Monthly Archives: април 2021

Бесједа Еп. Атанасија на Велики Четвртак 2012. у Саборном храму у Требињу

 

 

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА У МОСТАРУ

„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моли над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се“ (Јк. 5, 14-15).

У сриједу 28. априла, Његово преосвештенство епископ Захумско – херцеговачки и приморски Г. Димитрије у храму Рођења Пресвете Богородице у Мостару служио је Свету Тајну Јелеосвећења.

Преосвећени Владика Г. Димитрије налачствовао је овим молитвеним сабрањем уз саслужење протојереја – ставрофора Радивоја Круља пароха мостарског, протојереја Небојше Радића пароха бјелопољског, јереја Бранимира Боровчанина пароха благајског, јереја Душка Којића пароха мостарског и јереја Дејана Грчића пароха коњичког.

Након прочитаног сваког од седам одломака из Јеванђеља, Владика и свештеници су помазивали вјерни народ освећеним јелејем, а по завршетку Свете Тајне Јелеосвећења вјерни народ је узео освећено уље јер нам је по ријечима Светог Владике Николаја „тако заповјеђено да бисмо показали послушност и вјеру“. Владика Николај још каже да је јелеј сам по себи немоћан али је благодат Божија коју даје кроз јелеј свемоћна и она лијечи болесне и подиже раслабљене, јер по ријечима Христовим не требају здрави љекара него болесни (Мт. 9, 12).

Његош Вељанчић, вјероучитељ

ВАСКРС ЗА СВЕ: ДОБРОТВОР подијелио помоћ за сто породица у долини Неретве

Хуманитарно друштво ”Добротвор” из Мостара које дјелује при Српској православној цркви почело је данас велику хуманитарну акцију ”Васкрс за све” у којој је подијељена хуманитарна помоћ и васкршња јаја за око 100 породица.

Вриједни волонтери ”Добротвора” јутрос су кренули са подјелом пакета, те је из Владичанског двора у Мостару помоћ у току дана одвезена на стотину адреса у Мостару, Чапљини, Стоцу, Равном, Источном Мостару и Широком Бријегу.

Предсједник ”Добротвора” Мирко Лечић каже да ће за око 100 породица од Равног до Источног Мостара бити подијељена помоћ, хуманитарни пакети са прехрамбеним и хигијенским потрепштинама, те јаја, а вриједност акције је око 10. 000 марака.

Он додаје да су акцију финансирали мостарски Срби из дијаспоре које су организовали Брано и Александра Бошковић, затим Мостарац са београдском адресом Никола Дамјанац, а помогло је и Федерално министарство за избјегла и расељена лица са двадесет прехрамбених пакета, те Координација Срба Мостар и  парохијани из Мостара са својим прилозима колико је ко могао.

Лечић напомиње да друштво ”Добротвор” опстаје и ради уз помоћ добровољних прилога и кутија за хуманитарну помоћ које су постављене у храмовима у долини Неретве, те кроз цијелу годину настоји помагати онима којима је помоћ најпотребнија. ”У овим данима пред највећи хришћански празник требамо се сјетити свих оних који у овим тешким данима за цијели свијет требају нашу помоћ. Нисмо сретни што нам се број корисника од прошле године удуплао, чему је сигурно допринијела пандемија вируса корона, али смо срећни што постоје људи који имају слуха и љубави у себи да подрже овакву акцију”, казао је Лечић.

Волонтерке Бојана Анђелопољ и Драгана Муратовић истичу да сваке године учествују у организацији хуманитарних акција за празнике како би и људи који су сами или социјално угрожени осјетили радост празника и спознали да нису сами.

”Желимо да људима бар накратко вратимо осмјех на лице и да виде да нису заборављени и да могу рачунати на помоћ заједнице”, навела је Анђелопољ.

Драгана Муратовић наводи да ”Добротвор” често помаже људима којима је помоћ потребна и да за празнике нико није заборављен.

Један од корисника којима су волонтери данас покуцали на врата је Максим Буквић који живи сам. Недавно му је преминула супруга и каже да му посјета и помоћ значе јако много.

”Шта ми год треба идем у ‘Добротвор’ и они то одмах ријеше. Ја имам доста година и свега сам се нагледао у животу. Важно је да се помажемо и будемо при руци једни другима, да се не свађамо и не дијелимо. То је и најважнија порука за празнике”, каже Максим.

Извор: topportal.info

 

Да ли смо чули и испунили Атанасијев позив? – Милан Радуловић (1992)

Саосећајући као народни човек са судбином људи у тоталитарном режиму, јеромонах Атанасије истовремено се као хришћанин саживео са богоносном улогом српског народа у историји, са народним жртвовањем за православну веру и страдањима за њу. Уверен да жртве за веру и због вере не смеју остати заборављене у тами јама у које их је гурнула злочиначка рука, забетониране плитком, претрнулом и уплашеном савешћу живих потомака, поново покопане олаким и присилним заборавом њихове судбине, лишене хришћанског покајања злочинаца и искреног хришћанског опроштаја браће и сународника (а једино их је покајање и праштање могло васкрснути) – наш калуђер је кренуо на ходочашћа српским масовним гробницама: да опоје скривена и непозната гробља, да се распита чије су мошти у њима, ко је био човек који је тако неприродно и несрећно умро, ко онај ко га је тако нељудски послао и испратио у бољи свет. Резултате тих истраживања објавио је у књигама Од Косова до Јадовна и Великомученички Јасеновац – Усташка творница смрти: документи и сведочења. Јеромонах Атанасије први је међу српским свештеницима јавно, у земљи, на лицу места, служио опела и жртвама комунистичког терора. Заложио се да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране, упишу у живу књигу народног памћења и праштања.

Хришћанским приступом новијој српској историји јеромонах Атанасије је јасно открио шта би требало да буде морални императив савременика, живо духовно стремљење српског народа у овом часу: оживети у души жртве за веру, ликове наших новомученика, јер се тако продубљује и брани вера нас живих. Залагањем да се јаме отворе овај српски духовник није тежио да у нама пробуди национални инат и нове политичке размирице са потомцима и следбеницима злочинаца. Најмање то. Желео је јеромонах Атанасије да нас пред тамом n језивом хладноћом јама суочи са нашим сопственим моралним и историјским безданом у којем смо живели. Срљајући у празну и мртву будућност, српски народ је био у искушењу да заборави своју живу прошлост, своје темељне, вечне, општечовечанске, највише вредности. Брижни што је народ у опасности да изгуби своју христоликост, у којој је садржан и национални идентитет, наша Црква, свештенство, монаштво, верујући део наше нације, желели су да се пред јамама, тим симболима наше судбине у новијој историји, тргнемо не само биолошким инстинктом самоодржања, већ и да се пробудимо духовним осећањем стида, греха, богобојажљивости. Да оживимо жељом за покајањем и праштањем. Да ли смо тај позив чули, услишили и испунили? Јесу ли трудови јеромонаха Атанасија, уграђени у наше буђење, плодоносни, награђени, благословени; јесу ли његова надања у нас остварена? Јесу ли злоупотребљена? криво схваћена? На ова питања у садашњем часу нису могућни истинити одговори…

Световна интелигенција са симпатијама је прихватила и пратила упорну борбу јеромонаха Атанасија да се скине клевета са имена владике Николаја Велимировића, да се истином о његовом животу и националном раду развргне настрана, неправедна, из политикантских разлога успостављена симетрија између владике Николаја и надбискупа Алојзија Степинца. Међу нашим свештенством у земљи он је вероватно највише допринео да се српској књижевности врати један од њених класика, култури један од највећих теолога који је Српска црква одгајила, а верујућем народу мошти његовог новог светитеља.

Овим и другим јавним активностима јеромонах Атанасије је показао да има живу интуицију којом схвата шта су најпречи и неодложни национални задаци и циљеви садашњег времена; да има храбрости да се за те циљеве заложи и интелигенције да их оствари упркос привременим неприхватањима и несхватањима, изазваним можда привидно преурањеним истицањем тих циљева.

Атанасије је од оних монаха који се не боје учешћа у конкретним друштвеним збивањима, од оних богослова који актуалан историјски ток могу да осветле духом Вечности, од оних свештеника који умеју да веру распростране у народу, да открију и у свом времену успоставе јединство вечне и универзалне православне догме и непоновљивог, увек новог реалног живота. Кад говори о историјским или политичким темама, он уме да говори и као историограф и као политички делатник, али се и у таквом говору увек осећа тон, став и доживљај једног духовника, ученог теолога и народног свештеника. А ако су тај тон, став и доживљај у говору понекад пригушени и померени у други план, у практичним делима су вазда јасни, видљиви као дан. Једно од таквих дела је и одлука владике Атанасије да из Банатске пређе у Захумско-херцеговачку епархију. У тој одлуци приљубиле су се једна уз другу жудња монаха да са Христом у себи и испред себе буде с народом у најтежим временима и најгорим приликама, и херојски идеал нашег патријархалног човека и епског менталитета: да ваља „и на страшном мјесту постојати”.

И јавним ангажовањем и теолошким списима владика Атанасије Јевтић стално изнова покушава да покаже, докаже и упозори: да је наш епски менталитет, у свом чистом и изворном виду, надахнут, проткан хришћанском вером, да је христијанизован, и да је православље централна, најмоћнија струја наше патријархалне и епске културе, темељ националног идентитета. У личности и деловању овог богослова увек се осећа јединство, хармонично садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства, хришћанске и епске свести, српског патријархалног и хришћанског морала. Стога савременици у личности владике Атанасија виде и великог духовника, готово хришћанског мистика, и обичног народског човека.

Између националног и културног ангажмана владике Атанасија Јевтића, на једној страни, и његових теолошких студија, расправа и огледа, на другој, на први поглед нема неке чвршће везе – јединствене теме, на пример – која би ове две сфере духовног живота и рада повезала у органско јединство, у конзистентно животно дело и целовит духован став. Има чак мишљења да су ове две области Владичиног деловања међусобно неусклађене, готово супротстављене, и да његов друштвени и национални ангажман иде на штету богословско-философског рада, ако не друкчије а оно тиме што пажњу и енергију одвлачи од основног позвања за које је др Атанасије Јевтић изузетно надарен, и у којем без сумње може највише дати. Овакво мишљење, ипак, у основи је врло површно и погрешно, као што је и утисак о не-јединству националног и теолошког, практичног и теоријског рада само привид. Јер, иако тематски и методолошки разнородни, ова два вида духовног рада имају јединствену општу функцију: и националним акцијама и теоријско-теолошким списима владика Атанасије жуди да у души српског човека и у непосредној друштвеној стварности српског народа угради, утврди и оснажи Христову науку, Његову веру, духовност, етику. Уз то, ове две области духовног живота нису повезане само јединственом функцијом него и јединственим ставом и јединственим персоналним сензибилитетом и темпераментом: и у националним акцијама и у теолошким списима др Атанасије Јевтић тежи да своје ставове искаже јасно, отворено, безрезервно, крајње искрено, логички уверљиво, реторички убедљиво, емоционално спонтано и живо. На крају, методологија православног богословља темељи се на постулату да између човековог свакодневног живота у свету, с људима, и живота у Христу, као ни између „практиковања хришћанских врлина” и интелектуалног рада нема граница – јер је људско биће целосно, а свака људска егзистенција непоновљив органско-духован космос. Стога и богословска умовања нису самосврховита и самосмислена, него су у функцији духовног преображења личности и непосредне егзистенције.

Православље је један наглашено прагматичан духован доживљај егзистенције, доживљај који је у функцији човекове личности и живота а не у функцији знања ради знања, или у функцији неке апстрактне истине и апсолутног сазнања. Та специфично прагматична димензија православне духовности представља истовремено границу између православља, на једној страни, и гностицизма, метафизике и философије, на другој.

У својим списима др Атанасије Јевтић у први план истиче два момента, два мотива, две духовне визије садржане у православној философији живота. Прво, он снажно наглашава величину човекове слободе и значај човекове слободне воље у прихватању Бога. Друго, на готово свакој страници својих списа варира, образлаже, дочарава став: да је основни унутрашњи садржај вере у ствари љубав и одговорност. Божја љубав према човеку и човекова љубав према Исусу Христу, према конкретном и живом човеку, према свакој људској личности, према животу и свету. И одговорност пред божанским потенцијалима сопственог бића и сопствене реалне природе, пред унутрашњом светлости личности, пред личним чежњама за правдом, добротом, срећом, за првотном невиности и наивности, за срећним дететом у себи.

Кроз списе владике Атанасија Јевтића читалац се непрестано креће између висина пишчевих интелектуалних узлета и дубина његове хришћанске вере.

Милан Радуловић (1992)

Јеромонах Атанасије са Десанком Максимовић и књижевницима

 

Цвијети у Мостару

У храму Рођења Пресвете Богородице у Мостару, на празник Цвијети служена је Света Литургија.

Све је било окупано празничном радошћу, сунцем, дјечијим осмјесима и пјесмом украшеном звуком звончића. Осврнувши се на прочитано Јеванђеље, отац Душко Којић нас је подсјетио на најважнију хришћанску дужност – да волимо и да се радујемо рекавши: „Свако јутро кад устанемо, треба да се опредијелимо да ли смо за Живот или за смрт. Ако смо се опредијелили за Живот, онда смо за Господа; ако смо се опредијелили за Живот, ми ћемо да се радујемо Животу и свједочићемо то сваким својим кораком. Из храма треба да одемо свједочећи Радост… Цвијети се прослављају у прољеће, кад све цвјета, кад се све буди, кад се отварају пупољци – кад све свједочи да је створено за живот. Тако треба да и ми попут те природе душу своју окренемо ка Господу и да радосно дочекамо Васкрсење Христово. Треба да свједочимо Живот тако што ћемо да љубимо једни друге, да пазимо једни друге, да волимо једни друге, да оправдавамо једни друге –а не да осуђујемо једни друге “

Причестивши се Светим тајнама, присутни вјерници су остали да заједничаре у порти Храма уз шољу кафе и разговора, свједочећи Живот.

Тијана Башић

Празник Цвијети прослављен у Манастиру Житомислић

Празник Христовог уласка у Јерусалим свечано је прослављен у Манастиру Житомислић. Литургију на којој је присуствовало мноштво вјерног народа служио је архимандрит Данило игуман манастира.

У проповједи након прочитаног јеванђеља нагласио је како описани догађаји  у јеванђелској перикопи нису тек историјски извјештаји нити протоколи већ догађаји који се дубоко односе на сваког од нас. Јеванђеље увијек говори мени, теби и сваком човјеку! Дакле васкрсли Лазар који сједи на вечери пред страдање и смрт Христову указује како смрт више неће имати завршну ријеч. Два догађаја са двије различите особе Маријом која излива миро на Господње ноге и Јудом који негодује такође потстичу на размишљање о нашем односу према Богу. Марија чини неуобичајену ствар која шокира не само Јуду већ и остале апостоле. Она излива скупоцјени мирис на ноге Христове и отире их својиом косом. Ово миро је било толико скупо да  се за тај износ могло исплатити три стотине радничких дневница. Јудин приговор би стога био у праву, могло се продати и помоћи сиромашним људима. Но, овдје се ради о искреним односима. Онај који је већ уговорио цијену којом ће продати Учитеља позива се  на бригу о сиромасима, хумонаст па и побожност. Марија пак понесена истинском љубављу и захвалношћу чини оно што осјећа, очигледно не мислећи ни како ће то изгледати у очима других људи нити колико је то смислено. Међутим, ријечима Христовим гдје год се проповеједа јеванђеље ево, говори се и о њој. Догађај славног уласка у Јерусалим је у ствари улазак Христов у  добровољно страдање. Пред нама је Велика седмица страдања у којој требамо да преживимо страдање, бол, остављеност и смрт којом нас је Христос искупио. Само онај који истински разумије и преживи Велики петак може истински разумијети и радовати се Васкрсу.

Сабрања вјерних у Ђедићима и Талежи код Требиња

У недељу пету Васкршњег поста, 18. априла 2021. године, служена је Света Литургија у храму Свете великомученице Варваре у Ђедићима. Свету Литургију служио је надлежни парох протојереј-ставрофор Борис Бандука уз саслужење вјерног народа из села Ђедића, Крњевића, Цицине и Кучића.

Поменути храм је стара средњевјековна црква, која је обновљена и проширена 1863. године. Непосредно уз храм Свете Варваре налази се велика некропола – од 65 средњевјековних гробница, од којих су многе украшене. Уз храм и околину препуну старина, које подсјећају на богату традицију и прошлост српског народа овог требињског краја, и данас је активно више села. 
 
На празник Цвијети, 25. априла 2021. године, служена је Света Литургија у храму Свете великомученице Недеље у Талежи. У селу Талежи живе породице Шеро, Башићи, Игњатићи, Кољиврат и Геруни. Храм Свете Недеље, на основу градитељских карактеристика и усменог народног предања,  оквирно је датован на крај XV или почетак XVI вијека. С обзиром на вријеме подизања цркава у требињском крају, за које су утврђене године градње, претпоставља се да је ова црква грађена осамдесетих година XV вијека. Храм је у потпуности обновљен 2003. године.
 

 

„Осана!“ у требињској Цркви – Света архијерејска литургија на Цвијети

Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! … Господ је близу! (Флп 4, 4-5)

На Празник Уласка Господа Исуса Хриса у Јерусалим – Недјељу палми – Цвјетну Недјељу, Црква требињска сабрала се међу палмама, дрвећем и цвијећем, у порти свог Саборног храма.
 
На овом Сабрању предстојао је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, са требињским свештенством, који је, по читању празничних зачала из Посанице Апостола Павла Филипљанима и из Еванђеља о Јовану, у својој бесједи указао на значај овог Празника.
 
 
А, након Божанственог благогодарења са усклицима: Осана! Благословен који долази у име Господње! и хвале, која је овом приликом Господу нарочито упућена из уста присутне дјеце и одојчади, вјерни су заједничарили и у наставку Свете литургије.
 
Представник Епархије ЗХиП за култуту и медије,
Бранислав Рајковић, ђакон
 

Субота праведног Лазара – Света архијерејска литургија у Суторини

Радосни Празник васкрсења праведног Лазара, у Суторини је прослављен Светим архијерејским сабрањем дјеце, међу народом Божијим и свештенством Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије црногорско-приморске. Овим Сабрањем началствовао је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, уз учешће и градоначелника Херцег Новог.

Празнична литургија служена је пред вратима Храма Светог Преображења Господњег, који се ових дана интензивно обнавља, а по читању празничног зачала Еванђеља по Јовану, бесједио је Епископ Димитрије, који је говорећи о значају данашњег празничнoг догађаја, позвао и на заједничко прослављање сутрашњег Празника Христовог уласка у Јерусалим, наглашавајући значај заједнице и спасења кроз њу у сваком дану нашег живота.
 
 
 
 
Представник Епархије ЗХиП за културу и медије,
Бранислав Рајковић, ђакон

Без Христа није могао живети – + АЕМ Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Епископ Атанасије, умировљени Захумско-херцеговачки, један је од најплоднијих и најзначајнијих савремених богослова, не само Српске Цркве него цијеле Православне Цркве Васељенске. Свршени ученик Богословије Св. Сава у Београду (1958), Богословског факултета СПЦ (1962), постдипломац Богословског факултета Цариградске Патријаршије на Халки, и Атинског универзитета (1963-1968), професор Богословског института Светог Сергија у Паризу и дугогодишњи професор Богословског факултета у Београду, кратко вријеме Епископ Банатски (1991-92), а потом Епископ Захумско-херцеговачки (1992-1999), Владика Атанасије Јевтић је, стекавши широко богословско образовање и свестрано Црквено и животно искуство, надахнуто личношћу и светоотачком мудрошћу и опитом новојављеног Оца и Учитеља Цркве Јустина Ћелијског, заорао дубоку бразду у животу и богословљу наше Цркве и свеукупног Православља. Још од младих дана је „следовање Светим Оцима“ било и остало његова основна преокупација и Црквено-богословско надахнуће и трагање. У потрази за собом и дубљим непролазним Смислом живота, још као млади богословац у Манастиру Раковици, гдје је тада радила после рата обновљена Београдска богословија, тадашњи Зоран Миланов Јевтић из села Брдарице код Драгиња (рођен 8. јануара 1938.г.), срео се са Христом Господом, схвативши да он „без Христа не може живети“ нити свој живот замислити. Зато није никакво чудо што је он благодарећи управо том сазнању, егзистенцијално суочен са духовном пустињом и антибожним беспућима свог времена, одмах по повратку са одслужења војног рока (1959) прихватио монашки постриг у Манастиру Пустињи на празник Ваведења од руку О. Јустина Ћелијског, добивши, не случајно, име Атанасија Великог, названог „Стуб Православља“.

Од тада па до данас, све што је у себе уграђивао и што је градио Епископ Атанасије, уграђивано је у њему и њиме грађено на темељима Св. Апостола Павла и Св. Јована Златоуста, Св. Атанасија и Светих Кападокијских Отаца, Св. Максима Исповједника и Св. Јована Дамаскина, све до Св. Григорија Паламе и Св. Нектарија Егинског, укључујући у то његово унутрашње духовно и богословско здање и умно-срдачно зрење, нова и најновија свјетила Цркве Божије: Св. Николаја Охридског и Жичког, Преподобног Јустина Ћелијског, пророка Словенског Достојевског, знаменитог о. Георгија Флоровског… Наравно, његов сусрет са Светом Гором и Светогорским оцима (да поменемо: оца Никанора Хиландарца, оца Пајсија Светогорца, оце Јосифа и Јефрема и др.), оставио је дубоког трага на све оно чиме је он живио и живи, чиме и како мисли и шта је написао и шта пише и говори. При свему томе Владика Атанасије је не просто посматрач него живи учесник у свим значајним богословским, еклисиолошким, Црквеним трагањима и збивањима свога времена на просторима читавог Православља и уопште хришћанског свијета, остајући уз то непрекидно отворен и пријемчив за сва друштвена, интелектуално-философска, социјална, историјска и национална збивања савремене епохе. Отуда није никакво чудо што је његово богословско, научно и црквено дјело толико богато и тако обухватно, као ријетко чије, не само у нашој новијој Црквеној историји. Почевши од његове изузетно значајне, нарочито за православну еклисиологију, докторске дисертације „Еклисиологија Св. Апостола Павла по Св. Јовану Златоусту“, па ево до ове његове најновије књиге „Од Откривења до Царства Небеског“ – зборника малог дијела његових многобројних катихеза (поука) младима о основним хришћанским истинама вјере и живота по вјери.

Владика Атанасије оставља иза себе пребогато и драгоцјено богословско научно дјело записано у десетинама томова, којим ће се хранити и надахњивати будућа покољења. За њега је карактеристично да његово богословско и научно дјело није ограничено само на једну област. Бавећи се читавог живота проучавањем Светих Отаца Цркве он оставља иза себе из те области не само први том његове „Патрологије“, већ и велики број патролошких студија о бројним Оцима Цркве, све до наших Светог Саве и Оца Јустина Ћелијског, пустињака Клеопе из Сихастрије (Румунија) и др., како на српском тако и на другим језицима (нарочито грчком и руском). Такође ће остати незаобилазна у будућности његова догматско-еклисиолошка и антрополошко-гносеолошка дјела. Темељећи своје виђење и доживљај Бога, свијета и човјека на тајни оваплоћења Бога Логоса и у Њему и Њиме откривања Свете Тројице, Владика све што говори и пише заснива на живим историјским збивањима и догађањима, на Живом Богу живих људи Аврама, Исака и Јакова и свих њима следујућих боговидаца и тајновидаца Пророка, Апостола и Светаца у Цркви Божјој „Стубу и Тврђави Истине“. Отуда његово богословствовање и умовање није и никад не жели да буде апстрактно, ванисторијско и спекулативно, него увијек настоји да одражава и свједочи „Живи Живот“ – јављање Бога у историји, и човјека и историје прожиманих Богом и Божанским присуством и дејством. У том духу он сагледава историју свијета и човјека уопште, а посебно историју Цркве и историју – биографије и дјела Библијских и Црквених личности од Пророка па све до наших времена. Тај његов историософски ум и осјећање за историјску стварност и њено вредновање, плод његовог бављења историјом Цркве, као Богочовјечанског Организма и Тијела Христа Богочовјека, може се нарочито сагледати у његовим књигама „Од Косова до Јадовна“, „Књизи о Јасеновцу“, „Косовској хроници“, као и најзначајнијем зборнику о Косову уопште под називом „Задужбине Косова“ (за појаву кога, а и састављање, је он најзаслужнији).

Бавећи се Црквом као Богочовјечанским Организмом и Светотројичном Светајном наш богослов и историософ Атанасије Херцеговачки није могао а да се не позабави устројством и поретком Цркве, како у прошлости тако и у садашњости. У свјетлости изворног канонског предања Цркве, он сагледава и вреднује како устројство и Устав наше помјесне Цркве и неопходност његових промјена, тако и устројство осталих Православних Цркава и цијеле Цркве васељенске, потребујуће не само очување свог преданог канонског поретка, него и превредновање утицаја новијих вјекова на устројство појединих помјесних Цркава, на штету дјелатног јединства Православне Цркве и јединственог остваривања њене спасоносне Еванђелске мисије у савременом свијету, унутарње и спољашње. Плод тог његовог бављења организацијом Цркве и њеног устројства јесте његов драгоцјени нови превод на српски Канона Васељенских и Помјесних Сабора са коментарима, који настављају традицију древних коментатора Јевтимија Зигавена и Теодора Валсамона и нашег познатог Црквеног правника и првог преводиоца Канона на српски језик Епископа Далматинског Никодима Милаша.

Одазивајући се на непосредни изазов Литургијско-богословског и практично-богослужбеног немира наших дана, како у нашој помјесној Цркви, тако и шире у васељенском Православљу, доживљавајући Св. Евхаристију као срж, смисао и пуноћу живота Цркве у времену и есхатону, са пуном одговорношћу се суочивши са савременим трвењем у Цркви између тзв. „конзервативаца“ и „новотараца“ (посљедњих година то трвење је присутно и у нашој Цркви) – Владика Атанасије је на тај Литургијски немир и неспоразуме одговорио и одговара на најбољи могући начин: за зачуђујуће кратко вријеме је саставио и штампао четири тома под називом „Христос Нова Пасха – Божанствена Литургија“, у којима износи вјековно Литургијско Предање Цркве, раздвајајући у њему на основу изложених и описаних чинова Литургија и других богослужбених чинова, оно што је заиста вјечно и суштинско, од појединих богослужбених обичаја у пракси условљаваних временом или утицајима са стране. Такве обичаје неки у нашој Цркви из незнања или због стечене навике, најчешће због схватања Литургијско-богослужбене праксе као окамењених формула и форми, проглашавају за оно што они нису никад били: придају им догматски и непромјењиви карактер, „циједећи комарца а гутајући камилу“. Несумњиво, како вријеме буде пролазило, значај ових Атанасијевих зборника о Божанственој Литургији биће све већи а благотворни утицај на познавање изворног молитвеног правила Цркве и на живи Литургијски препород и обнову Црквеног народа – све снажнији и непосреднији.

Овом пребогатом богословском и Црквеном дјелу Епископа Атанасија, придружује се и његова књига „Од Откривења до Царства Небеског“. Књига садржи његове катихезе – поуке држане деведесетих година београдској омладини у Патријаршији. Његова тадашња жива ријеч, снимљена и преписана од слушалаца, појавила се недавно ауторизована и у штампаном виду. Њоме аутор, на жив и динамичан начин, износи и образлаже основне истине хришћанске вјере и живота по вјери. Ова његова жива ријеч плод је зрели његовог свеукупног животног искуства, утемељен на Библијском Откривењу и на вјековном Светоотачком опиту Цркве Божје. Она је прожета и савременим научним сазнањима, философско-антрополошким прозрењима, трагичном друштвеном и егзистенцијалном збиљом историјског тренутка човјека и човјечанства, утолико трагичнијом уколико представља дубинску кризу смисла самог постојања изазвану идеологијом обезбоженог хуманизма и обоготвореног иманентизма. Увјерени смо да су ове Катихезе, ове поуке Епископа Атанасија нешто најбоље и најсавременије што се појавило као сажети Наук о вјери, не само код нас, него и шире у цијелом Правослaвљу.

Бесједа о. Владана Перишића – Недеља Пете седмице Великога поста

 

Архијерејска литургија у Петропавловом манастиру

18. априла, у пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића.

У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу.


Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“