претпоставке која јеванђеља и чини јеванђељима, а то је Пасха Господња, био је разлог њиховог одбацивања од стране Отаца. Пасха је основ „благе вијести“, без које је све друго узалуд (1Кор 15, 14). Ако Он није истински умро, те ако Његов гроб није празан, онда је празно све остало.

Смрт је очекивана стварност заједничка свему живоме. Како то парадоксално звучи! Поклопнице које се над тијелом покојника затварају, затварају се симболички речено и над свиме што у себи има живот. Камен се наваљује на врата гроба! То је стварност која је за Бога као апсолутни Живот , дакле апсолутну Бесмртност, неприступна. Она не може да га дохвати. Осим у Његовој људској природи. И баш је зато, по ријечима Св. Атанасија Великог, Син Божији и дошао да учествује у творевини. У његовом величанственом дјелу „О оваплоћењу Бога Логоса“, из којега обично цитирамо оно познато „он се очовјечио како би се ми обожили“ (погл. 54), што је реченица која је цитирана вјероватно многоструко више неголи све остало у том спису, стоји пак и сљедећа реченица, мање цитирана, а (можда) важнија. Она гласи, „стога је Он, да би могао умријети, узео на себе тијело…“ (погл. 9). Разлог оваплоћења је по Св. Атанасију учешће у смрти. Можда не би било погрешно рећи да је само очовјечење Исусово процес, а не само тренутак Благовијести или Рождества (без намјере да се ишта од Тајни ових догађаја омаловажи, напротив).

У прологу Јовановог јеванђеља, које се, свакако не случајно, у нашој Цркви чита баш на служби Васкрса, чујемо ријечи које говоре о оваплоћењу јер, „Логос постаде тијело, и настани се међу нама“, те у истом стиху да „видјесмо славу његову, славу као јединороднога од Оца, пуна благодати и истине“ (Јн 1, 14). Ово је пасхална објава, која оваплоћење Христово од Дјеве (коју Јован у прологу ни не помиње), спаја са прослављењем, славом Христовом која је остварена у Његовом страдању и Васкрсењу, у Пасхи. „Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе“ (Јн 17, 1) Ово бива Пасхом, а не дискретним рођењем у Витлејему, које је само из пасхалне перспективе могуће доживјети као истину оваплоћења Логоса. „Свјетлост која свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) указује на пораз таме са унутрашње стране гробног камена.

Потпуни човјек је онај који искуси оно што су сви људи искуствују, када се „камен навали на врата гроба“. Тако и оно „сврши се“ (Јн 19, 30) након кога Исус преклања главу и умире по опису истог јеванђелиста јесте крајња тачка Његовог сједињења са свеумирућом творевином, која га открива као Спаситеља, док смрт открива као оруђе живота, која у Њему постаје „тајна сакривена од вијекова и покољења, која се сада јави светима његовим“( Кол 1, 26), јер нас измири „смрћу његовог људског тијела“ (Кол 1, 22).

Чаша смрти Христове је воља Божија, као што нам опет јединственим гласом свједоче јеванђеља (Мт 26, 39; Мк 14, 36; Лк 22, 42; Јн 18, 11). Смрт Христова је тиме више од резултата судског процеса и неправде, од политичких и вјерских разлога Пилата и Синедриона. Више, дакле, од условљености било чиме што се збило од почетка. Воља Божија! И није самим тим нешто наметнуто, већ остварена спасењска љубав у слободи жртве Јагњета Божијег које је „заклано од постања свијета“ (Откр 13, 8), штавише, у коме смо изабрани и „прије постања свијета“, а у коме имамо „избављење крвљу његовом“ (Еф 1, 4–7).

Оно што искрсава као најблиставија стварност и оруђе живота јесте најболније и најстрашније искуство човјечанства – смрт! У пјесми која ће се ових дана по небројено пута пјевати у црквама и у домовима говорићемо ово ријечима „смрћу смрт уништи“. Све мање од овога не би значило спасење и свако ко је спреман на мање од овога није и не може бити стварни Спаситељ.

Зато је хришћанско искуство у најузвишенијем смислу искуство смрти. Крштење је крштење „у смрт“ Христову (Рим 6,4), смрт је „добитак“ јер се Христова смрт јавила као Живот (Фил 1, 21). Исус се смрћу својом распростро на све људе, што је омогућило светом Златоусту да изрази универзалну наду да „ниједнога мртвог у гробу више нема“ („Пасхално слово“ Св. Јована Златоустог) као и Св. Игњатија Богоносца да уз одсуство свега што би могло личити на некрофилију идући на страдање хришћанима Рима пише да га „обузимају порођајни болови“ те да му „не одмажу да живи“ и „не желе му смрт“ тиме што ће интервенисати код власти у престоници како би био поштеђен (Римљанима 6, 1–2).

Христови ученици се оваплоћују као и Он, бивајући рођени „не од жеље тјелесне“ (Јн 1, 13) већ од Духа и дјевичанске Мајке Цркве, крштењем у Његову смрт, и живим сјећањем Евхаристије учествују у Тијелу и Крви распетога, умрлога и васкрслога Исуса, који је Пасха свих њих који треба да буду „со земљи“ (Мт 5, 13). Да та со не би обљутавила и да на крају, по изреченој Златоустовој нади „ниједнога мртвог у гробу“ више не би било, они треба да пригрле Спаситељеву смрт као што је Он пригрлио њихову. Дакле добровољним умирањем за друге, у жртвеној љубави која их показује као „свјетлост свијету“ (Мт 5, 14).

Звук затварања врата гроба, сурово стругање, шум зебње, очаја, мрака и краја, слушањем уз помоћ јеванђељских слушалица постаје бруј, исон или труба која најављује преузвишену Божију симфонију Живота у и кроз Пасху Христову. Објаву Господње смрти, докле не дође (1Кор 11, 26).

Смрт је Твоја живот мој!

Извор: Теологија.нет

Неко би помислио да нешто што се чини очигледним није потребно нарочито потцртавати, јер би здрав разум, а у случају хришћана појачан и јеванђељским наглашавањем трезвености и „стражења“ (Мт 24, 42–44; 25,13 итд), подразумијевао по себи шире, дубље и пажљивије сагледавање стварности.

Ипак, наслов овога осврта чини ми се потпуно примјереним ситуацији у којој се данас као православни хришћани налазимо, због тога што чујемо и гласове који алудирају (штавише, неки убијеђено тврде) да је борба против пандемије вируса корона заправо гоњење православне Цркве у сусједној нам Србији.

Чини се стога да не би било наодмет подсјетити на неке очигледне ствари. Наиме, COVID-19 детектован је у Кини, ријеч је о вирусу, те самим тим о твари која не познаје било какве границе које постоје у творевини па тако ни оне конфесионалне. Вирус нажалост постаје (или већ јесте) свечовјечанско искуство те самим тим није никакво екслузивно искуство било које групације или заједнице, па тако ни хришћанске. (Ово не подразумијева да различите заједнице не могу на овај феномен да имају рефлексије из сопственог угла гледања на ствари). И све је ово опшепознато, зар не?

Но опет, иако је у тренутку док ово пишем (3.април) епидемија проглашена у чак 204 земље свијета, дио српске црквене јавности, углавном уз охрабрење појединих „искусних“ свештеника, поглавито кроз фејсбук комуникацију, не престаје да ламентира над ситуацијом која по некима од њих изискује својеврсни „катакомбни“ одговор како би се одбранила вјера у овим данима „гоњења“. Питање које се намеће само по себи гласи – на који начин је вјера заправо на удару?

Одговори стижу брзином вјетра, или панике, и крећу се у коментарима који се броје стотинама, ако не и хиљадама, у смјеру указивања на рестрикцију кретања наметнуту од Владе Србије[1], која за посљедицу има и то да православни нису у могућности да се окупе на Литургији. Предлажу се радикална рјешења кризе, попут задржавања у храмовима за све вријеме рестрикције како би се пошто-пото учествовало у Служби. Поменуо сам већ и „катакомбе“, што ваљда жели да укаже на потребу тајне самоорганизације како би се обавила Литургија у неким алтернативним просторима. Могу се уочити и позиви на страдање, „мучеништво“ или „исповједништво“, кроз прихватање законских казни и осталих могућих консеквенци.

Све ово, понављам, бива мање или више подржавано од стране појединих свештеника (и, колико кроз медије могу да се обавијестим, у овом тренутку и барем једног епископа), за које би се очекивало да знају боље и трезвеније. А ево и зашто тако мислим.

Најприје, зар није сасвим очигледно да мјере забране кретања и окупљања погађају све грађане Србије? Дакле, и муслимане и будисте, и агностике и атеисте и уопште баш све подједнако. Због чега би се онда православни хришћани осјећали посебно погођенима? Одговор се, како сам увише већ навео, крије у немогућности одласка у цркву на заједничко богослужење. Сљедбеници оваквог начина резоновања пројављују специфичан духовни феномен који бих овом приликом окарактерисао појмом литургизам. Литургизам, као и многи други „изми“ (морализам, ексклузивизам, комунизам, ригоризам…), у мом појмовнику има негативан предзнак.

Да бисмо стекли јаснију слику стварности у којој се налазимо, не би шкодило да се у маниру добрих сликара одмакнемо „од платна“ корак-два уназад и тако, попут њих који тим начином у процесу сликања стичу прилику да боље процијене ваљаност ликовне композиције коју стварају, и одмјере којим путем да наставе са радом, и ми правећи мисаони корак уназад омогућимо шире и јасније сагледавање стварности у којој смо.

Одлазак на Литургију у времену (и бремену) ванредних околности изазваних епидемијом заразне болести представља ризик. Тај ризик присутан је и у случају када се поштује тзв. „социјална дистанца“ (исправније би свакако било рећи „физичка“) па и када се испуњавају хигијенски услови јер је чак и тада фактор ризика већи од истога у случају да смо код својих кућа. Питање је у којој мјери, поготово уколико инсистирамо на пракси причешћивања једном кашичицом (што, као што је општепознато а и у посљедњим данима аргументовано бројним теолошким публикацијама, није и не мора бити једини начин) то може да кореспондира са мишљењима оних који руководе борбом против пандемије, а то су у првом реду љекари епидиемиолози и вирусолози.

Ми наравно, без обзира на лична увјерења, не можемо понудути доказе по овом питању (непреносивости болести употребом једне кашичице) а који би њих са становишта струке задовољили. Они са друге стране не смију себи да дозволе преседан да уваже ненаучне закључке и зато јер би у том случају један такав преседан отворио простор и другима да евентуално, на основу сопствениих вјерских претпоставки траже сличне изузетке. Тако би наши суграђани муслимани могли да устврде да се на џуми која се петком обавља у џамијама нико не може заразити[2], или да се то не може догодити на молитвеним скуповима Харе Кришна покрета итд. Када би се такви разлози почели уважавати, бојим се да љекарима не би преостало ништа друго него да се помакну и препусте вјерским лидерима да руководе ситуацијом. То је ваљда сценарио који нико разуман не би пожелио.

Уколико би у једном грађанском друштву хришћани покушали да се наметну као неки sui generis ентитет[3], подразумијевајући за себе другачији третман од свих других, онда на сцену ступају још два „изма“, наиме анахронизам и елитизам, оба штетна и у основи антихришћанска појма.

Размотримо сад и идеју по којој „екипа за једну кашичицу“[4] својим доласком на Службу упркос забранама заправо пројављује „исповједнички“ или пак „мученички“ дух и настројење. Најприје ваља подсјетити да су мученици у Цркви они који су свој живот положили за Христа, док су исповједници они који су сами поднијели страдање, али преживјели не одрекавши се своје вјере. Као такви, и једни и други су уживали и уживају нарочит углед у предањском искуству Цркве (уп. Отк 6, 9–11).

Уколико се још једном мисаоно одмакнемо корак или два уназад и покушамо да упоредимо горљиве позиве на исповједништво кршењем забрана, вјерујем да ћемо уочити значајне проблеме које такав став собом доноси. Наиме, када у овим данима неко по сваку цијену инсистира на одласку у цркву на Службу, морао би да зна да вјерски идеали којима следује у животну опасност не доводе само њу или њега, као што је случај приликом хришћанских мучеништва и исповједништва, већ се та опасност преноси на друге, на ближње којима можемо прослиједити вирус.

Право питање које онда икрсава и није да ли такав поступак представља исповједништво, јер очигледно да не, већ да ли би се такво поступање могло у крајности окарактерисати као вјерски тероризам, будући да фаталне посљедице тога вјером мотивисаног поступка могу да сносе други. У времену од 11. 9. 2001, послије ког датума свијет по много чему није више исти (као што сасвим извјесно по много чему неће бити исти ни након што ова епидемија прође), не треба посебно питорескно објашњавати овај добро познати феномен.

„Ко није против вас с вама је“, читамо у Мк 9, 40[5]. Не видим да би се поступци власти генерално требали тумачити као антихришћанско дјеловање. Зар Господ није кроз знамења исцјељења које сусрећемо у јеванђељима показао да је Његова жеља здравље, цјеловитост (тј. спасење) и пуноћа живота за човјека и сву творевину (уп. Јн 10, 10; 17, 2). Зашто би се онда препоруке љекара, које између осталог, а не искључиво, подразумијевају и забране које укључују и хришћане, требале доживљавати као подстрек за овакву панику и пројаву литургизма код дијела вјерника?

Умјесто тога, не би ли било сврсисходније не подгријавати тензије које могу имати и несагледиве посљедице јер и неки од вјерника могу да овакву атмосферу доживе исувише трагично[6], те имају озбиљне психичке кризе под теретом притисака, па да им се учини да холивудске варијанте[7] апокалипсе куцају на врата итд.

Хришћанскије би ваљда било пред себе у овим тренуцима ставити оно павловско да „ нико не тражи оно што је његово, него сваки оно што је другога“ (1Кор 10, 24)[8]. Самим тим, панични литургизам требало би замијенити осјећањем хришћанске друштвене одговорности те покушати рецимо Литургију доживјети и као служење не само сопственој – „ја усресређеној“ – вјерској потреби (или можда и само навици). Препознати прилику за служење најрањивијим у друштву, уз свијест да је овај период прилика да „дјела побожности“ не поистовјетимо искључиво са постом и молитвом.

Прилика је можда да се освијестимо и за постојање друштвене аскетике, попут одвајања времена и новца за оне који су у оскудици. У исто вријеме, даје нам се могућност да освијестимо себе за истински јеванђељску аскетику која подразумијева одрицање од лажи, од лицемјерја, од сплеткарења и од свега онога што нас чини дубље недостојнима. Нисмо ли умјесто те теже и Христу милије аскетике (уп. Мт 9, 13; 25, 31–46) свели све на пост и Причешће, у много чему их разумијевајући само као остварење појединачних духовних потреба. Међутим, св. Причешће није нека предањем освештана пречица на којој ваља инсистирати ван контекста свега осталог.

У времену пандемије откива нам се могућност да можда по први пут у својим животима Велики Пост постимо како ваља, по угеду на древне пустињаке од којих нам долазе дивне приче о вишенедељној самоћи и апстиненцији од Светог Причешћа у току поста.

Имајући у виду све напријед речено, можда бисмо и познату крилатицу по којој су „пост и молитва два крила којима летимо ка Богу“ могли и да проширимо на основу величанствене визије славе Божије из књиге пророка Исаије и Откривења (Ис 6, 1; Отк 4, 8). Тамо се анђелске силе описују као „шестокриле и многооке“. Крила којима се ка Богу лети има више од само два, док многоокост анђелских сила треба да нам укаже на пажљив однос према свима и свему, на потребу „по једног ока“ за разумијевање различитих ситуација, углова и гледишта, па тиме и њиховог трезвеног а не идеолошког и једностраног процјењивања. Једна од литургијских пјесама казује нам да смо ми ти који херувиме „тајанствено представљају“, што нам не би требало измаћи пажњи, поготово сада.

Оно што, такође, не би било од користи јесте да нам промакне да данашње „урбано пустињаштво“, које нам је наметнуто изолацијом и које треба са разумијевањем прихватити као духовни изазов, ипак поред сличности баштини и значајне разлике у односу на пустињаштво описано у монашким зборницима ранохришћанских Палестине или Египта. Прије свега по томе што је ова изолација ипак привилегија коју себи могу да приуште само они који посједују кућу или дом, што је срећа коју нажалост немају на стотине милиона људи широм свијета, у Индији или тзв. земљама „трећег свијета“. Али и код нас. Мигранти на граници између Турске и Грчке, о којима смо до само прије пар недеља слушали у вијестима из сата у сат, као да су орвеловски „испарени“, а требало би да у „многоокости“ херувимског погледа будемо свјесни да није тако, већ су и сада тамо негдје ко зна гдје, и не могу рачунати са привилегијом изолације против које ми кличемо „бранећи вјеру“.

Надаље, наша изолованост у кућама са храном, водом, интернетом и свим оним, што нам се подразумијева као нормално, заправо у стварности подразумијева да стотине милиона људи широм планете, на челу са здравственим радницима, ризикује своје животе како би обезбиједили нашу „пустињу“.

Гледајући „многооко“, крећимо се свјесни благослова ове пустиње, ка Пасхи, одржавајући своју евхаристијску глад за Хљебом Живота, не дозвољавајући да то путовање протраћимо беспотребним и неутемељеним ставовима и инсинуацијама. Боље га саобразимо опису пута двојице од ученика за Емаус из Лк 24, 13–32 на коме им је спаситељ „у другом обличју“ прије ломљења хљеба цио дан објашњавао Писма.

На том путу било би добро припазити да се наша евхаристијска глад не претвори у евхаристијску пожуду. Онда ће нам Емаус бити много даље од јеванђељских шездесет стадија.

Дражен Тупањанин

[1] Намјера овога текста, како ће се надам се моћи видјети, није у томе да коментарише оправданост оштрине мјера Владе, које су подложне критици, као што смо могли видјети између осталог и у обраћању дијела опозиционих парламентараца од прије неки дан, за која лично држим да нису неоснована (али ни лишена политичког опортунизма), већ је намјера да начелно укаже на перцепцију коју поједини хришћани имају с тим у вези, а која је по мом схватању наопака.

[2] Занимљиво је за размишљање уочити да су се, колико знам, вјерници других вјерских заједница у Србији, укључујући и хришћанске, много смјерније и трезвеније понијели по овом питању у односу на православне о којима говорим.

[3] Са овим у вези ваља уочити и појаву петиција које круже интернетом а које се Његовој Светости обраћају да заштити права оних који су већина у Србији, наиме православних. Таква појава занемарује да у ванредним стањима попут овога правила понашања нису (на срећу) условљена већинским, већ мишљењем стручњака. Посебно је питање и колико се може заиста говорити о већини оних који захтијевају право на учешће у богослужењу ако имамо у виду не тако непознату статистику да у корпусу оних који се изјашњавају као православни у Србији имамо у најбољем случају свега 2% оних који редовно похађају недељна богослужења. Ова статистика, као и многа друга питања која у овој ситуацији искрсавају, остављају огроман простор за размишљање о квалитету катихизације који над вјерницима спроводи наша мајка Црква.

[4] Овако на моје изненађење један свештеник у разговору са фејсбук пријатељима назива оне које се боре за учешће у Евхаристији, баш као да је то борба „за кашичицу“ која, како се обавијестих, гарантује „непосредност“(?!) међу вјерницима приликом причешћа на тај начин, а та непосредност је у случају свештеника остварена тако што се он на крају опет „причести“ (?!) када употребљава дарове том истом кашичицом.

[5] Ово дакако није у супротности за изјавом из Мт 12, 30 „ који није са мном против мене је“ јер контекст прве изјаве из Мк 9, 40 упућене синовима Зеведејевим да не бране ономе који именом Исусовим протјерује зло другачији је од контекста ове изјаве упућене као критика фарисејима који Господа оптужују да помоћу кнеза демонскога прогони демоне.

[6] Призивам у сјећање давнашњи разговор са блаженога спомена игуманом острошким Лазаром Аџићем у коме ми је као младом свештенику савјетовао да увијек морам добро да пазим на оне у заједници који су психички „начети“, јер такви могу много тога погрешно да протумаче и поступе крајње радикално.

[7] „Холивудске варијанте“ којима подлијежу и неки православни указују на оне наративе који се тичу апокалипсе и доживљавају је не као „Апокалипсу“, тј. коначно откривање славе Божије Другим Доласком, које сви жељно треба да призивамо, већ као хорор и муку, а апокалипса је управо супротно, окончање свега злог, насилног и поквареног.

[8] Овим би и евентуалне замјерке властима које се тичу садржаја и начина спровођења мјера у борби против „најсмешнијег вируса у историји човечанства“ требале да укључе хришћане у смјеру борбе за опште добро а не само ка задовољењу хришћанских потреба.